Хиљаду деветсто осамдесет четврта

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хиљаду деветсто осамдесет четврта
1984JLH1.jpg
Настанак и садржај
Ориг. наслов Nineteen Eighty-Four-1984
Аутор Џорџ Орвел
Земља Уједињено Краљевство
Језик енглески
Издавање
Датум
издавања

1949

Хиљаду деветсто осамдесет четврта (енгл. Nineteen Eighty-Four), бројем 1984, антиутопијски је роман британског књижевника Џорџа Орвела, написан 1948. а издат 1949. године.

Радња[уреди]

Red information icon with gradient background.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис!

Роман говори о животу наизглед безначајног појединца Винстона Смита који у једном министарству тоталитарне државе Океаније ради на лажирању историјских чињеница. Смит постаје незадовољан својим ништавним животом, те временом постаје противник таквог система и на крају буде ухапшен, мучен и преваспитан.

Роман описује екстремно тоталитарно друштво и појединца у животу надзираном 24 часа свакодневно. Тематика је непосредно повезана са стаљинистичким режимом и култом личности, због чега је роман сматран потенцијално политички опасним, па је у појединим земљама био забрањен.

„Велики брат те посматра” (Big Brother is watching you) је познати израз из тог дјела, који алудира на државни надзор над сваким појединцем и који је преузет у телевизијској емисији Big Brother.

Заједно са новелама „Врли нови свијетОлдоса Хакслија и „Фаренхајт 451Реја Бредберија, роман је једна од најпознатијих антиутопија у књижевности.

Године 2005. часопис Тајм је овај роман сврстао у 100 најбољих романа на енглеском језику написаних од 1923. године.

Историја[уреди]

Орвел, који је средишњу тему романа зацртао 1944. године, већину романа је написао на острву Јура у Шкотској током 1947—1948. године док је био критично оболио од туберкулозе. Коначан рукопис је послао својим пријатељима Секеру и Варбургу 4. децембра 1948. године, а књига је објављена 8. јуна 1949. године.

До 1989. године роман је преведен на више од 65 језика, што је више него било које друге двије књиге неког аутора.

Инспирација за дело[уреди]

Орвел је инспирацију за писање црпио из разних извора, али понајвише из тоталитарних тенденција СССР-а и Трећег рајха.[1] Изјава "2 + 2 = 5", која се употребљава за мучење Винстона Смита током испитивања, био је слоган бољшевичке партије за други петогодишњи план, који је охрабривао испуњавање петогодишњег плана за само четири године. Слоган је био видљив по московским кућама, рекламним панелима и другим локацијама.[2] Подела света на три суперсиле делимично се темељи на Техеранској конференцији 1944: Исак Дојчер, сарадник Обсервера, наводи да је Орвел био уверен да су том конференцијом "Стаљин, Черчил и Рузевелт свесно одлучили да поделе свет".

Мењање савезништва Океаније између Евроазије и Истазије подсећа на мењање савезништва између СССР-а и Трећег рајха током пакта о ненападању 1940-их. Када су Уједињено Краљевство и СССР постали савезници 1941, Орвел је уочио како се савезништва могу лако да се промене у случају користи: "Одвратно је што је тај убица (Стаљин) сада одједном на нашој страни, а све чистке итд. одједном су заборављене".[3] Након пораза Трећег рајха Орвел је радио за Обсервер, те је посетио разне заробљеничке логоре и уочио да су неки Руси променили стране те су се борили за Немце.[4]

Опис Емануела Голдштајна с козјом брадицом подсјећа на Лава Троцког. Голдштајнова књига подсећа на пародију стварне Троцкине књиге Издана револуција из 1937. која је критиковала Стаљинов модел Совјетског Савеза.[5] Гвинет Робертс сматра да је узор за Голдштајна био и левичар Андрес Нин, шпански вођа ПОУМ-а с којим се Орвел борио у Шпанском грађанском рату, а који је говорио да је Стаљин издао вредности социјализма. Нина су касније смакнули совјетски агенти.[6]

Свеприсутност Великог Брата, који на плакатима има бркове, подсећа на култ личности, можда Стаљинов или Хитлеров.[7] Вести Океаније наглашавају рекордне бројке продукције баш као и у СССР-у где су се глорификовале фабрике и особе које су постигле нове рекорде у производњи.

