Хорна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хорна
Хорна
ит.: corno (мн. corni)
нем.: Horn (мн. Hörner)
фр.: cor
ен.: Horn
ру.: валторна
Скраћеница
Cor.
Породица инструмената
лимени дувачки инструменти
Писани обим хорне

Хорна, скраћено Cor., је лимени дувачки инструмент, средњег и дубоког регистра, познат још и као рог и француски рог. Цев јој је савијена у кружну основу, унутар које је сплет допунских цеви са вентилима (три или четири), док се из те основе на једном крају издваја почетни део цеви са (левкастим) усником, а на другом завршни, у виду врло проширеног (преком 30 центиметара) левка. Укупна дужина цеви код неких типова премашује 5 метара. Сразмерно широка цев, нарочито у завршном делу, као и дубок наусник утичу на одлике звука хорне, који је пун и масиван, али заобљен, по потреби чак врло мек. Предувавање у велики број аликвота чини извођачку технику на хорни посебно осетљивом, па донекле и ограничава покретљивост инструмента. Хорни виртуозитет не лежи, али не само у техничком смислу, него и по карактеру звука и изражајности: хорна је најтипичнија и најбоља у мирном кретању, наглашене мелодичности и поетичног, романтичног израза. То је донекле и у вези са пореклом инструмента и асоцијацима: савремена, лимена хорна је настала, дугим усавршавањем (у којем је значајно место имао изум вентила)из давнашњег шумског и ловачког рога. Ипак, ни живахне „ловачке“ теме му нису стране, као ни драматични борбени сигнални мотиви, тим пре што звук хорне може да развије велику снагу. Складно звучање хорни у оркестру се често користи у акордима.

Овде наведеним писани звучни обим је дат према савременој хорни са вентилима, која је најчешћа у регистарској варијанти in F, која звучи чисту квинту ниже (према томе обим јој је од H1 до f2). Међутим, записује се двојако: у бас-кључу се пише за кварту ниже од реалног звука, а у виолинском за квинту више. Доста честа је и хорна in B која звучи степен ниже од писаног обима у виолинском кључу. Најсавременија хорна је двострука хорна (комбинација F- и B-хорне) која се исто пише in F и која је најсигурнија у извођењу највиших тонова (на хорни in B могуће је добити још неколико педалних тонова, али тешко).

Хорне се записују увек по две у једном линијском систему. Због великом обима хорне (три и по октаве) извођачи на том инструменту нису у стању да подједнако добро изводе све аликвоте, и високе и ниске, па се због тога према способности опредељују за извођење високих тонова (високе хорне) или ниских тонова (дубоке хорне). У саставу две хорне увек се подразумева да је I хорна висока (горња), а II хорна дубока (доња). Како се у симфонијским, оперским и другим оркестрима јављају најчешће четири хорне, оне се записују у два линијска система и то у горњем I хорна (висока) и II хорна (дубока), а у доњем III хорна (висока) и IV хорна (дубока). Према томе се акорд у хорнама пише укрштено (горња два тона акорда свирају I и III хорна, а доња два II и IV хорна), мада се одступа од овога да би пар висока-дубока хорна што боље сазвучале, па се пишу у консонантним интервалима. Свако увећање броја хорни у оркестру подразумева увођење пара хорни (високе и дубоке). Уобичајено је да се у линијским системима (што важи и за трубе не пишу одговарајући предзнаци на почетку, како је уобичајено за друге инструменте. Ако је општи тоналитет на пример G-dur, за хорне in F (као најчешће) би требало писати предзнаке D-dura, односно за трубе in B (као најчешће) предзнаке А-dura. Међутим, код ових се инструмената не пишу предзнаци на почетку линијског система, већ само пред нотом у такту.


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Хорна