Холокауст у Белгији
 | Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор.
Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене
|
Холокауст у Белгији обухватио је систематско одузимање имовине, депортацију и убијање Јевреја и Рома током немачке окупације земље у Другом светском рату. Од приближно 66.000 Јевреја који су живели у Белгији у мају 1940. године, око 28.000 је страдало током Холокауста.
На почетку рата становништво Белгије било је претежно католичко. Јевреји су чинили највећу нехришћанску заједницу, са између 70.000 и 75.000 припадника од укупно осам милиона становника. Већина је живела у већим градовима Антверпену, Бриселу, Шарлероа и Лијежу. Највећи део били су нови досељеници који су избегли прогон у Немачкој и источноевропским земљама, па је само мањи број имао белгијско држављанство.
Убрзо након немачке инвазије на Белгију, у октобру 1940. године војна управа донела је низ антијеврејских прописа. Белгијски Комитет генералних секретара одбио је да сарађује у спровођењу ових мера, док се окупациона управа уздржавала од доношења додатних закона. Немачке власти су почеле са одузимањем јеврејских предузећа и отпуштањем Јевреја из државне службе. У априлу 1941. године, без наређења немачких власти, фламански сарадници извршили су напад на две синагоге у Антверпену и запалили кућу главног рабина. Овај догађај остао је познат као Антверпенски погром. Истовремено, Немци су основали Јуденрат, Јеврејски савет у Белгији (AJB; Удружење Јевреја у Белгији, фр. Association des Juifs en Belgique) у који су сви Јевреји морали да се учлане.
У оквиру Коначног решења јеврејског питања, од 1942. године прогон Јевреја у Белгији постаје интензивнији. Од маја 1942. сви Јевреји били су обавезни да у јавности носе жуту Давидову звезду. Користећи евиденције које је саставило Удружење Јевреја, немачке власти су отпочеле депортације у логоре у окупираној Пољској. Особе са спискова морале су да се јаве у новоосновани транзитни логор у Мехелену, одакле су возом одвођене, најчешће у Аушвиц. Између августа 1942. и јула 1944. године из Белгије је депортовано око 25.500 Јевреја и 350 Рома, од којих је више од 24.000 убијено пре ослобођења логора.
Од 1942. године у белгијској јавности расте отпор према прогону Јевреја. До краја окупације више од 40 одсто белгијских Јевреја скривало се од хапшења, најчешће уз помоћ нејеврејског становништва, посебно католичких свештеника и монахиња. Многи су добијали помоћ и од организованог покрета отпора, као што је био Комитет за одбрану Јевреја (CDJ; фр. Comité de Défense des Juifs), који је обезбеђивао храну, склоништа и документа. Одређени број Јевреја у скровиштима придружио се оружаном отпору. У априлу 1943. године припадници CDJ-а извршили су напад на двадесети железнички конвој за Аушвиц и ослободили неке од депортованих.
Позадина
[уреди | уреди извор]Религија и антисемитизам
[уреди | уреди извор]Пре почетка Другог светског рата становништво Белгије било је готово у потпуности католичко. Око 98 одсто становништва било је крштено, док је приближно 80 одсто бракова склапано уз традиционалне католичке обреде. Политички живот земље био је под доминацијом Католичке партије.
Јеврејска заједница у Белгији била је бројчано мала. Од око осам милиона становника, у земљи је пре Првог светског рата живело свега око 10.000 Јевреја. Током међуратног периода дошло је до знатног прилива јеврејских досељеника. До 1930. године број Јевреја порастао је на око 50.000, а до 1940. између 70.000 и 75.000. Већина је дошла из источне Европе и нацистичке Немачке, бежећи од антисемитизма и економских тешкоћа. У исто време, број Рома у Белгији износио је око 530.
Мало који јеврејски досељеник имао је белгијско држављанство, а многи нису говорили француски ни холандски. Јеврејске заједнице формиране су у Шарлероа, Лијежу, Бриселу и, пре свега, у Антверпену, где је живела више од половине јеврејске популације у земљи.
Међуратни период обележио је и пораст утицаја фашистичких покрета Новог поретка у Белгији. Они су се пре свега испољавали кроз Vlaams Nationaal Verbond (VNV; Фламанска народна унија) и Verdinaso у Фландрији, као и Rex у Валонији. Обе фламанске странке залагале су се за стварање етнички германске државе Dietse Natie (Велике холандске државе) из које би Јевреји били искључени. Покрет Rex, заснован на идеологији хришћанског фашизма, био је нарочито антисемитски. И VNV и Rex користили су антијеврејску реторику током изборне кампање 1938. године. Иако су белгијске власти званично осудиле такве ставове, поједини истакнути представници, међу којима и краљ Леополд III, сумњичени су да су гајили антисемитске предрасуде.