Мучења Министарства љубави подсећају на процедуре НКВД-а и њихове методе испитивања,[8] Орвелови "шпијуни", деца и млади које су учили да пазе на непријатеље државе, темељи се на младим совјетским пионирима који су тражили "непријатеље људи" те их издавали НКВД-у. Те су активности биле део велике чистке од 1936. до 1938. Орвел је сазнао о случају Павлика Морозова, 14-годишњег пионира који је 1930-их пријавио своју породицу совјетској полицији јер је гомилала житарице након чега су га сељаци убили а совјетске власти му потом саградиле споменике широм државе као пример угледног пионира младим нараштајима.[9]

Млада лига против секса темељи се на младим комунистима названим комсомол. Иако нису вршили експлицитни целибат, комсомол није охрабривао сексуалност међу својим члановима јер се сматрало да спречава посвећеност партији.

Мисаона полиција, која је хапсила људе само због "анти-совјетских" примедби,[10] темељи се на НКВД-у, али и на тајној полицији Токубетсу Кото Кеисатсу која је основана 1911. у Јапану и стављала у затвор особе које су "затроване опасним идеологијама" те су сумњале у јапанску власт. Кеисатсу је заиста имао надимак "мисаона полиција" много пре Хиљаду деветсто осамдесет четврте.[11]

Два минута мржње и недеља мржње темеље се на сталним окупљањима које су спонзорисали органи СССР-а током Стаљиновог раздобља као и њихова ритуална демонизација непријатеља. Орвел је предвидео и поплаву скраћеница разних организација и установа. Режим Океаније користи разне скраћенице. Министарство истине зове се "Минист", партија енглески социјализам зове ингсоц слично као и совјетске и нацистичке честе скраћенице: нпр. Комунистичка унија младих скраћена је на комсомол; Комунистичка интернационала скраћена је на Коминтерна; Гехајме Статсполицај (Geheime Staatspolizei) скраћен је на Гестапо итд.[12]

Посао Винстона Смита је ревизија историје као и избацивање "неособа", које режим више не трпи, из историјских архива. То вуче паралеле на Стаљинове методе "брисања" непожељних особа с фотографија, из књига и часописа.[13] Један познати пример је фотографија Стаљина и Јежова с које је Јежов избрисан након што је смакнут и постао непожељан у СССР-у.

"Наредбе дана" Великог Брата темеље се на Стаљиновим "наредбама дана" током рата.[14] Слоган ингсоца "наш нови, срећан живот" понавља се на телекранима и такође подсећа на Стаљинову изјаву из 1935: "Живот је постао бољи, другови, живот је постао веселији." Због таквих паралела Хиљаду деветсто осамдесет четврта била је 1950. забрањена у СССР-у, али скоро и у САД и Британији током кубанске кризе.

Теме[уреди]

Национализам и ограничени речник[уреди]

Хиљаду деветсто осамдесет четврта заправо проширује Орвелов властити есеј Белешке о национализму из 1945.[15] о мањку вокабулара потребног да би се објаснио непризнат феномен иза одређених политичких сила. Службени "скраћени" језик партије, новоговор, указује на ту проблематику. У есеју Зашто пишем (енгл. Why I Write), сâм Орвел је утврдио: "Писати једноставно снажним језиком подразумева неустрашиво размишљање, а ако је неко неустрашив, не може бити политички комфоран".[6] Таква тема налази се и у Хиљаду деветсто осамдесет четвртој јер држава употребљава језик да би све више проширила политичку контролу над људима који говоре истим. Партија стога има изврнут и корумпирани језик: новоговор. Темељи се на теорији тадашњих писаца да су мисли зависне од речи које их изражавају те стога језик који не садржи одређене речи или идеје неће моћи изразити те идеје међу људима који га говоре. Циљ је новоговора да све идеје које не следе принципе ингсоца постану магловите и неодређене те су стога неприкладне речи хируршки уклоњене из језика. Тиме партија има 'водоотпоран' политички језик у којем су све "неодређене и плитке сене значења" старог језика уништене заједно с делима великих писаца који су га употребљавали.[6] И национализам је уткан у радњу.

