Херцеговачка Грачаница

С Википедије, слободне енциклопедије
Херцеговачка Грачаница
Херцеговачка Грачаница
Основни подаци
ЈурисдикцијаСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија захумско-херцеговачка и приморска
Оснивање2000.
ОснивачБранко Тупањац (по аманету Јована Дучића)
Архитектура
АрхитектаПредраг Ристић
Локација
МестоТребиње
ДржаваБосна и Херцеговина
(Република Српска)
Координате42° 42′ 38.53″ N 18° 21′ 35.36″ E / 42.7107028° С; 18.3598222° И / 42.7107028; 18.3598222
Херцеговачка Грачаница на карти Босне и Херцеговине
Херцеговачка Грачаница
Херцеговачка Грачаница
Херцеговачка Грачаница на карти Босне и Херцеговине

Херцеговачка Грачаница припада Епархији захумско-херцеговачке и приморске Српске православне цркве, чија манастирска црква је грађена по узору на цркву манастира Грачанице са Косова и Метохије, задужбину краља Милутина (12821321), али је мања је за један ниво, а и унутрашњост има одређене разлике. [1]

Историја[уреди | уреди извор]

Саграђена је 2000. године на брду Црквина изнад Требиња, са жељом да изврши тестамент српског песника Јована Дучића, родом из Требиња. Његови посмртни остаци пренети су из Сједињених Америчких Држава и сахрањени у крипти манастирске цркве. Црквина, мјесто које је одабрано за постављање темеља нове цркве, треће реплике косовске Грачанице на брдо у источном дијелу Требиња, одакле се шири видик на град и ријеку Требишњицу. Кроз вијекове је представљало узвишење ходочашћа и мира. Некада се ту налазила црква Светог Михајла, средњевјековна задужбина краља Милутина. Ктитор храма је Бранко Тупањац,[2] Билећанин настањен у Чикагу, а благослов владике Григорија и Атанасија за пројектовање новог храма добио је Предраг Ристић, београдски архитекта[3] поријеклом из Херцеговине.[4]

Градња[уреди | уреди извор]

Црква Благовјештења саграђена је у византијском стилу. Грађена је је од читаве композиције различитих грађевинских материјала обједињујући захтјеве и некадашњег и садашњег начина градње. Црква је петокуполна,подигнута је на 15 стубова квадратног пресјека и једног који има кружну основицу, а који је наслоњен на камен донесен из Грачанице са Косова. Према предању камен који се преноси са огњишта уноси дух старе куће у нову. Зидови су од армираног бетона, с тим што је унутрашњи дио обложен циглом, а спољашњи сигом уз орнаментику од цигле. Материјал је доношен из свих дијелова. Камени блокови у основици су из подручја Поповог поља, сига је из Таора, цигла из Черевића (Војводина), а креч стар више од 20 година донесен је из Невесиња. [5] Мотиви који украшавају њен под, преузети су из тзв. Призренског патоса који је красио под задужбине Душана Силног (краљ 13311346, цар 13461355), Светих Архангела код Призрена и дјело је београдског умјетника Владана Банковића. Александар Живадиновић са сарадницима је живописао зидове секо техником. Престоне иконе радила је сестра Текла из манастира Добрићево.Иконостас је вјерна копија иконостаса из манастира Хиландар на Светој Гори и рађен је при манастиру Тврдош.[1]

Спомен-комплекс чине црква Пресвете Богородице са звоником, владичански двор, библиотека, амфитеатар, галерија, салон за банкете, амфитеатар чесма и летња башта.

Храм се може видети са сваке тачке у Требињу. Са брда Црквина пружа се поглед на цели град.[6]

Слике[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Hercegovačka Gračanica”. Туристичка организација Града Требиња. Приступљено 2024-02-03. 
  2. ^ „Hercegovačka Gračanica - biser duhovnosti i kulture”. Radio Televizija Republike Srpske. 8. 1. 2020. Приступљено 2024-02-03. 
  3. ^ „Preminuo Predrag Ristić, arhitekta Hercegovačke Gračanice i još 150 crkava | Trebinje Live”. TrebinjeLive.info (на језику: српски). 2019-06-08. Приступљено 2024-02-03. 
  4. ^ „Sakralna arhitektura kao životni poziv – Peđa Ristić”. Vesti online. 2019-08-07. Приступљено 2024-02-03. 
  5. ^ „Херцеговачка Грачаница | Епархија ЗХиП” (на језику: српски). Приступљено 2021-06-23. 
  6. ^ „Hercegovačka Gračanica - Poslednja Želja Jovana Dučića”. bookaweb.com (на језику: српски). Приступљено 2024-02-03. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]