Пређи на садржај

Хидрологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Киша над шкотским сливовима. Разумевање кружења воде у, кроз и из сливова је кључни елемент һидрологије.
Вода покрива преко 70% земљине површине.

Хидрологија (грч. υδρολογία; ύδωρ+λόγος, хидрологиа — „наука о води“), наука о води, њеним физичким својствима и појављивању у природи. Она означава заједно и хидролошки циклус и водна богатства.[1] Подручја хидрологије укључују хидрометеорологију, површинску хидрологију и хидрогеологију, гдје вода игра средишњу улогу. Океанографија и метеорологија нису укључене у ова подручја јер је вода тек један од многих важних аспеката. Хидролошко истраживање је корисно не само зато што омогућава боље разумијевање свијета, него и пружа увид у подручја науке која се баве околином. Користећи разне аналитичке методе и научне технике, хидролошка истраживања прикупљају и анализирају податке који помажу у решавању за воду везаних проблема као што су презервација околине, природне катастрофе, и руковођење воденим ресурсима.[2]

Историја

[уреди | уреди извор]

Хидрологија је била предмет истраживања хиљадама година. Нил је на примјер преграђен око 4000. п. н. е. ради побољшавања пољопривредне продуктивности пријашње неплодне земље. Мезопотамски градови су били заштићени од поплава високим земљаним зидовима. Грци и Римљани су градили аквадукте, а Кинези системе за наводњавање и радове за надгледање поплава.

Марко Витрувије је у 1. вијеку п. н. е, написао филозофску теорију хидролошког циклуса у којем падавине у планинама продиру кроз Земљину површину те у низинама обликују ријеке и изворе. Усвајањем научног приступа, Леонардо да Винчи и Бернард Палиси дошли су независно један од другога до прецизног приказа хидролошког циклуса. Хидролошке варијабле нису се квантитативно одређивале све до 17. вијека.

У пионире модерне хидролошке науке убрајају се Пјер Перо (фр. Pierre Perrault), Едм Мариот (фр. Edme Mariotte) и Едмунд Хејли (енгл. Edmund Halley). Мјерењем падавина и вишка воде те одређивањем отицајућег подручја, Перо је показао да је количина падавина приближна количини тока Сене. Мариот је повезао мјерења брзине и ријечног пресјека да прикупи наносе такође у Сени. Хејли је показао да је количина испарења из Средоземног мора приближно количини отицања ријека које утичу у море.

Напредак у 18. вијеку постигнут је захваљујући Бернулијевом пиезометру, Бернулијевој једначини, питотовој цијеви и Чезијевој формули. У 19. вијеку развија се подземна хидрологија укључујући Дарсијев закон, Дупуи-Тијемову (Dupuit-Thiem) формулу истицања и Хаген-Појзевил једначину (Hagen-Poiseuilleovu) капиларног тока.

У 20. вијеку рационалне анализе су почеле замјењивати емпиризам док истовремено владине агенције покрећу властите хидролошке истраживачке програме. Од посебне важности били су Шерманов хидрографски уређај, Хортонова теорија инфилтрације и Тајсова (Theis) једначина која описује хидраулику извора.

Од 1950. хидрологији се приступа на већој теоретској бази него у историји што је омогућено највише напретком у физичком разумијевању хидролошких процеса и појавом рачунара.

Хидролошки циклус

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Хидролошки циклус

Средишња тема хидрологије је кретање воде на Земљи које се одвија на различите начине и у различитим мјерама. Најјаснија таква слика садржана је у испаривању воде из океана која онда ствара облаке. Ти се облаци крећу изнад копна и производе кишу, која тече низ реке назад у океан затварајући циклус.

Хидролошка мјерења

[уреди | уреди извор]

Кретање воде на Земљи може се мјерити на бројне начине. Та је информација једнако важна и за одређивање водних богатстава и за разумијевање процеса уплетених у хидролошки циклус. Следећи попис је попис уређаја које користе хидролози и њихове намјене.

Хидролошко предвиђање

[уреди | уреди извор]

Посматрања хидролошких процеса користи се за предвиђање будућих кретања и количина воде.