  • позитиван национализам: љубав Океанијаца према Великом Брату и партији
  • негативан национализам: мржња Океанијаца усмерена против Емануела Голдштајна и државних непријатеља
  • премештан национализам: усред говора говорник промени непријатеља Оцканије те се публика одмах преокрене и усмери мржњу против новог непријатеља (прво је непријатељ Евроазија, затим је одједном савезник, а нови је непријатељ Истазија)

Равнотежа између јавних и приватних вредности[уреди]

Током целог свог живота Орвел је настојао да оствари равнотежу између јавних и приватних вредности, између креативног и неопходног рада. Био је заокупљен јавним и политичким животом, али је био и свестан важности приватног живота појединаца као и вредности свакодневице.[6] Један од разлога зашто је сматрао да су пролови у Хиљаду деветсто осамдесет четвртој остали људска бића, као што је Винстон коментарисао Јулији, налазио се у њиховим приватним животима и емотивним везама који су остали недодирнути партијом. Чланови партије имају привилегије који пролови немају, али им партија одређује кога ће срести, с ким ће провести слободно време, с ким ће ступити у брак те њих став према свему. Орвел је сматрао да би држава требала да обезбеди друштвени оквир за своје грађане, али не и да диктира како ће да живе свој приватни живот; ако то учини, постаће мања људска бића.[6]

Цензура[уреди]

Једна од главних тема приче је цензура,[16] посебно у Министарству истине где се фотографије ретуширају а јавне архиве измењују да би се решили неугодних "неособа" (људи којих се партија одлучила решити и избрисати из историје).[17][18] Телекрани показују невероватно преувеличане и лажне бројке о стално растућој економији и све бољем животном стандарду иако у стварности грађани живе све лошије те чак и нормалне намирнице постају реткост. Стално се добијају и извештаји о великим победама на ратном пољу иако је крајни циљ рата непознат а непријатељи неодређени. Но нико од грађана не може неутрално поверити информације јер партија контролише све медије. Сам Орвел је једном изјавио: "Већ сам у ранијој доби приметио да се ниједан догађај исправно не објављује у новинама."[19]

Послушност и слободна воља[уреди]

Партија захтева да сви грађани буду апсолутно послушни према држави. За О'Брајана није довољно што ће неко постати потпуно послушан роб, Винстон мора да у једнакој мери заволи Великог Брата, у истој у којој га је испрва замрзио. Стога му се мора сломити отпор, прво физички, затим психички, када изда Јулију, те тако изгуби свој интегритет и слободну вољу.[6] Јулијина побуна је још више инстинктивна од Винстонове те зна чак боље организовати и сакрити своје тајне активности. Она такође зна зашто партија води рестриктивну политику према сексу: полни чин мора бити или дужност у браку или безвољни сусрет да би партија сексуалну фрустрацију могла да преусмери у мржњу према непријатељима. Стога је полни однос између Винстона и Јулије сам по себи политичка побуна.[6]

Надгледање[уреди]

Грађани Океаније, посебно чланови шире партије, немају стварну приватност. Многи живе у становима у којима су двосмерни телекрани, који у исто време емитују програм, али могу да служе и као камере које снимају све око себе. Пошта се редовно отвара и чита пре слања, мисаона полиција запошљава тајне агенте који пријављују људе субверзивних мисли. Ово потпуно надгледање грађана осигурава контролу државе.[20]

