Ходмезевашархељ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ходмезевашархељ
мађ. Hódmezővásárhely
Hódmezővásárhely légi.jpg
Ходмезевашархељ
Основни подаци
Држава  Мађарска
Регион Регија велике јужне равнице
Жупанија Чонград
Срез Ходмезевашархељски срез
Становништво
Становништво 48.909
Густ. нас. 101,21 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 46°25′49″ СГШ; 20°19′08″ ИГД / 46.43039° СГШ; 20.31881° ИГД / 46.43039; 20.31881Координате: 46°25′49″ СГШ; 20°19′08″ ИГД / 46.43039° СГШ; 20.31881° ИГД / 46.43039; 20.31881
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 483,22 km2
Ходмезевашархељ на мапи Мађарска
Ходмезевашархељ
Ходмезевашархељ
Ходмезевашархељ на мапи Мађарска
Остали подаци
Поштански код 6800
Позивни број 62
Веб-сајт www.hodmezovasarhely.hu

Ходмезевашархељ или Вашаршељ (мађ. Hódmezővásárhely, рум. Ioneşti) град је у Чонградској жупанији у мађарској области Регија велике јужне равнице. Седиште дате жупаније је у оближњем Сегедину (20 километара удаљеном), па Ходмезевашархељ спада међу највеће градове у Мађарској који нису седишта жупанија.

Положај[уреди]

Ходмезевашархељ се сместио у источном делу средишње Панонске низије, у близини реке Тисе. Од првог већег града, Сегедина је град удаљен 20 километар североисточно.

Историја[уреди]

Постоје остаци из праисторијског доба и сматра се да овај предео стално насељен већ 6000 година. У 8. веку долази до насељавања Мађара у ове крајеве, који затичу словенска племена, која су се бавила земљорадњом.

У касном средњем веку на подручју данашњег града настало је неколико села, која ће касније образовати градско насеље. Први јасни подаци о постојању града вежу се за годину 1437. Даљи развој града прекинут је турским освајањима у Панонској низији и град пада под њихову валст 1542. године.

По доласку власти Хазбурговаца на просторе Ходмезевашархеља град је преко 100 година био у оквиру имања властелинске породице Карољи. После тога град је био познат као једно од важних места у револуцији 1848/49. Крајем 19. века град брзо напредује, а 1873. године добијена су и градска права. Ово прати и нагла индустријализација и ширење градског атара, па је 1890. године Ходмезевашархељ један од највећих градова у тадашњој Мађарској. Умро је у Вашархељу 1890. године извесни "сељак-богаташ" Андрија Јован Нађ, који иако сиромашног порекла постао је врло богат. Провео је живот радећи и штедећи, и није се променио када се обогатио - остао је прост скромни сељак, а сав свој огроман иметак је разделио у добротворне сврхе. У центру града је направио леп артески бунар, за спомен на себе, који је платио 25.000 ф. Владар га је 1888. године одликовао крстом са круном за заслуге.[1]

У том граду је био око 1870. године, један од центара Назаренске секте, која је својим учењем одвајала вернике од православља. Одатле су систематски ширили своје јеретичко учење по Карловачкој митроплојији: "Кројачи, млинари, сајџије - крстаре и по најудаљенијим крајевима и врбују људе у назарене, често на нечувено препредене начине".[2] У Вашархељу је око 1890. године отворен државни "Завод за оспособљавање забавиља", који је радио на мађарском језику.

Током 20. века историја Ходмезевашархеља је обележена напрецима и падовима у зависности од честих ратова и мирних раздобља између. Данас је град важно индустријско средиште, посебно прехрамбене индустрије.