Статистичка хидрологија

[уреди | уреди извор]

Анализирањем статистичких својстава хидролошких записа, као што су падавине или ријечни ток, хидролози могу процијенити будуће хидролошке појаве. То ипак претпоставља непромјењивост карактеристика процеса.

Види: повратни период.

Хидролошко моделовање

[уреди | уреди извор]

С разумијевањем утицаја промјене у околини на кретање воде, хидролози могу такође створити моделе за предвиђање будућих промјена.

Хидролошки транспорт

[уреди | уреди извор]

Кретање воде је значајно средство којим се други материјали попут тла или загађивача транспортују са једног мјеста на друго.

Види: ерозија, загађење.

Примјене хидрологије

[уреди | уреди извор]

Организације

[уреди | уреди извор]

Међувладине организације

[уреди | уреди извор]

Међународна истраживачка тела

[уреди | уреди извор]

Национална истраживачка тела

[уреди | уреди извор]

Национална и међународна друштва

[уреди | уреди извор]

Прегледи на нивоу слива

[уреди | уреди извор]
  • Иницијатива за повезене воде, Универзитет Новог Јужног Велса[34] – Истраживање и подизање свести о питањима подземних вода и водних ресурса у Аустралији
  • Иницијатива Мари Дарлинг Басин, Одељење за животну средину и наслеђе, Аустралија[35]