Абот Глисон (Abbott Gleason), Џек Голдсмит (Jack Goldsmith) и Марта Си Насбом (Martha C. Nussbaum) наводе да се из приче може интерпретирати и неполитичка, амбивалентна тема. По њима, права религија се не налази у институцијама Океаније већ у противкултури присталица дисидента, Жидова Емануела Голдштајна и његовог текста спасења, забрањене књиге. То вуче паралале с раним хришћанством тиком Римског царства. Нова култура агресивна према религији потискује је, али се јавља пророк који скупља следбенике те се јавља нови завет који потајно кружи по градовима. Винстон тражи тиме ослобођење од тираније уз помоћ (испоставља се) замишљеног пророка из Израела, што се може тумачити као доза поштовања према значењу хришћанског јеванђеља.[21]

Рецензије[уреди]

Рецензије романа биле су у великој већини похвалне. Критика New York Timesa од 12. јула 1949. била је посебно позитивна: "Џејмс Џојс (James Joyce), у лику Стивена Дедалуса (Stephen Dedalus), направио је данас већ славну поделу између статичне и кинетичке уметности. Велико уметничко дело је статично у свом учинку: постоји у себи самоме, не захтева ништа изван себе. Кинетичко уметничко дело постоји да би захтевало: није самодовољно, већ захтева или гнушање или жудњу да би остварило своју улогу. [...] Орвелова Хиљаду деветсто осамдесет четврта је велико остварење кинетичке уметности. Ово можда значи да је њена величина само тренутна, њена снага само за нас, сада, за ову генерацију, ову годину, да је можда осуђена да буде полог времена. Свеједно је вероватно да ниједно друго дело ове генерације није створило толику жудњу за слободом толико искрено а гнушање тираније с толиком пуноћом."

Олдус Хаксли, аутор тематски сличне дистопијске књиге Врли нови свет, написао је 1949. писмо Орвелу у којем је хвалио Хиљаду деветсто осамдесет четврту као "врхунску и дубоко значајну књигу", али је сматрао да је тоталитарна будућност погрешно предвиђена јер је ипак извеснија 'мека моћ' владајуће класе: "Би ли политика "чизме на лицу" могла трајати у недоглед јесте упитно. Моје је уверење да ће владајућа олигархија пронаћи мање агресивне и разорне начине владања и задовољавања жеље за моћи, а ти ће начини личити на оне које сам описао у Врлом новом свету."[22] Орвел је одговорио Хакслију да ипак сумња у пророчанску вредност Врлог новог света јер "ниједно друштво такве врсте не би могло опстати дуже од неколико генерација јер би владајућа класа која једино мисли у терминима 'добре забаве' брзо изгубила своју виталност".[23]

Адаптације[уреди]

  • 1984. (Studio One), ТВ-драма коју је америчка ТВ-мрежа CBS емитовала 1953. у оквиру антологије Westinghouse Studio One
  • Хиљаду деветсто осамдесет четврта, тв-драма у продукцији Би-Би-Сија (BBC) са Питером Кушингом (Peter Cushing) у главној улози, оригинално емитована 1954. године
  • Хиљаду деветсто деведесет четврта, британски играни филм из 1984. године са Џоном Хертом (John Hurt) у главној улози
  • 1984, опера Лорина Мазела (Lorin Maazel) из 1985. године.

Крајем 1983. Радиотелевизија Београд емитовала је посебно издање емисије Петком у 22 посвећено Орвеловом роману под насловом Добро вече, господине Орвел. У њој је драматизована једна сцена из романа, а у њој је лик Винстона Смита тумачио Петар Краљ, а лик Парсонса Слободан Алигрудић.

