Холокауст у Пољској

С Википедије, слободне енциклопедије
Холокауст у Пољској
Warsaw-Gdansk railway station with Warsaw Ghetto burning, 1943.jpg
Lodz Ghetto children deportation to Chelmno.jpgGerman officer executes Jewish women who survived a mass shooting outside the Mizocz ghetto, 14 October 1942.jpg
Stroop Report - Warsaw Ghetto Uprising 10.jpgSelection on the ramp at Auschwitz-Birkenau, 1944 (Auschwitz Album) 1b.jpg
Горе, у смеру казаљке на сату: Варшавски гето гори, мај 1943 • Пуцање Ајнзацгрупе на жене из Мизочког гета, 1942 • Одабир људи за директно слање у гасну комору одмах по њиховом доласку у логор Логор Аушвиц • Јевреји заробљени у устанку у Варшавском гету одведени на Umschlagplatz од стране Вафен-СС • Деца из гета у Лођудепортована у логор смрти Хелмно, 1942.
WW2-Holocaust-Poland.PNG
Мапа холокауста у окупираној Пољској током Другог светског рата са шест логора смрти обележених белим лобањама у црним квадратима: Аушвиц, Белзец, Хелмно, Мајданек, Собибор и Треблинка; као и удаљена места масовних убистава у Броној гори, Понари, Полонки и другим. Означени са Давидовом звездом су одабрани велики пољски градови са гетима за истребљење. Пуна црвена линија означава Нацистичко-совјетску границу – почетну тачку за Операцију Барбароса из 1941. године.
Преглед
Раздобљесептембар 1939 – април 1945
ТериторијаОкупирана Пољска, такође данашња Западна Украјина и Западна Белорусија између осталих
Главни извршиоци
ЈединицеSS-Totenkopfverbände, Ајнзацгрупе, Орднунгсполицај, Trawnikimänner, Белоруска домобрана, Украјинска устаничка армија, Литвански батаљони ТДА, Ypatingasis būrys[1][2][3] Вермахт
Убијено3,000,000 пољских јевреја[4]
Преживели157,000–375,000 у Совјетском Савезу[5]
50.000 ослобођено из нацистичких концентрационих логора[6]
30,000–60.000 се крије[6]
Оружани отпор
Јеврејски устанциБенђин, Бјалисток, Аушвиц, Ченстохова, Лахва , Луцк, Минск, Мизоч, Пинск, Поњатова, Собибор, Сосновјец, Треблинка, Варшава, Вилњус

Холокауст у Пољској био је део холокауста широм Европе који је организовао Трећи рајх, који се догодио Пољској под немачком окупацијом. Током геноцида, убијено је три милиона пољских Јевреја,[7] половина свих Јевреја убијених током Холокауста.

Холокауст у Пољској обележила је изградња логора смрти од стране Трећег рајха, немачка употреба гасних комбија и масовна пуцњава од стране немачких трупа и њихових украјинских и литванских помоћника. Логори истребљења су играли централну улогу у истребљивању како пољских Јевреја,[8] тако и Јевреја које је Немачка транспортовала у смрт из западне и јужне Европе.

Сваки огранак софистициране немачке бирократије био је укључен у процес убијања, од унутрашњих послова и министарстава финансија до немачких фирми и државних железница.[9][10] Приближно 98 посто јеврејског становништва Пољске коју су окупирали нацисти током Холокауста је убијено.[11] Око 350.000 пољских Јевреја преживело је рат; већина преживелих никада није живела у Пољској коју су окупирали нацисти, али је живела у совјетској окупираној зони Пољске током 1939. и 1940. и побегла или су их Совјети евакуисали даље на исток да би избегли немачко напредовање 1941. године.

Од преко 3.000.000 пољских Јевреја депортованих у нацистичке концентрационе логоре, само око 50.000 је преживело.

Позадина[уреди | уреди извор]

Након инвазије на Пољску 1939. године, у складу са тајним протоколом пакта Молотов-Рибентроп,[12] Трећи рајх и Совјетски Савез поделили су Пољску на окупационе зоне. Велика подручја западне Пољске су припојена Немачкој.[13] Отприлике 52% територије Пољске, углавном погранично подручје Креси — насељено између 13,2 и 13,7 милиона људи,[13][14] укључујући 1.300.000 Јевреја — анектирано је Совјетском Савезу.[15][16] Процењује се да је 157.000 до 375.000 пољских Јевреја или побегло у Совјетски Савез или су их совјетске власти депортовале на исток.[17] За неколико месеци, пољски Јевреји у совјетској зони који су одбили да се закуну на верност депортовани су дубоко у совјетску унутрашњост заједно са етничким Пољацима. Број депортованих пољских Јевреја се процењује на 200.000–230.000 мушкараца, жена и деце.[18][19]

Обе окупационе силе биле су непријатељски расположене према постојању суверене пољске државе.[20] Међутим, совјетско поседовање је било кратког века јер су услови нацистичко-совјетског пакта, потписаног раније у Москви, прекршени када је немачка војска напала совјетску окупациону зону 22. јуна 1941.(види карту). Од 1941. до 1943. цела Пољска је била под контролом Немачке.[21] Полуколонијална Општа влада, успостављена у централној и југоисточној Пољској, чинила је 39 процената окупиране пољске територије.[22]

Нацистичка политика гетоизације[уреди | уреди извор]

Пре Другог светског рата, у Пољској је живело 3.500.000 Јевреја[23] који су живели углавном у градовима: око 10% опште популације. База података ПОЛИН Музеја историје пољских Јевреја пружа информације о 1.926 јеврејских заједница широм земље.[24] Након освајања Пољске и убиства интелигенције 1939,[25] прве немачке антијеврејске мере укључивале су политику протеривања Јевреја са пољских територија које је припојио Трећи рајх.[26] Најзападније провинције, Велика Пољска и Померелија, претворене су у нове немачке Рајхсгауе под називом Данциг-Западна Пруска и Вартеланд,[27] са намером да их потпуно германизују колонизацијом насељеника (Лебенсраум).[28] Директно припојен новом округу Warthegau, град Лођ је апсорбовао почетни прилив од око 40.000 пољских Јевреја протераних из околних подручја.[29] Кроз гето у Лођу прошло је укупно 204.000 Јевреја. У почетку је требало да буду протерани у Генерално губернаторство. [30] Међутим, крајња дестинација за масовно уклањање Јевреја остала је отворена све док Коначно решење није покренуто две године касније.[31]

Прогон пољских Јевреја од стране немачких окупационих власти почео је одмах након инвазије, посебно у великим урбаним областима. У првих годину и по дана, нацисти су се ограничили на то да Јеврејима одузимају њихове драгоцености и имовину ради зараде,[8] гурајући их у импровизована гета, и терали их на ропски рад .[32] Током овог периода, Немци су наредили јеврејским заједницама да именују јеврејске савете (Јуденрате) да управљају гетима и да буду „у најстрожем смислу одговорни“ за извршавање наређења.[33] Већина гета је основана у градовима и местима где је јеврејски живот већ био добро организован.[тражи се извор] У масовној акцији депортације која је укључивала коришћење теретних возова, сви пољски Јевреји су били одвојени од остатка друштва у оронулим насељима (Jüdischer Wohnbezirk) у близини постојећих железничких коридора.[34] Помоћ у храни је у потпуности зависила од СС- а,[35] а Јевреји су били запечаћени од опште јавности на неодржив начин.[36]

Радна картица принудног рада издата јеврејском младићу у окупираној Пољској.

Варшавски гето је садржао више Јевреја него цела Француска; у гету у Лођу више Јевреја него у целој Холандији. Више Јевреја је живело у граду Кракову него у целој Италији, а практично сваки град средње величине у Пољској имао је већу јеврејску популацију од целе Скандинавије. Цела југоисточна Европа – Мађарска, Румунија, Бугарска, Југославија и Грчка – имала је мање Јевреја од првобитна четири округа Генералне владе.[37]

Тешко стање Јевреја у ратом разореној Пољској могло би се поделити на фазе дефинисане постојањем гета. Пре формирања гета,[38] бекство од прогона није подразумевало вансудско кажњавање смрћу.[39] Једном када су гета запечаћена споља, смрт од глади и болести постала је харачка, олакшана само кријумчарењем хране и лекова од стране пољских добровољаца нејевреја, у ономе што је Емануел Рингелблум описао као „једну од најбољих страница у историја између два народа“.[39] У Варшави је до 80 одсто хране која се конзумира у гету унета илегално. Бодови за храну које су увели Немци обезбедили су само 9 одсто калорија неопходних за преживљавање.[40] У две и по године између новембра 1940. и маја 1943. године, око 100.000 Јевреја је убијено у Варшавском гету присилном глађу и болестима; и око 40.000 у гету у Лоџу у четири и четвртине године између маја 1940. и августа 1944.[40] До краја 1941. већина гетоизованих Јевреја није имала више уштеђевине да плати СС- у за даљу испоруку велике количине хране.[40] „Произвођачи“ међу немачким властима – који су покушавали да гета учине самоодрживим претварајући их у предузећа – победили су „атриционисте“ тек после немачке инвазије на Совјетски Савез.[41] Тако су најистакнутија гета привремено стабилизовани кроз производњу робе потребне на фронту,[36] пошто је стопа смртности међу јеврејским становништвом тамо почела да опада.[41]

Холокауст мецима[уреди | уреди извор]

Јевреји из Тарнопољског војводства убијени су лицем надоле у отвореној јами у близини Злочува

Од првих дана рата, насиље над цивилима је пратило долазак немачких трупа. У масакру у Ченстохови у септембру 1939. године, 150 јеврејских Пољака било је међу око 1.140 пољских цивила које су убиле трупе немачког Вермахта.[42][43] У новембру 1939, испред Остров Мазовјецка, око 500 јеврејских мушкараца, жена и деце је стрељано у масовним гробницама.[44] У децембру 1939. године војници и жандарми Вермахта су стрељали око 100 Јевреја на Колу.[45]

После немачког напада на СССР у јуну 1941, Химлер је окупио снаге од око 11.000 људи да спроведу програм физичког уништења Јевреја.[46] Такође током операције Барбароса, СС је регрутовао колаборационистичку помоћну полицију из редова совјетских заробљеника и локалне полиције која је укључивала Русе, Украјинце, Летонце, Литванце и Фолксдојчере.[47] Локални Шуцманшафт је Немачкој обезбедио радну снагу и критичко знање о локалним регионима и језицима.[48] У ономе што је постало познато као „Холокауст мецима“, батаљони немачке полиције, Зихерхајтсполицај, Ваффен-СС и специјални задатак Еинсатзгруппен, заједно са украјинским и литванским помоћницима, деловали су иза линија фронта, систематски пуцајући на десетине хиљада мушкарци, жене и деца. Вермахт је мецима учествовао у многим аспектима Холокауста.[49]

Масакри су почињени на преко 30 локација широм некадашњих совјетских окупираних делова Пољске,[50] укључујући Брзешћ, Тарнопољ и Бјалисток, као и у предратним главним градовима провинција Луцк, Лвов, Станиславов и Вилњус (види Понарил).[51] Преживели у операцијама масовног убијања били су затворени у новим гетима економске експлоатације,[22] и полако умирали од глади вештачком глађу по хиру немачких власти.[52] Због санитарних разлога, лешеви људи који су умрли од глади и малтретирања били су сахрањени у масовним гробницама у десетинама хиљада.[53] Комбији на гас су постали доступни у новембру 1941;[54] јуна 1942. Самуел Зигелбаум из пољског Националног савета известио је да су ови убили 35.000 Јевреја само у Лођу.[55] Такође је известио да су агенти Гестапоа рутински извлачили Јевреје из њихових домова и стрељали их на улици усред бела дана.[56] До децембра 1941. око милион Јевреја су убили нацистичке ајнзацгрупе у Совјетском Савезу.[57] Политика „рата уништења“ на истоку против „јеврејске расе“ постала је општепозната међу Немцима на свим нивоима.[58] Укупан број жртава стрељања на истоку који су били Јевреји је око 1,3 до 1,5 милиона.[59][60] Читаве регије иза немачко-совјетске границе пријављене су Берлину од стране нацистичких одреда смрти као Јуденфреи.[61]

Коначно решење и ликвидација гета[уреди | уреди извор]

Дана 20. јануара 1942. године, током Ванзејске конференције у близини Берлина, државни секретар генералне владе, Јозеф Билер, позвао је Рајнхарда Хајдриха да што пре започне предложено „коначно решење јеврејског питања“.[62] Индустријско убијање издувним гасовима тестирано је током неколико недеља у логору за истребљење Хелмно у тадашњем Вартхеланду, под маском пресељења.[63] Свим осуђеним затвореницима Гета речено је да иду у радне логоре и замољени су да спакују ручни пртљаг.[64] Многи Јевреји су веровали у превару трансфера, пошто су депортације такође биле део процеса гетоизације.[65] У међувремену, идеја о масовном убиству помоћу стационарних гасних комора развијена је до септембра 1941. или раније. То је био предуслов за новонасталу операцију Рајнхардт коју је водио Одило Глобочник који је наредио изградњу логора смрти у Белжецу, Собибору и Треблинки.[66] У Мајданеку и Аушвицу, рад стационарних гасних комора почео је у марту, односно мају, чему су претходили експерименти са циклоном Б.[66] Између 1942. и 1944. године, најекстремнија мера Холокауста, истребљење милиона Јевреја из Пољске и широм Европе спроведено је у шест логора за истребљење. Није било пољских стражара ни у једном од Рајнхартових логора, упркос понекад коришћеном погрешном називу пољских логора смрти. Све центре за убијање пројектовали су и њима управљали нацисти у строгој тајности, уз помоћ украјинских Травникија.[67] Цивилима је било забрањено да им приђу и често су пуцали ако би били ухваћени у близини железничких шина.[68]

Систематска ликвидација гета почела је широм Генералне владе у рано пролеће 1942. године. У том тренутку једина шанса за опстанак био је бекство на „аријевску страну”. Немачки скупови за такозване возове за пресељење били су директно повезани са коришћењем строго тајних објеката за истребљење које су за СС изградиле отприлике у исто време разне немачке инжењерске компаније укључујући HAHB,[69] I.A. Topf and Sons of Erfurt, и C.H. Kori GmbH.[70][71][72]

Фотографије из Црне књиге Пољске, коју је пољска влада у егзилу објавила у Лондону 1942. године.
Горе: улаз у логор Аушвиц I, са знаком на капији, Arbeit Macht Frei. Доле: права фабрика смрти у оближњем Аушвицу II–Биркенау

За разлику од других нацистичких концентрационих логора, где су затвореници из целе Европе експлоатисани за ратне напоре, немачки логори смрти – део тајне операције Рајнхарт – били су дизајнирани искључиво за брзо и индустријско убиство пољских и страних Јевреја, који живе у изолацији. Немачки надзорници логора су извештавали Хајнриха Химлера у Берлину, који је задржао контролу над програмом истребљења, али је тај посао у Пољској делегирао на СС и шефа полиције Одила Глобочника из резервата Лублин.[73] Одабир локација, изградња објеката и обука особља заснивали су се на сличном (Акција Т4) програму „расне хигијене“ масовног убијања кроз присилну еутаназију, развијеном у Њемачкој.[74][75]

Депортација[уреди | уреди извор]

Возови холокауста повећали су обим и трајање процеса истребљења; а затвореност теретних вагона смањила је број трупа потребан за њихово чување. Жељезничке пошиљке су омогућиле Немцима да граде и воде веће и ефикасније логоре смрти и, у исто време, отворено лажу свет – и њиховим жртвама – о програму „пресељења“. Неодређени број депортованих је умро у транзиту током операције Рајнхарт од гушења и жеђи. Нису били снабдевени ни храном ни водом. Güterwagen сандук вагони су били опремљени само са мокрим заходом. Мали прозор са решеткама пружао је мало вентилације, што је често резултирало вишеструким смртним случајевима.[тражи се извор] О једном таквом возу, из Бјале Подласке, сведочио је преживели у побуни у Треблинци. Када су се запечаћена врата отворила, откривено је да се 90 одсто од око 6.000 јеврејских затвореника угушило на смрт. Њихова тела бачена су у тињајућу масовну гробницу у "Лазарету".[76] Милиони људи су превезени сличним возовима у логоре за истребљење под управом немачког министарства саобраћаја, а пратила их је подружница ИБМ-а, све до званичног датума затварања комплекса Аушвиц-Биркенау у децембру 1944.[77][78]

Ликвидација Краковског гета, март 1943. Породице пешаче до железничке станице Прокоћим ради „пресељења“. Одредиште: Аушвиц .

Фабрике смрти биле су само једно средство за масовно истребљење. Источније су била постављена осамљена места за убијање. У Брона Гори (Бронна Гора, сада Белорусија) 50.000 Јевреја је убијено у јамама за погубљења; испоручени возовима холокауста из гета у Брзешћу, Берези, Јанову Полеском, Кобрињу, Хородецу (пл), Антопаљу и других локација дуж западне границе Рајхскомесаријата Остланд. Експлозиви су коришћени да би се смањило време потребно за копање.[79][80][81] У шуми Сосенки на периферији Ровноа у предратном војводству Волин, стрељано је преко 23.000 одраслих и деце Јевреја.[82] У шуми Горка Полонка (види мапу) 25.000 Јевреја који су били приморани да се скину и леже преко тела других је стрељано у таласима; већина њих је тамо депортована преко Луцког гета.[83][84] Место погубљења логораша Лвовског гета уређено је у близини логора Јановска, са 35.000–40.000 јеврејских жртава убијено и сахрањено у јарузи Пјаски.[85]

Док је редовна полиција вршила ликвидације јеврејских гета у окупираној Пољској, укрцавајући затворенике у вагоне и стрељајући оне који нису могли да се крећу или покушавали да побегну, колаборационистичка помоћна полиција је коришћена као средство за терор над Јеврејима вршећи масовне масакре.[86] Били су распоређени на свим главним местима убијања операције Рајнхарт (терор је био примарни циљ њихове СС обуке).[87] Украјински мушкарци Травники формирани у јединице су имали активну улогу у истребљивању Јевреја у Белжецу, Собибору, Треблинки II; током устанка у Варшавском гету (у три наврата, видети Струпов извештај), Ченстохови, Лублину, Лавову, Радому, Кракову, Бјалистоку (два пута), Мајданеку, Аушвицу, самом концентрационом логору Травники[88] и у преосталим подлогорима КЛ Лублин /Комплекса логора Мајданек који укључује Пониатову, Будзин, Красник, Пулави, Липова, као и током масакра у Ломази, Мјендзижецу, Лукову, Рађину, Парчеву, Коњсковоли, Комаровку и свим другим локацијама које су водили чланови СД Криминалполицај, као и резервни полицијски батаљони из Орднунгсполицај (сваки, одговоран за уништење хиљада Јевреја).[89] На североистоку, „Бригада ловокрадица“ Оскара Дирлевангера обучавала је белоруске домобране у експедицијама за убиства уз помоћ белоруске помоћне полиције.[90] До краја Другог светског рата у Европи у мају 1945. нестало је преко 90% пољског јеврејства.[65]

Логор за истребљење Хелмно[уреди | уреди извор]

Јевреји су послати у логор за истребљење Хелмно, приморани да оставе своје завежљаје успут. Овде: утовар жртава из гета у Лођу, 1942.

Логор за истребљење Хелмно (нем. Kulmhof) изграђен је као први логор смрти након Хитлеровог покретања операције Барбароса.[91] Био је то пилот пројекат за развој других места истребљења. Метод убијања у Хелмну израстао је из програма 'еутаназије' у којем су аутобуси пуни несуђених болничких пацијената били угушени гасом у херметички затвореним туш-кабинама у Бернбургу, Хадамару и Соненштајну.[92] Место убијања Хелмно, 50 km (31 mi) од Лођа, састојао се од испражњеног властелинског имања сличног Соненштајну, коришћеног за свлачење (са рампом за утовар позади), као и велике шумске чистине на 4 km (2,5 mi) северозападно од Хелмна, коришћена за масовно сахрањивање, као и кремацију лешева на отвореном, уведену нешто касније.[93]

Сви Јевреји из округа Јуденфрај у Вартеланду депортовани су у Хелмно под маском 'пресељења'. Најмање 145.000 затвореника из гета у Лођу убијено је у Хелмну у неколико таласа депортација које су трајале од 1942. до 1944.[94][95] Међу њима је било и око 11.000 Јевреја из Немачке, Аустрије, Чешке и Луксембурга убијених у априлу 1941.[96] и близу 5.000 Рома из Аустрије, убијених у јануару 1942.[97] Скоро све жртве су убијене употребом мобилних комбија на гас (Sonderwagen), који су имали реконфигурисане издувне цеви. У последњој фази постојања логора, ексхумирана тела су кремирана на отвореном неколико недеља током Сондеракције 1005. године. Пепео, помешан са згњеченим костима, транспортован је сваке ноћи до оближње реке у врећама направљеним од ћебади, како би се уклонили докази о масовном убиству.[98][99]

Аушвиц-Биркенау[уреди | уреди извор]

Концентрациони логор Аушвиц био је највећи од немачких нацистичких центара за истребљење. Налазиo се у Гау Горњој Шлезији (тада део нацистичке Немачке) и 64 km (40 mi) западно од Кракова.[100] Огромна већина затвореника који су тамо депортовани убијена је неколико сати након доласка.[101] Логор је био локација првих сталних гасних комора у марту 1942. године. Истребљење Јевреја са циклоном Б као агентом за убиство почело је у јулу.[102] У Биркенауу су следеће године изграђене четири инсталације за убијање (свака која се састоји од гардеробе, више гасних комора и крематоријума у индустријском обиму).[103] Крајем 1943. Биркенау је био ангажован у убиствима индустријских размера, са четири такозвана „бункера“ (укупно преко десетак гасних комора) која су радила даноноћно.[104] До 6.000 људи је тамо убијано гасом и кремирано сваког дана, након немилосрдног 'процеса селекције' у Јуденрампеу.[105][106] Само око 10 одсто депортованих из транспорта које је организовала Главна безбедносна канцеларија Рајха (РСХА) је регистровано и распоређено у касарне Биркенау.[106]Око 1.1 милион људи је убијено у Аушвицу.[107] Једно милион су били Јевреји из целе Европе, укључујући 200.000 деце.[101][108] Међу рег0истрованим 400.000 жртава (мање од једне трећине укупног броја долазака у Аушвиц) било је 140.000–150.000 Пољака нејевреја, 23.000 Цигана, 15.000 совјетских ратних заробљеника и 25 других.[107][109] Аушвиц је примио укупно око 300.000 Јевреја из окупиране Пољске,[110] отпремљених у теретне возове из ликвидираних гета и транзитних логора,[111] почевши од Битома (15. фебруара 1942), Олкуша (три дана јуна), Отвоцка (у августу), Ломжа и Ћеханова (новембар), [112] затим Кракова (13. март 1943),[113] гасне коморе и крематоријум Аушвиц-Биркенау дигнути су у ваздух 25. новембра 1944. у покушају да се униште докази о масовном убиству, по наређењу шефа СС Хајнриха Химлера.[114]

Треблинка[уреди | уреди извор]

Треблинка II гори током устанка заробљеника, 2. август 1943: запаљена касарна и резервоар за гориво. Тајна фотографија Францишек Зонбецки

Пројектована и изграђена искључиво за истребљење интернираних, Треблинка је била један од само три таква објекта која постоје; друга два су били Белжец и Собибор.[115] Сви они су били смештени у шумовитим пределима удаљеним од насељених центара и повезани са пољским железничким системом одвојком. Имали су преносиво СС особље.[116] Пасоши и новац прикупљани су на „чување“ у благајни коју је поставио „Пут у рај“, ограђени пут који води у гасне коморе прерушене у заједничке тушеве. Непосредно иза су биле гробне јаме, ископане багером гусеничаром.[117][118] Налази се 80 km (50 mi) североисточно од Варшаве,[119] Треблинка је постала оперативна 24. јула 1942, након тромесечне изградње принудног рада од стране протераних из Немачке.[120] Отпремање Јевреја из главног града Пољске – план познат као Großaktion Warschau – почео је одмах.[121][122][123] Током два месеца лета 1942, око 254.000 логораша Варшавског гета је истребљено у Треблинки (по неким другим подацима, најмање 300.000).[124] По доласку, транспортовани су морали да се скину, а затим мушкарци – следе жене и деца – су присиљени у коморе са двоструким зидовима и убијени у серијама од 200, уз употребу издувних гасова произведених од мотора резервоара.[125][126][127] Гасне коморе, обновљене од цигле и проширене током августа-септембра 1942, биле су способне да убију 12.000 до 15.000 жртава сваког дана,[128] са максималним капацитетом од 22.000 погубљења у двадесет и пет сати.[129] Мртви су у почетку сахрањивани у великим масовним гробницама, али се смрад тела у распадању осећао на удаљености до десет километара.[130] Као резултат тога, нацисти су почели да спаљују тела на отвореним решеткама направљеним од бетонских стубова и железничких шина.[131] Број људи убијених у Треблинки за отприлике годину дана креће се од 800.000 до 1.200.000, без тачних података.[132][133] Логор је затворио Глобочник 19. октобра 1943, убрзо након устанка затвореника у Треблинци[134] са скоро завршеном убилачком операцијом Рајнхарт.[132]

Белзец[уреди | уреди извор]

Јединица СС смрти, логор за истребљење Белжец, 1942.

Логор за истребљење Белжец, основан у близини железничке станице Белжец у округу Лублин, званично је почео са радом 17. марта 1942. године, са три привремене гасне коморе. Касније су замењени са шест од цигле и малтера, што је омогућило објекту да истовремено збрине преко 1.000 жртава.[135] Ту је убијено најмање 434.500 Јевреја. Међутим, недостатак проверених преживелих чини овај логор мало познатим.[136] Тела мртвих, сахрањена у масовним гробницама, набујала су на врућини услед труљења због чега се земља цепала, што је решено увођењем крематоријумских јама у октобру 1942.[137]

Курт Герштајн из Ваффен-СС, који је снабдевао циклон Б из Дегеша током Холокауста,[138] је после рата написао у свом Герштајновом извештају за савезнике да је 17. августа 1942. у Белзец био сведок доласка 45 вагона са 6.700 затвореника, од којих је 1.450 већ било мртво унутра.[139] Тај воз је дошао са јеврејским народом из Лвовског гета,[139] мање од стотину километара удаљеног. [140] Последња пошиљка Јевреја (укључујући и оне који су већ умрли у транзиту) стигла је у Белжец у децембру 1942.[141] Спаљивање ексхумираних лешева настављено је до марта.[142] Преосталих 500 затвореника Сондеркомандо који су демонтирали логор, и који су сведочили о процесу истребљења,[136] убијени су у оближњем логору за истребљење Собибор у наредним месецима.[тражи се извор]

Немачка лична карта издата раднику који је послат на железничку станицу Малкинија код Треблинке

Собибор[уреди | уреди извор]

Строго тајни „Хефле Телеграм“ потврђује најмање 101.370 депортација Јевреја возом у логор за истребљење Собибор 1942.

Логор за истребљење Собибор, прерушен у железнички транзитни логор недалеко од Лублина, започео је масовне операције гасења у мају 1942.[143] Као и у другим центрима за истребљење, Јевреје, скинуте са возова холокауста који су стизали из ликвидираних гета и транзитних логора (Избица, Консковола) дочекао је припадник СС-а обучен у медицински капут. Обершарфирер Херман Мишел дао је команду за "дезинфекцију" затвореника.[144]

Новопридошли су били приморани да се поделе у групе, предају своје драгоцености и скину се у ограђеном дворишту ради купања. Жене су шишали бербери Сондеркоммандо. Када су се свлачили, Јевреји су вођени уском стазом до гасних комора које су биле прерушене у тушеве. Жртве су убијене гасом угљен-моноксида из издувних цеви бензинског мотора извађеног из тенка Црвене армије.[145] Њихова тела су извађена и спаљивана у отвореним јамама преко гвоздених решетки делимично подгрејаних људским телесним мастима. Њихови остаци су бачени на седам "пепела". Укупан број пољских Јевреја убијених у Собибору процењује се на најмање 170.000.[146] Хајнрих Химлер је наредио да се логор демонтира након побуне затвореника 14. октобра 1943; једна од само две успешне побуне јеврејских затвореника Сондеркомандо у било ком логору за истребљење, са 300 бегунаца (већину њих су поново ухватили СС и убили).[147][148]

Лублин-Мајданек[уреди | уреди извор]

Присилни радни логор Мајданек који се налазио на периферији Лублина (попут Собибора) и привремено затворен током епидемије тифуса, поново је отворен у марту 1942. за операцију Рајнхарт; у почетку, као складиште за драгоцености украдене од гасних жртава у Белжецу, Собибору и Треблинки,[149] постао је место истребљења велике јеврејске популације из југоисточне Пољске (Краков, Лавов, Замошће, Варшава) након изградње гасних комора крајем 1942. године.[150]

Гасирање пољских Јевреја вршено је на очиглед других затвореника, без икакве ограде око објеката за убијање.[151] Према сведочењу сведока, „да би угушили јауке умирућих, тракторски мотори су покретани близу гасних комора“ пре него што су мртве одвезли у крематоријум. Мајданек је био место убиства 59.000 пољских Јевреја (од 79.000 жртава).[152][153] До краја операције Ернтефест (Празник жетве) спроведене у Мајданеку почетком новембра 1943. (највећи немачки масакр Јевреја током целог рата),[86] логор је имао само 71 Јеврејина.[154]

Оружани отпор и устанке у гету[уреди | уреди извор]

Постоји популарна заблуда да је већина Јевреја отишла у смрт пасивно.[155][156] 10% Пољске војске која се сама борила против нацистичко-совјетске инвазије на Пољску су били јеврејски Пољаци, око 100.000 војника.[157] Од тога су Немци 50.000 узели као ратне заробљенике и нису их третирали у складу са Женевском конвенцијом; већина је послата у концентрационе логоре, а затим у логоре истребљења.[157] Како је Пољска наставила да се бори против побуњеничког рата против окупаторских сила, други Јевреји су се придружили пољском Отпору, понекад формирајући искључиво јеврејске јединице.[157]Јеврејски отпор нацистима обухватао је њихову оружану борбу, као и духовно и културно противљење које је донело достојанство упркос нехуманим условима живота у гетима.[158][159] Постојали су многи облици отпора, иако су старешине биле престрављене могућношћу масовне одмазде против жена и деце у случају антинацистичке побуне.[160] Како су немачке власти преузеле обавезу да ликвидирају гета, оружани отпор је пружен на преко 100 локација са обе стране пољско-совјетске границе 1939. године, већином у источној Пољској.[161] Побуне су избиле у 5 већих градова, 45 покрајинских места, 5 већих концентрационих логора и логора за истребљење, као и у најмање 18 логора за принудни рад.[162] Значајно је да су једине побуне у нацистичким логорима биле јеврејске.[155]

Побуњеници из гета Њасвиж у источној Пољској су узвратили 22. јула 1942. године. Побуна у гету Лахва избила је 3. септембра. Дана 14. октобра 1942. Мизочки гето је следио његов пример. Окршај у Варшавском гету 18. јануара 1943. довео је до највећег јеврејског устанка у Другом светском рату који је покренут 19. априла 1943. године. Дана 25. јуна подигли су се Јевреји из Ченстоховског гета. У Треблинки су затвореници Зондеркоманде наоружани украденим оружјем напали стражаре 2. августа 1943. године. Дан касније избила је побуна у гету у Беђину и Соснојевцу. Дана 16. августа избио је устанак у Бјалисточком гету. Побуна у логору за уништење Собибор догодила се 14. октобра 1943. године. У Аушвиц-Биркенауу, побуњеници су дигли у ваздух један од крематоријума Биркенауа 7. октобра 1944.[161][162] Сличан отпор је пружен у Луку, Минску Мазовјецком, Пињску, Поњатови и Вилну.[163]

Пољаци и Јевреји[уреди | уреди извор]

Пољски држављани су највећа група по националности са титулом Праведника међу народима, коју одаје Јад Вашем. У светлу оштрих казни које је Немац изрекао спасиоцима, Јад Вашем број пољских праведника назива „импресивним“.[164] Према Гунару С. Паулсону, вероватно је да ових признатих Пољака, њих преко 6.000, "представљају само врх леденог брега" пољских спасилаца.[165] Неки Јевреји су добили организовану помоћ од Жеготе (Савет за помоћ Јеврејима), подземне организације пољског отпора у Пољској под немачком окупацијом.[166] У свом раду о Јеврејима у Варшави, Паулсон показује да су под много оштријим условима окупације, грађани Варшаве успели да подрже и сакрију упоредив проценат Јевреја као и грађани западних земаља попут Холандије или Данске.[167]

Према историчарки Дорис Берген, постоје три традиционална тумачења односа између хришћанских Пољака и Јевреја током Другог светског рата. Прву, Берген назива теоријом „Пољаци као архи-антисемитски“ која сматра да Пољаци учествују у холокаусту. Берген одбацује овај приступ рекавши да, иако понекад може бити „емоционално задовољавајући“, занемарује бруталност немачке окупације усмерену на саме Пољаке. У другу крајност Берген ставља школу мишљења „сви Пољаци су били жртве холокауста“, што наглашава чињеницу да је током рата убијено отприлике исто толико нејевреја колико и јеврејских Пољака. Овај приступ тврди да су Пољаци „учинили све што су могли (...) под датим околностима“ да помогну Јеврејима и тежи да хришћанске Пољаке виде као жртве колико и Јевреје. Берген примећује да, иако је ова стипендија произвела вредан рад у вези са страдањем Пољака нејевреја током рата, она то понекад постиже минимизирањем патње Јевреја или чак понављањем неких антисемитских лукавстава. Треће тумачење је теорија „неједнаких жртава“, која посматра и пољске нејевреје и Јевреје као жртве нацистичке Немачке, али у различитој мери; док је једнак број сваке групе убијен, 3 милиона Пољака нејевреја чинило је 10% одговарајуће популације, али за пољске Јевреје, 3 милиона убијених чинило је 80% предратне популације. Берген каже да, иако ово гледиште има извесну валидност, пречесто се упушта у „такмичење у патњи“ и да таква „игра бројева“ нема моралног смисла када се говори о људској агонији. Као одговор на ова три приступа, Берген упозорава на широка уопштавања, она наглашава низ искустава и напомиње да су судбине обе групе биле неумитно повезане на компликоване начине.[168]

Антисемитизам[уреди | уреди извор]

Пољски антисемитизам имао је два формативно мотива: тврдње о скрнављењу католичке вере; и Зидокомуна (јеврејски комунизам). Током 1930-их, католички часописи у Пољској су пратили западноевропски социјал-дарвинистички антисемитизам и нацистичку штампу. Међутим, црквена доктрина је искључила насиље, које је тек средином 1930-их постало уобичајено. За разлику од немачког антисемитизма, пољски политичко-идеолошки антисемити су одбацили идеју геноцида или погрома над Јеврејима, залажући се за масовну емиграцију.[а][169]

Окупација Јосифа Стаљина терором у источној Пољској 1939. донела је оно што Јан Грос назива „институционализацијом озлојеђености“,[170] при чему су Совјети користили привилегије и казне да би прилагодили и подстакли етничке и верске разлике између Јевреја и Пољака. Дошло је до пораста антисемитског стереотипа о Јеврејима као комунистичким издајницима; избила је у масовна убиства када је Трећи рајх напала совјетску источну Пољску у лето 1941. Група од најмање 40 Пољака, уз непотврђени ниво немачке подршке, убила је стотине Јевреја у расно тешком погрому Једвабне. Отприлике у исто време дошло је до налета других масакра Јевреја широм истог региона Ломже и Бјалистока, који је био окупиран од стране Совјетског Савеза, са различитим степеном подстицања или умешаности немачког одреда смрти: у Бјелску Подласком (село Пилки), Хоршчу, Чижеву, Гоњондзу, Грајеву, Јасионовка, Клешчелу, Книшину, Колну, Кузници, Наревки, Пиатници, Радзилову, Рајгроду, Соколи, Василкову, Стависки, Сухволи, Шчучину, Вонсошу и Тикоћину.[171]

Спасавање и помоћ[уреди | уреди извор]

Јавно вешање етничких Пољака, Пшемишл, 1943, за помоћ Јеврејима

Огромна већина пољских Јевреја била је „видљива мањина“ према савременим стандардима, препознатљива по језику, понашању и изгледу.[172] У пољском националном попису из 1931. године, само 12 процената Јевреја је навело пољски као свој матерњи језик, док је 79 процената навело јидиш, а преосталих 9 процената хебрејски као свој матерњи језик, иако је попис можда потценио оне чији је примарни језик био пољски.[173][174] Способност да се говори пољски била је кључни фактор у опстанку,[175] као и финансијска средства за плаћање помагача.[176]

Дана 10. новембра 1941, Ханс Франк је проширио смртну казну на Пољаке који су помагали Јеврејима „на било који начин: тако што су их примили на једну ноћ, одвезли их било којим возилом“, или „хранили одбегле Јевреје или их продавали намирнице“.[177] Закон је објављен плакатима дистрибуираним у свим већим градовима. Сличне прописе Немци су издали и на другим територијама које су контролисали на Источном фронту.[178] Преко 700 пољских праведника међу народима добило је то признање постхумно, пошто су их Немци убили због помагања или пружања склоништа својим јеврејским суседима.[179] Пред крај периода ликвидације гета, неки Јевреји су успели да побегну на „аријевску“ страну[165] и да преживе уз помоћ својих пољских помагача. Током нацистичке окупације, већина етничких Пољака и сама је била укључена у очајничку борбу за преживљавање. Између 1939. и 1945. нацисти су убили од 1,8 милиона до 2,8 милиона Пољака који нису Јевреји, а 150.000 због совјетских репресија.[180][181] Око петине предратног становништва Пољске је страдало.[182] Њихова смрт је била резултат намерних ратних дејстава[183] масовних убистава, затварања у концентрационе логоре, принудног рада, неухрањености, болести, киднаповања и протеривања.[184] У исто време, вероватно милион Пољака нејевреја помагало је својим јеврејским суседима.[185] Историчар Ричард Ц. Лукас[66] даје процену чак три милиона пољских помагача; процена слична онима које наводе други аутори.[186][187]

Хиљаде такозване самостанске деце коју су сакрили нејеврејски Пољаци и Католичка црква остало је у сиротиштима које су водиле сестре Маријине породице на више од 20 локација,[188] слично као и у другим католичким самостанима.[189] С обзиром на озбиљност немачких мера осмишљених да спрече ову појаву, стопа преживљавања међу јеврејским бегунцима била је релативно висока и далеко су појединци који су заобишли депортацију били најуспешнији.[165][190]

Септембра 1942. године, на иницијативу Зофије Косак-Шчуцке и уз финансијску помоћ Пољске подземне државе, основан је Привремени комитет за помоћ Јеврејима (Tymczasowy Komitet Pomocy Żydom) ради спасавања Јевреја. Заменио га је Савет за помоћ Јеврејима (Rada Pomocy Żydom), познат под кодним именом Зегота и којим је председавао Јулијан Гробелни. Није познато колико је Јевреја, укупно, помогао Жегота; у једном тренутку 1943. године само у Варшави, Ирена Сендлерова, старала се о 2.500 јеврејске деце. Жегота је од 1942. године добила скоро 29 милиона злота (преко 5 милиона долара) за исплате помоћи хиљадама проширених јеврејских породица у Пољској.[191][166] Пољска влада у егзилу, са седиштем у Лондону, такође је пружила посебну помоћ – средства, оружје и друге залихе – јеврејским организацијама отпора као што су Јеврејска борбена организација и Јеврејска војна унија .[192]

Процењује се да је 30.000 до 60.000 пољских Јевреја преживело у скривању. Неки спасиоци су се суочили са непријатељством или насиљем због својих поступака након рата.[193]

Пољска влада у егзилу била је прва[194] која је открила постојање концентрационих логора под контролом Немаца и систематског истребљења Јевреја. О геноциду је савезнике известио поручник Јан Карски; и капетана Витолда Пилецког, који је намерно пустио да буде затворен у Аушвицу да би прикупио обавештајне податке, а потом је написао извештај од преко 100 страница за пољску војску и западне савезнике.[195]

Сарадња и опортунизам[уреди | уреди извор]

Феномен пољске сарадње Џон Конели и Лешек Гондек описали су као маргиналан, када се посматра у позадини европске и светске историје. Процене о броју појединачних пољских сарадника варирају од свега 7.000 до чак неколико стотина хиљада.[196][197][198] Према Џону Конелију, „само је релативно мали проценат пољског становништва ангажован у активностима које се могу описати као сарадња, када се посматра у позадини европске и светске историје“. Иста популација се, међутим, може оптужити за равнодушност према јеврејској невољи, феномен који Конели назива „структуралном сарадњом“.[196] Шимон Датнер тврди да, иако је мање Пољака убијало Јевреје из материјалне похлепе или расне мржње него оних који су им пружали склониште и помагали, прва група је била ефикаснија у томе.[199]

Неки пољски сељаци су учествовали у немачком организованом Јудењагду („лову на Јевреје”) на селу, где је, према Јану Грабовском, отприлике 80% Јевреја који су покушали да се сакрију од Немаца завршило убијено.[200][201] Пољаци и Украјинци су такође чинили ратне погроме, као што су погром Једвабне 1941.[202] и погром у Лавову.[203] Према речима Грабовског, само у Пољској број жртава „Јудењагда“ могао би да достигне 200.000;[204] Шимон Датнер је дао нижу процену – 100.000 Јевреја који су „пали плен Немаца и њихових локалних помагача, или су убијени у разним неразјашњеним околностима“.[199]

Неки мештани су имали материјалну корист од прогона Јевреја. У Пољској је деловало неколико хиљада Шмалковника – уцењивача.[205] Пољска подземна држава се оштро противила оваквој врсти сарадње и претила је смрћу Шмалковницима; казне су обично давали и извршавали подземни судови.[206] Јеврејска имовина, коју су преузели Пољаци, била је фактор иза премлаћивања и убистава Јевреја од стране Пољака између лета 1944. и 1946. године, укључујући и погром у Киелцеу.[207]

Поред сељака и индивидуалних колаборациониста, немачке власти су мобилисале и предратну пољску полицију као оно што је постало познато као „плава полиција “. Између осталих дужности, пољски полицајци су имали задатак да патролирају јеврејским избеглицама из гета и да подржавају војне операције против пољског отпора.[196][208] На свом врхунцу у мају 1944. Плава полиција је бројала око 17.000 људи.[209] Немци су такође формирали Баудиенст („грађевинску службу“) у неколико округа Генералне владе. Војници Баудиенста су понекад били распоређени као подршка акцијама (сакупљање Јевреја за депортацију или истребљење), на пример да би блокирали јеврејске четврти или претраживали јеврејске домове у потрази за скровиштима и драгоценостима.[197] До 1944. снага Баудиенста је нарасла на око 45.000 војника.[210]

Националне оружане снаге (Narodowe Siły Zbrojne) – Пољска десничарска, националистичка и антикомунистичка организација,[211][212][213] која се широко доживљава као антисемитска [214][215][216][217][212] – такође је сарађивала са Немцима у неколико наврата, убијајући или дајући јеврејске партизане немачким властима,[215] и убијањем јеврејских избеглица.[214][215][218]

Улога националних мањина у Холокаусту[уреди | уреди извор]

Република Пољска је била мултикултурална земља пре избијања Другог светског рата, са скоро трећином њеног становништва пореклом из мањинских група: 13,9 одсто Украјинаца; 10 одсто Јевреја; 3,1 одсто Белоруса; 2,3 одсто Немаца и 3,4 одсто Чеха, Литванаца и Руса.[219] Убрзо након реконституисања независне пољске државе 1918. године, око 500.000 избеглица из совјетских република дошло је у Пољску у првом спонтаном бекству од прогона, посебно у Украјини (види, Pale of Settlement) где се догодило до 2.000 погрома током Грађански рат.[220] У другом таласу имиграције, између новембра 1919. и јуна 1924. године, око 1.200.000 људи напустило је територију СССР-а у нову Пољску. Процењује се да је око 460.000 избеглица говорило пољски као први језик.[219][221] Између 1933. и 1938. око 25.000 немачких Јевреја побегло је из Трећег рајха у уточиште у Пољској.[222]

Око милион пољских држављана били су припадници немачке мањине у земљи.[223] Након инвазије 1939. године, додатних 1.180.000 људи који говоре немачки дошло је у окупирану Пољску, из Рајха (Рајхсдојче) или (Фолксдојче под називом "Heim ins Reich") са истока.[224] Многе стотине етничких Немаца у Пољској придружиле су се нацистичким Фолксдојчер Селбстшуцу, као и формацијама Сондердиенста које је у мају 1940. покренуо гаулајтер Ханс Франк стационираним у окупираном Кракову.[225][226] Слично, међу око 30.000 украјинских националиста који су побегли у polnischen Gebiete, хиљаде су се придружиле покхидним групама као саботери, преводиоци и цивилни милиционери, обучени у немачким базама широм Краковског округа.[227][228]

Постојање Сондердиенст формација представљало је озбиљну опасност за Пољаке католике који су покушавали да помогну гетоизираним Јеврејима у градовима са значајном немачком и пронемачком мањином, као у случају гета Избица и Минск Мазовјецки, између многих других. Антисемитски ставови били су посебно видљиви у источним провинцијама које су Совјети окупирали након совјетске инвазије на Креси. Локални људи су били сведоци репресије против сопствених сународника и масовних депортација у Сибир,[229][230] које је спроводио совјетски НКВД, са неким локалним Јеврејима који су формирали милиције, преузимајући кључна административна места, [231] и сарађујући са НКВД-ом. . Други мештани су претпостављали да су, вођени осветом, јеврејски комунисти били истакнути у издаји етнички пољских и других нејеврејских жртава.[232]

Погроми и масакри[уреди | уреди извор]

Јеврејка током погрома у Лавову 1941. које су извели украјински националисти

Многи масакри инспирисани Немачком извршени су широм окупиране источне Пољске уз активно учешће староседелаца. Смернице за такве масакре формулисао је Рајнхард Хајдрих,[233] који је наредио својим официрима да изазову анти-јеврејске погроме на територијама које су недавно окупирале немачке снаге.[234][235] Уочи успостављања Вилно гета у петом највећем граду предратне Пољске и главном граду провинције Вилно (сада Вилњус, Литванија),[236] немачки командоси и батаљони помоћне полиције Литваније су убили више од 21.000 Јевреја током масакра у Понарима крајем 1941.[237] У то време, Вилно је имао само малу мањину која је говорила литвански од око 6 процената градског становништва.[238] У низу погрома у Лавову које су починили украјински милитанти у источном граду Лаву (данас Лавов, Украјина), око 6.000 пољских Јевреја је убијено на улицама између 30. јуна и 29. јула 1941, поред 3.000 хапшења и масовних стрељања од стране Ајнзац групе Ц.[239][240] Украјинске милиције које је формирала ОУН уз благослов СС- а шириле су терор на десетине локација широм југоисточне Пољске. [241]

Много пре него што је формиран Тарнопољски гето, и само два дана након доласка Вермахта, у главном граду покрајине Тарнопољу (данас Тернопољ, Украјина) убијено је до 2.000 Јевреја,[242] од којих једну трећину Украјинци милиције.[243] Неким жртвама су обезглављене. [244] СС је убио преостале две трећине, исте недеље.[243] У Станиславову – још једном главном граду покрајине у макрорегији Креси (сада Ивано-Франковск, Украјина) – највећи појединачни масакр пољских Јевреја пре акције Реинхардт извршене 12. октобра 1941, руку под руку од стране Орпоа, СиПо и украјинске помоћне полиције (донето из Лвова); око гробља су били постављени столови са сендвичима и флашама вотке за стрелце који су морали да се одморе од заглушујуће буке пуцњаве; 12.000 Јевреја је убијено пре ноћи.[245]

Укупно 31 смртоносни погром изведен је широм региона у сарадњи са белоруском, литванском и украјинском Шуцманшафтом.[246] Геноцидне технике научене од Немаца, као што су напредно планирање акција пацификације, избор места и изненадно опкољавање, постале су обележје масакра ОУН-УПА Пољака и Јевреја у Волинији и Источној Галицији почев од марта 1943. године, паралелно са ликвидација гета у Reichskommissariat Ostland по налогу Химлера.[247][248] Бандеровци су убили хиљаде Јевреја који су избегли депортације и сакрили се у шумама.[249]

Преживели[уреди | уреди извор]

Тачан број преживелих Холокауста није познат. До 300.000 јеврејских Пољака било је међу 1,5 милиона пољских држављана које су Совјети депортовали из источне Пољске након нацистичко-совјетске инвазије на Пољску 1939. године, стављајући Јевреје дубоко у СССР и тиме ван домета нацистичке инвазије на источну Пољску. 1941.[250] Многи депортовани су умрли у Гулагу, али су се хиљаде Јевреја придружиле пољској Андерсовој војсци на њеном путу од совјетских логора до Британске империје и на тај начин учиниле Алију; хиљаде других придружило се пољској Берлинској армији која је изборила свој пут назад у Пољску и даље у битку за Берлин.[тражи се извор] Вероватно је чак 300.000 пољских Јевреја побегло из Пољске коју су окупирали Немачки у зону под совјетском окупацијом убрзо након што је почео рат. Неке процене су знатно веће.[251] Веома висок проценат Јевреја који су бежали на исток били су мушкарци и жене без породице. [251] Хиљаде у овој групи страдало је од руку ОУН-УПА, ТДА и Ипатингасис бурис током масакра Пољака у Волинији, Холокауста у Литванији (види масакр у Понарима) и у Белорусији.

