Хмељ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Пољопривредном факултету универзитета у Београду у Београду.
Датум уноса: новембар—децембар 2016.
Википедијанци: Ова група студената ће уређивати у ГИП-у и молимо вас да не пребацујете овај чланак у друге именске просторе Википедије.
Позивамо вас да помогнете студентима при уређивању и допринесете да њихови уноси буду што квалитетнији.
Hmelj
Humulus.jpg
obični hmelj (Humulus lupulus)
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Rosales
Породица: Cannabaceae
Род: Humulus
L.
Vrste

Humulus lupulus L.
Humulus japonicus Siebold & Zucc.
Humulus yunnanensis Hu

Hmelj je višegodišnja samonikla biljka. Latinski naziv je Humulus iz roda Humulus lupus i pripada familiji Cannabaceae. U narodu je još poznata i pod sledećim imenima:blust, hmelina, hmeljevina, kudilice, kuk, kuke, melika, melj, meljevina, miljevina. Uzgaja se već od 8. veka, a prve zabeleške o hmelju potiču od arapskog lekara Mesue iz 7 veka n.e. koji je za čišćenje krvi preporučavao sirup od hmelja. Danas je u upotrebi samo gajen hmelj. Gaji se kod nas i u drugim zemljama, u velikim kolicinama pretezno za potrebe pivara.

Obeležja(izgled)[уреди]

Hmelj je trajna samonikla i vrlo razgranjena biljka penjačica koja se penje po grmlju i drveću 3 do 8 m visoko. Najčešće deluje kao korov jer se javlja i raste uz druge biljke. Za hmelj u kulturi izgrađuju se posebne armature. Hmelj je dvogodišnja biljka koja se penjući uvija nadesno.

Listovi i izdanci su hrapavi. Listovi su s peteljkom, nasptamni, trokrpasti i petokrpast i na ivici testerasto nazubljeni.Cvetovi su žućkasto-zelene boje. Prašnički cvetovi razvijaju se u visećim metlicama na muškim biljkama, a ženski se cvetovi razvijaju u resama na ženskim biljkama. Iz ženskih cvetova razvijene sišarke su jajastog oblika, viseće i takođe žućkasto-zelene boje. Šišarke predstavljaju plod. Plod jejajast, lagan i dugčak 3-4 cm, širok oko 2 cm.Šišarke hmelja imaju jak aromatičan miris, u većim količinama gotovo omamljujući, ukus je aromatičan, grize, veoma je gorak i trpak. Plodovi listići su takođe jajasti, tanki,spolja žuto-zelenkaste boje dok je unutrašnja površina ljusaka žućkaste do crvenkaste boje, prestavlja žlezdastu tvorevinu koja hmelju daje karakteristično gorak ukus.

Kulturni oblici hmelja razvijaju se bez oplodnje, tj. vegetativnim putem. Na mestu semena razmnožavaju se žlezdaste dlake pa kod istresanja šišarki ispada žuti prah, nazvan lupulin. Lupulin ima oko 50% smole i eteričnog ulja, tanina, voska i sl. Osim njega u sebi sadrzi kalijumove soli, tanine, pektine. Bere se u septembru sredinom suncanih dana i zahteva brzo susenje na promaji ili u zagrejanim sušarama. Kada je hmelj pravilno i dobro osušen treba imati lepu zelenu boju. Smola lupulina konzerviše pivo sprecavajuci razvoj mlecno-kiselih bakterija, etarsko ulje mu daje prijatan miris, gorke materije gorcinu, a tanin ga bistri taložeci belancevine jecmenog slada.

Stanište i rasprostranjenost[уреди]

Predeo iz kog potiče je Istočna Evropa. Najbolje uspeva na plodnim zemljištima, dobre strukture, povoljnog vodo-vazdušnog režima, slabo kisele do neutralne reakcije. Takva zemljišta su černozemi i aluvijalna zemljišta. Nivo podzemne vode ne bi trebala prelaziti 1,5 m do površine zemljišta.