Од јуна 1938. године белгијска полиција почела је да депортује у Немачку илегалне јеврејске мигранте ухапшене у земљи, све док јавна осуда након Кристалне ноћи у новембру исте године није довела до прекида те праксе. Између 1938. и почетка рата, са опадањем утицаја фашистичких странака, Белгија је почела да прихвата већи број јеврејских избеглица, међу којима је било и 215 путника са брода MS St. Louis, којима су визе биле одбијене у другим државама.
Немачка инвазија и окупација
[уреди | уреди извор]У међуратном периоду, Белгија је спроводила строгу политику неутралности. Иако је белгијска војска била мобилисана 1939. године, земља је у рат ушла тек 10. маја 1940, када ју је напала нацистичка Немачка. После кампање која је трајала осамнаест дана, белгијска војска, заједно са својим врховним командантом Леополдом III, предала се 28. маја. Белгија је, заједно са француском покрајином Нор Па де Кале, стављена под немачку војну управу у Белгији и северној Француској (Militärverwaltung in Belgien und Nordfrankreich). Пошто је земља била под војном окупацијом, у почетку је била под контролом Вермахта, а не Нацистичке партије или организације Шутцштафел (СС). У јулу 1944. године војна управа је замењена цивилном управом (Цивилвервалтунг), чиме је знатно повећана моћ радикалнијих структура Нацистичке партије и СС организација све до савезничког ослобођења у септембру 1944. године.
Холокауст
[уреди | уреди извор]Дискриминација и прогон: 1940–1941
[уреди | уреди извор]Дана 23. октобра 1940. године, Немачка војна управа је, по први пут, усвојила антијеврејске законе. Нови прописи, слични Нирнбершким законима усвојеним у Немачкој 1935. године, поклопили су се са доношењем сличног законодавства у Холандији и Француској. Закони од 28. октобра забрањивали су Јеврејима да обављају поједине професије (укључујући и државну службу) и налагали им да се пријаве својој локалној општини. Истог дана, немачка управа објавила је дефиницију по којој се одређивало ко се сматра Јеврејином. Продавнице и предузећа у јеврејском власништву морале су бити обележене знаком на излогу, а јеврејска привредна имовина морала је бити регистрована. Од јуна 1940. године, у Лијежу је већ био сачињен списак јеврејских предузећа.
Током 1940. године, немачка влада започела је ликвидацију јеврејских предузећа. Нека су пребачена у немачко власништво у процесу који је назван аријанизација. До 1942. године ликвидирано је око 6.300 предузећа у јеврејском власништву, а 600 је аријанизовано. Око 600 милиона белгијских франака прикупљено је запленама, што је било далеко мање од очекиваног. Укупно, између 28. октобра 1940. и 21. септембра 1942. године, Војна управа је прогласила 17 антијеврејских уредби.
Удружење Јевреја у Белгији
[уреди | уреди извор]Удружење Јевреја у Белгији (фр. Association des Juifs en Belgique, AJB) било је Јуденрат које су Немци основали у новембру 1941. године ради управљања јеврејским становништвом Белгије. Иако је било под немачком контролом, Удружење су водили Јевреји и деловало је као „организациони гето“, омогућавајући нацистима да са белгијским Јеврејима поступају као са јединственом групом. Удружење је имао главну улогу у регистрацији Јевреја у држави. Укупно 43.000 Јевреја је било регистровано у оквиру Удружења. Тај број представља само половину укупне јеврејске популације, што одражава неповерење заједнице према овој организацији, али је управо та цифра, према извештају СС оберштурмбанфирера Адолфа Ајхмана, представљена као укупан број Јевреја у Белгији на Ванзејској конференцији у јануару 1942. године.
Током депортација, око 10.000 Јевреја је ухапшено на основу њихове повезаности са Удружењем. Ова организација, која је била под строгим надзором безбедносне службе (нем. Sicherheitspolizei und Sicherheitsdienst; „Безбедносна полиција и Обавештајна служба“), такође је била одговорна за управљање транзитним логором у Мехелену. Удружење је имао значајну улогу у убеђивању Јевреја да се добровољно јаве на депортацију, мада је спорно да ли су њени чланови знали судбину која је чекала депортоване. Од 1942. године, након што је Покрет отпора извршио атентат на Робера Холцингера, једног од вођа Удружења, поверење у ову организацију је опало, а она је све више посматрана са сумњом.
После рата, вође Удружења су изведене пред суд, али су ослобођене оптужби за саучесништво у Холокаусту.