Питање о стварним шансама Јевреја да преживе када је Холокауст почео је предмет проучавања међу историчарима.[165] Већина пољских Јевреја у Generalgouvernement остала је на месту.[165] Пре масовних депортација, није било доказане потребе да се напусте позната места. Када су гета затворена споља, шверц хране је одржао већину становника у животу. Бекство у тајно постојање на „аријевској“ страни покушало је око 100.000 Јевреја, и, супротно популарним заблудама, ризик да их Пољаци предају био је веома мали.[165] Немци су изузетно отежали бекство из гета непосредно пре депортације у логоре смрти варљиво прерушене у „пресељавање на Истоку“. Сви пропусници су поништени, зидови су поново изграђени са мање капија, а полицајце су заменили СС-овци. Неке жртве које су већ депортоване у Треблинку биле су приморане да пишу писма кући, наводећи да су безбедне. Око 3.000 других пало је у замку немачког хотела Полски . Многи гетоизовани Јевреји нису веровали шта се дешава до самог краја, јер је стварни исход тада изгледао незамислив.[165] Давид Ј. Ландау је такође сугерисао да је слабо јеврејско руководство могло одиграти улогу.[252] Исто тако, Израел Гутман је предложио да је пољско подземље можда напало логоре и дигло у ваздух железничке шине које воде до њих, али као што је Полсон приметио, такве идеје су производ ретроспектива.[165]

Процењује се да је око 350.000 пољских Јевреја преживело Холокауст.[19] Око 230.000 њих преживело је у СССР-у и територијама Пољске под совјетском контролом, укључујући мушкарце и жене који су побегли из области које је окупирала Немачка.[19][14] После другог светског рата, преко 150 000 пољских Јевреја или 180 000 је враћено или протерано назад у нову Пољску заједно са млађим мушкарцима регрутованим у Црвену армију из Креси 1940–1941. Њихове породице су убијене у Холокаусту.[253] Гунар С. Полсон је проценио да је 30.000 пољских Јевреја преживело у радним логорима;[165] али према Енгелу чак 70.000–80.000 њих је ослобођено само из логора у Немачкој и Аустрији, осим што изјашњавање о сопственој националности није било од користи онима који нису намеравали да се врате.[254] Мадајцзик је проценио да је чак 110.000 пољских Јевреја било у логорима за расељена лица.[255] Према Лонгериху, до 50.000 Јевреја је преживело у шумама (не рачунајући Галицију)[256] као и међу војницима који су поново ушли у Пољску са просовјетском пољском „Берлинговском војском“ коју је формирао Стаљин. Број Јевреја који су се успешно сакрили на „аријевској“ страни гета могао би да буде чак 100.000, према Петеру Лонгериху,[256] иако су многи убијени од стране немачких Јагкомандоса.[256] Даријуш Стола је открио да су највероватније процене биле између 30.000 и 60.000.

Нису сви преживели регистровани у ЦКЗП (Централни комитет пољских Јевреја) након завршетка рата.[тражи се извор]

Промене граница и репатријације[уреди | уреди извор]

Састанак чланова Жеготе 1946. поводом годишњице устанка у Варшавском гету у пољском позоришту

Немачку предају у мају 1945. пратила је велика промена у политичкој географији Европе.[65][255] Пољске границе су поново исцртали Савезници у складу са захтевима Јосифа Стаљина током Техеранске конференције, који су потврђени да се не могу преговарати на Конференцији на Јалти 1945.[257] Пољска влада у егзилу је искључена из преговорa.[258] Територија Пољске је смањена за приближно 20 процената.[259] Пре краја 1946. око 1,8 милиона пољских држављана је протерано и присилно пресељено унутар нових граница.[257][258] Први пут у својој историји Пољска је силом постала хомогена једна национална држава, са националним богатством смањеним за 38 одсто. Пољски финансијски систем је био уништен. Интелигенција је у великој мери уништена заједно са Јеврејима, а становништво се смањило за око 33 одсто.[259]

Због територијалне промене наметнуте споља, број преживјелих Холокауста из Пољске остаје предмет разматрања.[255] Према званичној статистици, број Јевреја у земљи се драматично променио за веома кратко време.[260] У јануару 1946. Централни комитет пољских Јевреја (ЦКЗП) регистровао је први талас од око 86.000 преживелих из околине. До краја тог лета, број је порастао на око 205.000–210.000 (са 240.000 регистрација и преко 30.000 дупликата).[261] Међу преживелима је било 180.000 Јевреја који су стигли са територија под совјетском контролом као резултат споразума о репатријацији. Још 30.000 Јевреја вратило се у Пољску из СССР-а након што су стаљинистичке репресије окончане деценију касније.[254][261]

Aliyah Bet из Европе[уреди | уреди извор]

У јулу 1946. четрдесет два Јевреја и два етничка Пољака убијена су у погрому у Киелцеу.[254][262] Једанаест жртава је умрло од рана од бајонета, а још једанаест је смртно страдало из војних јуришних пушака, што указује на директну умешаност редовних трупа.[262] Погром је подстакао генерала Спихалског из ПВП -а из ратне Варшаве,[263] да потпише законодавни декрет којим се преосталим преживелима дозвољава да напусте Пољску без западних виза или пољских излазних дозвола.[264][261] Ово је такође послужило за јачање прихватања владе међу антикомунистичком десницом, као и за слабљење Британаца на Блиском истоку.[254] Већина избеглица које су прелазиле нове границе напустила је Пољску без важећег пасоша.[261] Насупрот томе, Совјетски Савез је силом вратио совјетске Јевреје из логора ДП у СССР, заједно са свим осталим совјетским грађанима, без обзира на њихове жеље, како је договорено на Конференцији на Јалти.[265]

Непрекидни саобраћај преко пољских граница се драматично повећао.[266][254][267] До пролећа 1947. у Пољској је остало само 90.000 Јевреја.[268][269][270] Британија је захтевала да Пољска (између осталих) заустави егзодус Јевреја, али њихов притисак је углавном био неуспешан.[271] Масакр у Киелцеу осуђен је јавним саопштењем које је епархија у Киелцеу послала свим црквама. Писмо је осудило погром и „нагласило – написала је Наталија Алексиун – да су најважније католичке вредности љубав према ближњима и поштовање људског живота. Такође је алудирало на деморалишући ефекат антијеврејског насиља, будући да је злочин почињен у присуству омладине и деце." Свештеници су га читали без коментара током мисе, наговештавајући да је „погром у ствари могао бити политичка провокација“.[272]

Отприлике 7.000 војно способних Јевреја напустило је Пољску у Мандатарну Палестину између 1947. и 1948. као чланови организације Хагана, обучени у Пољској. Камп за обуку је основан у Болкову, у Доњој Шлезији, са пољско-јеврејским инструкторима. Финансирао га је ЈДЦ у договору са пољском администрацијом. Програм који је обучавао углавном мушкарце од 22 до 25 година за службу у Израелским одбрамбеним снагама трајао је до почетка 1949.[273] Придруживање обуци је био згодан начин да се напусти земља, пошто дипломци нису били контролисани на граници, и могли су да носе непријављене вредности, па чак и ограничено ватрено оружје.[263]

Послератна суђења[уреди | уреди извор]

Након рата, Међународни војни суд на Нирнбершком процесу и Пољски Врховни национални суд закључили су да циљ немачке политике у Пољској – истребљење Јевреја, Пољака, Рома и других – има „све карактеристике геноцида у биолошком смислу овог термина“.[274][275]

Меморијали и комеморација холокауста[уреди | уреди извор]

У Пољској постоји много споменика посвећених сећању на Холокауст. Споменик јунацима гета у Варшави откривен је априла 1948. године. Главни музеји укључују Државни музеј Аушвиц-Биркенау на периферији Освјенћима са 1,4 милиона посетилаца годишње и ПОЛИН Музеј историје пољских Јевреја у Варшави на месту некадашњег гета, који представља хиљадугодишњу историју Јевреја у Пољској.[276][277] Од 1988. године, годишња међународна манифестација под називом Марш живих одржава се у априлу у комплексу бившег логора Аушвиц-Биркенау на Дан сећања на холокауст, са укупним присуством преко 150.000 младих људи из целог света.[278]

На територији сваког од логора смрти Операције Рајнхарт постоје државни музеји, укључујући Државни музеј Мајданек у Лублину, који је проглашен националним спомеником још 1946. године, са нетакнутим гасним коморама и крематоријумима из Другог светског рата. Огранци Музеја Мајданек укључују Музеје Белжец и Собибор у којима израелски и пољски археолози спроводе напредна геофизичка истраживања.[279] Нови Музеј логора Треблинка отворен је 2006. године. Касније је проширен и претворен у огранак Регионалног музеја Сједлце који се налази у историјском Ратушу (види и Гето Сједлице).[280][281] У Хелмну постоји и мали музеј.

Железничка станица Радегаст је споменик Холокауста у Лођу. Фабрика емајла Оскара Шиндлера покрива Холокауст у Кракову.[282]

На некадашњем Umschlagplatz у Варшави постоји споменик холокаусту.

