Пређи на садржај

Хрватска

Уреди везе
Координате: 45° 10′ N 15° 30′ E / 45.167° С; 15.500° И / 45.167; 15.500
С Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте страницу Хрватска (вишезначна одредница).
Република Хрватска
Republika Hrvatska  (хрватски)
Химна: Лијепа наша домовино
(хрв. Lijepa naša domovino)
Положај Хрватске
Главни град 
(и највећи)		Загреб
45° 48′ 47″ N 15° 58′ 39″ E / 45.81306° С; 15.97750° И / 45.81306; 15.97750
Службени језикхрватски
Владавина
Облик државеунитарна парламентарна република
 — ПредседникЗоран Милановић
 — Председник ВладеАндреј Пленковић
 — Председник СабораГордан Јандроковић
Законодавна властСабор
Историја
Оснивање‍
 — Кнежевина Хрватска7. век
 — Краљевина Хрватска925.
 — Краљевина Далмација и Хрватска1102.
 — Приступ Аустроугарској1. јануар 1527.
 — Отцепљење од Аустроугарске29. октобар 1918.
 — Стварање Југославије4. децембар 1918.
 — Декларација о независности25. јун 1991.
Географија
Површина‍
 — укупно56.594 km2 (124)
 — вода (%)1,09
Становништво‍
 — 2021.Пад 3.871.833[1] (128)
 — 2011.4.284.889
 — густина68,4 ст./km2 (152)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2026.
 — укупноРаст 207,40 млрд. $[2] (79)
 — по становникуРаст 53.840 $[2] (39)
БДП / номинални≈ 2026.
 — укупноРаст 113,13 млрд. $[2] (74)
 — по становникуРаст 29.370 $[2] (47)
ИХР (2023)Раст 0,889[3] (41) — веома висок
Валутаевро
 — код валутеEUR
Остале информације
Временска зонаUTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Интернет домен‍.hr .eu‍
Позивни број+385

Хрватска (хрв. Hrvatska), званично Република Хрватска (хрв. Republika Hrvatska), држава је у средњој и југоисточној Европи, на обали Јадранског мора. Граничи се на северозападу са Словенијом, на североистоку са Мађарском, на истоку са Србијом и на југоистоку са Босном и Херцеговином и Црном Гором, док на западу има морску границу са Италијом. Главни и највећи град је Загреб. Званични језик је хрватски, а званична валута евро.

Током 6. века Словени су населили Балкан, који је тада био део Илирије. До 7. века основали су две кнежевине. Хрватска је призната као независна 7. јуна 879. за време владавине кнеза Бранимира. Томислав је постао први народни краљ до 925, уздигавши Хрватску на статус краљевине. Током борбе за власт након краја владавине Трпимировића, Краљевина Хрватска је 1102. ушла у персоналну унију са Краљевином Угарском. Године 1527, суочен са османским освајањем, Сабор је изабрао Фердинанда I за краља. У октобру 1918. у Загребу је проглашена Држава Словенаца, Хрвата и Срба, независна од Хабзбуршке монархије, а у децембру 1918. постала је део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Након инвазије коју су спровеле силе Осовине на Краљевину Југославију у априлу 1941, већи део Хрватске је постао део марионетске Независне Државе Хрватске. Покрет отпора довео је до стварања Федералне Државе Хрватске, која је основана унутар комунистичке Југославије. Крајем јуна 1991. Република Хрватска је прогласила независност од Југославије након одржаног референдума, а наредне четири године је вођен рат у Хрватској.

Хрватска је унитарна држава са парламентарним системом. Чланица је бројних међународних организација, међу којима су Европска унија, Еврозона, Шенгенска зона, НАТО, Уједињене нације, Савет Европе, ОЕБС, Светска трговинска организација и Унија за Медитеран, а тренутно је у процесу придруживања Организацији за економску сарадњу и развој. Као активни учесник у мировним операцијама Уједињених нација, Хрватска је допринела трупама у Међународним снагама за безбедносну помоћ. Током 2008/09. први пут је изабрана да попуни нестално место у Савету безбедности Уједињених нација

Хрватска је развијена земља са напредном привредом. Туризам је један од најзначајнијих извора прихода, са око 20 милиона туриста годишње. Од 2000-их, Влада Хрватске је уложила значајна средства у инфраструктуру, посебно у саобраћај и паневропске коридоре. Хрватска се такође позиционирала као регионални енергетски лидер почетком 2020-их и доприноси диверзификацији снабдевања енергијом у Европи путем свог плутајућег терминала за увоз течног природног гаса код острва Крк. Хрватска пружа социјално осигурање, универзалну здравствену заштиту и бесплатно основно и средње образовање.

Географија

Главни чланак: Географија Хрватске

Положај

Хрватска се налази у средњој и југоисточној Европи на обали Јадранског мора. Територија Хрватске заузима 56.594 km2, од којих је 56.414 km2 на копну и око 128 km2 на мору.[4] Њен облик подсећа на потковицу, а граничи се са Словенијом на северозападу, Мађарском на северу, Србијом на истоку, Црном Гором на југу, Босном и Херцеговином дуж реке Саве и Динарског планинског масива и Италијом преко Јадранског мора. Мали део територије око града Дубровника је одвојен од матице делом којим Босна и Херцеговина излази на Јадран, где је град Неум. Овај део је повезан Пељешким мостом са остатком Хрватске.[5]

Укупна дужина копнених граница Хрватске је 2.197 km, од тога је граница са Босном и Херцеговином 932 km, 670 km са Словенијом, 329 km са Мађарском, 241 km са Србијом и 25 km са Црном Гором. На северном Јадрану додирују се територијалне воде Хрватске и Италије. Дужина јадранске обале је 1.778 km (рачунајући острва 6.176 km).

Геологија и рељеф

Топографска мапа Хрватске

Према клими и рељефу, Хрватска се може поделити у три целине: континенталну, динарску и јадранску.[6]

Панонска Хрватска заузима југозападни део Панонске низије, прошаран ниским планинама и рекама Савом, Дравом и Дунавом. У овом делу земље влада умерена континентална клима. Ова област се може даље поделити на северну Хрватску и Славонију. Северна Хрватска заузима део око реке Купе до мађарске границе и чине је: део око река Саве и Купе са градовима Загреб, Карловац и Сисак који је економски и демографски центар државе, Хрватско Загорје и Прекомурје између река Драве и Муре. Славонија је равница између Саве, Драве и Дунава, а често се у њу убрајају Барања (око доњег тока Драве) и Западни Срем.[7]

Туристички крузер на Дунаву, источна Славонија

Динарске планине спадају у ред средњих планина по висини и граница су између Јадранског и Црноморског слива. Овај део укључује брдски део Горског Котара од Ријеке до Карловца, долине Лику и Крбаву између планине Велебит и босанскохерцеговачке границе, као и планине Далмације (Динара (1.831 m), Камешница (1.809 m), Биоково (1.762 m) и Свилаја (1.508 m)).[8]

Јадрански обални део се састоји углавном од крашких предела и има медитеранску климу. Јадранска обала Хрватске је изузетно разуђена. Хрватској припада 1246 острва, од којих је 47 насељено. Ширина обалског дела значајно варира. Док је на неким местима широка тек неколико километара (испод Велебита и Биокова), на неким местима залази дубље у копно. Велики део хрватских река које се уливају у Јадранско море је кратко, а једини изузетак је Неретва.[9]

Историјски се обални део може поделити у три региона:

Воде

Парк природе Телашћица

Реке Хрватске припадају Јадранском и Црноморском сливу. Најдуже реке су Сава (562 km), Драва (305 km) и Купа (296 km). У приморском делу копнени рељеф одликује мали број водених токова Мирна, Раша, Зрмања, Крка, Цетина и Неретва.[10]

Колебањем нивоа мора током ледених и међуледених доба, на морској обали дошло је до веома разноликих појава — од језерских трагова и фјордова, отапања глечера, трагова абразије и наслага песка-прапора на острву Сусак. Речне кањоне и понорнице окружују простране заравни као око Цетине, затим Личко, Гацко, Имотско поље, Рујно на Велебиту (800 m).[11]

Источни делови територије карактеристични су по томе што су завале међусобно спојене у долини системом међуречја Саве и Драве. Воде из завале средње Хрватске због непропусних наслага тешко отичу, те их у току кишних периода плаве, заједно са Савом. Након леденог доба, Сава и Драва примале су много воде и шљунка и таложиле га у коритима и око њега или усецале терасе.[12]

Клима

Острво Галешњак у облику срца

Хрватска има разнолику климу. На северном и и источном делу је континентална, медитеранска на обалама, а умерено континентална клима преовлађује у северно-централном региону. Просечна температура у унутрашњости у јануару је 0 до 2 °C, а у августу 19 до 23 °C, док је просечна температура у приморју од 6 до 11 °C у јануару и 21 до 27 °C августу.[6]

С просечно 2.600 сунчаних сати у години, јадранска обала је једна од најсунчанијих у Средоземљу, а температура мора лети је од 25 °C до 27 °C. На Јадранског обали Хрватске дувају три ветра: југо (са мора на копно), бура (са копна на море) и маестрал.[13]

Флора и фауна

Флора и фауна Хрватске је разноврсна. Примера ради, Жумберачка гора је станиште за више од 1.000 биљних врста, од којих је 14 врста глобално угрожено, а још 90 их се налази на листи угрожених биљака Хрватске. У приморским предјелима где преовладавају борови и зеленгорично дрвеће према страни ка Словенији, у близини Свете Гере се налази прашума где се на већим површинама могу наћи и храст китњак и граб, те храст медунац и црни граб. Ту су своје станиште пронашле и угрожене врсте хрватска перуника и благајев ликовац.[14]

Национални паркови

Паркови у Хрватској

У Хрватској постоји 8 националних паркова:[15]

Име Основан Величина (ha) Слика
Плитвичка језера 1949. 29.685,15
Национални парк Пакленица 1949. 8.500
Национални парк Рисњак 1953. 3.041
Национални парк Мљет 1960. 5.375
Национални парк Корнати 1980. 22.000
Национални парк Бриони 1983. 3.390
Национални парк Крка 1985. 10.900 Водопад Скрадински бук на Крки
Северни Велебит 1999. 10.900

Историја

Главни чланак: Историја Хрватске

Праисторија и антика

Главни чланак: Праисторија на тлу Хрватске
Вучедолска голубица, скулптура из периода од 2800. до 2500. године п. н. е.
Хрватски Апоксиомен, старогрчка статуа, 2. или 1. век п. н. е.

Подручје данашње Хрватске било је насељено током читаве праисторије.[16] Фосили неандерталаца који датирају из средњег палеолита откривени су на северу Хрватске. Остаци неолитске и енеолитске културе пронађени су у свим регионима.[17] Највећи удео чине локалитети у долинама северне Хрватске. Најзначајније су баденска, старчевачка и вучедолска култура.[18][19] Гвоздено доба је изнедрило почетак халштатске и латенске културе.[20]

Овај регион су насељавали Илири и Либурни, док су прве грчке колоније основане на острвима Хвар,[21] Корчула и Вис.[22] Током 9. године н. е. територија данашње Хрватске постала је део Римског царства. Цар Диоклецијан је био пореклом из ове области. Изградио је Диоклецијанову палату у Сплиту, у коју се повукао након абдикације 305.[23]

Током 5. века, последњи дејуре западноримски цар Јулије Непот владао је малим краљевством из палате након што је побегао из Италије током 475.[24]

Средњи век

Главни чланци: Кнежевина Далмација и Либурнија, Краљевина Хрватска (925—1102), Краљевина Далмација и Хрватска и Дубровачка република
Крунисање краља Томислава

Крајем 6. и првом половином 7. века римска владавина се завршава инвазијама Авара и Словена и уништењем скоро свих римских градова. Преживели Римљани су се повукли на повољнија места на обали, острвима и планинама. Град Дубровник су основали преживели људи из Епидаура.[25]

Постоји неизвесност око етногенезе Хрвата. Најприхваћенија теорија сматра да су они Бели Хрвати из Беле Хрватске који су се населили на овај простор током периода Велике сеобе народа. Насупрот томе, друга теорија налаже да су они потомци Сармата и Алана, на основу камена из Танаиса и текста на старогрчком језику.[26]

Према делу De administrando imperio из 10. века које је написао византијски цар Константин VII, Хрвати су населили римску провинцију Далмацију у првој половини 7. века након што су победили Аваре.[27][28][29] Иако постоје извесни научни спорови око поузданости и тумачења овога,[30][31] недавни археолошки подаци су утврдили да је миграција и насељавање Словена/Хрвата било крајем 6. и почетком 7. века.[32][33][34] Касније је основана Кнежевина Далмација и Либурнија, којом је владао Борна, што потврђује писање Ајнхарда почев од 818. Овај запис представља први документ хрватских краљевстава, вазалних држава Франачке у то време.[35] Њен сусед на северу била је Кнежевина Доња Панонија, којом је у то време владао војвода Људевит који је владао територијама између река Драве и Саве, у свом утврђењу у Сиску. Ово становништво и територија кроз историју били су уско повезани са Хрватима и Хрватском.[36]

