Хироши Инагаки

С Википедије, слободне енциклопедије
Хироши Инагаки
Хироши Инагаки око 1930. године.
Датум рођења(1905-12-30)30. децембар 1905.
Место рођењаТокио
 Јапанско царство
Датум смрти21. мај 1980.(1980-05-21) (74 год.)
Место смртиТокио
 Јапан

Инагаки Хироши (јап. 稲垣 浩,1905–1980) био је јапански редитељ познат по историјским драмама. Најпознатији је по првом делу трилогије Самурај: Мијамото Мусаши, који је освојио Оскара за најбољи страни филм 1954. године.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Токију. Пошто му је отац био глумац, од детињства наступа на сцени. Године 1922, придружио се глумачком одељењу студија Никацу, али је касније прешао на режију и снимио свој први филм, историјску драму Тенка Таихеики (1928). Постао је репрезентативни редитељ историјских драма као што је серијал Мусаши. Бавио се и савременом драмом,[а] стварајући запажено дело Човек са рикшом (1943), а после Другог светског рата играо је улоге Деца која се држе за руке (1948) и Заборављена деца (1949) и друге похвале. Године 1958. освојио је Гран при на Међународном филмском фестивалу у Венецији за римејк филма Човек са рикшом.[1]

Филмови[уреди | уреди извор]

У својој књизи Сто година јапанског филма, Доналд Ричи наводи Хироши Инагакија, уз Јаманака Сато-а и Итами Мансаку-а, као једног од најзначајнијих редитеља тзв. нове историјске драме, које су се одликовале већим степеном реализма, акционих сцена и насиља од ранијих (снимљених пре 1928. године), које су биле статичне, конвенционалне и херојске, инспирисане кабуки-позориштем. Протагонисти ових нових историјских драма били су наглашено нехеројски, обични, мали људи у историји (ронини, луталице, криминалци), и драме су често биле аналогија модерних социјалних проблема. Почевши као асистенти старијег редитеља Ито Даисуке-а, пионира нове историјске драме, Инагаки и Итами Мансаку су 1928. заједно снимили свој први филм, историјску драму Тенка Таихеики, први у низу филмова о ронинима-луталицама, чији су протагонисти говорили колоквијалним језиком (за разлику од традиционалних историјских драма, које су инсистирале на архаичном језику и узвишеном стилу) и били блиски гледаоцима, као сасвим обични људи који у правом тренутку ураде праву ствар. Сам Инагаки назвао је ове филмове савременим драмама са самурајским перчином - другим речима, савременим драмама приказаним у историјском окружењу[б]. Међу овим новим историјским драмама, уобичајено се сматрало да су дела Инагаки Хирошија сентиментална, али лирска, да су дела Итами Мансаку-а интелектуална, али иронична, док су дела Јаманака Садао-а, са својом минималистичком елеганцијом и реализмом - уметнички највиша.[2]

Тоширо Мифуне је играо у бројним филмовима Хироши Инагакија, укључујући Најамни мач (1952), Самурајска трилогија награђена Оскаром (Мијамото Мусаши, 1954–1956), као легендарни мачевалац Мијамото Мусаши (1584–1645); као осиромашени Човек са рикшом (1958) који се брине о Такамине Хидеко и њеном малом детету након смрти њеног мужа, у римејку филма истог редитеља из 1943. године, по сценарију Итами Мансакуа; митска фантазија Три блага (1959); историјске драме 47 верних ронина (Чушингура,1962, у два дела); и Самурајске заставе (Фурин казан, 1969).[3]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У Јапану, термин за савремену драму је гедаи-геки, а за историјску драму - џидаи-геки.
  2. ^ У Јапану, термин за савремену драму је гедаи-геки, а за историјску драму - џидаи-геки.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Inagaki Hiroshi”. Nihon jinmei daijiten+Plus. Kōdahsha. Приступљено 15. 11. 2011. 
  2. ^ Richie, Donald (2005). A hundred years of Japanese film : a concise history, with a selective guide to DVDs and videos. Paul Schrader (Rev. ed изд.). Tokyo: Kodansha International. стр. 68—70. ISBN 4-7700-2995-0. OCLC 61116307. 
  3. ^ Sharp, Jasper (2011). Historical dictionary of Japanese cinema. Lanham, Md.: Scarecrow Press. стр. 163. ISBN 978-0-8108-5795-7. OCLC 707023100. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Richie, Donald (2005). A hundred years of Japanese film : a concise history, with a selective guide to DVDs and videos. Paul Schrader (Rev. ed изд.). Tokyo: Kodansha International. стр. 68—70. ISBN 4-7700-2995-0. OCLC 61116307.