Хијена

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хијена
Пјегава хијена, Танзанија
Пјегава хијена, Танзанија
Статус угрожености:
Рањив таксон
Систематика
царство: Животиње (Animalia)
тип: Хордати (Chordata)
наткласа: Gnathostomata
класа: Сисари (Mammalia)
поткласа: Сисари са плацентом (Eutheria)
ред: Звијери (Carnivora)
натпородица: Feloidea
породица: Hyaenidae (Хијене)
Grey, 1821

Распрострањеност хијена
Распрострањеност хијена
потфамилије и родови
Hyaeninae
Crocuta crocuta (пјегава хијена)
Hyaena hyaena (пругаста хијена)
Parahyaena brunnea (смеђа хијена)
Protelinae
Proteles cristatus (земни вук)
Екологија таксона

Хијене (Hyaenidae) представљају фамилију копнених грабљивица из реда звијери. Фамилија се састоји од четири врсте − смеђе хијене, пругасте, пјегаве и земног вука. Живе у западној Азији, на Индијском подконтиненту, Арапском полуострву и у великом дијелу Африке.

Анатомија[уреди]

Упркос површној сличности са псима, хијене су заправо најсродније мачколикој фамилији мунгоса Herpestidae, премда се с тим не слажу сви научници[тражи се извор од 10. 2009.].

Спољашње одлике[уреди]

Обиљежје свих хијена је да су им предње ноге дуже од стражњих, те им ход наликује на медвјеђи, и да не могу увући канџе.

Мале хијене, попут земног вука, су дугачке од 55 до 80 cm и тешке од 9 до 14 kg, док велике пјегаве хијене могу бити дугачке и до 165 cm и тешке и до 86 kg. Дужина репа варира од 18 до 44 cm.

Земни вук, пругаста хијена и смеђа хијена имају раскошно, пругасто крзно и гриве које накостријеше кад су уплашене. Крзно пјегаве хијене је нешто краће и истачкано. За разлику од осталих врста из фамилије, гривне длаке пјегаве хијене су усмјерене ка напријед. Оне имају и врло јак угриз у односу на своју величину, али упркос увријеженом мишљењу да имају најјачи угриз у природи, постоје многе животиње чији је угриз јачи (попут тасманијског ђавола)[1][2].

Зуби[уреди]

Пјегаве хијене и, у мањој мјери, смеђе хијене, имају снажне зубе за кидање меса и снажне премоларне зубе за ломљење костију. Земни вук има врло смањене кутњаке, који понеке одрасле јединке ни немају, али имају исту денталну структуру као и преостале три врсте[3]. Дентална формула за све хијене је следећа:

3.1.4.1
3.1.3.1

Интелигенција[уреди]

Хијене су врло интелигентне животиње, и неки научници сматрају да су на истом нивоу интелигенције као неке врсте мајмуна[4]. Један од показатеља интелигенције хијена је да плијен скупљају на једно мјесто да би га заштитиле од стрвинара. Њихове методе лова су такође добар показатељ интелигенције[5].

Полни систем[уреди]

Мужјаци, за разлику од других предатора, немају пенисну кост (Baculum). Женке хијена имају снажно изражене спољашње дијелове полних органа − њихов клиторис може бити дугачак и до 15-20 cm, те се често назива псеудопенисом. Осим тога, окружен је кесицама које подсјећају на тестисе мужјака, па се полови чак и код посматрања изблиза једва могу разликовати. Поред тога, имају једну до три брадавице. Ова анатомска посебност раније је доводила до претпоставке да су хијене хермафродити, што није тачно. Истурене гениталије женки служе за оплодњу, уринирање и доношење младих. Да би мушки полни орган могао ући и да би могле окотити младе, оне се растегну. Њихова анатомска грађа је таква да им допушта апсолутну контролу над избором сексуалног партнера.

Мужјаци и женке хијена се изгледом углавном мало разликују, сем што су мужјаци нешто већи од женки. Изузетак су пјегаве хијене, чије женке су крупније од мужјака и доминантне у понашању.

Начин живота[уреди]

Пругаста хијена

Хијене живе на отвореном простору попут жбунастих или травнатих површи, укључујући и мање густе шуме. Углавном су активне ноћу и живе у пећинама, напуштеним зградама, грмљу итд.

Исхрана[уреди]

Премда се за хијене генерално мисли да су стрвинари, то није тачно за све хијене. Док су пругаста и смеђа хијена заиста прије свега стрвинари, пјегава хијена активно лови плијен, а земни вук врстом исхране потпуно одступа и од једних и од других и храни се термитима.

Негативне конотације у вези са хијенама су дјелимично настале због ископавања и једења лешева, што је за њих сасвим природно због јаког органа за варење који може да свари широку лепезу различитих ткива, укључујући и кости. Томе помажу и јаки премоларни зуби за мрвљење костију, као и снажни и оштри зуби за кидање и сјечење меса.

Све врсте хијена одлажу фекалије далеко од главног пребивалишта.

Обиљежавање територије[уреди]

Све врсте хијена луче уљасту, жуту супстанцу из аналних жлијезда да би означиле територију. Када то чине, анална кесица се изврће напоље. Хијене то чине и када желе показати потчињеност другим, доминантнијим, јединкама хијена. Када се сретну двије неупознате јединке, једна другој њуше гениталије, аналну област и аналне кесице. У ту сврху обје дижу задњу ногу да би допустиле другој прилаз. Означавање територије врше и гребући земљиште шапама, чиме испуштају мирис из жлијезда на доњим дијеловима стопала.