Радикализација: 1941–1942
[уреди | уреди извор]Антверпенски погром и жута ознака
[уреди | уреди извор]Дана 14. априла 1941. године, након приказивања немачког пропагандног филма Der Ewige Jude, фламански паравојници из организација Волксверверинг, ВНВ и Алгемеене-СС Влаандерен покренули су погром у Антверпену. Група нападача, наоружаних гвозденим шипкама, напала је и запалила две синагоге у граду, а свитке Торе избацила на улицу. Потом је нападнут дом Маркуса Ротенбурга, главног рабина Антверпена. Полиција и ватрогасци су позвани на лице места, али им је немачка управа забранила да интервенишу.
Као и у остатку окупиране Европе, обавезно ношење жуте ознаке уведено је 27. маја 1942. године. Белгијска варијанта ове ознаке садржавала је црно слово „Ј“ (иницијал за „Juif“ на француском и „Jood“ на холандском) у средини жуте Давидове звезде. Ознака је морала бити јасно истакнута на свим спољним деловима одеће у јавности, а за непоштовање су биле прописане строге казне. Уредба је изазвала негодовање широм Белгије. Уз ризик по личну безбедност, белгијске цивилне власти у Бриселу и Лијежу одбиле су да дистрибуирају ознаке, чиме је омогућено да се многи Јевреји склонe у илегалу.
Немачке власти у Антверпену покушале су да спроведу обавезу ношења ознака већ 1940. године, али је мера убрзо повучена након што су се бројни нејеврејски и хришћански грађани успротивили и из протеста сами почели да носе траке.
Депортације и истребљења: 1942–1944
[уреди | уреди извор]Од августа 1942. године немачке власти започеле су депортацију Јевреја, користећи Arbeitseinsatz („радну обавезу“) у немачким фабрикама као изговор. Приближно половина јеврејског становништва пријавила се добровољно (иако под притиском немачких власти) ради транспорта, док су хапшења и присилна привођења започела већ крајем јула. Како је рат одмицао, Немци су све више ангажовали полицију да хапси и приводе Јевреје силом.
Први конвој из Белгије, са Јеврејима без држављанства, отпремљен је из транзитног логора у Мехелену за Аушвиц 4. августа 1942. године, а убрзо су уследили и други. Возови су одлазили у логоре смрти у источној Европи. Између октобра 1942. и јануара 1943. депортације су привремено обустављене. До тада је 16.600 људи било депортовано у 17 железничких конвоја. Захваљујући интервенцији краљице Елизабете код немачких власти, сви депортовани у првом таласу нису били белгијски држављани. Године 1943. депортације су настављене. До тог тренутка, скоро 2.250 белгијских Јевреја већ је било послато на принудни рад у оквиру организације Organisation Todt, која је радила на изградњи Атлантског зида у северној Француској.
У септембру 1943. наоружане јединице Devisenschutzkommando (ДСK) спроводиле су рације у домовима, заплењујући вредне предмете и личне ствари док су се становници припремали за одлазак у логор. Истог месеца први пут су депортовани и Јевреји са белгијским држављанством. Јединице ДСK ослањале су се на мреже доушника, који су добијали између 100 и 200 белгијских франака за сваку издану особу. После рата, сарадник Феликс Лаутерборн сведочио је на суђењу да је чак 80 процената хапшења у Антверпену извршено на основу информација које су дали плаћени доушници. Укупно је 6.000 Јевреја депортовано 1943. године, а још 2.700 током 1944. Транспорти су обустављени због погоршања ситуације у окупираној Белгији уочи њеног ослобођења.
Проценат депортованих Јевреја разликовао се по градовима: највиши је био у Антверпену (67 одсто), док је у Бриселу износио 37, у Лијежу 35, а у Шарлроа 42 одсто. Главна дестинација конвоја био је логор Аушвиц у окупираној Пољској, а мањи број депортованих послат је у логоре Бухенвалд, Равенсбрик и Вител у Француској. Укупно је из Белгије депортовано 25.437 Јевреја, од којих је само 1.207 преживело рат. Међу депортованима и убијенима био је и надреалистички сликар Феликс Нусбаум, који је страдао 1944. године.
Белгијска сарадња
[уреди | уреди извор]Политичка сарадња
[уреди | уреди извор]Одређену помоћ немачким властима у прогонима белгијских Јевреја пружали су припадници колаборационистичких политичких група, било из отворено антисемитских побуда, било из жеље да покажу лојалност немачким властима. Депортације су подстицали ВНВ и Алгемеене-СС Фландерен у Фландрији, а обе организације, као и Рекс, објављивале су антисемитске чланке у својим партијским новинама.
Удружење познато као Défense du Peuple/Volksverwering (Народна одбрана) било је посебно основано ради окупљања белгијских антисемита и пружања помоћи у депортацијама. Током раних фаза окупације, водили су кампању за увођење оштријих антијеврејских закона.