Vrste[уреди]

  • Humulus japonicus(Istočna Azija)
  • Humulus lupulus (Evropa, Zapadna Azija, Severna Amerika)
  • Humulus yunnanensis(Jugoistočna Azija)

Uzgoj[уреди]

Agroekološki uslovi za gajenje hmelja[уреди]

Temperatura - vegetacija počinje kada se temperatura podigne na oko 5 °C. Niže temperature od 7 °C u aprilu i 11 °C u maju nepovoljno utiču na rast i razvoj hmelja, visoke temperature utiču na bujniji porast i smanjenje prinosa. U vreme cvetanja (jul i avgust) pogodne su temperature od oko 20 - 22 °C.

Svetlost - pri izboru površina za podizanje hmeljarnika potrebno je voditi računa o tome da zasadi budu izloženi suncu i prema mogućnosti s blagim nagibom. Pravilnom orijentacijom redova (sever-jug), optimalnim sklopom i međurednim razmakom moguće je osigurati bolje korištenje svetlosti, nastojeći sve to prilagoditi određenom kultivaru.

Voda - hmelj nema velike potrebe za vodom iako mu je u vreme oblikovanja zaperaka i cvetanja potrebno osigurati dovoljno vlage. U sušnom periodu potrebno je navodnjavati. Važno je da relativna vlažnost vazduha bude između 70 - 80 %.

Agrotehnika za proizvodnju hmelja[уреди]

Obrada zemljišta - odmah nakon žetve vrši se pliće oranje na 10-ak cm dubine.Ako se sadnja vrši u jesen odmah nakon oranja, zemljište se tanjira i ravna, kao i priprema za sadnju. Ako se sadnja vrši u proleće, zemljište se ostavlja u gruboj brazid, pa se pred kraj zime brazda zatvara i pred sadnju se vrši priprema zemljišta za sadnju. Ako se sadnja obavlja u jame, tada se u jesen kopaju jame duboke oko 60 cm.

Đubrenje - koristi stajsko đubrivo i mineralna đubriva azota, fosfora i kalijuma. U zavisnosti od sadržaja kalcijuma u zemljištu i reakciji zemljišta, potrebno je dati odgovarajuću količinu kreča. Ako se sadnja vrši u jesen, polovina mineralnih đubriva zaorava se u letnjom, a druga polovina u dubokom jesenjem oranju. Đubrenje hmeljarnika treba obavljati svake godine, a količina đubriva zavisi o tome koliko je đubriva dodano u meliorativnoj đubrenju, o trenutnoj plodnosti zemljišta, godini gajenja i planiranom prinosu.

Sadnja hmelja - broj biljaka po hektaru zavisi o sortimentu, zemljištu i klimatskim uslovima. Vegetacioni prostor po biljci zavisi od međurednog razmaka i razmaka biljaka u redu. Bolje je koristiti veće razmake između redova, kako bi se omogućila primena potrebne mehanizacije.Hmelj se može saditi u jesen (oktobar) i u proleće (kraj marta - početak aprila). Kopaju se jame duboke oko 25 cm i široke 25 - 30 cm. Na dno jame stavlja se sloj komposta ili dobro razgrađenog stajskog đubriva, zatim sloj plodne rastresite zemlje i postavlja se jedna ili dve sadnice (sade se ukoso, a ako se stavlja jedna, onda se postavlja uspravno). Vršni pupoljak treba biti 10 cm ispod površine zemljišta. Oko sadnice se napravi zdjeličasto udubljenje u koje se skuplja voda.

Berba hmelja - za berbu sazreva u drugoj polovini avgusta. Bere se u tehnološkoj zrelosti. Tada su šišarke zlatno-žute boje s blijedim uzdužnim prugama, elastične su, a pod pritiskom prstiju šušte i lijepe se za prste. Berba se može obaviti ručno i mašinama.

Sušenje hmelja - obrane šišarke imaju oko 80 % vode, zato ih treba sušiti u posebnim sušarama za hmelj. Osušeni hmelj ima oko 8 % vode, zatim se ostavi da se ohladi, pri čemu se njegova vlažnost poveća na 10 % zbog kontakta sa vazduhom. Preša se u bale težine oko 50 kg. Prinos hmelja kreće se oko 2 000 - 2 500 kg/ha.

