Хирошима, љубави моја

С Википедије, слободне енциклопедије
Хирошима, љубави моја
Paris Cinéma Le Louxor 7194.JPG
Филмски постер
Изворни насловHiroshima mon amour
Жанрромантика / ратни
ТворацАлен Рене
РежијаАлен Рене
СценариоМаргерит Дирас
ПродуцентСеми Халфон, Анатоли Дауман
Главне улогеЕмануел Рива, Еиџи Окада
Година1959.
Трајање90 минута
Земља Француска,  Јапан
Језикфранцуски језик
IMDb веза

Хирошима, љубави моја (франц. ​Hiroshima mon amour; јап. 二十四時間の情事) је романтични драмски филм из 1959. године, из периода француског новог таласа, у режији француског филмског редитеља Ален Ренеа по сценарију Маргерит Дирас. Ренеово прво дугометражно дело, филм је копродукција између Француске и Јапана, и документује серију интензивно личних нелинеарних разговора (или један огроман разговор) у периоду од 36 сати између француске глумице Ел (која је значи „Она“), и јапанског архитекте, Луја (што значи „Он“).

Био је то главни катализатор за кинематографију на левој обали, користећи минијатурне флешбекове за стварање нелинеарне приче. Привукао је међународну пажњу на нови покрет у француској кинематографији, заједно са филмовима као што су Без даха и 400 удараца. Филм приказује Ренеову иновативну употребу кратких секвенци флешбекова како би сугерисали бљесак успомена. Овај филм се сматра једним од најутицајнијих филмова француског новог таласа.

Продукција[уреди | уреди извор]

Према Џејмс Монаку, Рене је првобитно хтео да направи краћи документарац о атомској бомби, али је провео неколико месеци збуњен како да настави, јер није желео да направи нешто слично његовом документарцу из 1956. године о Холокаусту Ноћ и магла. Касније се шалио са продуцентом говрећи му да филм не би био завршен, да Маргерит Дирас није писала сценарио.[1]

Филм је копродукција компанија из Јапана и Француске. Продуценти су одредили да један главни лик мора бити Француз, а други Јапанац, а такође су захтевали да се филм снима у обе земље уз ангажовање филмских екипа од техничара из сваке.[1]

Заплет[уреди | уреди извор]

Applications-multimedia.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

У свом првом играном филму Ален Рене користи своје искуство са кратким документарцима. Француска жена (Емануел Рива) има аферу са јапанским архитектом (Еиџи Окада) у Хирошими, у коју је дошла да сними филм. Рене користи архивски снимак бомардовања Хирошиме из 1945. заједно са снимцима музеја и реновираног града. (Тачније филм почиње као документарац о Хирошими и атомској бомби, који је Рене хтео тада да претвори у играни филм.) Ови снимци су испресецани лирским сценама љубавног пара. Контрастирање нежне љубави и ратних ужаса проузрокује да се жена сети сопствене прошлости у француском граду Неверу. Током рата је имала аферу са немачким војником и планирала је да оде из града са њим, када је он у последњем дану ратовања изгубио живот. Слатка и болна сећања на ову епизоду њеног живота навру са великим интензитетом када се деси кратка афера са Јапанцем. На крају филма, ова афера ће се завршити тако што се обоје враћају својим браковима.[2]

Сценарио[уреди | уреди извор]

Сценарио је написала Маргерит Дирас, која је извршила важан утицај на француски филм. Касније је и сама постала редитељка, а њен рад показује обузетост идејом утицаја прошлости на садашњост. За Ренеа сећање је стална тема. Један од његових документараца о Француској националној библиотеци, носи назив Целокупно светско сећање (1956). У Хирошима, љубави моја, Рене користи сложену структуру сачињену од флешбекова, чиме се открива све више и више о прошлости која се меша са садашњошћу. Структуру обједињује музика Ђованија Фуша и Жоржа Делеруа. Филм је до најситнијих нијанси испуњен емоционалношћу ликова. Чини се да филм жели да истакне да „ја“ зависи од сећања која на крају избледе.[2]

Филмске референце[уреди | уреди извор]

У својој књизи о Ренеу, Џејмс Монако завршава своје поглавље о филму тврдњом да филм садржи референцу на класични филм Казабланка из 1942.[1]

Глумачка постава[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Monaco, James (1978). Alain Resnais. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-520037-3. OCLC 503379749. 
  2. ^ а б Стивен Џеј Шнајдер. (2008). 1001 филм који мораш да видиш пре него што умреш. Издавач: Филип Вишњић. Превод: Борис Тодоровић. Страна: 368. ISBN: 978-86-87127-02-9.