Пређи на садржај

Хијене

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Хијена)

Хијене
Временски распон: 26–0 Ma
рани Миоцен до данас
представници породице Hyaenidae
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Carnivora
Подред: Feliformia
Инфраред: Aeluroidea
Парвред: Viverroidea
Натпородица: Herpestoidea
Породица: Hyaenidae
Grey, 1821
Типски род
Hyaena
Brisson, 1762
Родови
[види текст]
данашња распрострањеност породице
Синоними
листа синонима:
  • Hyaenadae (Grey, 1821)
  • Hyaenida (Haeckel, 1866)
  • Hyaenina (Bonaparte, 1850)
  • Hyenina (Grey, 1825)
  • Protelidae (Flower, 1869)

Хијене (Hyaenidae) представљају породицу копнених грабљивица из реда звијери. Породица се састоји од четири врсте − смеђе хијене, пругасте, пјегаве и земног вука. Живе у западној Азији, на Индијском потконтиненту, Арапском полуострву и у великом дијелу Африке.

Анатомија

[уреди | уреди извор]

Упркос површној сличности са псима, хијене су заправо најсродније мачколикој породици мунгоса Herpestidae, премда се с тим не слажу сви научници[тражи се извор].

Спољашње одлике

[уреди | уреди извор]

Обиљежје свих хијена је да су им предње ноге дуже од стражњих, те им ход наликује на медвјеђи, и да не могу увући канџе.

Мале хијене, попут земног вука, су дугачке од 55 до 80 cm и тешке од 9 до 14 kg, док велике пјегаве хијене могу бити дугачке и до 165 cm и тешке и до 86 kg. Дужина репа варира од 18 до 44 cm.

Земни вук, пругаста хијена и смеђа хијена имају раскошно, пругасто крзно и гриве које накостријеше кад су уплашене. Крзно пјегаве хијене је нешто краће и истачкано. За разлику од осталих врста из породице, гривне длаке пјегаве хијене су усмјерене ка напријед. Оне имају и врло јак угриз у односу на своју величину, али упркос увријеженом мишљењу да имају најјачи угриз у природи, постоје многе животиње чији је угриз јачи (попут тасманијског ђавола)[1][2].

Пјегаве хијене и, у мањој мјери, смеђе хијене, имају снажне зубе за кидање меса и снажне премоларне зубе за ломљење костију. Земни вук има врло смањене кутњаке, који понеке одрасле јединке ни немају, али имају исту денталну структуру као и преостале три врсте[3]. Дентална формула за све хијене је следећа:

3.1.4.1
3.1.3.1

Интелигенција

[уреди | уреди извор]

Хијене су врло интелигентне животиње, и неки научници сматрају да су на истом нивоу интелигенције као неке врсте мајмуна[4]. Један од показатеља интелигенције хијена је да плијен скупљају на једно мјесто да би га заштитиле од стрвинара. Њихове методе лова су такође добар показатељ интелигенције[5].

Полни систем

[уреди | уреди извор]

Мужјаци, за разлику од других предатора, немају пенисну кост (Baculum). Женке хијена имају снажно изражене спољашње дијелове полних органа − њихов клиторис може бити дугачак и до 15-20 cm, те се често назива псеудопенисом. Осим тога, окружен је кесицама које подсјећају на тестисе мужјака, па се полови чак и код посматрања изблиза једва могу разликовати. Поред тога, имају једну до три брадавице. Ова анатомска посебност раније је доводила до претпоставке да су хијене хермафродити, што није тачно. Истурене гениталије женки служе за оплодњу, уринирање и доношење младих. Да би мушки полни орган могао ући и да би могле окотити младе, оне се растегну. Њихова анатомска грађа је таква да им допушта апсолутну контролу над избором сексуалног партнера.

Мужјаци и женке хијена се изгледом углавном мало разликују, сем што су мужјаци нешто већи од женки. Изузетак су пјегаве хијене, чије женке су крупније од мужјака и доминантне у понашању.

Начин живота

[уреди | уреди извор]
Пругаста хијена
Земни вук у зоолошком врту Сан Антонио, Тексас

Хијене живе на отвореном простору попут жбунастих или травнатих површи, укључујући и мање густе шуме. Углавном су активне ноћу и живе у пећинама, напуштеним зградама, грмљу итд.

Премда се за хијене генерално мисли да су стрвинари, то није тачно за све хијене. Док су пругаста и смеђа хијена заиста прије свега стрвинари, пјегава хијена активно лови плијен, а земни вук врстом исхране потпуно одступа и од једних и од других и храни се термитима.

Негативне конотације у вези са хијенама су дјелимично настале због ископавања и једења лешева, што је за њих сасвим природно због јаког органа за варење који може да свари широку лепезу различитих ткива, укључујући и кости. Томе помажу и јаки премоларни зуби за мрвљење костију, као и снажни и оштри зуби за кидање и сјечење меса.

Све врсте хијена одлажу фекалије далеко од главног пребивалишта.

Обиљежавање територије

[уреди | уреди извор]

Све врсте хијена луче уљасту, жуту супстанцу из аналних жлијезда да би означиле територију. Када то чине, анална кесица се изврће напоље. Хијене то чине и када желе показати потчињеност другим, доминантнијим, јединкама хијена. Када се сретну двије неупознате јединке, једна другој њуше гениталије, аналну област и аналне кесице. У ту сврху обје дижу задњу ногу да би допустиле другој прилаз. Означавање територије врше и гребући земљиште шапама, чиме испуштају мирис из жлијезда на доњим дијеловима стопала.

Утицај на културу

[уреди | уреди извор]

Због ископавања и једења лешева, као и због њиховог продорног „смијеха“, који је њихов вид комуникације, хијене су у току историје махом имале негативну репутацију. Хијене су у Африци повезиване и са божанствима, као ђавољи и вјештичји помоћници. По том вјеровању, вјештице и чаробнице јашу на хијенама или се чак претварају у њих.

Рани природњаци су хијене сматрали хермафродитима или чак врстом која често практикује хомосексуалност, због карактеристичног клиториса женки. У старијим писаним дјелима, попут Овидијеве „Метаморфозе“ и „Физиологије“, хијена се спомиње као врста која често мијења пол из мушка у женско и обратно. Климент из Александрије, у свом дјелу „Педагогус“, примјећује да су хијене, као и зечеви, „врло опсједнуте полним односом“. У Европи се хијена углавном спомињала у контексту сексуалне декаденције, проституције и других видова девијантног сексуалног понашања.

Еволуција

[уреди | уреди извор]

Нису пронађени фосилни остаци хијена прије раног миоцена, прије око 20 милиона година, што их чини једном од најновијих врста звијери. Вјерује се да је породица хијена настала у Африци и раширила се кроз Европу и Азију. Достигле су врхунац током плеистоцена, када је постојало 4 рода и 9 врста хијена[6].

Најстарији примјерак хијене је Protictitherium gaillardi који је, попут мачке, могао увући канџе. Била је слична врстама из породице цибетки (Viverridae) и живјела углавном на дрвећу. Хранила се мањим птицама и сисарима као и инсектима. Ова врста је изумрла прије 5,3 до 4,2 милиона година.

Друге врсте хијена су се рашириле по Европи и више су живјеле на тлу. Од њих најстарија позната хијена Plioviverrops orbignyi се, за разлику од Protictitheriuma gaillardia, хранила искључиво инсектима и није могла увући канџе. Ова врста је постојала у периоду од прије 17 милиона до прије 5,3 милиона година, највећим дијелом у миоцену.

Мало након настанка првих Plioviverropsa, настале су и друге, веће, врсте хијена, које су имале и другачију структуру зуба и живјеле више на отвореним просторима, пошто се смањио број шума а повећао број травнатих површи. Прије око 10 милиона година, неке хијене су се специјализовале за брзо трчање које им је постало битније за хватање плијена него јаки зуби за мрвљење костију и једење стрвина. Прије око 6 до 7 милиона година, настале су нешто спорије врсте, ипак највише специјализоване за једење и варење тешких твари, попут костију исл.

Изумрли родови хијена укључују, поред наведених, и Chasmaporthetes, Adcrocuta (велики стрвинари), Pachycrocuta, Lycyaena, Chasmoporthetes, који је доспио и до сјеверне Америке).

Већина врста хијена су изумрле пред крај миоцена, вјероватно као посљедица доминантнијих паса.

Систематика

[уреди | уреди извор]

Данас се породица хијена дијели на двије потпородице (Hyaeninae и Protelinae), једном са три, а другом са по једном врстом.

Класификација

[уреди | уреди извор]

Класификација породице Hyaenidae:

[† - ознака за изумрли таксон]

  • Породица: Hyaenidae (хијене)
    • Род: †Tongxinictis
      • Tongxinictis primordialis
    • Потпородица: Hyaeninae (праве хијене)
    • Потпородица: Protelinae
    • Потпородица: †Ictitheriinae <---[полифилетска потпородица]
      • Род: †Hyaenictitherium
        • Hyaenictitherium hyaenoides
        • Hyaenictitherium minimum
        • Hyaenictitherium namaquensis
        • Hyaenictitherium parvum
        • Hyaenictitherium pilgrimi
        • Hyaenotherium wongii
      • Род: †Ictitherium
        • Ictitherium ebu
        • Ictitherium ibericum
        • Ictitherium intuberculatum
        • Ictitherium kurteni
        • Ictitherium pannonicum
        • Ictitherium tauricum
        • Ictitherium viverrinum
      • Род: †Lycyaena
        • Lycyaena chaeretis
        • Lycyaena crusafonti
        • Lycyaena dubia
        • Lycyaena macrostoma
      • Род: †Miohyaenotherium
        • Miohyaenotherium bessarabicum
      • Род: †Plioviverrops
        • Plioviverrops faventinus
        • Plioviverrops gaudryi
        • Plioviverrops gervaisi
        • Plioviverrops guerini
        • Plioviverrops orbignyi
      • Род: †Protictitherium
        • Protictitherium aegaeum
        • Protictitherium cingulatum
        • Protictitherium crassum
        • Protictitherium csakvarense
        • Protictitherium gaillardi
        • Protictitherium intermedium
        • Protictitherium llopisi
        • Protictitherium punicum
        • Protictitherium sumegense
        • Protictitherium thessalonikensis
      • Род: †Thalassictis
        • Thalassictis certa
        • Thalassictis chinjiensis
        • Thalassictis montadai
        • Thalassictis proava
        • Thalassictis robusta
        • Thalassictis sarmatica
        • Thalassictis spelaea
      • Род: †Tungurictis
        • Tungurictis spocki

Филогенија

[уреди | уреди извор]

Доље приказан кладограми представља филогенетске везе породице хијене.[7][8][9][10][11][12]

 Herpestoidea 
 Herpestidae 

[[Мунгоси|Herpestidae (sensu stricto)]]

Eupleridae

 sensu lato 
 Hyaenidae 
 ? 

Percrocutidae

Lophocyonidae

 Hyaenidae 
 †Protictitherium 

Protictitherium crassum

Protictitherium gaillardi

Protictitherium cingulatum

Protictitherium intermedium

Protictitherium llopisi

Protictitherium punicum

Protictitherium thessalonikensis

Protictitherium aegaeum

Protictitherium sumegense

Protictitherium csakvarense

 †Plioviverrops 

Plioviverrops guerini

Plioviverrops faventinus

Plioviverrops gaudryi

Plioviverrops orbignyi

Plioviverrops gervaisi

 †Tungurictis 

Tungurictis spocki

 †Thalassictis 

Thalassictis certa

Thalassictis montadai

Thalassictis proava

Thalassictis robusta

Thalassictis sarmatica

Thalassictis spelaea

Thalassictis chinjiensis

 †Tongxinictis 

Tongxinictis primordialis

 Protelinae 
 Proteles 

Proteles cristatus

Proteles amplidentus

 †Ictitherium 

Ictitherium intuberculatum

Ictitherium pannonicum

Ictitherium kurteni

Ictitherium tauricum

Ictitherium ibericum

Ictitherium viverrinum

Ictitherium ebu

 †Miohyaenotherium 

Miohyaenotherium bessarabicum

 †Hyaenotherium 

Hyaenotherium wongii

Hyaenictitherium hyaenoides

Hyaenictitherium pilgrimi

Hyaenictitherium parvum

Hyaenictitherium namaquensis

Hyaenictitherium minimum

 †Lycyaena 

Lycyaena macrostoma

Lycyaena crusafonti

Lycyaena chaeretis

Lycyaena dubia

'Hyaeninae'===>

 sensu stricto 
 sensu lato 
 Hyaeninae 
 †Hyaenictis 

Hyaenictis graeca

Hyaenictis hendeyi

Hyaenictis wehaietu

Hyaenictis almerai

 †Lycyaenops 

Lycyaenops silberbergi

Lycyaenops rhomboideae

 †Chasmaporthetes 

Chasmaporthetes ossifragus

Chasmaporthetes sp. (Florida)

Chasmaporthetes nitidula

Chasmaporthetes australis

Chasmaporthetes lunensis

Chasmaporthetes melei

Chasmaporthetes borissiaki

Chasmaporthetes gangsriensis

Chasmaporthetes exitelus

Chasmaporthetes bonisi

 †Metahyaena 

Metahyaena confector

 †Palinhyaena 

Palinhyaena reperta

hyaenid sp. (E Langebaar)

 †Belbus 

Belbus beaumonti

Belbus djurabensis

 †Werdelinus 

Werdelinus africanus

 †Leecyaena 

Leecyaena lycyaenoides

Leecyaena bosei

 Hyaena 
 (Hyaena

Hyaena abronia

Hyaena hyaena

Hyaena namaquensis

 (Parahyena

Hyaena howelli

Hyaena brunnea

 †Pliocrocuta 

Pliocrocuta perrieri

 †Pachycrocuta 

Pachycrocuta brevirostris

Pachycrocuta robusta

Pachycrocuta pyrenaica

Pachycrocuta sinensis

 †Adcrocuta 

Adcrocuta eximia

 †Allohyaena 

Allohyaena kadici

 Crocuta 

Crocuta eturono

Crocuta dietrichi

Crocuta crocuta

Временска распрострањеност

[уреди | уреди извор]
Мадагаскарски мунгосиМунгосиPercrocutidaeLophocyonidaeQuaternaryPliocenMiocenOligocenQuaternaryPiacenzianZancleanMessinianTortonianSerravallianLanghianBurdigalianAquitanianChattian

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Abc.net - „торбар има најјачи угриз (на језику: енглески). 
  2. ^ Вро, С., Мек Хенри, Ц., и Томасон Џ. (2005). Поређење снаге угриза у великих сисара и претпостављеног понашања фосилних таксона. стр. 619—625. 
  3. ^ Ричардсон, Филип К. Р. и Бирдер, Сајмон (1984). Енциклопедија сисара. Њујорк. ISBN 978-0-87196-871-5. 
  4. ^ Тврдња биолога Џефрија Самуела Корвина, у епизоди телевизијске серије „Искуство Џефа Корвина“, усредсређујући се првенствено на пјегаве хијене
  5. ^ Линд, Ханс: „Књига о психологији животиња“
  6. ^ LionCrusher.com Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2007) - „Hyaenidae“ (језик: енглески)
  7. ^ Werdelin, L.; Solounias, 1991 (1991). „The Hyaenidae: taxonomy, systematics and evolution.” (PDF). Fossils and Strata. 30: 1—104. 
  8. ^ Koepfli, K.-P.; Jenks, S. M.; Eizirik, E.; Zahirpour, T.; Van Valkenburgh, B.; Wayne, R. K. (2006). „Molecular systematics of the Hyaenidae: Relationships of a relictual lineage resolved by a molecular supermatrix”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 38 (3): 603—620. doi:10.1016/j.ympev.2005.10.017. 
  9. ^ Barycka, E. (2007). „Evolution and systematics of the feliform Carnivora”. Mammalian Biology. 72 (5): 257—282. doi:10.1016/j.mambio.2006.10.011. 
  10. ^ Turner, Alan; Antón, Mauricio; Werdelin, Lars (2008). „Taxonomy and evolutionary patterns in the fossil Hyaenidae of Europe”. Geobios. 41: 677—687. doi:10.1016/j.geobios.2008.01.001. 
  11. ^ Wilson, D.E.; Mittermeier, R.A., ур. (2009). Handbook of the Mammals of the World, Volume 1: Carnivora. Barcelona: Lynx Ediciones. стр. 50—658. ISBN 978-84-96553-49-1. 
  12. ^ Carlos Coca-Ortega; Juan Antonio Pérez-Claros (2019). „Characterizing ecomorphological patterns in hyenids: a multivariate approach using postcanine dentition”. doi:10.7717/peerj.6238. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Вро, С., Мек Хенри, Ц., и Томасон Џ. (2005). Поређење снаге угриза у великих сисара и претпостављеног понашања фосилних таксона. стр. 619—625. 
  • Ричардсон, Филип К. Р. и Бирдер, Сајмон (1984). Енциклопедија сисара. Њујорк. ISBN 978-0-87196-871-5. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Hyaenidae.org, специјалистичка група за хијене Удружења за очување природе IUCN (језик: енглески)
  • Svetosavlje.org, Владика Николај: „Изнад греха и смрти“, параграфи 20-31, илустрација коришћења атрибута „хијена“ у негативном смислу (језик: српски)
  • Awf.org, Хијена: преглед дивљих животиња у оквиру Фондације за афричке дивље животиње (језик: енглески)
  • WeareSites.com Архивирано на сајту Wayback Machine (9. мај 2008), Страница Робина М. Вера о хијенама (језик: енглески)
  • BlindFTP.exis.net, Извод о хијенама из књиге Ричарда Д. Естеса, „Водич кроз Сафари“. ISBN 978-1-890132-44-6. (језик: енглески)
  • Current-biology.com, брзи водич — пјегаве хијене (у вези са интелигенцијом и социјалним понашањем) (језик: енглески)