Холоценски климатски оптимум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Промена темпаратуре за време холоцена базирана на различитим реконструкцијама и усредњена према различитим проценама.

Холоценски климатски оптимум је био топли период који је трајао за време холоцена од пре 9.000 година до пре 5.000 година. Тај догађај познат је и под многим другим именима, као што су Климатски оптимум, Холоценски оптимум, Холоценски термички максимум.

Након топлог периода уследло је захлађење до око 2.000 година пре данас.

Глобални ефекти[уреди]

Холоценски климатски оптимум представљао је повећање температуре до око 4°C на Северном полу. По једној студији зима је у северном средишњем Сибиру била топлија за око 3 до 9°C, а лета за 2 до 6°C [1]. У северозападној Европи је дошло до загревања, а на југу је долазило и до захлађивања.[2] Просечна темпаратурна промена опадала је са географском ширином, тако да на малим географским ширинама и није било битне промене. Тропски гребени показују да се у том подручју темпаратура повећала за мање од 1°C. Глобални просек температуре је био вероватно између 0,5 и 2°C већи него средином 20. века.

Од 140 локалитета на западном Арктику за 120 локалитета постоји јасан доказ веће температуре него што је данашња. На 16 локалитета темпаратура је била 1,6±0.8°C топлија од данашње. Најпре се загријан северозапад Северне Америке пред око 11.000 до 9.000 година. Лауренцијев ледени покривач је још увек хладио континент. Североисток Северне Америке је 4.000 година после тога имао максималну темпаратуру.[3]

Језера у Сахари[уреди]

Седименти у западној Африци показују афричко влажно раздобље, када је Африка била много влажнија него што је данас, а то је било пред 16.000 година до пред 6.000 година. Током тога времена ојачали су афрички монсуни због промена сунчевог озрачивања Земље. Тада је у Сахари било много језера у којима је било крокодила и нилских коња. Било је занимљиво откриће да је прелаз из сушног у влажно раздобље и обратно трајао само неколико декада.[4] Претходно се мислило да је период прелаза трајао миленијумима. На јужној хемисфери (на Новом Зеланду и Антарктику) најтоплији период током холоцена је био пре 10.500 година до пре 8.000 година, управо након краја последњег леденог доба.[5][6]. До пре 6.000 година та подручја су имала темпаратуру сличну садашњој.

Миланковићеви циклуси[уреди]

Климатски догађај је вероватно био резултат предвидиве промене Земљине орбите (Миланковићеви циклуси), а наставак тих промемна довео је до краја последњег леденог доба.

Због тога је северна хемисфера требала имати максимално осунчавање пред око 9.000 година, када је нагнутост осе била 24. По прорачунима помоћу Миланковићевих циклуса током лета је долазило око 8% више сунчевог зрачења на северну хемисферу, што је изазивало велико загријавање.

Референце[уреди]

  1. ^ V.L. Koshkarova and A.D. Koshkarov (2004). „Regional signatures of changing landscape and climate of northern central Siberia in the Holocene“. Russian Geology and Geophysics 45 (6): 672-685. 
  2. ^ B.A.S. Davis, S. Brewer, A.C. Stevenson, J. Guiot (2003). „The temperature of Europe during the Holocene reconstructed from pollen data“. Quaternary Science Reviews 22: 1701-1716. doi:10.1016/S0277-3791(03)00173-2. 
  3. ^ D.S. Kaufman, T.A. Ager, N.J. Anderson, P.M. Anderson, J.T. Andrews, P.J. Bartlein, L.B. Brubaker, L.L. Coats, L.C. Cwynar, M.L. Duvall, A.S. Dyke, M.E. Edwards, W.R. Eisner, K. Gajewski, A. Geirsdottir, F.S. Hu, A.E. Jennings, M.R. Kaplan, M.W. Kerwin, A.V. Lozhkin, G.M. MacDonald, G.H. Miller, C.J. Mock, W.W. Oswald, B.L. Otto-Bliesner, D.F. Porinchu, K. Ruhland, J.P. Smol, E.J. Steig, B.B. Wolfe (2004). „Holocene thermal maximum in the western Arctic (0-180 W)“. Quaternary Science Reviews 23: 529-560. doi:10.1016/j.quascirev.2003.09.007. 
  4. ^ „Abrupt Climate Changes Revisited: How Serious and How Likely?“. USGCRP Seminar, 23 February 1998 Приступљено May 18 2005. 
  5. ^ Masson, V., Vimeux, F., Jouzel, J., Morgan, V., Delmotte, M., Ciais,P., Hammer, C., Johnsen, S., Lipenkov, V.Y., Mosley-Thompson, E.,Petit, J.-R., Steig, E.J., Stievenard,M., Vaikmae, R. (2000). „Holocene climate variability in Antarctica based on 11 ice-core isotopic records“. Quaternary Research 54: 348-358. 
  6. ^ P.W. Williams, D.N.T. King, J.-X. Zhao K.D. Collerson (2004). „Speleothem master chronologies: combined Holocene 18O and 13C records from the North Island of New Zealand and their paleoenvironmental interpretation“. The Holocene 14 (2): 194-208.