Холандска Индија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Подручје Холандске источне Индије

Холандска Индија (хол. Nederlands-Indië) бивша је холандска колонија из које је настала данашња Република Индонезија.[1]

Обједињена Холандска источноиндијска компанија (ВОЦ) je била је доминирајућа снага на архипелагу од почетка 17. века. Основана 1602. године, врло брзо је потискивала Португалију која је до тада владала тим подручјем. У то време, Португалија је била део Шпаније с којом је Холандија била у рату. Холанђани су 1605. од Португалаца узели Амбон на Молуцима и у њему основали своје прво упориште у подручју.

Године 1619. основали су Батавију, како се у то време називала данашња Џакарта, као главно седиште Компаније, а њихова власт првобитно је обухватала само уже подручје око Батавије. Надаље, током 17. века, заузели су постепено све важније луке архипелага: 1641. Малаку (Малајско полуострво), 1667. Аћех (север Суматре), 1669. Макасар (Борнео) и, на крају, 1682. до тада британски Бантен (Јава).[2][3]

Привреда колоније заснивала се на зачинима који су на различитим острвима узгајани као монокултура: Амбон је био специјализован за клинчиће, Тимор за сандаловину, Бандска острва за мушкатне орашчиће. Са такође холандског Цејлона долазио је цимет, а веома важан зачин који је такође узгајан био је и црни бибер. Бибер су размењивали за памук из Индије и сребро из Америке. Један од важних извора богатства Компаније била је и трговина унутар архипелага.

Становништво је бројало 1900. око 37 милиона. Од тога је 29 милиона живело на Јави и Мадури. У колонији је живело око 80.000 Европљана и 550.000 етничких Кинеза[4].

Преузимање од стране холандске владе након 1799.[уреди]

Холандски (наранџасто) и португалски (зелено) Тимор 1911.

Крајем 18. века ВОЦ је већ дуго био држава у држави. Након 1799. кад је ВОЦ распуштен и међуфазе у време наполеонских ратова архипелагом је управљала Британија, да би потом холандска држава преузела управљање.[5] При томе су Британци вратили читаво подручје као јединствену Холандску колонију. Овај процес довршен је 1824. споразумом којим су и замењени британско упориште Бенгкулен (данас Бенгкулу) на Суматри за Малаку до тада холандско упориште на Малајском полуострву. Тако су колонијалне силе рационално заокружиле своја подручја утицаја.

Холандска влада наставила је ВОЦ-ов омиљени начин владања овим подручјима, индиректно, преко индонежанских кнежева.

Током 19. века унутрашњост многих острва, на којима је до тада ВОЦ имао само упоришта, се колонизују. Тако је од 1908. читава територија касније Индонезије припадала Холандској источној Индији. Граница с Португалским Тимором, која се углавном поклапа с данашњом границом између Индонезије и Источног Тимора, коначно је дефинисана 1916. године.

Колонијалне трупе[уреди]

Још у време постојања Источноиндијске компаније већи део ангажованих војника био је регрутован из редова немачких добровољаца. Иста пракса настављена је и касније. До 1900. удео нехоланђана у европском особљу био је значајно изнад 50%, док се тај удео касније кретао око једне трећине. Од локалног становништва, врбовани су углавном Јаванци које се сматрало ратоборнима, и претежно хришћански Амбонежани. За стражарске службе и сузбијање герилаца у Аћеху још 1890-их образоване су помоћне јединице.[4]

Други светски рат и независност[уреди]

Сукарно

Након јапанског напада на Перл Харбор, холандска влада у егзилу, заједно с САД-ом и Великом Британијом и другим земљама, објавила је рат Јапану. Од 16. јануара 1941. до 8. марта 1942. Јапан је освојио читаво подручје Холандске Индије,[6][7] а 9. марта објављена је нападачима безусловна предаја[8]. Подручје је све до краја рата 1945. остало у јапанским рукама. Јапанци су за то време подржавали индонежански национални покрет предвођен Сукарном и Мохамедом Хатом.

Након јапанске капитулације 15. августа 1945. републиканац Сукарно објавио је независност Холандске Индије. Холандија то није прихватила, него је покушала да обнови своју власт. У прелазном раздобљу, према договору јапанске трупе су, надзиране Британцима, и даље бринуле за ред и мир. У том времену републиканци су успели да овладају великим деловима Јаве и неким другим подручјима. У две војне акције, еуфемистички назване полицијскима, Холанђани су вратили велике делове тих подручја под своју контролу. Но, светска јавност, међу осталима и САД од чије финансијске подршке је Холандија зависила, осудиле су акције.

Холандија је признала независност Индонезије 27. децембра 1949.[9] но задржала је суверенитет над Холандском Новом Гвинејом до 1962. када је, под притиском САД, прихватила предају и тог подручја Индонезији.[10][11] При томе, као један од услова Холандија је захтевала провођење референдума у Папуи о припајању Индонезији. Индонезија је манипулисала референдумом у своју корист, но Уједињене нације су га службено признале.

