Хетитски језик

С Википедије, слободне енциклопедије
хетитски
𒉈𒅆𒇷
Hittite Cuneiform Tablet- Legal Deposition(?).jpg
РегионАнатолија, северни Левант, северна Месопотамија[1]
Изумро12. век п. н. е.
клинасто писмо
Језички кодови
ISO 639-2hit
ISO 639-3Разно:
hit – хетитски
oht – старохетитски
htx – средњохетитски
nei – новохетитски

Хетитски језик је ишчезли индоевропски језик из групе анатолских језика, којим су се користили Хетити. Најстарији запис неког индоевропског језика (Анитина плоча) је управо на хетитском језику, и датује из 17. века п.н.е. У развоју језика издвајају се три периода: старохетитски (1650—1450. п. н. е.), средњохетитски (1450—1380. п. н. е.) и новохетитски језик (1380—1175. п. н. е.). Хетитски је коришћен углавном у хетитском царствима са седиштем у Хатуши, али и у областима северне Месопотамије и северног Леванта[1].

Назив[уреди | уреди извор]

Назив језика је дат према библијској референци анатолског народа (Ḥittīm, Хети, као и bənē Ḥēt, синови Хета), с којима су поистовећени Хетити. Вероватно је библијска референца на народ Хате који су потом асимиловали Хетити.[2] Оригинални запис назива хетитског језика је, међутим, 𒉈𒅆𒇷 и чита се нешили (језик Неше) или нешумнили (језик грађана Неше). Овај запис је пронађен на вишејезичним плочама с клинастим писмом испред назива на хетитском језику. Неша или Канеш (данас Килтепе) један је од значајнијих градова Старохетитског царства.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Именице у хетитском језику могу бити заједничког или средњег рода, а поседују два броја — једнину и множину (која је преузела и функцију двојине)[3]. Хетитски глаголи се могу разврстати у две (ми- и хи-) конјугације, а од глаголских облика поседују два начина (индикатив и императив), два вида (свршени и несвршени), два времена (презент и претерит) и два стања (активно и медио-пасивно).

Реченице у хетитском језику имају структуру субјекат-објекат-предикат. За разлику од осталих анатолских језика, у хетитском реченица често почиње речцом која повезује реченице.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Yakubovich, Ilya (2020). „Hittite”. A Companion to Ancient Near Eastern Languages. Hoboken: John Wiley & Sons. стр. 221—237. ISBN 9781119193296. 
  2. ^ Bryce, Trevor R. (2012). The World of The Neo-Hittite Kingdoms: A Political and Military History. New York: Oxford University Press. ISBN 9780191505027. 
  3. ^ Olivier Lauffenburger (14. август 2008). „Hittite Grammar” (PDF). Assyrianlanguages.org. Приступљено 5. септембар 2021.