Хефест

С Википедије, слободне енциклопедије
Хефест у ковачници

Хефест - бог ватре и ковачког заната, један од синова Зевса и Хере у грчкој митологији.[1] По једном од митова, пошто се умешао у свађу родитеља, Зевс га у гневу баца са Олимпа на земљу. Том приликом Хефест постаје хром. По предању пао је на вулканско острво Лемно.

У Хефестовој надлежности били су занати. Он је направио боговима дворове од бронзе, скиптар и егиду Зевсу, сребрне лукове Аполону и Артемиди, накит Афродити. У Илијади је описано како је на Тетидину молбу сковао ново оружје Ахилу. По Хесиоду, Хефест је од земље направио прву жену Пандору, а по Зевсовом наређењу приковао Прометејa на кавкаску стену. Тај мотив је употребио Есхил у трагедији Оковани Прометеј.[2][3][4]

Оженио се Афродитом, богињом лепоте и љубави. Једном ју је ухватио на делу у прељуби са Аресом. Ухватио их је у невидљиву мрежу и позвао све богове за сведоке неверства. Тај призор, међутим, код богова изазове смех. Ову епизоду испевао је у Одисеји слепи певач на двору краља Алкиноја. На атинској Агори налази се Хефестов храм, нешто старији и боље сачуван од Партенона.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Хефест је вероватно повезан са Линеаром Б (микенски грчки) натписом А-па-и-ти-јо, пронађеним у Кнососу.[5] Натпис посредно сведочи о његовом богослужењу у то време, јер се верује да представља теофорско име(H)āpʰaistios,[5] или Hāphaistion.[6][7] Грчки теоним Hēphaistos је највероватније предгрчког порекла, пошто облик без -i- (атички Hēphastos) показује типичну прегрчку варијацију и указује на оригинал sy.[5]

Митологија[уреди | уреди извор]

Хефестов занат[уреди | уреди извор]

Вулкан представља Ахилов грб Тетиди по Петеру Полу Рубенсу.

Хефест је имао своју палату на Олимпу, са својом радионицом са наковњем и двадесет мехова који су радили по његовом налогу.[8] Хефест је израдио велики део величанствене опреме богова, а за скоро сваку фино ковану металну конструкцију прожету моћи која се појављује у грчком миту каже се да ју је исковао Хефест. Дизајнирао је Хермесов крилати шлем и сандале, Егидин напрсник, Афродитин чувени појас, Агамемнонов штап[9] Ахилов оклоп, Диомедову кирасу, Хераклове бронзане клешталице, Хелиосове кочије, раме Пелопса, и Еросове лук и стреле. У каснијим извештајима, Хефест је радио уз помоћ Киклопа — међу њима и његових помоћника у ковачници, Бронта, Стеропа и Аргеса.[10][11]

Хефест је направио аутомате од метала да раде за њега. Ово је укључивало троношце који су ходали до и од планине Олимп. Ослепљеном Ориону је дао свог шегрта Кедалиона за водича. У неким верзијама мита,[12] Прометеј је украо ватру коју је дао човеку из Хефестове ковачнице. Хефест је такође створио дар који су богови дали човеку, жену Пандору и њен питос. Као вешт ковач, Хефест је створио све престоле у палати на Олимпу.[10]

Грчки митови и Хомерове песме осветљавају у причама да је Хефест имао посебну моћ да произведе кретање.[13] Направио је златне и сребрне лавове и псе на улазу у палату Алкиној тако да су могли да уједу освајаче.[14] Грци су у својој цивилизацији одржавали анимистичку идеју да су статуе на неки начин живе. Ова врста уметности и анимистичког веровања датира још из минојског периода, када је Дедал, градитељ лавиринта, правио слике које су се кретале саме од себе.[15] Статуа бога је на неки начин била сам бог, а лик на човековом гробу некако је указивао на његово присуство.[16]

Родитељство[уреди | уреди извор]

  • Према Хесиоду (Теогонија, 927-928),[17] Хера је сама родила Хефеста као освету што је Зевс имао Атину без ње (Зевс је имао однос са Метисом).
  • Према Хомеру (Илијада, I 571-577),[18] Хера се помиње као Хефестова мајка, али нема довољно доказа да се каже да је Зевс био његов отац (иако му се он обраћа као такав).
  • Према Хомеру (Одисеја, VIII 306),[19] нема довољно доказа да се каже да је Зевс био Хефестов отац (иако се он на њега тако позива). Хера се не помиње као мајка.
  • Према Псеудо-Аполодору (Библиотека, 1.3.6),[20] Хера је сама родила Хефеста. Псеудо-Аполодор такође наводи да је, према Хомеру, Хефест једно од деце Зевса и Хере (свесно противречно Хесиоду и Хомеру).
  • Неколико каснијих текстова прати Хесиодов извештај, укључујући Хигина и предговор Фабулама.

У извештају атичких сликара ваза, Хефест је био присутан на рођењу Атине и рукује секиром којом је расцепио Зевсову главу да би је ослободио. У последњем извештају, Хефест је тамо представљен као старији од Атене, тако да је митологија Хефеста у том погледу недоследна.

Пад са Олимпа[уреди | уреди извор]

У једној грани грчке митологије, Хера је избацила Хефеста са неба због његовог урођеног оштећења. Пао је у океан и подигле су га Тетида (Ахилова мајка и једна од 50 Нереида) и Океанида Еуринома.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Walter Burkert, Greek Religion 1985: III.2.ii; see coverage of Lemnos-based traditions and legends at Mythic Lemnos
  2. ^ Graves, Robert (1955). The Greek Myths: 1. Harmondsworth, Middlesex, England: Penguin Books. стр. 51. ISBN 0736621121. 
  3. ^ а б Homeric Hymn to Apollo 316–321; Homer, Iliad 395–405.
  4. ^ Homer, Iliad 1.590–594; Valerius Flaccus, ii, 8.5; Apollodorus, i, 3 § 5. Apollodorus confounds the two occasions on which Hephaestus was thrown from Olympus.
  5. ^ а б в Beekes 2009, стр. 527.
  6. ^ Chadwick, John (1976). The Mycenaean WorldНеопходна слободна регистрација. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 99. ISBN 0-521-29037-6.  At Google Books.
  7. ^ Anthology of Classical Myth: Primary Sources in translation. Hackett Publishing. 2004. стр. 443. ISBN 0-87220-721-8.  At Google Books
  8. ^ Il. xviii. 370, &c.
  9. ^ The provenance of the staff of office is recounted in Iliad II
  10. ^ а б Graves, Robert (1960). „The Palace of Olympus”. Greek Gods and Heroes. United States of America: Dell Laurel-Leaf. стр. 150. 
  11. ^ Virg. Aen. viii. 416, &c.
  12. ^ West, Martin L. (1979). „The Prometheus Trilogy”. The Journal of Hellenic Studies. 99 (99): 130—148. JSTOR 630637. doi:10.2307/630637. 
  13. ^ Iliad, XVIII 372ff
  14. ^ Iliad, VIII: Nigel Spivey (1997): The Greek art. Phaidon Press Limited, p.9
  15. ^ Diodorus Siculus, LV 76
  16. ^ C.M.Bowra (1957).The Greek experience. The World Publishing company. p.159
  17. ^ Theogony 927-928
  18. ^ Iliad I 571-577
  19. ^ Odyssey VIII 306
  20. ^ Bibliotheca 1.3.6

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]