Види још[уреди]

Теме из романа[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Detoni-Dujmić (2004). Dunja. Zagreb: Leksikon svjetske književnosti: djela. стр. 658. ISBN 978-9530611122. 
  2. ^ Tzouliadis, Tim (2008). The Forsaken. New York: Penguin Press. стр. 48—49. 
  3. ^ Ingle, Stephen (2006). The Social And Political Thought of George Orwell: A Reassessment, Routledge. стр. 115. ISBN 9780415357357. 
  4. ^ Steinhoff, William R. (1975). George Orwell and the Origins of 1984. Ann Arbor: University of Michigan Press. стр. 115. ISBN 978-0472874002. 
  5. ^ Bloom, Harold (2009). George Orwell's 1984. Infobase Publishing. стр. 58. ISBN 9781438114682. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 Roberts, Gwyneth. „Introduction: George Orwell’s life” (на језику: енглески). Приступљено 1. 6. 2018. 
  7. ^ Bloom, Harold (2009). George Orwell's 1984. Infobase Publishing. стр. 134. ISBN 9781438114682. 
  8. ^ Gottlieb, Erika (1992). The Orwell Conundrum: A Cry of Despair Or Faith in the Spirit of Man?. McGill-Queen's Press - MQUP. стр. 144. ISBN 9780886291754. 
  9. ^ Hitchens, Christopher (2003). Why Orwell Matters. Basic Books. стр. 158. ISBN 9780465030507. 
  10. ^ Konstantin, Anatole (2008). A Red Boyhood: Growing Up Under Stalin. University of Missouri Press. стр. 45. ISBN 9780826266385. 
  11. ^ Kushner, Barak (2007). The Thought War: Japanese Imperial Propaganda. University of Hawaii Press. стр. 53. ISBN 9780824832087. 
  12. ^ Reznikov, Andrej (2001). George Orwell's Theory of Language. Universe. стр. 89. ISBN 9781469715988. 
  13. ^ Steinhoff, William R. (1975). George Orwell and the Origins of 1984. Ann Arbor: University of Michigan Press. стр. 176. ISBN 978-0472874002. 
  14. ^ „Order of the Day, No. 130, May 1st, 1942”. marxists.org. Приступљено 1. 6. 2018. 
  15. ^ „George Orwell: "Notes on Nationalism". Resort.com. октобар 1945. Приступљено 1. 6. 2018. 
  16. ^ Walker, Allie (4. 1. 2013). „New Design for Orwell's Nineteen Eighty-Four”. psfk.com. Приступљено 1. 6. 2018. 
  17. ^ Stone, Brad (17. 7. 2009). „Amazon Erases Orwell Books From Kindle” (на језику: енглески). New York Times. Приступљено 1. 6. 2018. 
  18. ^ Howe, Irving (1983). 1984 Revisited: Totalitarianism In Our Century. New York: Harper Row. стр. 94. ISBN 978-0060806606. 
  19. ^ „Teaching Orwell and ’1984’ With The Times” (на језику: енглески). New York Times. 4. 2. 2013. Приступљено 1. 6. 2018. 
  20. ^ Porter, Henry (9. 7. 2009). „Fighting Nineteen Eighty-Four”. Guardian (на језику: енглески). Приступљено 1. 6. 2018. 
  21. ^ On "Nineteen Eighty-Four": Orwell and Our Future. Princeton University Press. 2010. стр. 265. ISBN 9781400826643. 
  22. ^ Ingle, Stephen (2006). The Social And Political Thought of George Orwell: A Reassessment, Routledge. стр. 157. ISBN 9780415357357. 
  23. ^ Wessel Fokkema, Douwe (2011). Perfect Worlds: Utopian Fiction in China and the West. Amsterdam University Press. стр. 351. 

Спољашње везе[уреди]

Електронски текстови

Обратите пажњу: Роман Хиљаду деветсто осамдесет четврта подлијеже ауторски правима. У јавно власништво ће бити пренесен након 2044. године за Сједињене Америчке Државе, а након 2020. године за Европску унију, мада се у неким државама (као у Канади, Русији и Аустралији) сматра да је већ у јавном власништву[тражи се извор].

На следећим локацијама су доступне бесплатне верзије електронског текста романа, на енглеском језику: