Хлодовех I

С Википедије, слободне енциклопедије
Хлодовех I
Portrait Roi de france Clovis.jpg
Хлодовех I
Датум рођења466.
Место рођењаПариз
Датум смрти27. новембар 511.
Место смртиПариз
ДинастијаМеровинзи
ОтацХилдерик I
МајкаБазина од Тирингије
СупружникКлотилда Бургундска
ПотомствоТеудерик I, Ингомер, Клодомир, Хилдеберт I, Клотар I, Клотилда
НаследникКлотар I (Соасон)
Хилдеберт I (Париз)
Клодомир (Орлеан)
Теудерик I (Ремс)

Хлодовех (лат. Chlodovechus; Хлодовек, Клодовек, Клодвиг, Хлодвиг, Кловис)[1] (46627. новембар 511)[2] је био франачки краљ из династије Меровинга. Био је један од најзначајнијих владара Франачке државе, чије је границе знатно проширио, првенствено према западу, освојивши 486. године читаву северну Галију. Након велике победе над Визиготима (507) освојио је и читаву јужну Галију, тако да се његова држава простирала од реке Рајне до планинских венаца Пиринеја.[3] Сматра се да је он био оснивач Меровиншке династије, која је владала Франачким краљевством у наредна два века.

Хлодовех је био син Хилдерика I, меровиншког краља салијских Франка, и Базине, тирингијске принцезе. Године 481, кад је имао петнаест година,[4] Хлодовех је наследио свог оца. У ономе што је сада северна Француска, тад северна Галија, он је преузео контролу над преосталом државом Западног римског царства којом је управљао Сијагрије у Бици код Соасона (486), и до времена његове смрти било 511 или 513, он је покорио мање Франачке краљевине према североистоку, Алемани на истоку и визиготско краљевство Аквитанска Галија на југу. Хлодовех је важан у историграфији Француске као „први краљ онога што ће постати Француска”.[5]

У време његовог доласка на власт Франци су још увек били многобошци, али Хлодовех је недуго након учвршћивања власти у северној Галији увидео значај хришћанства, тако да се 496. године покрстио, заједно са већим делом франачког племства. До то га је дошло у знатној мери услед утицаја његове жене, Клотилде, која је касније поштована као светац због тог чина, и која се у данашње време слави у Римокатоличкој цркви и Православној цркви. Хлодовех је крштен на Божић 508. године.[6] Хлодовехово усвајање католицизма (за разлику од аријанства већине других германских племена) довело је до широке конверзије међу франачким народима, до религијског уједињења широм данашње Француске, Белгије и Немачке, три века касније до алијансе Карла Великог са римским бискупом и средином 10. века под Ономом I до консеквентног настанка раног Светог римског царства.

Име[уреди | уреди извор]

Based on the attested forms, the original name is reconstructed in the Frankish language as *Hlōdowik or *Hlōdowig and is traditionally considered to be composed of two elements, deriving from both Proto-Germanic: *hlūdaz ("loud, famous") and *wiganą ("to battle, to fight"), resulting in the traditional practice of translating Clovis' name as meaning "famous warrior" or "renowned in battle".[7][8]

However, scholars have pointed out that Gregory of Tours consequently transcribes the names of various Merovingian royal names containing the first element as chlodo-. The use of a close-mid back protruded vowel (o), rather than the expected close back rounded vowel (u) which Gregory does use in various other Germanic names (i.e. Fredegundis, Arnulfus, Gundobadus, etc.) opens up the possibility that the first element instead derives from Proto-Germanic *hlutą ("lot, share, portion"), giving the meaning of the name as "loot bringer" or "plunder (bringing) warrior". This hypothesis is supported by the fact that if the first element is taken to mean "famous", then the name of Chlodomer (one of Clovis' sons) would contain two elements (*hlūdaz and *mērijaz) both meaning "famous", which would be highly uncommon within the typical Germanic name structure.[9][10]

In Middle Dutch, a language closely related to Frankish, the name was rendered as Lodewijch (cf. modern Dutch Lodewijk).[11][12] The name is found in other West Germanic languages, with cognates including Old English Hloðwig, Old Saxon Hluduco, and Old High German Hludwīg (variant Hluotwīg).[7] The latter turned into Ludwig in Modern German, although the king Clovis himself is generally named Chlodwig.[12] The Old Norse form Hlǫðvér was most likely borrowed from a West Germanic language.[7]

The Frankish name *Hlodowig is at the origin of the French given name Louis (variant Ludovic), borne by 18 kings of France, via the Latinized form Hludovicus (variants Ludhovicus, Lodhuvicus, or Chlodovicus).[8] The English Lewis stems from the Anglo-French Louis.[13] In Spanish, the name became Luis, in Italian Luigi (variants Ludovico and Venetian Alvise, rarer Aligi and Aloisio), and in Hungarian Lajos.[12]

Позадина[уреди | уреди извор]