Hemijski sastav[уреди]

Šišarike, odnosno brašno koje se istresa iz njih sadrži tanine (humulo-taninska kiselina), pektinske materije, kalijumove soli, trimetil-amine, alfa i beta hmeljnu gorku kiselinu, kao i najvažniji sastojak Lupulin. Lipulin sadrži oko 50% smole i etarskog ulja, voska, tanina, nekih baznih jedinjenja i dr.

Etarsko ulje je vrlo aromatično i lako. Ulje se sastoji uglavnom od mircena, humulena i kariofilena. Ima i estara mircenola sa valerijanskom, sirćetnom i maslačnom kiselinom. Staro i pokvareno ulje ima neprijatan miris na pokvaren sir i staru valerijanu zbog oslobođene valerijaniske kiseline. Mircen je alifatski terpen. Miriše na ružu.

Smola se sastoji iz humulona i lupulona, dve kristalne, vrlo gorke supstance.

Brašno hmelja, osim toga verovatno sadrži morfinu sličnu bazu i jedan alkaloid.

Upotreba i lekovito dejstvo[уреди]

Zvog gorkih sastojaka u šišarkama hmelja imaju svojstvo amare, odnosno koriste se kod problema sa želudcem i crevima, kao i za povećanje apetita. Pa se zbog toga preporučuje kod dijareja, bolesti nervoznih creva, crevnih grčeva i nadutosti.

Valerijanska kiselina i gorki sastojci u kombinaciji sa eteričnim uljem deluju sedativno, tj, deluje umirujuće na nervni sistem. Dovodi do smanjenja nemira, smanjenja ubrzanog rada srca. Olakšava nervozu, nemir, stres, podstiče san i jaca živce. Interesantno je reći da jastuci koji su punjeni hmeljom obezbeđuju dobar san i pomažu protiv nesanice. Zbog te osobine se u nekim zemljama jastuci i dušeci pune hmeljom u bolnicama za nervne bolesti.

Hmelj deluje i na jako izlučivanje mokraće, što nema samo povoljan utjecaj na smanjenje skupljanja vode u telu, to svojstvo izlučivanja ima naravno i lekoviti uticaj kod svih oboljenja od gihta i reumatizma.

Baktericidno delovanje u toj lekovitoj biljci je u svom antiseptičkom delovanju gotovo 500 puta tako jako kao poznata karbolna voda. Iako je hmelj priznat kao lekovita biljka, ipak mogu nastati i negativne posledice njegovom ogrešnom upotrebom. Kod prekoračenja doza kao i dugotrajnom primenom može nastati omamljenost u glavi, teškoće u želucu. Takođe, u vecoj meri hmelj izaziva trovanje koje se manifestuje kroz gadjenje, povracanje, glavobolju, usporavanje cirkulacije i slicno.

Klinički ekspreimenti u pogledu beta hmeljne kiseline - lupulona, pokazali su nova saznanja. Lupulon, deluje na uništenje tuberkuloznih bacila. Budući da je sadržaj otrova koncentrisanog lupulon mali, može se primeniti u obliku želatinsoznih kapsula kod tuberkuloznih pojava.

Proizvodnja piva je najčešći vid upotrebe hmelja. Kuva se sa sladovinom kako bi gorke i aromatske materije prešle u slad, a belančevine se izdvajaju u krupne pahulje koje se postepeno talože i sladovina bistri, nakon čega se ova smeša kuva u svrhu stabilizacije. Sa dodatkom hmelja postiže se njegova ekstrakcija koja utiče na kvalitet piva (ukus, biološku stabilnost, penu). Kuvanje sladovine traje obično 1,5-2h. Hmelj se nakon kuvanja odvaja od sladovine.


Izvori(literatura)[уреди]

Prof.dr.sc. M. Gagro; Industrijsko i krmno bilje; Zagreb, 1998.

Prof.dr.sc. Mladen Jurišić; AGRO-BASE CD


Spoljašnje veze[уреди]

http://www.priroda-leci-sve.com/hmelj.htm http://www.znanje.org/i/i22/02iv02/02iv0219/izrada%20piva.htm


Reference[уреди]