Хер (Вермахт)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Хир (Вермахт))
Хер
Немачка армија
нем. Heer
Balkenkreuz.svg
Balkenkreuz, стилизована верзија гвозвеног крста био је амблем Хера
Постојање1935—1945.
Укидање1946.
Земља Нацистичка Немачка
Типкопнене снаге
Величинаукупно служило: 13.600.000 војника[1]
ДеоВермахта
Гарнизон (седиште)Мејбах I, Винсдорф
МотоGott mit uns („Бог с нама”)
БојеFeldgrau (зеленкасто сива)
Ангажовање
Команданти
Врховни командантАдолф Хитлер
Значајни
команданти
Валтер фон Браухич
Ерих фон Манштајн
Ервин Ромел
Фридрих Паулус
Херман Хот
Герд фон Рундштет
Федор фон Бок
Евалд фон Клајст
Хајнц Гудеријан
Инсигније
Ознаке на шлемовима ХераInsignias casco.svg
Застава јединица ХераHeeresfahne Infanterie.svg

Хер, Немачка армија или само Армија (нем. Heer, дословно „армија”) — копнена војска Вермахта,[а] оружаних снага Нацистичке Немачке, од 1935. до 1945. године.[2] Током Другог светског рата, око 13,6 милиона војника служило је у Немачкој армији.

Само 17 месеци након што је Адолф Хитлер најавио програм поновног немачког наоружавања 1935, тиме кршећи одредбе Версајског мира из 1919, Хер је достигао свој жељени циљ у оснивању 36 дивизија. Током јесени 1937, основана су још два корпуса, а годину дана касније настала су четири додатна корпуса укључујући и нових пет дивизија које су припадале Аустријским оружаним снагама након извршеног Аншлуса у марту.[3]

Захваљујући новом начину ратовања познатом као блицкриг, немачка војска је долазила до брзих и ефикасних победа у почетним годинама Другог светског рата.[4]

Хер је такође водио „рат до истребљења” на Источном фронту и био је одговаран за мноштво ратних злочина заједно с Вафен-СС-ом и Алгемајне-СС-ом.

Наоружање и опрема[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Иако се „Вермахт” често (нетачно) користи као назив само за копнене снаге Трећег рајха, он обухвата и Кригсмарине (немачку морнарицу) и Луфтвафе (немачке ваздушне снаге).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Overmans 2000, стр. 257.
  2. ^ Large 1996, стр. 25.
  3. ^ Haskew 2011, стр. 28.
  4. ^ Haskew 2011, стр. 61–62.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]