Childeric I, Clovis's father, was reputed to be a relative of Chlodio, and was known as the king of the Franks that fought as an army within northern Gaul. In 463 he fought in conjunction with Aegidius, the magister militum of northern Gaul, to defeat the Visigoths in Orléans. Childeric died in 481 and was buried in Tournai; Clovis succeeded him as king, aged just 15. Historians believe that Childeric and Clovis were both commanders of the Roman military in the Province of Belgica Secunda and were subordinate to the magister militum.[14] The Franks of Tournai came to dominate their neighbours, initially aided by the association with Aegidius.[15]

The death of Flavius Aetius in 454 led to the decline of imperial power in the Gaul; leaving the Visigoths and the Burgundians competing for predominance in the area. The part of Gaul still under Roman control emerged as a kingdom under Syagrius, Aegidius's son.[15]

Though no primary sources expounding on the language spoken by Clovis exist, historical linguist consider it likely that, based on his family history and core territories, he spoke a form of Old Dutch.[16] In this, the early Merovingians can be contrasted with the later Carolingians, such as Charlemagne, of the late 8th century and onward, who probably spoke various forms of Old High German.[17]

Владавина[уреди | уреди извор]

Хлодовехово крштење

Освајање северне Галије[уреди | уреди извор]

Кад је постао краљ у данашњој Француској су своје територије држали варвари и римски патриције.

Хлодовех је 486. победио римског патриција Сијагрија, који је био последњи римски управник у северној Галији. Та победа је проширила Хлодовехову власт на већину подручја северно од Лоаре.

Савез са Остроготима и победа над Алеманима[уреди | уреди извор]

После тога Хлодовех прави савез са Остроготима, удајући своју сестру за остроготског краља Теодорика Великог.

Победио је Алемане у бици код Толбијака близу Келна. Хлодовех прелази 496. на хришћанство.

Хлодвехово крштење[уреди | уреди извор]

Крстио се 496. године у Ремсу и од тада су сви франачки (и потоњи француски) краљеви крунисани у Ремсу, све до 1825. године. Хлодовех је крштење примио од правоверних галороманских свештеника. Његовим прихватањем хришћанства у правоверном облику,[18] започео је процес отклањања верске подвојености између владајућих Франака и њихових галороманских поданика. Покрштавање Франака, које је започето преласком самог Хлодовеха и његовог владарског дома на хришћанску веру, настављено је покрштавањем франачког племства, а потом и свих осталих Франака. Франачко прихватање правоверног хришћанства је било од посебног значаја, с обзиром да су други германски краљеви, као Остроготи, Визиготи и Вандали, још раније прихватали аријанство, хришћанско учење које је било проглашено за јерес.

Победа над Визиготима[уреди | уреди извор]

Иако је победио Бургундију 500. у бици код Дижона, није успео потчинити Бургундију.

Уништио је тулуско Визиготско краљевство у бици код Вујеа 507. Визиготи се после тога повлаче у Хиспанију.

Тада цела јужна Француска до Пиринеја постаје део Франачке. Основао је Париз као главни град и успоставио је опатију посвећену светом Петру и Павлу на јужној обали Сене.

После битке код Вујеа византијски цар Анастасије I додељује Хлодовеху титулу конзула. После битке против Визигота имао је низ битака на унутрашњем плану против важнијих вазала, то јест подкраљева. Пред смрт Хлодовех је сазвао први синод галских бискупа у Орлеану, с циљем да се реформише црква и да се створи јака веза цркве и круне.

Смрт[уреди | уреди извор]