Према истраживању истраживача са Јагелонског универзитета из 2020. године, само 10% испитаника је могло да наведе тачан број Јевреја убијених током Холокауста у Пољској. Половина верује да су Пољаци нејевреји подједнако страдали током рата, а 20% сматра да су Пољаци нејевреји највише страдали.[283]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Потешкоћа укључивања Пољака међу народе који су сарађивали са нацистима у геноциду се понавља када испитамо атрибуте пољског антисемитизма. Пољска национална историја и свест не памте погромистички антијеврејски покрет. Насиља – понекад тешка – била су почињени над Јеврејима пре и после Првог светског рата, али, за разлику од руског и украјинског случаја, они нису указивали на политички значајан масовни покрет. Штавише, иако је дошло до насилних инцидената, погром у коме је убилачки распламсана руља нападала и малтретирала Јевреје био стран пољском идентитету – барем до догађаја у Киелцеу 1946. Ова последња изјава заснива се на чињеници да пољски антисемитизам, чак ни током рата, није био убилачке природе и није говорио у смислу потпуне ликвидације осим на Изнео је екстремне поруке и недвосмислене закључке – императив масовне јеврејске емиграције из Пољске – али није заговарао погр. омс или геноцид.18 Међутим, антијеврејска слика је опстала у јавној националној дебати и отпору у окупираној Пољској. До 1939., слика пољског народа уплетеног у суморну борбу против јеврејске мањине учврстила се у пољској националној свести – борба у којој су антијеврејска реторика, слике и сродна удружења попримили карактер егзистенцијалне одбране и усвојили насиље као своју легитимна манифестација“.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bolinger, Kylee. Methods of Memorialization: Holocaust Commemoration in the United States Holocaust Memorial Museum (Теза). Portland State University Library. 
  2. ^ „Timothy Snyder. <italic>The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999</italic>. New Haven: Yale University Press. 2003. Pp. xv, 367. $35.00”. The American Historical Review. 2004-02. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/109.1.280.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ Bojarski, Piotr (2022-04-26). „They Stayed in the East. Dictionary of Polish Intelligentsia in the USSR 1945-1991, Volume 1, ed. by Adam Hlebowicz, Institute of National Remembrance, Warsaw 2021, pages 488.”. Masuro-⁠Warmian Bulletin. 316 (1): 164—167. ISSN 0023-3196. doi:10.51974/kmw-147864. 
  4. ^ Polska 1939-1945 : straty osobowe i ofiary represji pod dwiema okupacjami. Wojciech Materski, Tomasz Szarota, Instytut Pamięci Narodowej--Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. Warszawa: Instytut Pamięci Narodowej--Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. 2009. ISBN 978-83-7629-067-6. OCLC 465474783. 
  5. ^ Edele, Mark; Warlick, Wanda (2017). „Saved by Stalin? Trajectories and Numbers of Polish Jews in the Soviet Second World War”. Shelter from the Holocaust: Rethinking Jewish Survival in the Soviet Union (на језику: енглески). Wayne State University Press. стр. 96, 123. ISBN 978-0-8143-4268-8. »Including several other contingents of Polish Jews, at least 157,000 and no more than 375,000 were inadvertently saved from the Holocaust by Stalin’s Soviet Union, which provided a harsh but mostly livable alternative to genocide.« 
  6. ^ а б Stola, Dariusz (2017). „Jewish emigration from communist Poland: the decline of Polish Jewry in the aftermath of the Holocaust”. East European Jewish Affairs. 47 (2–3): 169–188 [171]. S2CID 166031765. doi:10.1080/13501674.2017.1398446. 
  7. ^ „"Poland: Historical Background". стр. Јад Вашем. 
  8. ^ а б United States Holocaust Memorial Museum (1993). The world must know : the history of the Holocaust as told in the United States Holocaust Memorial Museum. Michael Berenbaum (1st ed изд.). Boston: Little, Brown. стр. 140. ISBN 0-316-09135-9. OCLC 26633403. 
  9. ^ M. Aish, M.; H. Aish, E. (2019-09-01). „Stress Fields at the Central Point of Arc Crack under Uniaxial Tension”. Advanced Materials Letters. 10 (9): 671—674. ISSN 0976-397X. doi:10.5185/amlett.2019.2285. 
  10. ^ Gigliotti, Simone (2009). The Train Journey : Transit, Captivity, and Witnessing in the Holocaust. New York: Berghahn Books, Inc. стр. 55. ISBN 978-1-84545-927-7. OCLC 645101067. 
  11. ^ Berendt, Grzegorz (2019). "Violence against Jews in Poland, 1944–47: The State of Research and its Presentation". New Directions in the History of the Jews in the Polish Lands. Academic Studies Press. ISBN 978-83-949149-1-2. стр. 443.. doi:10.1515/9788394914912-039. S2CID 212772792. It was such an efficient operation that on the territories controlled by the Third Reich at most only 2 percent of Polish Jews survived.
  12. ^ Sellars, Kirsten (2013). Crimes against Peace' and International Law. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 145. ISBN 978-1-107-30899-2. OCLC 828302513. 
  13. ^ а б Eberhardt, Piotr (2019-12-01). „Political borders in Polish territory according to the Soviet atlas of 1940”. Polish Cartographical Review. 51 (4). ISSN 2450-6966. doi:10.2478/pcr-2019-0017. 
  14. ^ а б Trela-Mazur, Elżbieta (1998). Sowietyzacja oświaty w Małopolsce Wschodniej pod radziecką okupacją 1939-1941. Kielce: Wyższa Szkoła Pedagogiczna im. Jana Kochanowskiego. ISBN 83-7133-100-2. OCLC 45029369. 
  15. ^ From peace to war : Germany, Soviet Russia, and the world, 1939-1941. Bernd Wegner, Germany. Militärgeschichtliches Forschungsamt. Providence: Berghahn Books. 1997. стр. 74. ISBN 1-57181-882-0. OCLC 35084637. 
  16. ^ Moorhouse, Roger (2014). The devils' alliance : Hitler's pact with Stalin, 1939-41. London. стр. 28, 76. ISBN 0-465-05492-7. OCLC 893898967. 
  17. ^ Shelter from the Holocaust : rethinking Jewish survival in the Soviet Union. Mark Edele, Sheila Fitzpatrick, Atina Grossmann. Detroit. 2017. стр. 103, 203. ISBN 978-0-8143-4268-8. OCLC 1256590569. 
  18. ^ Buwalda, Piet (1997). They did not dwell alone : Jewish emigration from the Soviet Union, 1967-1990. Washington, D.C.: Woodrow Wilson Center Press. стр. 16. ISBN 0-8018-5616-7. OCLC 36126932. 
  19. ^ а б в Jockusch, L.; Lewinsky, T. (2010-12-01). „Paradise Lost? Postwar Memory of Polish Jewish Survival in the Soviet Union”. Holocaust and Genocide Studies. 24 (3): 373—399. ISSN 8756-6583. doi:10.1093/hgs/dcq055. 
  20. ^ Judith Olsak-Glass (јануар 1999). „Review of Piotrowski's Poland's Holocaust. Sarmatian Review. Volume XIX, Number 1. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2008. »Both regimes endorsed a systematic program of genocide.« 
  21. ^ Piotr Eberhardt; Jan Owsinski (2003). Ethnic Groups and Population Changes in Twentieth-century Central-Eastern Europe: History, Data, Analysis. M.E. Sharpe. стр. 199—201. ISBN 978-0-7656-0665-5. 
  22. ^ а б Paczkowski, Andrzej (2003). The spring will be ours : Poland and the Poles from occupation to freedom. Jane Cave. University Park, Pa.: Pennsylvania State University Press. ISBN 0-271-02308-2. OCLC 53068209. 
  23. ^ Cherry & Orla-Bukowska 2007
  24. ^ Wall and Window: the Rubble of the Warsaw Ghetto as the Narrative Space of the POLIN Museum of the History of Polish Jews, Peter Lang, Приступљено 2022-05-27 
  25. ^ Wardzyńska, Maria (2009), „The Year was 1939: Operation of German Security Police in Poland. Intelligenzaktion” (PDF), (Był rok 1939. Operacja niemieckiej policji bezpieczeństwa w Polsce. Intelligenzaktion) (на језику: пољски), Institute of National Remembrance, pp. 8–10 in current document, ISBN 978-83-7629-063-8, PDF file, direct download 2.56 MB, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 11. 2014 
  26. ^ Gilbert, Martin (1986), The Holocaust: the Jewish tragedy, Collins, стр. 84—85, ISBN 9780002163057 .
  27. ^ Czesław Łuczak (1987). Położenie ludności polskiej w Kraju Warty 1939–1945. Dokumenty niemieckie. Poznań: Wydawn. Poznańskie. стр. V—XIII. ISBN 978-83-210-0632-1. Google Books. 
  28. ^ „Poles: Victims of the Nazi Era”. United States Holocaust Memorial Museum. 2013. (PDF version). Архивирано из оригинала на датум 3. 10. 2013. 
  29. ^ Rotbein Flaum, Shirley (2007). „Lodz Ghetto Deportations and Statistics”. Timeline. JewishGen Home Page. Архивирано из оригинала на датум 21. 3. 2015. Приступљено 26. 3. 2015. »Source: Encyclopedia of the Holocaust (1990), Baranowski, Dobroszycki, Wiesenthal, Yad Vashem Timeline of the Holocaust, others.« 
  30. ^ Rosenberg, Jennifer (2006). „The Łódź Ghetto”. Архивирано из оригинала на датум 30. 4. 2006. »Sources: Lodz Ghetto: Inside a Community Under Siege by Adelson, Alan and Robert Lapides (ed.), New York, 1989; The Documents of the Łódź Ghetto: An Inventory of the Nachman Zonabend Collection by Web, Marek (ed.), New York, 1988; The Holocaust: The Fate of European Jewry by Yahil, Leni, New York, 1991.« 
  31. ^ Postone, Moishe; Santner, Eric L. (2003). Catastrophe and Meaning: The Holocaust and the Twentieth Century. University of Chicago Press. стр. 75—6. ISBN 978-0-226-67610-4. Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2018. 
  32. ^ Gruner, Wolf (2006), Jewish Forced Labor Under the Nazis: Economic Needs and Racial Aims, 1938–1944, Cambridge University Press, стр. 249—250, ISBN 978-0521838757, »By the end of 1940, the forced-labor program in the General Government had registered over 700,000 Jewish men and women who were working for the German economy in ghetto businesses and as labor for projects outside the ghetto; there would be more.« 
  33. ^ Trunk, Isaiah (1972). Judenrat: the Jewish Councils in Eastern Europe under Nazi Occupation. New York: Macmillan. стр. 5, 172, 352. ISBN 978-0-8032-9428-8. with an introduction by Jacob Robinson. 
  34. ^ Michael Berenbaum (2006). The World Must Know. United States Holocaust Memorial Museum. стр. 114. ISBN 9780801883583. 
  35. ^ Peter Vogelsang, Brian Larsen (2002), The Ghettos of Poland, The Danish Center for Holocaust and Genocide Studies, Архивирано из оригинала на датум 6. 3. 2016 
  36. ^ а б Kenez, Peter, Ghettos in Poland, 1939–1941, Cambridge University Press, стр. 127—150, Приступљено 2022-05-28 
  37. ^ Browning, Christopher R. (1992). The path to genocide : essays on launching the final solution. Mazal Holocaust Collection. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 194. ISBN 0-521-41701-5. OCLC 24952308. 
  38. ^ Gutman, Yisrael (1989). The First Months of the Nazi Occupation. The Jews of Warsaw, 1939–1943: Ghetto, Underground, Revolt. Indiana University Press. стр. 12. ISBN 978-0-253-20511-7. 
  39. ^ а б APPENDIX A., Indiana University Press, стр. 86, Приступљено 2022-05-28 
  40. ^ а б в Walter Laqueur, Judith Tydor Baumel (2001), The Holocaust Encyclopedia, Yale University Press, стр. 260—262, ISBN 978-0300138115 
  41. ^ а б Browning, Christopher (2005), Before the "Final Solution": Nazi Ghettoization Policy in Poland (1940–1941) (PDF), Center for Advanced Holocaust Studies. United States Holocaust Memorial Museum, pp. 13–17 of 175 in current document, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 12. 2016 
  42. ^ Martin Gilbert (1987). The Holocaust: a history of the Jews of Europe during the Second World War. Macmillan. стр. 87. ISBN 9780805003482 — преко Google Books. 
  43. ^ Adam Marczewski, Miłosz Gudra, Aleksandra Król, Martyna Rusiniak-Karwat (2015) [2009]. „Tablica przy ul. Olsztyńskiej upamiętniająca ofiary "krwawego poniedziałku". Muzeum Historii Żydów Polskich POLIN. page 1 and 2. »Masowe egzekucje były połączone z licznymi przypadkami pobić, gwałtów i rabunku żydowskiego mienia ... rozstrzelano ok. 990 Polaków i 150 Żydów.« 
  44. ^ „The Holocaust by Bullets digital exhibit. | Yahad-In Unum”. Архивирано из оригинала на датум 5. 6. 2019. Приступљено 3. 3. 2022. 
  45. ^ „YAHAD - IN UNUM”. yahadmap.org. 
  46. ^ Browning 2004
  47. ^ Piotrowski, Tadeusz (1998). Poland's holocaust : ethnic strife, collaboration with occupying forces and genocide in the Second Republic, 1918-1947. Mazal Holocaust Collection. Jefferson, N.C.: McFarland. стр. 217. ISBN 0-7864-0371-3. OCLC 37195289. 
  48. ^ Meehan, Meredith M. (2010). Auxiliary Police Units in the Occupied Soviet Union, 1941–43 (PDF). USNA. стр. 1. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 6. 6. 2016. »Without the auxiliaries, the Nazis' murderous intentions toward the Jewish population on the Eastern Front would not have been nearly as deadly.« 
  49. ^ United States Holocaust Memorial Museum (2017), Holocaust by Bullets, Архивирано из оригинала на датум 11. 8. 2017 
  50. ^ Piotrowski 1998
  51. ^ Ronald Headland (1992), Messages of Murder: A Study of the Reports of the Einsatzgruppen of the Security Police and the Security Service, 1941–1943.
  52. ^ Browning 2004
  53. ^ Tal Bruttmann, Mémorial de la Shoah (2010). „Report: Mass graves and killing sites in the Eastern part of Europe” (PDF). Grenoble: Task Force for International Cooperation on Holocaust Education and Research (ITF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 11. 8. 2016. »Mass graves resulting from deaths in the ghettos and various places of detention due to mistreatment, starvation ... concern the fate of several hundred thousand Jews. In the Warsaw ghetto alone, more than 100,000 Jews died and were buried in various places.« 
  54. ^ Rhodes, Richard (2010). Masters of death : the SS-Einsatzgruppen and the invention of the Holocaust. New York: Vintage eBooks. стр. 243, 255. ISBN 978-0-307-42680-2. OCLC 680643839. 
  55. ^ Shindler, Colin (2012). Israel and the European Left: Between Solidarity and Delegitimization. Bloomsbury Publishing USA. стр. 122. ISBN 9781441150134. 
  56. ^ „Nazis Massacre 700,000 Polish Jews; Thousands Executed in Mobile Gas Chambers”. 26. 6. 1942. 
  57. ^ Snyder, Timothy (2. 10. 2012). Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin (на језику: енглески). Basic Books. стр. 218. ISBN 9780465032976. 
  58. ^ Yahil, Leni (1990). The Holocaust : the fate of European Jewry, 1932-1945. Ina Friedman, Haya Galai. New York: Oxford University Press. стр. 264–266, 270. ISBN 0-19-504522-X. OCLC 20169748. 
  59. ^ Stackelberg, Roderick (12. 12. 2007). The Routledge Companion to Nazi Germany (на језику: енглески). Routledge. стр. 163. ISBN 9781134393862. 
  60. ^ Guttenplan, D. D. (2002). The Holocaust on Trial (на језику: енглески). W. W. Norton & Company. стр. 115. ISBN 9780393322927. 
  61. ^ Bauer, Yehuda (2001). Rethinking the Holocaust. New Haven: Yale University Press. стр. 5. ISBN 0-300-08256-8. OCLC 44447049. 
  62. ^ Minutes of the Conference, discovered in Martin Luther's files after the war: Selected Documents. Vol. 11: The Wannsee Protocol., Архивирано из оригинала на датум 3. 8. 2017 
  63. ^ Montague, Patrick (2012). Chelmno and the Holocaust. The History of Hitler's First Death Camp. Great Britain: Bloomsbury Academic. стр. 39—44. ISBN 9780807869413. 
