Хифа

С Википедије, слободне енциклопедије
Хифе гљивице рода Penicillium
Ћелије гљивних хифа
1 – Зид хифе
2 – Преграда (септа)
3 – Митохондрија
4 – Вакуола
5 – Ергостеролни кристал
6 – Рибозом
7 – Једро
8 – Ендоплазматични ретикулум
9 – Липидно тело
10 – Ћелијска мембрана
11 – Вршно тело
12 – Голџијев апарат
Хифе на парадајзној каши
Конидије на конидиофорама

Хифа (множина хифе, од Грчког ὑφή, huphḗ) је дугачка, кончаста структура гљива, оомицета или актинобактерија.[1] Код већине гљива хифе имају главну улогу у вегетативном расту. Скуп хифа се назива мицелија.

Структура[уреди | уреди извор]

Хифа садржи једну или више ћелија окружену цевастим ћелиским зидом. Код већине гљива хифе су попречно подељене преградама које се називају "септе". Септе садрже велике поре кроз које могу слободно да пролазе ћелиске органеле (рибозоми, митохондрије и сл.), а у неким случајевима чак и ћелиско једро. Главни структурални полимер у ћелиском зиду гљива је хитин, за разлику од биљака које у ту сврху користе целулозу. Забележена је и појава асептичних хифа, што значи да код тих гљива хифе немају септе (преграде). На попречном пресеку дебљина хифа је 4–6 µm.[2]

Раст[уреди | уреди извор]

Хифе расту врховима. Врхови расту тако да ћелијски зидови се проширују вањске компоненте, њиховом полимеризацијом, те унутрашњом производњом нове ћелијске мембране.[3] Вршно тело је унутарћелијска органела повезана с растом врхова. Састоји се од агрегације везикула везаних за мембрану које садрже компоненте ћелијског зида. Оно је део ендомембранског система гљива, држи и ослобађа везикуле које добија од Голџијевог апарата. Ове везикуле путују до ћелијске мембране кроз цитоскелет и ослобађају њихов садржај (укључујући разне протеине богате цистеином, укључујући и керато-платанин и хидрофобин),[4][5] ванћелијским процесом званим егзоцитоза, где се потом може транспортовати тамо где је потребно. Везикулске мембране доприносе расту ћелијске мембране док њихов садржај формира нови ћелијски зид. Вршно тело се креће дуж врха хифног ланца и остварује вршни раст и разгранавање; апикална брзина раста хифних нити паралелна је и регулисана је кретањем вршног тела.[6]

Како се хифа проширује, септа се може формирати иза растућег врха како би се свака хифа поделила на појединачне ћелије. Хифе се могу гранати бифуркацијом све више врхова или појавом новог врха матичне хифе.

Типови[уреди | уреди извор]

Класификација према септама[уреди | уреди извор]

  • Септатне (са преградама)
    • Aspergillus[7] и многе другеврсте имају овакве хифе.
  • Асептатне или ценоцитне (без септи)
    • Несептатне хифе везане су за род Mucor,[8] неки припадници Zygomycota и друге гљиве.
  • Псеудохифе разликују се од правих хифа по начину раста, релативној крхкости и недостатку цитоплазматских везе између ћелија.
    • Квасац, на пример, може стварати псеудохифе.[9] Оне су резултат својеврсног непотпуног окулирања, где се ћелије издужују, али после дељења остају везане. Неки квасци могу формиати и праве септатне хифе.[10]

Класификација према ћелијском зиду и свеукупном облику[уреди | уреди извор]

Карактеристике хифа могу бити важне у класификацији гљива. У таксономији базидиомицета (Basidiomycota), хифе које чине плодно тело могу се идентификовати као генеративне, скелетне или везивне.[11]

  • Генеративне хифе су релативно недиференциране и могу развити репродуктивне структуре. Обично су танких зидова, повремено се развијају благо задебљали зидови, обично имају честе септе, а могу имати, али и не морају стезаљке. Могу бити уграђене у слуз или желатинозне материјале.
  • Скелетне хифе имају два основна типа. Класични облик је са дебелим зидом и врло дугим нитима у односу на често преграђиване генеративне хифе, неразгранате или ретко разгранате, с мало ћелијског садржаја. Имају мало преграда и недостају им споне стезаљки. Фузиформне скелетне хифе су други облик скелетних хифа. За разлику од типских скелетних хифа, оне су у средини задебљале и често изразито ширококе, што им даје фузиформни облик.
  • Везивне хифе су дебелозидне и често разгранате. Због многих сужаваних грана често подсећају на јелење рогове или опустошена стабла.

На темељу генеративних, скелетних и везивних типова, 1932. године Е. Џ. Х. Корнер, за хифне системе, применио је појмове мономитне, димитне и тримитне, како би побољшали класификацију полипора.[12][13]

  • Свака гљива мора имати генеративне хифе. Гљива која има само ову врсту, као и меснате гљиве, попут Agaricales (печурке), назива се „мономитским”.
  • Скелетне и везивне хифе дају кожнатим и дрвенастим гљивама, попут полипоре чврсту конзистенцију. Ако гљива садржи све три врсте (пример: Trametes versicolor), назива се тримитна.
  • Ако гљива садржи генеративне хифе и само један од друга два тима, зове се димитна. Заправо, димитне гљиве готово увек садрже генеративне и скелетне хифе; постоји један изузетан род, Laetiporus који има само генеративне и везивне хифе.

За гљиве које формирају фузиформне скелетне хифе везане генеративним хифама каже се да имају саркодимитични хифни систем. Неколико гљица формира фузиформне скелетне хифе, генеративне хифе и везивне хифе, а за њих се каже да имају саркотримитне хифне системе. Ове појмове увео је Е. Џ. Х. Корнер, као касније прецизирање, 1966.[14]

Класификација према рефракцијсом изгледу[уреди | уреди извор]

Хифе су описане као сјајне или „глеоплерозне” („глеохифе”) ако им висок ломни индекс под микроскопом даје мастан или зрнаст изглед. Те ћелије могу бити жућкасте или бистре (хијалин). Могу се понекад селективно обојити сулфованилином или другим реагенсима. Специјализоване ћелије зване цистидије такође могу бити глеоплерозне.[15][16]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Madigan M; Martinko J (editors). (2005). Brock Biology of Microorganisms (11th изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-144329-7. 
  2. ^ Maheshwari, R. (2016). Fungi: Experimental Methods In Biology, Second Edition. Mycology. CRC Press. стр. 3. ISBN 978-1-4398-3904-1. 
  3. ^ Gooday, G. W. (1995). „The dynamics of hyphal growth”. Mycological Research. 99 (4): 385—389. doi:10.1016/S0953-7562(09)80634-5. 
  4. ^ Baccelli, Ivan; Comparini, Cecilia; Bettini, Priscilla P.; Martellini, Federica; Ruocco, Michelina; Pazzagli, Luigia; Bernardi, Rodolfo; Scala, Aniello (1. 2. 2012). „The expression of the cerato-platanin gene is related to hyphal growth and chlamydospores formation in Ceratocystis platani. FEMS Microbiology Letters. 327 (2): 155—163. PMID 22136757. doi:10.1111/j.1574-6968.2011.02475.x. Приступљено 30. 12. 2018. 
  5. ^ Wösten, Han A.B.; van Wetter, Marie-Anne; Lugones, Luis G.; van der Mei, Henny C.; Busscher, Henk J.; Wessels, Joseph G.H. (28. 1. 1999). „How a fungus escapes the water to grow into the air”. Current Biology. 9 (2): 85—88. PMID 10021365. doi:10.1016/S0960-9822(99)80019-0. Приступљено 30. 12. 2018. 
  6. ^ Steinberg, G (2007). „Hyphal growth: a tale of motors, lipids, and the spitzenkörper”. Eukaryotic Cell. 6 (3): 351—360. doi:10.1128/ec.00381-06. 
  7. ^ „Mycology Online – Aspergillosis”. Архивирано из оригинала на датум 7. 12. 2008. Приступљено 10. 12. 2008. 
  8. ^ „Infection”. Приступљено 10. 12. 2008. 
  9. ^ „Yeasts”. Приступљено 10. 12. 2008. 
  10. ^ Sudbery, Peter; Gow, Neil; Berman, Judith (2004). „The distinct morphogenic states of Candida albicans”. Trends in Microbiology. 12 (7): 317—324. PMID 15223059. doi:10.1016/j.tim.2004.05.008. 
  11. ^ „Hyphal System”. Illinois Mycological Association. Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2006. Приступљено 11. 2. 2007. 
  12. ^ Corner EJH (1932). „A Fomes with two systems of hyphae”. Trans. Br. Mycol. Soc. 17 (1–2): 51—81. doi:10.1016/S0007-1536(32)80026-4. 
  13. ^ Cunningham GH (1954—55). „Taxonomic Problems of some Hymenomycetes”. Transactions and Proceedings of the Royal Society of New Zealand. 82: 893—6. 
  14. ^ Corner EJH (1966). „Monograph of cantharelloid fungi”. Ann. Bot. Mem. 2: 1—255. 
  15. ^ See glossary of Meinhard Moser, translated by Simon Plant: Keys to Agarics and Boleti (Roger Phillips 1983) ISBN 0-9508486-0-3.
  16. ^ See section "Microscopic features ..." of 2006 Summer Workshop in Fungal Biology for High School Teachers Архивирано 2008-06-25 на сајту Wayback Machine, Hibbett lab, Biology Department, Clark University, "Guidelines for collecting and identifying macrofungi (basidiomycetes)".

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]