У 7. веку почела је христијанизација Хрвата у време архонта Порге, а у почетку је вероватно обухватала само елиту,[37] док је углавном завршена до 9. века.[38][39] Франачка власт завршила се током владавине Мислава,[40] односно његовог наследника Трпимира,[41] који је победио византијске и бугарске снаге.[42]

Први хрватски владар кога је папа признао био је Бранимир, који је 7. јуна 879. добио папско признање од папе Јована VIII. Томислав је био први краљ Хрватске, што је поменуто у писму папе Јована X из 925. Томислав је поразио угарске и бугарске инвазије.[43] Средњовековно хрватско краљевство достигло је врхунац у 11. веку за време владавина Петра Крешимира IV и Дмитра Звонимира.[44] Када је Стјепан II умро током 1091, окончавши династију Трпимировић, зет Дмитра Звонимира, Ладислав I Угарски, полагао је право на хрватску круну. Године 1102. дошло је до рата и персоналне уније са Угарском за време власти Коломана.[45]

Хабзбуршка монархија и Аустроугарска

Главни чланци: Краљевина Хрватска (1526—1867) и Краљевина Хрватска и Славонија
За више информација погледајте: Хрватско-турски ратови
Бан Јосип Јелачић на отварању Хрватског сабора, 5. јуна 1848.

Током наредна четири века, Краљевином Хрватском владао је Сабор (парламент) и бан (намесник) кога је именовао краљ.[46] У овом периоду дошло је до успона утицајног племства попут породица Франкопан и Шубић, као и бројних банова из ове две породице.[47] Уследила је све већа претња освајања Османског царства и борба против Млетачке републике за контролу над приобалним подручјима. До 1428. Млечани су контролисали већи део Далмације, осим града-државе Дубровника, који је постао независан. Османска освајања довела су до битке на Крбавском пољу (1493) и битке код Мохача (1526), које су се завршиле одлучним османским победама. Краљ Лајош II је умро код Мохача, а 1527. Хрватски сабор се састао у Цетину и изабрао Фердинанда I из куће Хабзбурговаца за новог владара Хрватске, под условом да штити Хрватску од Османског царства уз поштовање њених политичких права.[46][48]

Године 1538. Хрватска је подељена на цивилне и војне територије. Војне територије постале су познате као Хрватска војна крајина и биле су под директном контролом Хабзбурговаца. Османско освајање у Хрватској наставило се све до битке код Сиска (1593), првог пораза Османског царства, када су се границе стабилизовале.[48] Током Великог турског рата (1683—1698), Славонија је враћена под контролу Хрватске, али западна Босна, која је била део Хрватске пре османског освајања, остала је ван контроле Хрватске. Данашња граница између две земље је изданак овог исхода. Далмација, јужни део границе, била је слично дефинисана Петим и Седмим османско-млетачким ратом.[49]

Османски ратови су довели до великих демографских промена. Током 16. века, Хрвати из западне и северне Босне, Лике, Крбаве, подручја између река Уне и Купе, а посебно из западне Славоније, мигрирали су ка Аустрији. Данашњи градишћански Хрвати су директни потомци ових досељеника.[50][51] Да би заменили становништво које је избегло, Хабзбурговци су подстицали људе из Босне да служе војну службу у Војној крајини.

Хрватски сабор је подржао Прагматичку санкцију краља Карла III и потписао сопствену Прагматичку санкцију 1712.[52] Након тога, цар се обавезао да ће поштовати све привилегије и политичка права Краљевине Хрватске, а краљица Марија Терезија је дала значајан допринос предузетништву Хрватске, као што је увођење обавезног образовања.