  64. ^ Simone Gigliotti (2009), The Train Journey: Transit, Captivity, and Witnessing in the Holocaust, Berghahn Books, стр. 45, ISBN 978-1571812681, Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2018 
  65. ^ а б в Tsitsipis, Lukas (1989). „Analyzing intercultural communication”. Journal of Pragmatics. 13 (3): 13. ISSN 0378-2166. doi:10.1016/0378-2166(89)90067-2. 
  66. ^ а б в Bogdan Musial (2004), David Cesarani; Sarah Kavanaugh, ур., „The Origins of Operation Reinhard”, Holocaust: From the persecution of the Jews to mass murder: 196—197, ISBN 978-0415275118 
  67. ^ Sanford, George (2008). „Poles and Jews: Troubled Past, Brighter Future, Robert Cherry and Annamaria Orla-Bukowska, eds. (Lanham, MD: Rowman & Littlefield, 2007), xviii + 230 pp.”. Nationalities Papers. 36 (3): 580—582. ISSN 0090-5992. doi:10.1017/s009059920003854x. 
  68. ^ Kopówka & Rytel-Andrianik (2011), p. 405.
  69. ^ Michael Thad Allen (2005). The Business of Genocide: The SS, Slave Labor, and the Concentration Camps. Univ of North Carolina Press. стр. 139. ISBN 9780807856154. 
  70. ^ Marcuse, Harold; Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael; Dwork, Deborah; van Pelt, Robert-Jan; Milton, Sybil; Nowinski, Ira; Young, James E. (1995). „Architecture and Auschwitz”. Journal of Architectural Education (1984-). 49 (2). ISSN 1046-4883. doi:10.2307/1425402. 
  71. ^ „Internet Archive Wayback Machine”. Choice Reviews Online. 48 (11): 48—6007—48—6007. 2011-07-01. ISSN 0009-4978. doi:10.5860/choice.48-6007. 
  72. ^ The Camp Society: Approaches to Social Structure and Ordinary Life in Nazi Concentration Camps, Bloomsbury Academic, Приступљено 2022-05-28 
  73. ^ Jack Fischel (1998). The Holocaust. Greenwood Publishing Group. стр. 129. ISBN 978-0-313-29879-0. 
  74. ^ Davenport-Hines, Richard (2016-01-07). Sereny, Gitta (1921–2012), author. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. стр. 48. 
  75. ^ Stern, Fritz; Lifton, Robert Jay (1986). „The Nazi Doctors: Medical Killing and the Psychology of Genocide”. Foreign Affairs. 65 (2): 64. ISSN 0015-7120. doi:10.2307/20043033. 
  76. ^ Kopówka & Rytel-Andrianik 2011
  77. ^ Marina Sorokina, Tarik Cyril Amar (2014). The Holocaust in the East: Local Perpetrators and Soviet Responses. Pitt Series in Russian and East European Studies. University of Pittsburgh Press. стр. 124, 165, 172, 255. ISBN 978-0-8229-6293-9. Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2017 — преко direct download 13.6 MB. 
  78. ^ Bolinger, Kylee. Methods of Memorialization: Holocaust Commemoration in the United States Holocaust Memorial Museum (Теза). Portland State University Library. 
  79. ^ AŻIH (2014). „Bronna Góra – Holocaust mass murder site” [Bronna Góra – miejsce masowych egzekucji]. Museum of the History of Polish Jews Virtual Shtetl. Архивирано из оригинала на датум 3. 8. 2017. Приступљено 16. 7. 2017. »Testimony of B. Wulf, Docket nr 301/2212, Archives of the Jewish Historical Institute in Warsaw.« 
  80. ^ Garrard, John; Garrard, Carol (2014). „Monument at Bronnaya Gora”. The Brest Ghetto Passport Archive. JewishGen. Архивирано из оригинала на датум 1. 12. 2017. 
  81. ^ „Antopal: Brest. The Antopol Ghetto”. The ghetto liquidation 'Aktion'. International Jewish Cemetery Project, with links to resources. Архивирано из оригинала на датум 4. 8. 2017. Приступљено 26. 11. 2017. »Deportations to Bronna Gora lasted four days beginning October 15, 1942« 
  82. ^ Burds, Jeffrey (3. 12. 2013), Holocaust in Rovno: The Massacre at Sosenki Forest, November 1941 (PDF), Northeastern University. Sponsored by the YIVO Institute of Jewish Research, New York, p. 2 (19 of 151 in current document), ISBN 9781137388391, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 3. 8. 2017 
  83. ^ Połonka Mount, place of executions and the Holocaust mass grave [Górka-Połonka – miejsce egzekucji i zbiorowy grób ofiar Zagłady], POLIN Museum of the History of Polish Jews, Архивирано из оригинала на датум 4. 8. 2017, Приступљено 16. 7. 2017 
  84. ^ Yad Vashem, Mass-murder of Łuck Jews at Gurka Polonka in August 1942 на сајту YouTube Note: village Połonka (пољ. Górka Połonka or its Połonka Little Hill Архивирано 2008-07-20 на сајту Wayback Machine subdivision) is misspelled in the documentary, with testimony of eyewitness Shmuel Shilo.
  85. ^ The Holocaust in the East : local perpetrators and Soviet responses. Michael David-Fox, Peter Holquist, Alexander M. Martin. Pittsburgh, Pa. 2014. ISBN 978-0-8229-6293-9. OCLC 857356655. 
  86. ^ а б Browning, Christopher (1998) [1992]. Arrival in Poland (PDF). Ordinary Men: Reserve Police Battalion 101 and the Final Solution in Poland. Penguin Books. стр. 52, 77, 79, 80, 135. PDF file, direct download 7.91 MB complete. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 10. 2014. »Also: PDF cache archived by WebCite.« 
  87. ^ The Waffen-SS : a European history. Jochen Böhler, Robert Gerwarth (First edition изд.). Oxford. 2017. ISBN 978-0-19-183185-0. OCLC 970401339. 
  88. ^ „Holocaust Encyclopedia -Trawniki”. United States Holocaust Memorial Museum. Архивирано из оригинала на датум 29. 8. 2015. Приступљено 21. 7. 2011. 
  89. ^ Crankshaw, Edward (2011). Gestapo. London. ISBN 1-4482-0549-2. OCLC 1162358722. 
  90. ^ Wilson, Andrew (2011). Belarus: The Last European Dictatorship. Yale University Press. стр. 109, 110, 113. ISBN 978-0-300-13435-3. Приступљено 6. 2. 2015. 
  91. ^ Montague, Patrick (2012). Chelmno and the Holocaust. The History of Hitler's First Death Camp. Great Britain: Bloomsbury Academic. стр. 6. ISBN 9780807869413. 
  92. ^ Browning 2004
  93. ^ Montague, Patrick (2012). Chełmno and the Holocaust : the history of Hitler's first death camp. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-3527-2. OCLC 779847250. 
  94. ^ „Holocaust Encyclopedia – The Jews of Lodz”. United States Holocaust Memorial Museum. 2015. Архивирано из оригинала на датум 19. 4. 2015. Приступљено 12. 4. 2015. 
  95. ^ Michal Latosinski (2015). Litzmannstadt Ghetto, Lodz. Traces of the Litzmannstadt Getto. A Guide to the Past: Introduction. Litzmannstadt Ghetto homepage. ISBN 978-83-7415-000-2. Архивирано из оригинала на датум 23. 12. 2017. Приступљено 12. 4. 2015. 
  96. ^ Montague, Patrick (2012). Chelmno and the Holocaust. The History of Hitler's First Death Camp. Great Britain: Bloomsbury Academic. стр. 68. ISBN 9780807869413. 
  97. ^ Montague, Patrick (2012). Chelmno and the Holocaust. The History of Hitler's First Death Camp. Great Britain: Bloomsbury Academic. стр. 65. ISBN 9780807869413. 
  98. ^ JTA (22. 1. 1963). „Jewish Survivors of Chelmno Camp Testify at Trial of Guards”. Internet Archive. Jewish Telegraphic Agency. Архивирано из оригинала на датум 20. 2. 2014. Приступљено 14. 6. 2013. 
  99. ^ Fluchschrift (2013). „01.11.1941. Errichtung des ersten Vernichtungslagers in Chelmno”. Heiner Lichtenstein, Daten aus der Zeitgeschichte, in: Tribüne Nr. 179/2006. Fluchschrift – Deutsche Verbrechen. Архивирано из оригинала на датум 17. 5. 2012. Приступљено 14. 6. 2013. 
  100. ^ Andrew Rawson (2015), Auschwitz: The Nazi Solution, Pen and Sword, стр. 121, ISBN 978-1473827981 
  101. ^ а б Memorial and Museum (2015). „Auschwitz as a center for the extermination of the Jews”. Jews in Auschwitz. Auschwitz-Birkenau Memorial and State Museum. Архивирано из оригинала на датум 20. 3. 2016. Приступљено 13. 4. 2015. »Countries of origin, Selection in the camp, Treatment.« 
  102. ^ Williams, Dominic; Wollaston, Isabel (2019-09-01), The Sonderkommando and the Auschwitz-Birkenau Memorial Museum, Berghahn Books, стр. 193—214, Приступљено 2022-05-28 
  103. ^ Institut Fuer Zeitgeschicthe (Institute for Contemporary History) (1992). „Gassing Victims in the Holocaust: Background & Overview”. Extermination camps in occupied Poland. Munich, Germany: Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала на датум 29. 5. 2015. 
  104. ^ Naomi Kramer, Ronald Headland (1998), The Fallacy of Race and the Shoah, University of Ottawa Press, стр. 254, ISBN 978-0776617121  Also in: Raul Hilberg (2003), The Destruction of the European Jews, Yale University Press, стр. 948—949, ISBN 978-0300095920 
  105. ^ „Holocaust Encyclopedia – Gassing Operations”. United States Holocaust Memorial Museum. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2015. Приступљено 15. 6. 2015. 
  106. ^ а б Otlewska, Anna; Adamiak, Justyna; Gutarowska, Beata (2015). „Clone-based comparative sequence analysis of 16S rRNA genes retrieved from biodeteriorating brick buildings of the former Auschwitz II–Birkenau concentration and extermination camp”. Systematic and Applied Microbiology. 38 (1): 48—55. ISSN 0723-2020. doi:10.1016/j.syapm.2014.09.003. 
  107. ^ а б Franciszek Piper (2015). „Number of deportees by ethnicity”. Ilu ludzi zginęło w KL Auschwitz. Liczba ofiar w świetle źródeł i badań, Oświęcim 1992, tables 14–27. Auschwitz-Birkenau Memorial and State Museum. Архивирано из оригинала на датум 19. 9. 2016. Приступљено 14. 4. 2015. 
  108. ^ Rees, Laurence (2005). Auschwitz : a new history. New York: Public Affairs. стр. 168-169. ISBN 1-58648-303-X. OCLC 56671956. 
  109. ^ Williams, Dominic; Wollaston, Isabel (2019-09-01), The Sonderkommando and the Auschwitz-Birkenau Memorial Museum, Berghahn Books, стр. 193—214, Приступљено 2022-05-28 
  110. ^ Timothy Snyder (2012), Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin, Basic Books, стр. 314, ISBN 978-0465032976, Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2018 
  111. ^ Dwork, Deborah (1997). Auschwitz, 1270 to the present. R. J. van Pelt ([1st ed.] изд.). New York: Norton. стр. 336-337. ISBN 0-393-31684-X. OCLC 43869039. 
  112. ^ Ber Mark, Isaiah Avrech (1985), The Scrolls of Auschwitz, Am Oved, стр. 71, 260, ISBN 9789651302527, Hometown of Róża (Roza) Robota. 
  113. ^ Anatomy of the Auschwitz death camp. Israel Gutman, Michael Berenbaum, Mazal Holocaust Collection, United States Holocaust Memorial Museum, U.S. Holocaust Research Institute. Bloomington: Published in association with the United States Holocaust Memorial Museum, Washington, D.C. by Indiana University Press. 1994. ISBN 0-253-32684-2. OCLC 29471119. 
  114. ^ "Online Exhibitions: Give Me Your Children – Voices from the Lodz Ghetto". United States Holocaust Memorial Museum. Archived from the original on March 10, 2017.
  115. ^ Browning 2004
  116. ^ Arad, Yitzhak (1999) [1987]. Belzec, Sobibor, Treblinka: The Operation Reinhard Death Camps. Indiana University Press. стр. 152—153. ISBN 978-0-253-21305-1. Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2018. 
  117. ^ Smith, Mark S. (2010). Treblinka Survivor: The Life and Death of Hershl Sperling. The History Press. стр. 103—107. ISBN 978-0-7524-5618-8. Приступљено 9. 4. 2015 — преко Google Books preview. 
  118. ^ See Smith's book excerpts at: Hershl Sperling: Personal Testimony by David Adams
  119. ^ Obuchowski, Chester W.; Steiner, Jean-François (1967). „Treblinka”. Books Abroad. 41 (2): 179. ISSN 0006-7431. doi:10.2307/40121579. 
  120. ^ Kopówka & Rytel-Andrianik (2011), chapt. 3:1, p. 77.
  121. ^ Corni, Gustavo (2017). „Displaced Persons at Home: Refugees in the Fabric of Jewish Life in Warsaw September 1939—July 1942. By Lea Prais . Trans. Naftali Greenwood . The International Institute for Holocaust Research. Center for Research on the Holocaust in Poland. Jerusalem: Yad Vashem, 2015. 518 pp. Notes. Bibliography. Glossary. Indexes. Photographs. Figures. Tables. $43.50, hardbound.”. Slavic Review. 76 (2): 523—524. ISSN 0037-6779. doi:10.1017/slr.2017.105. 
  122. ^ The Polish underground reports the liquidation of the Warsaw ghetto, Routledge, 2013-11-04, стр. 151—151, ISBN 978-1-315-83327-9, Приступљено 2022-05-28 
  123. ^ 3. November 1940– July 1942: The Ghetto, First Stages, Academic Studies Press, 2019-12-31, стр. 17—34, Приступљено 2022-05-28 
  124. ^ The Warsaw Ghetto Uprising, Palgrave Macmillan, Приступљено 2022-05-28 
  125. ^ McVay, Kenneth (1984). „The Construction of the Treblinka Extermination Camp”. Yad Vashem Studies, XVI. Jewish Virtual Library.org. Архивирано из оригинала на датум 5. 9. 2015. Приступљено 3. 11. 2013. 
  126. ^ Düsseldorf, LG (2015). „"LTE Zuhause". JurPC: 7—7. ISSN 1615-5335. doi:10.7328/jurpcb20153010159. 
  127. ^ THE JEWS OF THE GENERAL GOVERNMENT, SEPTEMBER 1939–JUNE 1941:, Indiana University Press, стр. 7—15, Приступљено 2022-05-28 
  128. ^ Ainsztein, Reuben (2008) [1974]. Jewish Resistance in Nazi-Occupied Eastern Europe. University of Michigan (reprint). стр. 917. ISBN 978-0-236-15490-6. Архивирано из оригинала на датум 3. 5. 2016. Приступљено 21. 12. 2013 — преко Google Books snippet view. 
  129. ^ Sumler, David E. (1973). A history of Europe in the twentieth century. Homewood, Ill.: Dorsey Press. ISBN 0-256-01421-3. OCLC 628024. 
  130. ^ Cymet, David (2010). History vs. apologetics : the Holocaust, the Third Reich, and the Catholic Church. Lanham, Md.: Lexington Books. ISBN 978-0-7391-3295-1. OCLC 812924949. 
  131. ^ "The Good old days" : the Holocaust as seen by its perpetrators and bystanders. Ernst Klee, Willi Dressen, Volker Riess (1st American ed изд.). New York. 1991. ISBN 0-02-917425-2. OCLC 24010418. 
  132. ^ а б Kopówka, Edward; Rytel-Andrianik, Paweł (2011). Treblinka II Death Camp. Monograph, chapt. 3 [Treblinka II – Obóz zagłady] (PDF). Dam im imię na wieki [I will give them an everlasting name. Isaiah 56:5] (in Polish). Drohiczyńskie Towarzystwo Naukowe [The Drohiczyn Scientific Society]. ISBN 978-83-7257-496-1. With list of Catholic rescuers of Jews imprisoned at Treblinka I, selected testimonies, bibliography, alphabetical indexes, photographs, English language summaries, and forewords by Holocaust scholars. Archived from the original (PDF) on October 10, 2014. Retrieved January 9, 2014 – via PDF direct download 20.2 MB.
  133. ^ Lehnstaedt, Stephan (2017), 1. Die polnischen Juden im Holocaust, 1939 – 1942, Verlag C.H.BECK oHG, стр. 14—27, Приступљено 2022-05-28 
  134. ^ Arad, Yitzhak (1999). Belzec, Sobibor, Treblinka : the Operation Reinhard death camps. Bloomington, Ind.: Indiana University Press. стр. 375. ISBN 0-585-27817-2. OCLC 45729008. 
  135. ^ Winstone, Martin (2017-02-09). „The Belzec Death Camp: history, biographies, remembrance”. Holocaust Studies. 23 (4): 523—525. ISSN 1750-4902. doi:10.1080/17504902.2017.1289004. 
  136. ^ а б The United States Holocaust Memorial Museum, Washington, DC, Routledge, 2017-09-29, стр. 146—171, ISBN 978-1-315-08812-9, Приступљено 2022-05-29 
  137. ^ Umberger, Emily (2016). „Intimacy of Faith: Devotional Retablos and Ex‐Votos from Mexico”. Visual Anthropology Review. 32 (1): 94—96. ISSN 1058-7187. doi:10.1111/var.12100. 
  138. ^ Yahil, Leni; Friedman, Ina; Galai, Hayah (1991). The Holocaust: The fate of European Jewry, 1932–1945. Oxford University Press. стр. 356—357. ISBN 978-0-19-504523-9. Приступљено 15. 4. 2015. 