Срби у Вашархељу[уреди]

Набавио је 1833. године књигу о баснама, у Старом Бечеју Павел Антуновић из Вашархеља.[3] Претплатник једне српске практичне књиге био је 1867. године мештанин Вашархеља, Павле Ђорђевић.[4] Исте године Вукову књигу купује тамошњи ђак, Иван Пачу.[5] По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године место "Mező-Vasarhely" има 1076 православних становника. Православно парохијско звање је основано 1792. године, а црквене матрикуле се воде од 1793. године. У парохији свештенство чине парох поп Петар Давидовић, а помоћник му је син капелан Светозар Давидовић. У месту је народна вероисповедна школа са само пет ученика, којима предаје учитељ Емануел Јовановић.[6] У Вашархељу су у 19. веку свештеници били Давидовићи. Уз оца пароха Петра Давидовића (ту 1829), провео је 16 година као капелан (до око 1860) Стеван - Светозар Давидовић (умро 1890). Други Петров син, такође свештеник Костантин Давидовић, остао је да га наследи као парох - "душепопечитељ" у тој парохији. Поп Коста је 1893. године послао поздравну честитку преко новина, јубилару заслужном педагогу свом бившем професору, Николи Вукићевићу на Препарандији у Сомбору, потписавши се са "стари ђак". Умро је 1896. године у својој парохији, свом родном месту (рођен 1829). Завршио је гимназију потпуну у Вашархељу, затим Карловачку богословију и Сомборску препарандију - са одличним успехом. Провео је равно 40 година као вашархељски свештеник, прво очев капелан па парох. У храму је богослужење изводио будући зналац, на: "словенском, грчком и романском, а проповедао по потреби и на мађарском језику" (!), који су говорили наводно сви месни православци. У некрологу се још каже: "Био је добар Србин, научен човек и отличан свештеник, и бранилац Св. православља".[7]

У граду је 1867-1870. године била потпуна гимназија, коју су похађали и Срби из околине. Срби ученици у гимназији формирали су 1868. године ђачку дружину под називом "Пчела".[8] На угарском сабору 1868. године Грци православни, дотад под српском Митрополијом су се поделили. Део је прешао под нову Румунску митрополију, а то је била грчка црквена општина и у Вашархељу. Умрла је том граду јануара 1881. године Јованка Силарди, иначе рођена као Марија Лота, са 80 година. Оставила је по тестаменту 2000 ф. на дар тамошњем српском школском фонду.[9] Године 1885-1888. помоћ прима сиромашни српски народни учитељ у Вашархељу, Димитрије Адамовић.[10] У месту је постојала српска православна црквена општина која је почетком 20. века скоро изумрла. Али њено имање је било вредно пажње и износило преко 100.000 круна капитала. Један од последњих чланова те црквене општине је тражио да Темишварска епархија преузме тај капитал. Међутим због отезања, Румуни су сазнали за ту имовину и покренули су 1898. године судску парницу, желећи да приграбе део тог иметка. Спор 1903. године још није био завршен.[11]

У Вашархељу је један Мађар, око 1925. године, бивши католички свештеник постављен за православног пароха. Ради се о др Владиславу Винеру, који је прешао у православну веру и запопио се. У месту готово да није ни било људи који су знали српски говорити, нити се за Србе држе, а остали су православци. Тако је заживела пракса (у више некадашњих српских богомоља у Мађарској) да се служба у храму обавља на црквено-словенском, а проповед држи за њих на разумљивом језику - мађарском.[12] Били су то почеци нове, мађарске православне цркве, чији су се мисионари припремали код српског владике у Нишу.

Становништво[уреди]

Ходмезевашархељ спада међу највеће градове у Мађарској који нису седишта жупанија. До пада комунизма град је имо преко 50 хиљада становника, а данас има нешто мање - око 47 хиљада. Број становника и даље опада, а везан ј за слабу привреду и периферан положај грда у односу на главне правце развоја у држави.

Галерија слика[уреди]

Референце[уреди]

  1. "Мале новине", Београд 1890. године
  2. "Српски сион", Карловци 1894. године
  3. Исидор Стојановић: "Нравоучителне басне", Пешта 1833. године
  4. Ђорђе Рајић: "Вођа при газдовању српском народу", Нови Сад 1867. године
  5. Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српскога", Беч 1867. године
  6. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  7. "Школски лист", Сомбор 1896. године
  8. "Матица", Нови Сад 1868. године
  9. "Школски лист", Сомбор 1881. године
  10. "Школски лист", Сомбор 1885. године
  11. "Српски сион", Карловци 1903. године
  12. "Време", Београд 1926. године

Спољашње везе[уреди]