Референце[уреди]

  1. ^ Empires and Colonies. 
  2. ^ *Witton, Patrick (2003). Indonesia. Melbourne: Lonely Planet. стр. 23—25. ISBN 978-1-74059-154-6. 
  3. ^ Schwarz, A. (1994). A Nation in Waiting: Indonesia in the 1990s. Westview Press. ISBN 978-1-86373-635-0. 
  4. 4,0 4,1 Hack, Karl; Rettig, Tobias (izdavač): Colonial Armies in Southeast Asia, Abingdon. 2006. ISBN 978-0-415-33413-6.; Teitler, Gerke: The Mixed Company (glava 6)
  5. ^ Kumar, Ann (1997). Java. Hong Kong: Periplus Editions. стр. 44. ISBN 962-593-244-5. 
  6. ^ Encyclopædia Britannica Online (2007). „Indonesia :: Japanese occupation”. Приступљено 21. 1. 2007. »Though initially welcomed as liberators, the Japanese gradually established themselves as harsh overlords. Their policies fluctuated according to the exigencies of the war, but in general their primary object was to make the Indies serve Japanese war needs.« 
  7. ^ Gert Oostindie and Bert Paasman (1998). „Dutch Attitudes towards Colonial Empires, Indigenous Cultures, and Slaves”. Eighteenth-Century Studies. 31 (3): 349—355. doi:10.1353/ecs.1998.0021. ; Ricklefs, M.C. (1993). History of Modern Indonesia Since c.1300, second edition. London: MacMillan. ISBN 978-0-333-57689-2. 
  8. ^ Историја умећа ратовања, задња измена 19. 7. 2008.
  9. ^ „The United Nations and Decolonization - Trust and Non-Self-Governing Territories (1945—1999)”. United Nations. Приступљено 10. 12. 2018. 
  10. ^ Dick, Howard W. (2002). Surabaya City Of Work: A Socioeconomic History, 1900–2000 (Ohio RIS Southeast Asia Series): Howard Dick: 9780896802216: Amazon.com: Books. amazon.com. ISBN 978-0896802216. 
  11. ^ „Page:The New International Encyclopædia 1st ed. v. 18.djvu/816 - Wikisource, the free online library”. en.wikisource.org. Приступљено 27. 12. 2018. 

Литература[уреди]

  • Empires and Colonies. 
  • Biran, Misbach Yusa (2009). Sejarah Film 1900–1950: Bikin Film di Jawa [History of Film 1900–1950: Making Films in Java] (на језику: Indonesian). Jakarta: Komunitas Bamboo working with the Jakarta Art Council. ISBN 978-979-3731-58-2. 
  • Cribb, R.B., Kahin, A. Historical dictionary of Indonesia (Scarecrow Press, 2004)
  • Dick, Howard, et al. The Emergence of a National Economy: An Economic History of Indonesia, 1800-2000 (U. of Hawaii Press, 2002) online edition
  • Friend, T. (2003). Indonesian Destinies. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01137-3. 
  • Heider, Karl G (1991). Indonesian Cinema: National Culture on Screen. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1367-3. 
  • Reid, Anthony (1974). The Indonesian National Revolution 1945–1950. Melbourne: Longman Pty Ltd. ISBN 978-0-582-71046-7. 
  • Nieuwenhuys, Rob Mirror of the Indies: A History of Dutch Colonial Literature - translated from Dutch by E. M. Beekman (Publisher: Periplus, 1999) Google Books
  • Prayogo, Wisnu Agung (2009). „Sekilas Perkembangan Perfilman di Indonesia” [An Overview of the Development of Film in Indonesia]. Kebijakan Pemerintahan Orde Baru Terhadap Perfilman Indonesia Tahun 1966–1980 [New Order Policy Towards Indonesian Films (1966–1980)] (Bachelor's of History Thesis) (на језику: Indonesian). University of Indonesia. 
  • Ricklefs, M.C. (1991). A Modern History of Indonesia, 2nd edition. MacMillan. chapters 10—15. ISBN 978-0-333-57690-8. 
  • Taylor, Jean Gelman (2003). Indonesia: Peoples and Histories. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10518-6. 
  • Vickers, Adrian (2005). A History of Modern Indonesia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54262-3. 
  • Booth, Anne, et al. Indonesian Economic History in the Dutch Colonial Era (1990)
  • Borschberg, Peter, The Dutch East Indies (2016), DOI: 10.1002/9781118455074.wbeoe276
  • Bosma U., Raben R. Being "Dutch" in the Indies: a history of creolisation and empire, 1500–1920 (University of Michigan, NUS Press, 2008). ISBN 978-9971-69-373-2. [1]
  • Bosma, Ulbe. Emigration: Colonial circuits between Europe and Asia in the 19th and early 20th century, European History Online, Mainz: Institute of European History, 2011, retrieved: 23 May 2011.
  • Colombijn, Freek, and Thomas Lindblad, eds. Roots of violence in Indonesia: Contemporary violence in historical perspective (Leiden: KITLV Press, 2002)
  • Dick, Howard, et al. The Emergence of a National Economy: An Economic History of Indonesia, 1800-2000 (U. of Hawaii Press, 2002) online edition
  • Elson, Robert. The idea of Indonesia: A history (Cambridge University Press, 2008)
  • Braudel, Fernand, The perspective of the World, vol III in Civilization and Capitalism, 1984
  • Furnivall, J. S. (1944). Netherlands India: A Study of Plural Economy. Cambridge U.P. стр. viii. ISBN 9781108011273. , comprehensive coverage
  • Gouda, Frances. Dutch Culture Overseas: Colonial Practice in the Netherlands Indies, 1900-1942 (1996) online
  • Nagtegaal, Luc. Riding the Dutch Tiger: The Dutch East Indies Company and the Northeast Coast of Java, 1680–1743 (1996) 250pp
  • Robins, Nick. The Corporation that Changed the World: How the East India Company Shaped the Modern Multinational (2006) excerpt and text search
  • Taylor, Jean Gelman. The Social World of Batavia: Europeans and Eurasians in Colonial Indonesia (1983)
  • Lindblad, J. Thomas (1989). „The Petroleum Industry in Indonesia before the Second World War”. Bulletin of Indonesian Economic Studies. 25 (2): 53—77. 
  • Panikkar, K. M. (1953). Asia and Western dominance, 1498-1945, by K.M. Panikkar. London: G. Allen and Unwin.

Спољашње везе[уреди]