Административна сарадња
[уреди | уреди извор]Немачке окупационе власти користиле су постојећу инфраструктуру предратне државе, укључујући белгијску цивилну управу, полицију и жандармерију. Њиховим старешинама било је званично забрањено да помажу немачким властима у било чему осим у одржавању реда и закона. Ипак, било је бројних случајева у којима су појединци из полиције или локалних одељења помагали Немцима у хапшењу Јевреја, чиме су прекршили наређења.
У Антверпену су белгијске власти 1941. године омогућиле регрутовање Јевреја за принудни рад у Француској, а у августу 1942. помогле у њиховом хапшењу, након што је SiPo-SD запретио да ће локалне званичнике затворити у тврђаву Бриндонк. Ван Антверпена, Немци су прибегавали принуди како би натерали белгијску полицију да интервенише, док су у Бриселу најмање тројица полицајаца прекршила наређења и помогла у хапшењу Јевреја.
Историчарка Инза Мајнен сматрала је да је око петине Јевреја ухапшених у Белгији заправо привела белгијска полиција. Ипак, опште одбијање белгијске полиције да активно учествује у Холокаусту често се наводи као један од разлога релативно високе стопе преживљавања белгијских Јевреја током тог периода.
Белгијско противљење прогону Јевреја
[уреди | уреди извор]Белгијски отпор према поступању према Јеврејима снажно се развио између августа и септембра 1942, након увођења прописа о ношењу жутих трака и почетка депортација. Када су депортације започеле, јеврејски партизани уништили су евиденцију о Јеврејима коју је прикупљао АЈБ. Током лета 1942 основана је прва организација посвећена скривању Јевреја, Комитет за одбрану Јевреја (CDJ–JVD). CDJ, левичарска организација, успео је да спасе до 4.000 деце и 10.000 одраслих проналазећи им сигурна скровишта. Објављивали су два илегална листа на јидишу: „Унзер Ворт“ („Наша реч“, радничко–ционистичког усмерења) и „Унзер Камф“ („Наша борба“, комунистичког усмерења). CDJ је био само једна од бројних организованих група отпора које су помагале Јеврејима у скривању. Друге групе и поједини чланови отпора обезбеђивали су скровишта, храну и фалсификована документа. Многи Јевреји који су били у скровиштима касније су се прикључили покрету отпора. Посебно је био утицајан левичарски Фронт независности (FI–OF), док су Партизани армес (PA), комунистички оријентисана група, у Бриселу имали изузетно бројну јеврејску секцију.
Покрет отпора извео је 1942. атентат на Робера Холцингера, шефа програма депортација. Холцингер, активни колаборациониста, био је Аустријанац јеврејског порекла кога су Немци поставили на ту позицију. Атентат је изазвао промене у руководству АЈБ: пет јеврејских старешина, међу њима и шеф АЈБ, било је ухапшено и интернирано у Брендонку, али су пуштени након снажног јавног негодовања. Шести је депортован директно у Аушвиц.
Белгијски отпор био је необично добро информисан о судбини депортованих Јевреја. У августу 1942 илегални лист „De Vrijschutter“ објавио је да се „депортовани Јевреји убијају групно гасом, а други митраљеским рафалима“.
Почетком 1943 Фронт независности упутио је Виктора Мартина, академског економисту са Католичког универзитета у Лувену, да под окриљем свог истраживања на Универзитету у Келну прикупи податке о судбини депортованих белгијских Јевреја. Мартин је посетио Аушвиц и сведочио раду крематоријума. Иако су га Немци ухапсили, побегао је и у мају 1943 поднео детаљан извештај CDJ-у.
Напад на двадесети транспорт
[уреди | уреди извор]Најпознатија акција белгијског покрета отпора током Холокауста био је напад на двадесети железнички конвој за Аушвиц. Увече 19. априла 1943, тројица слабо наоружаних чланова отпора напали су воз док је пролазио близу Хахта у Фламанском Брабанту. Воз, који је превозио више од 1.600 Јевреја, чувао је 16 Немаца из службе SiPo–SD. Чланови отпора су употребили фењер прекривен црвеним папиром (сигнал опасности) да зауставе воз, и ослободили су 17 затвореника из једног вагона пре него што су их Немци открили. Још 200 људи успело је да искочи из воза касније током путовања, јер је белгијски машиновођа намерно возио малом брзином како би омогућио бекство осталима. Сва три члана отпора одговорна за напад била су ухапшена пре краја окупације. Јура Ливчиц је погубљен, а Жан Франклемон и Робер Местрио депортовани су у концентрационе логоре, али су преживели рат.
Напад на двадесети транспорт био је једини напад на холокаустни воз из Белгије током рата, као и једини транспорт из Белгије у ком је дошло до масовног бекства.