Бански двори, палата бана Хрватске у Загребу

Између 1797. и 1809. Прво француско царство је све више окупирало источну обалу Јадранског мора, окончавши Млетачку и Дубровачку републику и успостављајући Илирске провинције.[48] Краљевска ратна морнарица је блокирала Јадранско море.[53] Године 1813. Аустријанци су заузели Илирске провинције и апсорбовали их је Аустријско царство након Бечког конгреса (1815). То је довело до формирања Краљевине Далмације и враћања Хрватског приморја Краљевини Хрватској под једном круном.[54] Током 1830-их и 1840-их романтичарски национализам је инспирисао хрватски национални препород, политичку и културну кампању која се залагала за јединство Јужних Словена унутар царства. Њен примарни фокус био је успостављање стандардног језика као противтеже мађарском, уз промоцију хрватске књижевности и културе.[55] Током Мађарске револуције (1848), Хрватска је стала на страну Аустрије. Бан Јосип Јелачић је помогао у поразу Мађара 1849. и увео политику германизације.[56] Отприлике у то време је рођен Никола Тесла у Смиљану.

До 1860-их неуспех ове политике постао је очигледан, што је довело до Аустро-угарске нагодбе (1867). Уследило је стварање персоналне уније између Аустријског царства и Краљевине Угарске. Споразумом је статус Хрватске остављен Мађарској, што је решено Хрватско-мађарском нагодбом из 1868. када су се краљевине Хрватска и Славонија ујединиле.[57] Краљевина Далмација је остала под дефакто аустријском контролом, док је Ријека задржала статус corpus separatum, претходно уведен 1779.[45]

Након што је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину након Берлинског споразума (1878), Славонска војна крајина је укинута.[48] Године 1881. хрватски и славонски сектори границе додељени су Хрватској.[58][59] Напори за реформу Аустроугарске, који су подразумевали федерализацију са Хрватском као федералном јединицом, заустављени су Првим светским ратом.[60]

Светски ратови и Југославија

Главни чланци: Стварање Југославије, Краљевина Југославија, Бановина Хрватска, Независна Држава Хрватска и Социјалистичка Република Хрватска
Масовни протести у Загребу против уједињења Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом (1918)

Хрватски сабор је 29. октобра 1918. прогласио независност и донео одлуку о придруживању новостворене Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (КСХС).[61] Сабор никада није ратификовао одлуку о уједињењу са Краљевином Србијом.[46] Видовданским уставом из 1921. КСХС је дефинисана као унитарна држава, а укидањем Хрватског сабора и историјских административних подела ефикасно су прекинути хрватски захтеви за аутономију.

Новом Уставу се најоштрије противила највећа хрватска политичка странка Хрватска сељачка странка (ХСС), на чијем челу је био Стјепан Радић,[62] а која је у својој пропаганди користила спој националистичких и социјално-егалитарних елемената пропаганде.[63] ХСС се ослањала на хрватско сељаштво, које је чинило 80% становништва, међу којим је имала велику популарност. До 1925. Радић није признавао стварање КСХС и Устав из 1921. Закони КСХС нису спровођени у многим хрватским областима, које су сачувале административни систем наслеђен из доба Аустроугарске. Године 1925. Радић је склопио споразум са Министарским саветом, а неколико чланова ХСС су постали министри. Он је и поред тога поново остао у опозицији власти. Дана 20. јуна 1928. Радића је у Народној скупштини смртно ранио српски посланик Пуниша Рачић, а два друга посланик ХСС су убијена.[64]

Дана 6. јануара 1929. краљ Александар I Карађорђевић је, услед смрти Радића и блокаде рада Народне скупштине, завео Шестојануарску диктатуру у којој су забрањене све националне странке и онемогућен сваки легални политички рад.[65] У таквим околностима, краљ Александар I је 6. јануара 1929. распустио Скупштину, објавивши Устав из 1921. неважећим и прогласивши краљевску диктатуру, при томе забрањујући сва националистичка удружења.[66] Диктатура је формално завршена 1931. када је краљ наметнуо још унитарнији Устав и променио име земље у Краљевина Југославија.[67][68] ХСС, сада на челу са Влатком Мачеком, наставио је да заговара федерализацију Југославије, што је довело до споразума Цветковић—Мачек који је договорен 26. августа 1939. стварањем Бановине Хрватске. Министарски савет је задржао контролу над одбраном, унутрашњом сигурношћу, спољном политиком, трговином и транспортом, док су остала питања била под надлежности Хрватског сабора и бана кога је постављао краљ.[69]

