Хидрокела
| Хидрокела | |
|---|---|
 | |
| Ултрасонографија скротума са хидрокелом величине 1 dm, са анехоичном (тамном) течношћу која окружује тестис | |
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | урологија |
| Patient UK | Хидрокела |
Хидрокела је назив који означава једнострано или обострано накупљање течности у овојницама тестиса или у семеноводу. У десет посто случајева хидрокела је обострана. Клиничком сликом хидрокеле доминира оток и осећај тежине у скротуму (мошницама) и препонама.[1]
Етиологија[уреди | уреди извор]
Узроци хидрокеле су многобројни. Код деце је један од честих узрока необлитерирана комуникација између трбушне дупље и скротума. Овај тип хидрокеле носи назива „комуницирајући тип хидрокеле“.
Што се тиче другог типа или некомуницирајућег облика хидрокеле, он настаје као последица неравнотеже између стварања, упијања (апсорпције) и накупљања течности у овојницама тестиса. Неки од узрока овог типа хидрокеле су запаљењски процеси у подручју скротума и тестиса (епидимитис, орхитис), затим трауме тестиса, тумори тестиса итд.
Клиничка слика[уреди | уреди извор]
Код већине болесника хидрокелу не изазива никакве симптоме. У осталим случајевим манифестује се:
- пуноћом скроталне кесе и отежаним напипавање тестиса унутар ње
- промене код хидрокеле се могу наћи са једне, или са обе стране
- бол је најчешће осутан
- слободна течност се најчешће налази испред тестиса и може бити удружен скроталном килом
- неплодност, ако је хидрокеле удружене са стерилитетом који је настао као последица запаљењских процеса у скротуму
Дијагноза[уреди | уреди извор]
- Анамнеза, клиничка слика објективни преглед
Дијагноза се поставља на основу анамнезе, клиничке слике и објективног прегледа са просветљавањем мошница, што је обично довољно да се постави дијагноза хидрокеле.
- Ултрасонографија
Ултразвучни преглед мошница обично потврђује дијагнозу хидрокеле код нејасних случајева.
- Допунска испитивања
Допунска испитивања су потребна у случају сумње на удржене болести које изазивају хидрокелу (присуство инфестација, жаришна туберкулоза, присуство туморског процеса на тестисима итд).
Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]
Дференцијално дијагностички треба имати у виду:
Терапија[уреди | уреди извор]
Лакши облици комуницирајућих хидрокела не захтевају лечење, већ само редовно праћење.
Једна од метода лечења је и скротална аспирација са склеротерапијом хемискротума, коришћењем раствора тетрациклина или доксициклина. Склерозни агенси се не смеју користити код деце због ризика од хемијског перитонитиса.[2]
Хируршко лечење се узима у обзир само приликом накупљања слободних течности у хидрокели у већим количинама, и подразумева лигатуру вагиналне тунике тестиса и евакуацију (дренажу) акумулиране течности.
У случајевима када је хидрокрекинг повезан са другим болестима, такође је неопходно третирати основну болест која је узроковала некомуницирајућу хидроцикелу.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ W. Pschyrembel: Klinisches Wörterbuch. 265. izdanje. Verlag Walter de Gruyter. . Berlin. 2014. ISBN 978-3-11-018534-8.
- ^ Guidelines on Paediatric Urology Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2020); European Association of Urology (2015)
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Класификација | |
|---|---|
| Спољашњи ресурси |
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
