Ходошки зборник
Ходошки зборник или кодекс („Codex mizxcellaneus 1390 monastero Chodos“) најстарији је писани документ о српској медицини из 14. века (око 1390), који се ослањао на Диоскоридову [а] и Галенову науку о лековитом биљу, које су представљале основ западноевропске фармакотерапије. Овај документ садржи податке како о српским, тако и о страним биљкама и биљним лековима који су коришћени у српском народу. Он је послужио и као основа за настанак Хиландарског медицинског кодекса број 517 (сматра да потиче из периода од 13 до 15. века), који је откривен у библиотеци манастира Хиландар 1951.године. У њему је описана употреба 100 биљних врста и дрога биљног порекла.[1] Оба наведена дела послужила су као будућа основа непрекидној традицији употребе лековитог биља у куративне и профилактичке сврхе у српском народу и стварању бројних лекаруше познатих и непознатих аутора, насталих у периоду осмалијског ропства, када су домаће биљне дроге представљале једину доступну сировину за израду лекова.[2][3][4]
Историјат[уреди | уреди извор]
Човекова жеља за излечењем многих болести којима је непрестано био изложен још у дубокој прошлости, приморала га је на трагања за лековима у природи о чему сведоче различити извори у виду писаних података, сачуваних споменика, па чак и оригиналних биљних лекова. Сазнања до којих долазимо изучавањем историје фармације, пружају нам ти извори настали као резултат дуге људске борбе са болестима, у којој је човек научио да лекове проналази у биљкама, њиховој кори, семену, плодовима, листовима и другим биљним органима. Знатно касније за многе лекове биљног порекла, из најстарије људске цивилизације, која је човек миленијумима користио све до данашњих дана, савремена фармацеутска наука и медицина потврдила је њихово активно деловање и уврстила их у савремену фармакотерапију.[5]
Историјски гледано Ходошки зборник је зборник мешовитог састава који уз текстове битне за средњовековну медицинску праксу садржи и један од најстаријих сачуваних преписа Душановог законика и других књига Душановог законодавства.
Ово капитално дело српске научне медицине , чува се у прашком музеју (Шафарикова збирка под сигнатуром VV 110-IX F 10 Ш) и састоји се од 163 странице. Поред астролошког поглавља, зборник садржи и веома добре физиолошке и гинеколошке описе, уз навођење бројних практичних рецепата (88). Ти рецепти су јасно наводили како треба лечити поједине болести (50) углавном интернистичке.
Колика је била велика практична примењивост и стручност „Ходошког зборника“, можемо закључити на основу бројних доказа, да су поједини рецепти (па и групе рецепата) идентично „ad litteram“ преписивани у другим зборницима.
Садржај[уреди | уреди извор]
Први део рукописа обухвата правне садржаје, док текстови медицинског карактера чине засебну и независну целину. У највећем делу Ходошки зборника (фармакотерапијски садржаји) представљена је практична примена појединих дрога, у првом реду биљног, минералног и животињског порекла.
Ма колико данашњој медицини многи средњовековни лекови (поготово они животињског порекла) толико и њихова примена изгледаа чудна јер се позује са астролошким текстовима, молитвама, бајалицама и употребом амулета (лат. amulētum),[б]. Тако се, на пример:
- Против грозница, предлаже примена богојављенске водице, уз коју се чита молитва Христу
- Против напада беснила, као лек предлаже просфора са исписаном магијском формулом.[6]
Ипак, основни теоријски принципи лечења представљени су у хуморалној теорији, чијим излагањем отпочиње и ходошка лекаруша (из прве трећине 15. века, која је најрепрезантативнија лекаруша како због свог садржаја тако и старине сачуваног преписа, ходошког рукописа.[7]
У Ходошком рукопису на сликовит начин приказана је практична примена појединих дрога, од којих су справљани лекови како за оралну употребу тако и за спољашњу, у виду масти и мелема. Наводимо неке примере:
- Против зубобоље, предлагана је примена скуваног у вину корена од брескве, са копитњаком, затим испирање уста вином.
- За бељење зуба, предлагao се прах од јелењег рога којим су се премазивали зуби све док не постану бели.
- Против задржавања мокраће, тровања печуркама и против жутице, предлагала се примена пелин.
- Против генерализованог отока тела, предлаже се теријак са топлим вином
- За лечење губе, требало је попити кимин (лат. Cuminum cyminum, Carum carvi), са медом помешан у топлом вину или вино са прахом од јелењих рогова.
- Против цурења гноја из ува, предлагана је израда масти од алоје
- Прелом кости, лечен је мелемима од алоје
- За подмлађивање, предлаже се бобово брашно
- За лечење уједина од животиња, коришћен је матичњак са медом који је у виду облога стављан на рану.[8]
У начелу „Ходошки зборник“ се тематски састоји од списа из физиологије, списа из гинекологије и списа из фармакотерапијске области. Прва два текста (физиолошки и гинеколошки) су преводи грчких извора, а најобимнији фармаколошки део је превод са латинског на српски салернског списа (лат. „Practrica bredvis“). Аутор оригиналаног салернског текста лат. „Practrica brevs“ је чувени учитељ салернске школе Јоаnnеs Plаtеарiusu (познат и као лат. „Salernitani excelentissimi“).
Из „Ходошког зборника“ преписивани су (не сви) рецепти у „Јатрословија о всакој вешти“, „Призренском зборнику“, Скадарском зборнику“, „Дечанском зборнику“, „Босанском зборнику“ итд. Број зборника у којима су преписани текстови најбоље говори о ауторитативности текстова јер се већина рецепатура може и данас наћи и прочитати у појединим зборницима.[9]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Диоскорид је био најважнији писац старог века о биљним дрогама, Грк из Аназарба, који је као лекар-апотекар Неронове војске проучавао лековито биље где год је ишао са римском армијом. Око 77. год написао је. "Науку о лековима у пет књига".
- ^ Талисман или амајлија; „предмет који штити човека од невоља и болести“),
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Лаловић А. Српска медицина у средњем веку. Сажеци радова – Историја медицине. ХХII Тимочки медицински дани, саж бр. 109.
- ^ Peroš R. Prilog proučavanju povijesti kamilice (Matricaria chamomilla) i sličnih vrsta. Farm. Glas. 1963; 11: 451-56.
- ^ Hilandarski Medicinski Kodeks N. 517, prevod (priredio i uvodnu studiju napisao Relja Katić), Beograd: Narodna biblioteka Srbije/Dečije novine, 1989.
- ^ Fellows L. What are the Forests Worth?. Lancet 1992; 339: 1332.
- ^ Parojčić Dušanka, Stupar Dragan, Istorijski osvrt na lekovito bilje i njegovu upotrebu u farmakologiji, Timocki medicinski glasnik (2003), vol. 28, br. 3-4, UDK 615.32:582(091) ISSN 0350-2899, 28(2003) 3-4 pp.101-109
- ^ Медицински списи Ходошког зборника..., стр. 8, 9, 62.
- ^ о Новаковић, Стојан, Примери књижевности и језика старога и српскословенскога, Београд 1877, стр. 500–509.
- ^ Медицински списи Ходошког зборника..., стр. 8–23, 62–77.
- ^ Реља В. Катић: О утицају списа Ioaneusa Plateariusa на постанак терапијских зборника Српске средњовековне медицине; Аcta historica, 1978 (стр. 35–54)
Литература[уреди | уреди извор]
- Доментијан: Живот Светога Саве и живот Светог Симеуна. Стара Српска књижевност у 24 књиге, Просвета/СКЗ Београд 1988, књига четврта, стр. 339.