Споменик устанку народа Хрватске изнад места Срб у Лици

У априлу 1941. силе Осовине су извршиле инвазију, а потом и окупацију и поделу Краљевине Југославије. Велики део Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема припојен је Независној Држави Хрватској (НДХ), осовинској марионетској држави. Део Далмације је анектирала Фашистичка Италија, док је Барању и Међимурје анектирала Краљевина Мађарска.[70] Власт у НДХ водио је Анте Павелић и хрватски фашистички покрет под називом усташе. Овај режим је увео расно законодавство и извршио геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Стотине хиљада људи је било затворено у концентрационим логорима, од којих је највећи био логор Јасеновац.[71]

У првим месецима постојања НДХ на њеној територији јавила су се два покрета отпора. Један је био четнички, који је предводио прво Мане Роквић, а касније војвода Момчило Ђујић, а други партизански покрет који је предводила Комунистичка партија југославије на челу са Јосипом Брозом Титом. У близини Сиска је 22. јуна 1941. формиран Сисачки партизански одред, прва војна јединица покрета отпора у окупираној Европи.[72] Народноослободилачка војска Југославије, која је била под командом Тита, имала је већину чланова коју су чинили Срби.[73] У децембру 1943. партизани су на Техеранској конференцији признати од стране Савезника.[74]

Уз помоћ Савезника у логистици, опреми, обуци и ваздушним ударима, као и уз помоћ совјетске Црвене армије која је учествовала у Београдској операцији (1944), партизани су до маја 1945. стекли контролу над Југославијом и граничним областима са Италијом и Аустријом.[75] Припадници оружаних снага НДХ и других трупа сила Осовине повлачили су се ка Аустрији. Након њихове предаје, многи су погинули у Блајбуршком масакру.[76]

Политичка тежња партизанског покрета истакнута је на Земаљском антифашистичком већу народног ослобођења Хрватске, које је развијено 1943. као носилац хрватске државности, а касније је 1945. трансформисано у Народни сабор Хрватске, док је Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије било његов пандан на југословенском нивоу.[77][78]

Споменик Камени цвет у Спомен-подручју Јасеновац

Усташе су током своје владавине извршиле бројне злочине и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, као и над политичким противницима квислиншком режиму независно од њихове националности. Још у лето 1941. усташка власт, коју је предводио поглавник Анте Павелић, основала је концентрационе логоре за мучење и убијање цивила, највише Срба, Јевреја и Рома. Логори који су били познати по свом броју жртава као и начину мучења људи су: Јасеновац, Јадовно, Даница, Госпић, Тења, Стара Градишка, Ђаково и други. НДХ је једина држава која је имала концентрационе логоре за децу у Јастребарску. Процењује се да је усташка власт током 1941—1945. убила више стотина хиљада Срба на територији НДХ.[79]

Након пораза НДХ, Хрватска је организована у једну од шест република Демократске Федеративне Југославије, а касније и социјалистичке Југославије. Маја 1944. Социјалистичка Република Хрватска је основана у Топуском на Трећем заседању ЗАВНОХ-а. Године 1946. СР Хрватска је добила нови Устав који је имао два равноправна конститутивни народи: Хрвате и Србе, уз националне мањине као што су: Мађари, Италијани, Чеси, Русини и Украјинци. Друштвено-економско уређење је било социјалистичко.[80][81]

Године 1967. хрватски књижевници и лингвисти објавили су Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика захтевајући равноправан третман за свој језик.[82] Декларација је допринела националном покрету који је тражио већа грађанска права и прерасподелу економије, што је кулминирало Хрватским пролећем из 1971.[83] Нови Устав из 1974. дао је повећану аутономију федералним јединицама Југославије, у основи испуњавајући циљ Хрватског пролећа.[84] Истовремено, током Хладног рата постојала је значајна хрватска дијаспора, која је активно заговарала сепаратизам.[85]

Након Титове смрти (1980), политичка ситуација у Југославији се погоршала.[86][87] У јануару 1990. Савез комуниста Југославије се фрагментирао по националним линијама, а хрватска фракција је захтевала самосталност.[88] У јулу 1990. усвајањем амандмана на Устав, додељен јој је назив Република Хрватска. Исте године, у Хрватској су одржани први вишестраначки избори, док је победа Фрања Туђмана погоршала националистичке тензије и повећала србофобију.[89]

Независност

Главни чланак: Рат у Хрватској
Колона српских избеглица након операције Олуја

У мају 1991. одржан је референдум о независности Хрватске. Хрватска је додатно проузроковала тензије када је прогласила независност 25. јуна 1991. Међутим, пуна примена Декларације ступила је на снагу тек након тромесечног мораторијума на одлуку од 8. октобра 1991.[90][91] У међувремену, тензије су ескалирале у рат у Хрватској.[92]

Због жеље Срба да остану унутар Југославије, као и изражене србофобије коју је промовисала владајућа Хрватска демократска заједница на челу са Туђманом, Срби су основали Републику Српску Крајину (РСК).[93][94] До краја 1991. сукоб високог интензитета смањио је контролу Хрватске на око две трећине њене територије.[95][96] Срби који су живели у градовима, посебно онима близу линија фронта, били су изложени разним облицима дискриминације,[97] као и Хрвати у подручјима под контролом РСК.[98][99] Срби у источној и западној Славонији и деловима Крајине били су приморани да беже или су би их хрватске снаге терорисале.[100]

Хрватски војници подижу заставу на Книнској тврђави током обележавања операције Олуја, која је довела до егзодуса српског становништва са ових простора

У јануару 1992. Европска економска заједница је формално признала Хрватску, а затим и Уједињене нације.[101][102] Рат је завршен у августу 1995. одлучујућом победом Хрватске у операцији Олуја,[103] а овај догађај се сваке године 5. августа обележава као Дан победе и домовинске захвалности и Дан хрватских бранитеља.[104] Након операције Олуја, око 200.000 Срба из РСК је побегло из ових области, а стотине углавном старијих српских цивила убијено је након војне операције, често у организованим нападима, праћеним пљачком, одузимањем или паљењем њихове имовине.[105] Око 19.000 српских домова накнадно су населили Хрвати који су побегли од рата у Босни и Херцеговини.[106] Хрватска је преузела и преостала подручја након Ердутског споразума из новембра 1995, који је завршен мисијом УНТАЕС у јануару 1998.[107] Већина извора наводи да је број жртава у рату око 20.000.[108][109][110]

Током 2000-их десиле су се демократизација, економски раст, структурне и социјалне реформе, али и проблеми попут незапослености, корупције и неефикасности јавне управе.[111] У новембру 2000. и марту 2001. Хрватски сабор је изменио Устав, који је усвојен 22. децембра 1990, вративши његову дводомну структуру у једнодомни облик и смањивши председничка овлашћења.[112][113]

У мају 2000. Хрватска је приступила Партнерству за мир,[114] а у октобру 2001. потписала Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом (ЕУ).[115] Године 2003. поднела је формални захтев за чланство у ЕУ,[116] док је 2004. добила је статус државе кандидата,[117] а током 2005. започела преговоре о приступању започела.[118] У априлу 2009. приступила је војном савезу НАТО.[119] У јуну 2011. успешно је завршила преговоре о приступању ЕУ.[120] У децембру 2011. потписала је Уговор о приступању и одржала референдум 22. јануара 2012. на којем су грађани Хрватске изгласали чланство у ЕУ, након чега је 1. јула 2013. постала чланица ЕУ.[121][122] Године 2023. усвојила је евро као званичну валуту и заменила дотадашњу куну, поставши 20. члан еврозоне, док је истог дана постала и 27. члан шенгенске зоне.[123]

Демографија

Главни чланак: Демографија Хрватске
Етничка структура Хрватске из 2021.

Према попису из 2021. било је 3.871.833 становника, што представља велики пад у односу на попис из 2011. када је било 4.284.889 људи.[124] Густина насељености била је 72,9 становника по квадратном километру, што Хрватску чини једном од најређе насељених држава у Европи.[125] Укупан очекивани животни век у Хрватској при рођењу био је 77,7 година.[126]

Укупна стопа плодности је 1,46 деце по мајци, што представља једну од најнижих на свету.[126][127] Стопа смртности у Хрватској континуирано је премашивала стопу наталитета од 1998.[128] Хрватска последично има једну од најстаријих популација на свету, са просечном старошћу од 45,1 година. Стопа природног прираштаја је негативна, а демографска транзиција је завршена 1970-их. Последњих година, Хрватска је била под притиском да повећа квоте дозвола за стране раднике, достигавши рекордних 68.100 током 2019. године.[129] У складу са својом имиграционом политиком, Хрватска покушава да привуче емигранте да се врате.[130] Од 2008. до 2018. становништво Хрватске је опало за 10%.[131]