  139. ^ а б Mildt, Dirk Welmoed de (1996). In the name of the people : perpetrators of genocide in the reflection of their post-war prosecution in West Germany : the 'Euthanasia' and 'Aktion Reinhard' trial cases. The Hague: Martinus Nijhoff. ISBN 90-411-0185-3. OCLC 34596624. 
  140. ^ „Holocaust Encyclopedia – Belzec: Chronology”. United States Holocaust Memorial Museum. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2015. 
  141. ^ Arad, Yitzhak (1999). Belzec, Sobibor, Treblinka : the Operation Reinhard death camps. Bloomington, Ind.: Indiana University Press. стр. 102. ISBN 0-585-27817-2. OCLC 45729008. 
  142. ^ ARC contributing authors (26. 8. 2006). „Belzec Camp History”. Aktion Reinhard Camps. Архивирано из оригинала на датум 25. 12. 2005. 
  143. ^ Marsh, David (2011). The euro : the battle for the new global currency (Pbk. ed изд.). New Haven: Yale University Press. стр. 1219. ISBN 978-0-300-17390-1. OCLC 808346538. 
  144. ^ Schelvis 2014
  145. ^ Chris Webb, C.L. (2007). „Former Members of the SS-Sonderkommando Sobibor describe their experiences in the Sobibor death camp in their own words”. Belzec, Sobibor & Treblinka Death Camps. H.E.A.R.T. Архивирано из оригинала на датум 6. 9. 2011. Приступљено 16. 4. 2015. »It was a heavy Russian benzine engine – presumably a tank or tractor motor at least 200 horsepower V-motor, 8 cylinders, water cooled (SS-Scharführer Erich Fuchs).« 
  146. ^ Schelvis 2014.   Sobibór branch of the Majdanek State Museum (2016). „History of the Sobibór extermination camp”. Архивирано из оригинала на датум 18. 1. 2017. 
  147. ^ Schelvis, Jules (2007). Sobibor : a history of a Nazi death camp. Bob Moore, United States Holocaust Memorial Museum. Oxford. стр. 168. ISBN 978-1-4725-8906-4. OCLC 878405756. 
  148. ^ OCTOBER 14, 1943:, Indiana University Press, стр. 373—384, Приступљено 2022-05-30 
  149. ^ LUBLIN MAIN CAMP (aka MAJDANEK), Indiana University Press, 2009-05-22, стр. 875—898, Приступљено 2022-05-30 
  150. ^ Rosenberg, Jennifer (2008). "Majdanek: An Overview". 20th Century History. about.com. ISBN 978-0-404-16983-1. Archived from the original on July 5, 2004.
  151. ^ „Screenshot of Itunes Library - Archived Platform Itunes 2010”. dx.doi.org. Приступљено 2022-05-30. 
  152. ^ Szkodziak, Piotr; Czuczwar, Piotr; Pyra, Krzysztof; Szkodziak, Filip; Paszkowski, Tomasz; Rio Tinto, Hugo; Woźniak, Sławomir (2018-06-29). „Ascites Index – an attempt to objectify the assessment of ascites”. Journal of Ultrasonography. 18 (73): 140—147. ISSN 2084-8404. doi:10.15557/jou.2018.0020. 
  153. ^ Jaumont, Fabrice (2015). MacArthur, Catherine T. (23 November 1908–15 December 1981). American National Biography Online. Oxford University Press. 
  154. ^ The trial of German major war criminals by the International Military Tribunal sitting at Nuremberg, Germany. International Military Tribunal. Buffalo, N.Y.: W.S. Hein. 2001. ISBN 1-57588-677-4. OCLC 45963254. 
  155. ^ а б Cohen, Boaż (2007-11-29), Rachel Auerbach, Yad Vashem, and Israeli Holocaust Memory, Liverpool University Press, стр. 197—221, Приступљено 2022-05-30 
  156. ^ Jewish resistance against the Nazis. Patrick Henry. Washington, D.C. 2014. стр. 22-23. ISBN 0-8132-2590-6. OCLC 884479338. 
  157. ^ а б в „Army was Polish, soldiers were Jews”. Ynetnews. 9. 11. 2006. 
  158. ^ Teaching and studying the Holocaust. Samuel Totten, Stephen Feinberg. Boston: Allyn and Bacon. 2001. ISBN 0-205-18495-2. OCLC 44509301. 
  159. ^ Christopher Browning (2001), „Raul Hilberg”, Yad Vashem Studies, Wallstein Verlag: 9—10, ISSN 0084-3296 
  160. ^ Isaiah Trunk (1972), „The Attitude of the Councils toward Physical Resistance”, Judenrat: The Jewish Councils in Eastern Europe Under Nazi Occupation, U of Nebraska Press, стр. 464—466, 472—474, ISBN 978-0803294288, Архивирано из оригинала на датум 3. 1. 2014, »The highest degree of cooperation was achieved when chairmen, or other leading Council members themselves, actively participated in preparing and executing acts of resistance, particularly in the course of liquidations of ghettos. [Prominent examples include Warsaw, Częstochowa, Radomsko, Pajęczno, Sasów, Pińsk, Mołczadź, Iwaniska, Wilno, Nieśwież, Zdzięcioł (see: Zdzięcioł Ghetto), Tuczyn (Równe), and Marcinkańce (Grodno) among others]« 
  161. ^ а б The Holocaust Encyclopedia (2011), Jewish Resistance, United States Holocaust Memorial Museum, see map., Архивирано из оригинала на датум 26. 1. 2012  Also in: Shmuel Krakowski (2010), Armed Resistance, YIVO, Архивирано из оригинала на датум 2. 6. 2011 
  162. ^ а б United States Holocaust Memorial Museum, Resistance during the Holocaust (PDF), The Miles Lerman Center for the Study of Jewish Resistance, p. 6 of 56 in current document, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 8. 2017 .
  163. ^ The Holocaust Encyclopedia (2017), Resistance in the Vilna Ghetto, United States Holocaust Memorial Museum, Архивирано из оригинала на датум 3. 8. 2017 
  164. ^ Yad Vashem. „Poland: Historical Background”. 
  165. ^ а б в г д ђ е ж з Gunnar S. Paulsson (Summer–Autumn 1998). "The Rescue of Jews by Non-Jews in Nazi-Occupied Poland". Journal of Holocaust Education. 7 (1&2): 19–44. doi:10.1080/17504902.1998.11087056. Relevant excerpt about the 'chances of survival in hiding.'. Keeping in mind that these cases are drawn from published memoirs and from cases on file at Yad Vashem and the Jewish Historical Institute, it is probable that the 5,000 or so Poles who have been recognised as 'Righteous Among the Nations' so far represent only the tip of the iceberg, and that the true number of rescuers who meet the Yad Vashem 'gold standard' is 20, 50, perhaps even 100 times higher (p. 23, § 2; available with purchase).
  166. ^ а б Yad Vashem Shoa Resource Center, Zegota Архивирано 2013-10-20 на сајту Wayback Machine, page 4/34 of the Report.
  167. ^ „NETWATCH: Botany's Wayback Machine”. Science. 316 (5831): 1547—1547. 2007-06-15. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.316.5831.1547d. 
  168. ^ Bergen, Doris L. (2003). War and Genocide: A Concise History of the Holocaust. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 118—9. ISBN 9780760789063. 
  169. ^ Rudnicki, Szymon (2021-02-28), The Vilna Pogrom of 19–21 April 1919, Liverpool University Press, стр. 463—494, Приступљено 2022-05-30 
  170. ^ Jan Tomasz Gross (29. 10. 2002). Neighbors: the destruction of the Jewish community in Jedwabne, Poland. Penguin Books. стр. xv. ISBN 978-0-14-200240-7. 
  171. ^ Rudnicki, Szymon (2021-02-28), The Vilna Pogrom of 19–21 April 1919, Liverpool University Press, стр. 463—494, Приступљено 2022-05-30 
  172. ^ Heller, Celia Stopnicka (1994). On the edge of destruction : Jews of Poland between the two World Wars. Mazal Holocaust Collection. Detroit: Wayne State University Press. стр. 65. ISBN 0-8143-2494-0. OCLC 28797960. 
  173. ^ Heller, Celia Stopnicka (1994). On the edge of destruction : Jews of Poland between the two World Wars. Mazal Holocaust Collection. Detroit: Wayne State University Press. стр. 68. ISBN 0-8143-2494-0. OCLC 28797960. 
  174. ^ Główny Urząd Statystyczny (1938). Drugi Powszechny Spis Ludności, 9.XII.1931 (PDF). Polish census of 1931. Table 10, page 30 in current document (на језику: пољски). Warsaw. PDF file, direct download. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2. 4. 2015. »Religion and Native Language (total). Section, Jewish: 3,113,933 with Yiddish: 2,489,034 and Hebrew: 243,539« 
  175. ^ Brethour, Miranda (2019). „Jewish–Gentile Relations in Hiding during the Holocaust in Sokołów County, Poland (1942–1944)”. The Journal of Holocaust Research. 33 (4): 277–301 [299–300]. doi:10.1080/25785648.2019.1677090. »close contacts in the Polish community and decent knowledge of the Polish language were extremely useful, if not essential, for securing shelter... A few other cases were uncovered wherein a local Pole committed to hiding a group of Jews and then subsequently denounced or murdered the charges, transitioning from helper to perpetrator.« 
  176. ^ Grabowski, Jan (2008). Rescue for Money: Paid Helpers in Poland, 1939-1945 (на језику: енглески). Yad Vashem. ISBN 978-965-308-325-7. »Files of postwar trials of collaborators, many of whom committed crimes against Jews, and other materials show that the phenomenon of paid help was far from marginal. A Jew with money and other assets had much greater chances of being rescued than a penniless one.« 
  177. ^ Redlich, Shimon (2014). „Hunt for the Jews: Betrayal and Murder in German-Occupied Poland. By Jan Grabowski. Bloomington: Indiana University Press, 2013. xiv, 303 pp. Appendix. Notes. Bibliography. Index. Photographs. Tables. Maps. $35.00, hard bound.”. Slavic Review. 73 (3): 652—653. ISSN 0037-6779. doi:10.5612/slavicreview.73.3.652. 
  178. ^ Hunt for the Jews Архивирано 2018-05-11 на сајту Wayback Machine, Jan Grabowski, page 55, Indiana University Press
  179. ^ Madeleine Dreyfus:, Catholic University of America Press, стр. 65—104, Приступљено 2022-05-30 
  180. ^ Materski & Szarota 2009
  181. ^ Polska 1939-1945 : straty osobowe i ofiary represji pod dwiema okupacjami. Wojciech Materski, Tomasz Szarota, Instytut Pamięci Narodowej--Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. Warszawa: Instytut Pamięci Narodowej--Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. 2009. ISBN 978-83-7629-067-6. OCLC 465474783. 
  182. ^ Piotrowski 1998
  183. ^ Materski & Szarota 2009
  184. ^ Materski & Szarota 2009
  185. ^ Hans G. Furth One million Polish rescuers of hunted Jews?
  186. ^ David Marshall Smith (2000). Moral geographies: ethics in a world of difference. стр. 112. ISBN 9780748612789. »It has been estimated that a million or more Poles were involved in helping Jews.« 
  187. ^ Lukas 1989 – Recent research suggests that a million Poles were involved, but some estimates go as high as three million.
  188. ^ Phayer 2000
  189. ^ Bogner 2012.
  190. ^ Snyder, Timothy (20. 12. 2012). „Hitler's Logical Holocaust”. The New York Review of Books. Архивирано из оригинала на датум 4. 12. 2012. 
  191. ^ Cesarani, David, Autobiographical Reflections on Writing History, the Holocaust and Hairdressing, Palgrave Macmillan, Приступљено 2022-05-30 
  192. ^ Podbielska, Alicja (2019). „"That's for harboring Jews!" Post-Liberation Violence against Holocaust Rescuers in Poland, 1944–1948”. S:I.M.O.N. Shoah: Intervention. Methods. Documentation. (на језику: енглески). 6 (2): 110—120. ISSN 2408-9192. 
  193. ^ Lichtenstein, Tatjana (2016). „Beyond Violence: Jewish Survivors in Poland and Slovakia, 1944−1948”. Holocaust and Genocide Studies. 30 (3): 545—548. ISSN 8756-6583. doi:10.1093/hgs/dcw066. 
  194. ^ Note by the Secretariat, UN, 2012-12-31, стр. 22—22, ISBN 978-92-1-055219-6, Приступљено 2022-05-30 
  195. ^ Pawłowicz, Jacek (2008). Rotmistrz Witold Pilecki 1901–1948 (на језику: пољски). Instytut Pamięci Narodowej, IPN. стр. 254—. ISBN 978-83-60464-97-7. 
  196. ^ а б в Connelly, John (2005). „Why the Poles Collaborated so Little: And Why That Is No Reason for Nationalist Hubris”. Slavic Review. 64: 771—781. JSTOR 3649912. doi:10.2307/3649912Слободан приступ. 
  197. ^ а б Friedrich, Klaus-Peter (зима 2005). „Collaboration in a 'Land without a Quisling': Patterns of Cooperation with the Nazi German Occupation Regime in Poland during World War II”. Slavic Review. 64 (4): 711—746. JSTOR 3649910. doi:10.2307/3649910Слободан приступ. 
  198. ^ Berendt, Grzegorz (2011), „The Price of life : the economic determinants of Jews' existence on the "Aryan" side”, Ур.: Rejak, Sebastian; Frister, Elzbieta, Inferno of choices : Poles and the Holocaust., Warsaw: RYTM, стр. 115—165 
  199. ^ а б Hunt for the Jews: Betrayal and Murder in German-Occupied Poland, Indiana University Press, Jan Grabowski, pp. 2–3.
  200. ^ Jan Grabowski (9. 10. 2013). Hunt for the Jews: Betrayal and Murder in German-Occupied Poland. Indiana University Press. стр. 2—4. ISBN 978-0-253-01087-2. 
  201. ^ Williams, Timothy; Buckley-Zistel, Susanne (ур.). Perpetrators and Perpetration of Mass Violence: Action, Motivations and Dynamics. Routledge. стр. 337. 
  202. ^ Gross (2001), Neighbors, p. 75.
  203. ^ Himka, John-Paul (2011).
  204. ^ Grabowski, Jan (2013). Hunt for the Jews: betrayal and murder in German-occupied Poland. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-01074-2. 
  205. ^ Lukas, Richard C. (1989). Out of the Inferno: Poles Remember the HolocaustНеопходна слободна регистрација. University Press of Kentucky. стр. 13. ISBN 978-0813116921. 
  206. ^ Piotr Chojnacki; Dorota Mazek, ур. (2008). Polacy ratujący Żydów w latach II wojny światowej [Poles rescuing Jews during World War II]. Zeszyty IPN, Wybór Tekstów. Warsaw: Institute of National Remembrance. стр. 7, 18, 23, 31. »Kierownictwo Walki Cywilnej w "Biuletynie Informacyjnym" ostrzega "szmalcowników" i denuncjatorów przed konsekwencjami grożącymi im ze strony władz państwa podziemnego. [p.37 in PDF] Ot, widzi pan, sprawa jednej litery sprawia ogromną różnicę. Ratować i uratować! Ratowaliśmy kilkadziesiąt razy więcej ludzi, niż uratowaliśmy. – Władysław Bartoszewski [p.7]« 
  207. ^ Antoni Mączak, Encyklopedia historii gospodarczej Polski do 1945 roku: O-Ż (Encyclopedia of Poland's Economic History: O–Ż), Warsaw, Wiedza Powszechna, 1981.[потребна страна]
  208. ^ „'Orgy of Murder': The Poles Who 'Hunted' Jews and Turned Them Over to the Nazis”. Haaretz. 
  209. ^ „Policja Polska w Generalnym Gubernatorstwie 1939-1945 – Policja Panstwowa”. policjapanstwowa.pl (на језику: пољски). Архивирано из оригинала на датум 2018-03-29. Приступљено 2018-03-29. 
  210. ^ Danik, Richard (1989). „Reviews : Jerzy Tomaszewski, Rzeczpospolita wielu narodów, Warsaw, Czytelmk, 1985; 287pp.; 200 zlotys. Jerzy Tomaszewski, Ojczyzna nie tylko Polaków. Mniejszości narodowe w Polsce w latach 1918-1939, Warsaw, Młodzieźowa Agencja Wydawnicza, 1985; 260pp.; 245 zlotys. Zbigniew Landau and Jerzy Tomaszewski, Zarys historii gospodarczej Polski 1918-1939, 5th edn, Warsaw, Ksiąźka i Wiedza, 1986; 339 pp.; 350 zlotys”. European History Quarterly. 19 (3): 417—421. ISSN 0265-6914. doi:10.1177/026569148901900312. 
  211. ^ Garlinski, Josef (1985-08-12). Poland in the Second World War. Springer. ISBN 978-1-349-09910-8. 
  212. ^ а б Zimmerman, Joshua D. (2015). The Polish underground and the Jews, 1939-1945. New York, NY: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-01426-8. 
  213. ^ Biskupski, Mieczysław (2000). The history of Poland. Westport, Conn.: Greenwood Press. стр. 110. ISBN 978-0313305719. OCLC 42021562. 
  214. ^ а б Cymet, David (јун 1999). „Polish state antisemitism as a major factor leading to the Holocaust”. Journal of Genocide Research. 1 (2): 169—212. ISSN 1469-9494. doi:10.1080/14623529908413950. 