Истраживачки часописи

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „What is hydrology and what do hydrologists do?”. USA.gov. U.S. Geological Survey. Приступљено 07. 10. 2015. 
  2. ^ USGS, Howard Perlman. „What is hydrology and what do hydrologists do?”. water.usgs.gov (на језику: енглески). 
  3. ^ „International Hydrological Programme (IHP)”. IHP. 6. 5. 2013. Архивирано из оригинала 2. 6. 2013. г. Приступљено 8. 6. 2013. 
  4. ^ „International Water Management Institute (IWMI)”. IWMI. Архивирано из оригинала 10. 3. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  5. ^ „IHE Delft Institute for Water Education”. UNIESCO-IHE. Архивирано из оригинала 14. 3. 2013. г. 
  6. ^ „CEH Website”. Centre for Ecology & Hydrology. Архивирано из оригинала 7. 3. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  7. ^ „Cranfield Water Science Institute”. Cranfield University. Архивирано из оригинала 13. 2. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  8. ^ „Eawag aquatic research”. Swiss Federal Institute of Aquatic Science and Technology. 25. 1. 2012. Архивирано из оригинала 25. 6. 2015. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  9. ^ „Professur für Hydrologie”. University of Freiburg. 23. 2. 2010. Архивирано из оригинала 2. 5. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  10. ^ „Water Resources of the United States”. USGS. 4. 10. 2011. Архивирано из оригинала 8. 3. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  11. ^ „Office of Hydrologic Development”. National Weather Service. NOAA. 28. 10. 2011. Архивирано из оригинала 18. 9. 2011. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  12. ^ „Hydrologic Engineering Center”. US Army Corps of Engineers. Архивирано из оригинала 8. 3. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  13. ^ „Hydrologic Research Center”. Hydrologic Research Center. Архивирано из оригинала 10. 5. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  14. ^ „NOAA Economics and Social Sciences”. NOAA Office of Program Planning and Integration. Архивирано из оригинала 25. 7. 2011. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  15. ^ „Center for Natural Hazard and Disasters Research”. University of Oklahoma. 17. 6. 2008. Архивирано из оригинала 24. 5. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  16. ^ „National Hydrology Research Centre (Saskatoon, SK)”. Environmental Science Centres. Environment Canada. 25. 10. 2007. Архивирано из оригинала 12. 3. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  17. ^ „National Institute of Hydrology (Roorkee), India”. NIH Roorkee. Архивирано из оригинала 19. 9. 2000. г. Приступљено 1. 8. 2015. 
  18. ^ „American Institute of Hydrology”. Архивирано из оригинала 26. 6. 2019. г. Приступљено 25. 9. 2019. 
  19. ^ „Hydrogeology Division”. The Geological Society of America. 10. 9. 2011. Архивирано из оригинала 5. 4. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  20. ^ „Welcome to AGU's Hydrology (H) Section”. American Geophysical Union. Архивирано из оригинала 2. 5. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  21. ^ „National Ground Water Association”. Архивирано из оригинала 9. 9. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  22. ^ „American Water Resources Association”. 2. 1. 2012. Архивирано из оригинала 24. 3. 2018. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  23. ^ „CUAHSI”. Архивирано из оригинала 15. 3. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  24. ^ „International Association of Hydrological Sciences (IAHS)”. Associations. International Union of Geodesy and Geophysics. 1. 12. 2008. Архивирано из оригинала 20. 1. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  25. ^ „International Association of Hydrological Sciences”. Архивирано из оригинала 11. 5. 2010. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  26. ^ „Deutsche Hydrologische Gesellschaft”. .. Retrieved 2 September 2013
  27. ^ Società Idrologica Italiana
  28. ^ „Nordic Association for Hydrology”. .. Retrieved 2 September 2013
  29. ^ „The British Hydrological Society”. Архивирано из оригинала 2. 3. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  30. ^ „{title}” Гидрологическая комиссия [Hydrological Commission] (на језику: руски). Russian Geographical Society. Архивирано из оригинала 26. 8. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  31. ^ „Hydroweb”. The International Association for Environmental Hydrology. Архивирано из оригинала 17. 2. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  32. ^ „International Association of Hydrogeologists”. Архивирано из оригинала 20. 6. 2014. г. Приступљено 19. 6. 2014. 
  33. ^ „Society of Hydrologists and Meteorologists”. Society of Hydrologists and Meteorologists. Архивирано из оригинала 13. 3. 2016. г. Приступљено 12. 6. 2017. 
  34. ^ „Connected Waters Initiative (CWI)”. University of New South Wales. Архивирано из оригинала 9. 4. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013. 
  35. ^ „Integrated Water Resource Management in Australia: Case studies – Murray-Darling Basin initiative”. Australian Government, Department of the Environment. Australian Government. Архивирано из оригинала 5. 2. 2014. г. Приступљено 19. 6. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Wilson, L. Gray; Everett, Lorne G.; Cullen, Stephen J. (1994). Handbook of Vadose Zone Characterization & Monitoring. CRC Press. ISBN 978-0-87371-610-9. 
  • Vereecken, H.; Kemna, A.; Münch, H. M.; Tillmann, A.; Verweerd, A. (2006). „Aquifer Characterization by Geophysical Methods”. Encyclopedia of Hydrological Sciences. John Wiley & Sons. ISBN 0-471-49103-9. doi:10.1002/0470848944.hsa154b. 
  • Anderson, Malcolm G.; McDonnell, Jeffrey J., ур. (2005). Encyclopedia of hydrological sciences. Hoboken, NJ: Wiley. ISBN 0-471-49103-9. 
  • Hendriks, Martin R. (2010). Introduction to physical hydrology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-929684-2. 
  • Hornberger, George M.; Wiberg, Patricia L.; Raffensperger, Jeffrey P.; D'Odorico, Paolo P. (2014). Elements of physical hydrology (2nd изд.). Baltimore, Md.: Johns Hopkins University Press. ISBN 9781421413730. 
  • Maidment, David R., ур. (1993). Handbook of hydrology. New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-039732-5. 
  • McCuen, Richard H. (2005). Hydrologic analysis and design (3rd изд.). Upper Saddle River, N.J.: Pearson-Prentice Hall. ISBN 0-13-142424-6. 
  • Viessman, Jr., Warren; Lewis, Gary L. (2003). Introduction to hydrology (5th изд.). Upper Saddle River, N.J.: Pearson Education. ISBN 0-673-99337-X. 
  • Eslamian, S., 2014, (ed.) Handbook of Engineering Hydrology, Vol. 1: Fundamentals and Applications, Francis and Taylor, CRC Group, 636 Pages, USA.
  • Eslamian, S., 2014, (ed.) Handbook of Engineering Hydrology, Vol. 2: Modeling, Climate Change and Variability, Francis and Taylor, CRC Group, 646 Pages, USA.
  • Eslamian, S, 2014, (ed.) Handbook of Engineering Hydrology, Vol. 3: Environmental Hydrology and Water Management, Francis and Taylor, CRC Group, 606 Pages, USA.


Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хидрологија&oldid=29314194”