Умро је 511. године. После његове смрти Франачку су поделила његова 4 сина: Теудерик, Клодомер, Хилдеберт и Клотар.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Alain de Benoist, Dictionnaire des prénoms, d'hier et aujourd'hui, d'ici et d'ailleurs, p. 294, éd. Jean Picollec, 2009.
  2. ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Clovis”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 6 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 563—564. 
  3. ^ Brown 2003, стр. 137.
  4. ^ The date 481 is arrived at by counting back from the Battle of Tolbiac, which Gregory of Tours places in the fifteenth year of Clovis's reign.
  5. ^ General Charles de Gaulle is cited (in the biography by David Schœnbrun, 1965), as having said "For me, the history of France begins with Clovis, elected as king of France by the tribe of the Franks, who gave their name to France. Before Clovis, we have Gallo-Roman and Gaulish prehistory. The decisive element, for me, is that Clovis was the first king to have been baptized a Christian. My country is a Christian country and I reckon the history of France beginning with the accession of a Christian king who bore the name of the Franks." (Pour moi, l'histoire de France commence avec Clovis, choisi comme roi de France par la tribu des Francs, qui donnèrent leur nom à la France. Avant Clovis, nous avons la Préhistoire gallo-romaine et gauloise. L'élément décisif pour moi, c'est que Clovis fut le premier roi à être baptisé chrétien. Mon pays est un pays chrétien et je commence à compter l'histoire de France à partir de l'accession d'un roi chrétien qui porte le nom des Francs.)
  6. ^ Danuta, Shanzer (март 1998). „Dating the baptism of Clovis: the bishop of Vienne vs the bishop of Tours”. Early Medieval Europe. 7 (1): 29—57. doi:10.1111/1468-0254.00017. 
  7. ^ а б в de Vries, Jan (1962). Altnordisches Etymologisches Worterbuch (1977 изд.). Brill. стр. 239. ISBN 978-90-04-05436-3. 
  8. ^ а б Zheltukhina, Marina R.; Vikulova, Larisa G.; Vasileva, Gennady G. Slyshkin & Ekaterina G. (2016). „Naming as Instrument of Strengthening of the Dynastic Power in the early middle Ages (France, England, Vth –XIth Centuries)”. International Journal of Environmental and Science Education: 7200—7202. 
  9. ^ Julius Pokorny (1959), Indogermanisches Etymologisches Wörterbuch, Bern.
  10. ^ Nederlandse Voornamenbank, Lodewijk, Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences, Meertens Institute.
  11. ^ Meertens Instituut, Nederlandse Voornamenbank, Lodewijk. The second element corresponds to Middle High German wîc, with final-obstruent devoicing, as in Ludewic. The Middle Dutch form is wijch (modern Dutch wijg; see WNT, "wijg"), as in original Dutch Hadewig, Hadewijch.
  12. ^ а б в Paraschkewow, Boris (2004). Wörter und Namen gleicher Herkunft und Struktur: Lexikon etymologischer Dubletten im Deutschen (на језику: немачки). Walter de Gruyter. стр. 57. ISBN 978-3-11-017470-0. 
  13. ^ „Lewis”. Online Etymology Dictionary (на језику: енглески). 
  14. ^ Rosenwein, Barbara (2004). A Short History of the Middle Ages. Canada: University of Toronto Press. стр. 43. 
  15. ^ а б Bachrach, Bernard S. (1972). Merovingian Military Organization, 481–751 (на језику: енглески). U of Minnesota Press. стр. 3—4. ISBN 978-0816657001. 
  16. ^ Jelle Stegeman: Grote geschiedenis van de Nederlandse taal, Amsterdam 2021, §3.1.1.1.
  17. ^ Einhard, Vita Karoli 25. & Janet Nelson: King and Emperor. London 2019, pp. 68.
  18. ^ Овде се мисли на правоверно хришћанство које је у то време постојало и на хришћанском западу (све до Великог раскола). Термини „правоверно хришћанство“, односно „хришћанско правоверје“, односе се на „православно“ хришћанство, које је опстало на истоку, док је на западу у то време преовладавало аријанство, а касније филиоквистички католицизам.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Brown, Peter (2003). The Rise of Western Christendom. Malden, MA, USA: Blackwell Publishing Ltd. стр. 137. 
  • Daly, William M. (1994) "Clovis: How Barbaric, How Pagan?" Speculum, 69:3 (1994), 619–664
  • James, Edward (1982) The Origins of France: Clovis to the Capetians, 500–1000. London: Macmillan, 1982
  • Kaiser, Reinhold (2004) "Das römische Erbe und das Merowingerreich", in: Enzyklopädie deutscher Geschichte; 26. Munich (језик: немачки)
  • Oman, Charles (1914) The Dark Ages 476–918. London: Rivingtons
  • Wallace-Hadrill, J. M. (1962) The Long-haired Kings. London
  • Cave, Roy; Coulson, Herbert (1965). A Source Book for Medieval Economic History. New York: Biblo and Tannen. 
  • Drew, Katherine Fischer (1991). The laws of the Salian Franks (Pactus legis Salicae). Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-8256-6. /. 
  • Hinckeldey, Christoph (1993) [1981]. Criminal justice through the ages: from divine judgement to modern German legislation. Schriftenreihe des Mittelterlichen Kriminalmuseums Rothenburg ob der Tauber, v. 4. Превод: John Fosberry. Rothenburg ob der Tauber (Germany): Mittelalterliches Kriminalmuseum. 
  • Kern, Hendrik (1880). Hessels, J.H, ур. Lex Salica: the Ten Texts with the Glosses and the Lex Emendata. London: John Murray. 
  • Taylor, Craig, ур. (2006). Debating the Hundred Years War. "Pour ce que plusieurs" (La Loy Salique) and "A declaration of the trew and dewe title of Henrie VIII". Camden 5th series. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-87390-8. 
  • Taylor, Craig (2001). „The Salic Law and the Valois succession to the French crown”. French History. 15 (4): 358—377. doi:10.1093/fh/15.4.358. 
  • Taylor, Craig (2006). „The Salic Law, French Queenship and the Defence of Women in the Late Middle Ages”. French Historical Studies. 29 (4): 543—564. doi:10.1215/00161071-2006-012. 
  • Young, Christopher; Gloning, Thomas (2004). A History of the German Language Through Texts. London and New York: Routledge. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]