  215. ^ а б в Cooper, Leo (2000). In the shadow of the Polish eagle: the Poles, the Holocaust, and beyond. Houndmills, Basingstoke, Hampshire; New York, N.Y.: Palgrave. ISBN 978-1-280-24918-1. Приступљено 2018-03-26. 
  216. ^ Poles and Jews: perceptions and misperceptions. Polin. Władysław Bartoszewski (ed.) (1. issued in paperback изд.). Oxford: Littman Library of Jewish Civilization. 2004. стр. 356. ISBN 978-1-904113-19-5. 
  217. ^ Schatz, Jaff (1991). The generation : the rise and fall of the Jewish communists of Poland. Berkeley: University of California Press. стр. 204. ISBN 978-0520071360. OCLC 22984393. 
  218. ^ Mushkat, Marion (1992). Philo-Semitic and anti-Jewish attitudes in post-Holocaust Poland. Lewiston: Edwin Mellen Press. стр. 50. ISBN 978-0773491762. OCLC 26855644. 
  219. ^ а б Váli, Ferenc A. (1965). „The Potsdam Agreement. By Alfons Klafkowski. (Warsaw: PWN—Polish Scientific Publishers, 1963. pp. xiv, 340.)”. American Journal of International Law. 59 (3): 697—698. ISSN 0002-9300. doi:10.2307/2196799. 
  220. ^ Sharman Kadish (1992). Bolsheviks and British Jews: The Anglo-Jewish Community, Britain, and the Russian Revolution. Routledge. стр. 80. ISBN 978-0-7146-3371-8. 
  221. ^ Marcus, Joseph (1983). Social and political history of the Jews in Poland, 1919–1939. Walter de Gruyter. стр. 17—19. ISBN 978-90-279-3239-6. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2017. 
  222. ^ Gilbert, Martin (2002). The Routledge Atlas of the Holocaust. Psychology Press. p. 23, Map 15: Jewish Refugees Find Haven in Europe, 1933–1938. ISBN 978-0-415-28146-1 — преко Google Books. 
  223. ^ Wróbel, Piotr (2014). Historical Dictionary of Poland 1945-1996. Routledge. стр. 108. ISBN 978-1135926946. 
  224. ^ Kosiński, Leszek A. (1977). Demographic developments in Eastern Europe. Praeger. стр. 314. ISBN 9780275561802. 
  225. ^ Roszkowski, Wojciech (4. 11. 2008). „History: The Zero Hour” [Historia: Godzina zero]. Tygodnik.Onet.pl weekly. Архивирано из оригинала на датум 12. 5. 2012. Приступљено 18. 5. 2014. 
  226. ^ The Erwin and Riva Baker Memorial Collection (2001). „Yad Vashem Studies”. Yad Washem Studies on the European Jewish Catastrophe and Resistance. Wallstein Verlag: 57—. ISSN 0084-3296. 
  227. ^ Cantorovich, Irena (јун 2012). „Honoring the Collaborators – The Ukrainian Case” (PDF). Roni Stauber, Beryl Belsky. Kantor Program Papers. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 5. 2017. Приступљено 25. 11. 2016. »When the Soviets occupied eastern Galicia, some 30,000 Ukrainian nationalists fled to the General Government. In 1940 the Germans began to set up military training units of Ukrainians, and in the spring of 1941 Ukrainian units were established by the Wehrmacht.« 
  228. ^ Breitman, Richard (2005). U.S. Intelligence and the Nazis. Cambridge University Press. стр. 249. ISBN 978-0521617949. 
  229. ^ Siemaszko, Zbigniew S. (1991). W Sowieckim osaczeniu 1939-1943. Londyn: Polska Fundacja Kulturalna. стр. 95. ISBN 0-85065-210-3. OCLC 30159252. 
  230. ^ Lerski, Jerzy J. (1996). Historical dictionary of Poland, 966-1945. Piotr Wróbel, Richard J. Kozicki. Westport, Conn.: Greenwood Press. стр. 110. 538. ISBN 0-313-03456-7. OCLC 55741538. 
  231. ^ Lukas 2001
  232. ^ POLONSKY, ANTONY (2022-05-16), The Jedwabne Debate in America, The Littman Library of Jewish Civilization, стр. 393—414, Приступљено 2022-05-31 
  233. ^ Browning, Christopher R. (2004). The origins of the Final Solution : the evolution of Nazi Jewish policy, September 1939-March 1942. Jürgen Matthäus. Lincoln: University of Nebraska Press. стр. 262. ISBN 0-8032-0392-6. OCLC 54860099. 
  234. ^ TOMASZEWSKI, JERZY, MICHAEL C. STEINLAUF Bondage to the Dead: Poland and the Memory of the Holocaust (Syracuse, NY: Syracuse University Press, 1997); pp. xiv + 190 + 28 illus., The Littman Library of Jewish Civilization, стр. 30, Приступљено 2022-05-31 
  235. ^ „The Internet Archive Wayback Machine”. Reference Reviews. 16 (2): 71—73. 2002-02-01. ISSN 0950-4125. doi:10.1108/rr.2002.16.2.5.59. 
  236. ^ Gross, Jan Tomasz (2002). Revolution from Abroad: The Soviet Conquest of Poland's Western Ukraine and Western Belorussia. Princeton University Press. стр. 3. ISBN 978-0-691-09603-2. 
  237. ^ Snyder, Timothy (2003). The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. Yale University Press. стр. 84—89. ISBN 978-0-300-10586-5 — преко Google Books, preview. 
  238. ^ Müller, Jan-Werner (2002). Memory and Power in Post-War Europe: Studies in the Presence of the Past. Cambridge University Press. стр. 47. ISBN 978-0-521-00070-3. 
  239. ^ Longerich, Peter (2010). Holocaust: The Nazi Persecution and Murder of the Jews. Oxford; New York: Oxford University Press. стр. 194—. ISBN 978-0-19-280436-5. Архивирано из оригинала на датум 1. 2. 2017. 
  240. ^ „Holocaust Encyclopedia – Lwów”. United States Holocaust Memorial Museum. Архивирано из оригинала на датум 7. 3. 2012. 
  241. ^ Dr. Frank Grelka (2005). Ukrainischen Miliz. Die ukrainische Nationalbewegung unter deutscher Besatzungsherrschaft 1918 und 1941/42. Viadrina European University: Otto Harrassowitz Verlag. стр. 283—284. ISBN 978-3-447-05259-7. »RSHA von einer begrüßenswerten Aktivitat der ukrainischen Bevolkerung in den ersten Stunden nach dem Abzug der Sowjettruppen.« 
  242. ^ Kuwałek, Robert; Riadczenko, Eugeniusz; Marczewski, Adam (2015). „Tarnopol”. Virtual Shtetl. Translated by Katarzyna Czoków and Magdalena Wójcik. стр. 3—4. Архивирано из оригинала на датум 31. 1. 2017. Приступљено 16. 1. 2017. 
  243. ^ а б „Livia Rothkirchen, editor. <italic>Yad Vashem Studies on the European Jewish Castastrophe and Resisistance</italic>. (Yad Vashem Studies, 10.) Jerusalem: Yad Vashem; distrib. by Ktav Publishing House, New York. 1974. Pp. 326. $15.00”. The American Historical Review. 1976. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/81.3.579-a. 
  244. ^ Talking with the willing executioners.
  245. ^ Pohl, Dieter. Hans Krueger and the Murder of the Jews in the Stanislawow Region (PDF). Yad Vashem Resource Center. стр. 12/13, 17/18, 21. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 12. 8. 2014 — преко direct download, PDF 95 KB. »It is clear that a massacre of such proportions under German civil administration was virtually unprecedented.« 
  246. ^ Piotrowski, Tadeusz (1998). Poland's holocaust : ethnic strife, collaboration with occupying forces and genocide in the Second Republic, 1918-1947. Mazal Holocaust Collection. Jefferson, N.C.: McFarland. ISBN 0-7864-0371-3. OCLC 37195289. 
  247. ^ Snyder, Timothy (2003). The Reconstruction of Nations. Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. Yale University Press. стр. 162—170. ISBN 978-0-300-10586-5. Архивирано из оригинала на датум 3. 6. 2016. 
  248. ^ Spector, Shmuel; Wigoder, Geoffrey (2001). The Encyclopedia of Jewish Life Before and During the Holocaust. III. NYU Press. стр. 1627. ISBN 978-0814793787. Архивирано из оригинала на датум 31. 12. 2013. 
  249. ^ Rossolinski, Grzegorz (2014). Stepan Bandera: The Life and Afterlife of a Ukrainian Nationalist : Fascism, Genocide, and Cult. Columbia University Press. стр. 290. ISBN 978-3838206844. 
  250. ^ „How Joseph Stalin (Inadvertently) Saved Some Of Poland's Jews”. International Business Times. 21. 2. 2013. 
  251. ^ а б Pinchuk, Ben Cion (1989). „Jewish refugees in Soviet Poland”. Ур.: Marrus, Michael Robert. The Nazi Holocaust. Part 8: Bystanders to the Holocaust, Volume 3. Walter de Gruyter. стр. 1036—1038. ISBN 978-3110968682. »The range of differences in estimates might give us an idea of the problem's complexity. Thus, Avraham Pechenik estimated the number of refugees at 1,000,000.[p.1038]« 
  252. ^ Landau, David J. (2000). Caged : a story of Jewish resistance. Sydney: Pan Macmillan Australia. ISBN 0-7329-1063-3. OCLC 49276431. 
  253. ^ Fiktus, Paweł (2018-02-01). „Prawno-społeczna pozycja felczera w Polsce w latach 1945–1989”. Polska 1944/45-1989. Studia i Materiały (15): 127. ISSN 2450-8365. doi:10.12775/polska.2017.07. 
  254. ^ а б в г д The YIVO encyclopedia of Jews in Eastern Europe. Gershon David Hundert, Yivo Institute for Jewish Research. New Haven [Conn.]: Yale University Press. 2008. ISBN 978-0-300-11903-9. OCLC 170203576. 
  255. ^ а б в Golczewski, Frank (2000). Gregor, Neil (ed.). Nazism. The impact of National Socialism. OUP Oxford. ISBN 978-0191512032. стр. 329–330.
  256. ^ а б в Longerich, Peter (2010). Holocaust: The Nazi Persecution and Murder of the Jews. OUP Oxford. стр. 748. ISBN 978-0191613470. Архивирано из оригинала на датум 21. 5. 2016. 
  257. ^ а б Berthon, Simon; Potts, Joanna (2007). Warlords: An Extraordinary Re-Creation of World War II. Da Capo Press. стр. 285. ISBN 978-0306816505. 
  258. ^ а б Fertacz, Sylwester (2005). „Carving of Poland's map” [Krojenie mapy Polski: Bolesna granica]. Magazyn Społeczno-Kulturalny Śląsk. Архивирано из оригинала на датум 25. 4. 2009 — преко Internet Archive, June 5, 2016. 
  259. ^ а б Slay, Ben (2014). The Polish Economy : Crisis, Reform, and Transformation. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-6373-0. OCLC 884013027. 
  260. ^ Hakohen, Devorah (2003). Immigrants in turmoil : mass immigration to Israel and its repercussions in the 1950s and after. Syracuse New York: Syracuse University Press. стр. 70. ISBN 0-8156-2969-9. OCLC 51764529. 
  261. ^ а б в г Hakohen, Devorah (2003). Immigrants in turmoil : mass immigration to Israel and its repercussions in the 1950s and after. Syracuse New York: Syracuse University Press. стр. 70. ISBN 0-8156-2969-9. OCLC 51764529. 
  262. ^ а б Wokół pogromu kieleckiego. Łukasz Kamiński, Jan Żaryn, Leszek Bukowski, Andrzej, doc. dr hab Jankowski, Instytut Pamięci Narodowej--Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. Warszawa: Instytut Pamięci Narodowej, Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. 2006—2008. ISBN 83-60464-07-3. OCLC 83272364. 
  263. ^ а б Włodarczyk, Tamara (2010). „2.10 Bricha”. Osiedle żydowskie na Dolnym Śląsku w latach 1945–1950 (na przykładzie Kłodzka) (PDF). pp. 36, 44–45 (23–24 in PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 13. 4. 2016. »The decision originated from the military circles (and not the party leadership). The Berihah organization under Cwi Necer was requested to keep the involvement of MSZ and MON a secret.(24 in PDF) The migration reached its zenith in 1946, resulting in 150,000 Jews leaving Poland.(21 in PDF)« 
  264. ^ Kochavi, Ariel Joseph, BRITAIN AND THE JEWISH EXODUS FROM POLAND FOLLOWING THE SECOND WORLD WAR, The Littman Library of Jewish Civilization, стр. 161—175, Приступљено 2022-05-31 
  265. ^ Kochavi, Arieh J. (2011). Post-Holocaust politics: Britain, the United States & Jewish refugees, 1945–1948. The University of North Carolina Press. стр. 15. ISBN 978-0-8078-2620-1. 
  266. ^ Marrus, Michael Robert (2002). The unwanted : European refugees from the First World War through the Cold War. Philadelphia: Temple University Press. ISBN 1-56639-955-6. OCLC 49989313. 
  267. ^ Siljak, Ana; Ther, Philipp (2001). Redrawing nations: ethnic cleansing in East-Central Europe, 1944–1948. Rowman & Littlefield. стр. 138. ISBN 978-0-7425-1094-4. 
  268. ^ Steinlauf, Michael C. (1996). Poland. ISBN 9780801849695. In: David S. Wyman, Charles H. Rosenzveig. The World Reacts to the Holocaust. The Johns Hopkins University Press. 
  269. ^ Lukas 1989; also in Lukas 2001.
  270. ^ Albert Stankowski, with August Grabski and Grzegorz Berendt; Studia z historii Żydów w Polsce po 1945 roku, Warszawa, Żydowski Instytut Historyczny . 2000. ISBN 83-85888-36-5. стр. 107–111.
  271. ^ Kochavi, Arieh J. (2001). Post-Holocaust politics : Britain, the United States & Jewish refugees, 1945-1948. Chapel Hill: University of North Carolina Press. стр. 167-169. ISBN 0-8078-7509-0. OCLC 51831677. 
  272. ^ Chapter 1 Yad Vashem until the End of 1948, De Gruyter, 2021-10-25, стр. 156—157, Приступљено 2022-05-31 
  273. ^ Applebaum, Anne (2012). Iron Curtain: The Crushing of Eastern Europe, 1944–1956Неопходна слободна регистрација. Knopf Doubleday. стр. 48. ISBN 978-0385536431. 
  274. ^ Law-Reports of Trials of War Criminals, The United Nations War Crimes Commission, volume VII, London, HMSO, 1948, "Case no. 37: The Trial of Haupturmfuhrer Amon Leopold Goeth", p. 9: "The Tribunal accepted these contentions and in its judgment against Amon Goeth stated the following : 'His criminal activities originated from general directives that guided the criminal Fascist-Hitlerite organization, which under the leadership of Adolf Hitler aimed at the conquest of the world and at the extermination of those nations which stood in the way of the consolidation of its power.
  275. ^ "They conducted deliberate and systematic genocide, viz., the extermination of racial and national groups, against the civilian populations of certain occupied territories in order to destroy particular races and classes of people and national, racial, or religious groups, particularly Jews, Poles, Gypsies, and others." „The trial of German major war criminals : proceedings of the International Military Tribunal sitting at Nuremberg Germany”. avalon.law.yale.edu. 
  276. ^ The Associated Press (26. 6. 2007). „Poland's new Jewish museum to mark community's thousand-year history”. Ryan Lucas, Warsaw. Архивирано из оригинала на датум 14. 12. 2017. 
  277. ^ POLIN Museum of the History of Polish Jews (2014), "Core Exhibition." Архивирано на сајту Wayback Machine (10. децембар 2014)
  278. ^ „History of the Holocaust. Remembering the Past, Ensuring the Future”. Open registration. International March of the Living 2012–2013. Архивирано из оригинала на датум 15. 1. 2013. Приступљено 5. 1. 2013. 
  279. ^ Nir Hasson (7. 6. 2013). „Archaeologists find escape tunnel at Sobibor death camp”. Haaretz. Haaretz Daily Newspaper. Архивирано из оригинала на датум 14. 7. 2013. 
  280. ^ Memorial Museums.org (2013). „Treblinka Museum of Struggle and Martyrdom”. Portal to European Sites of Remembrance. Архивирано из оригинала на датум 6. 3. 2016. 
  281. ^ Kopówka, Edward (4. 2. 2010). „The Memorial”. Treblinka. Nigdy wiecej, Siedlce 2002, pp. 5–54. Muzeum Walki i Męczeństwa w Treblince. Oddział Muzeum Regionalnego w Siedlcach [Museum of Struggle and Martyrdom at Treblinka. Division of the Regional Museum in Siedlce]. Архивирано из оригинала на датум 19. 10. 2013. 
  282. ^ „Schindler factory opens as Holocaust memorial | The Spokesman-Review”. www.spokesman.com. 
  283. ^ „Niewiedza Polaków o Zagładzie: Uważają, że cierpieliśmy tak samo, jak Żydzi. [NOWE BADANIA]”. oko.press. Приступљено 28. 1. 2021. 

Цитирани радови[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Ben-Sasson, Havi (2017). Relations Between Jews and Poles During the Holocaust: The Jewish Perspective (на језику: енглески). Jerusalem: Yad Vashem. ISBN 978-965-308-524-4. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]