Утицај на културу[уреди]

Због ископавања и једења лешева, као и због њиховог продорног „смијеха“, који је њихов вид комуникације, хијене су у току историје махом имале негативну репутацију. Хијене су у Африци повезиване и са божанствима, као ђавољи и вјештичји помоћници. По том вјеровању, вјештице и чаробнице јашу на хијенама или се чак претварају у њих.

Рани природњаци су хијене сматрали хермафродитима или чак врстом која често практикује хомосексуалност, због карактеристичног клиториса женки. У старијим писаним дјелима, попут Овидове „Метаморфозе“ и „Физиологије“, хијена се спомиње као врста која често мијења пол из мушка у женско и обратно. Климент из Александрије, у свом дјелу „Педагогус“, примјећује да су хијене, као и зечеви, „врло опсједнуте полним односом“. У Европи се хијена углавном спомињала у контексту сексуалне декаденције, проституције и других видова девијантног сексуалног понашања.

Еволуција[уреди]

Лобања врсте Crocuta macrodonta (дословно „пјегава великозуба хијена“) у природњачком музеју у Хонг Конгу

Нису пронађени фосилни остаци хијена прије раног миоцена, прије око 20 милиона година, што их чини једном од најновијих врста звијери. Вјерује се да је фамилија хијена настала у Африци и раширила се кроз Европу и Азију. Достигле су врхунац током плеистоцена, када је постојало 4 рода и 9 врста хијена[6].

Најстарији примјерак хијене је Protictitherium gaillardi који је, попут мачке, могао увући канџе. Била је слична врстама из фамилије цибетки (Viverridae) и живјела углавном на дрвећу. Хранила се мањим птицама и сисарима као и инсектима. Ова врста је изумрла прије 5,3 до 4,2 милиона година.

Друге врсте хијена су се рашириле по Европи и више су живјеле на тлу. Од њих најстарија позната хијена Plioviverrops orbignyi се, за разлику од Protictitheriuma gaillardia, хранила искључиво инсектима и није могла увући канџе. Ова врста је постојала у периоду од прије 17 милиона до прије 5,3 милиона година, највећим дијелом у миоцену.

Мало након настанка првих Plioviverropsa, настале су и друге, веће, врсте хијена, које су имале и другачију структуру зуба и живјеле више на отвореним просторима, пошто се смањио број шума а повећао број травнатих површи. Прије око 10 милиона година, неке хијене су се специјализовале за брзо трчање које им је постало битније за хватање плијена него јаки зуби за мрвљење костију и једење стрвина. Прије око 6 до 7 милиона година, настале су нешто спорије врсте, ипак највише специјализоване за једење и варење тешких твари, попут костију исл.

Изумрли родови хијена укључују, поред наведених, и Chasmaporthetes, Adcrocuta (велики стрвинари), Pachycrocuta, Lycyaena, Chasmoporthetes, који је доспио и до сјеверне Америке) и Percrocuta, којој је припадала P. gigantea − највећа хијена икад.

Већина врста хијена су изумрле пред крај миоцена, вјероватно као посљедица доминантнијих паса.

Систематика хијена[уреди]

Земни вук у зоолошком врту Сан Антонио, Тексас

Данас се фамилија хијена дијели на двије потфамилије, једном са три, а другом са једном врстом.

Референце[уреди]

  1. ^ „Abc.net - „торбар има најјачи угриз““ (на en). 
  2. ^ Вро, С., Мек Хенри, Ц., и Томасон Џ. (2005). Поређење снаге угриза у великих сисара и претпостављеног понашања фосилних таксона. стр. 619-625. 
  3. ^ Ричардсон, Филип К. Р. и Бирдер, Сајмон (1984). Енциклопедија сисара. Њујорк. ISBN 0-87196-871-1. 
  4. ^ Тврдња биолога Џефрија Самуела Корвина, у епизоди телевизијске серије „Искуство Џефа Корвина“, усредсређујући се првенствено на пјегаве хијене
  5. ^ Линд, Ханс: „Књига о психологији животиња“
  6. ^ LionCrusher.com - „Hyaenidae“ ((en))

Литература[уреди]

  • Вро, С., Мек Хенри, Ц., и Томасон Џ. (2005). Поређење снаге угриза у великих сисара и претпостављеног понашања фосилних таксона. стр. 619-625. 
  • Ричардсон, Филип К. Р. и Бирдер, Сајмон (1984). Енциклопедија сисара. Њујорк. ISBN 0-87196-871-1. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

  • Hyaenidae.org, специјалистичка група за хијене Удружења за очување природе IUCN ((en))
  • Svetosavlje.org, Владика Николај: „Изнад греха и смрти“, параграфи 20-31, илустрација коришћења атрибута „хијена“ у негативном смислу ((sr))
  • Krstarica.com, „Ђавољи смех“ (детаљи о пјегавим хијенама) ((sr))
  • Awf.org, Хијена: преглед дивљих животиња у оквиру Фондације за афричке дивље животиње ((en))
  • WeareSites.com, Страница Робина М. Вера о хијенама ((en))
  • BlindFTP.exis.net, Извод о хијенама из књиге Ричарда Д. Естеса, „Водич кроз Сафари“ (ISBN 1-890132-44-6) ((en))
  • Current-biology.com, брзи водич — пјегаве хијене (у вези са интелигенцијом и социјалним понашањем) ((en))