Рат у Хрватској је знатно утицао на пад броја становника. Рат је раселио велики број становништва, а емиграција се повећала. Током последњих дана рата, око 200.000 Срба је побегло пре доласка хрватских снага током операције Олуја.[132][133] Након рата, број расељених лица је прешао преко 250.000. Већину српских домова напуштених након рата населили су Хрвати из Босне и Херцеговине.[134][135]

Према попису из 2021. већину становника чине Хрвати (91,6%), затим следе Срби (3,2%), Бошњаци (0,62%), Роми (0,46%), Албанци (0,36%), Италијани (0,36%), Мађари (0,27%), Чеси (0,20%), Словенци (0,20%), Словаци (0,10%), Македонци (0,09%), Немци (0,09%), Црногорци (0,08%) и остали (1,56%).[124] Приближно 4 милиона Хрвата живи у хрватској дијаспори.[136]

Највећи градови

Главни чланак: Списак градова у Хрватској
 
Највећи градови у Хрватској
Извор: Попис 2021.
№ Град Жупанија Популација № Град Жупанија Популација
Загреб
Загреб
Сплит
Сплит 		1. Загреб Град Загреб 663.592 11. Велика Горица Загребачка 30.036 Ријека
Ријека
Осијек
Осијек
2. Сплит Сплитско-далматинска 149.830 12. Винковци Вуковарско-сремска 28.111
3. Ријека Приморско-горанска 107.964 13. Сисак Сисачко-мославачка 27.859
4. Осијек Осјечко-барањска 75.535 14. Дубровник Дубровачко-неретванска 26.922
5. Задар Задарска 67.309 15. Бјеловар Бјеловарско-билогорска 24.392
6. Пула Истарска 52.220 16. Копривница Копривничко-крижевачка 22.262
7. Славонски Брод Бродско-посавска 45.005 17. Вуковар Вуковарско-сремска 22.255
8. Карловац Карловачка 41.869 18. Солин Сплитско-далматинска 20.996
9. Вараждин Вараждинска 36.187 19. Запрешић Загребачка 18.768
10. Шибеник Шибенско-книнска 31.115 20. Пожега Бродско-посавска 16.867

Религија

Хрватска нема службену религију. Слобода вероисповести је уставно право које штити све верске заједнице као једнаке пред законом и сматра их одвојеним од државе.

Према попису из 2021. око 87,39% људи се изјашњава као хришћани, а од њих католици чине највећу групу са 78,97% становништва, након чега следе православци (3,32%), протестантизам (0,26%) и остали хришћани (4,83%). Највећа религија после хришћанства је ислам (1,32%). Око 4,71% становништва се изјашњава као нерелигиозно.[137]

Језици

Главни чланак: Хрватски језик
Башчанска плоча, дело ране хрватске писмености

Хрватски језик је службени језик Хрватске и један од службених језика Европске уније од 2013. када је Хрватска приступила ЕУ.[138][139] Хрватски је заменио латински језик као службени језик у Хрватској током 19. века.[140] Након Бечког књижевног договора из 1850. године, српскохрватски језик је прошао кроз реформе како би се створио јединствени језик, који је под различитим називима постао службени језик Југославије.[141] Током сецесионистичког Хрватског пролећа донета је Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика.[142] Од стицања независности почетком 1990-их, Хрватска је усвојила хрватски као службени језик и регулише га кроз језичке прописе. Дугогодишњу тежњу за развојем сопствених израза и тиме обогаћивањем језика, за разлику од усвајања страних решења у облику позајмљеница, лингвисти су описали као хрватски језички пуризам.[143]

Према попису из 2021. око 95,25% грађана се изјаснило да им је хрватски матерњи језик, а око 1,16% се изјаснило за српски као матерњи језик, док ниједан други језик не достиже 0,26%. Хрватски је део јужнословенских језика и пише се латиничним писмом. На територији Хрватске говоре се три главна дијалекта, а стандардни хрватски језик је заснован на штокавском дијалекту. Чакавски и кајкавски дијалекти се разликују од штокавског по лексици, фонологији и синтакси.[144]

Образовање

Главни чланак: Списак универзитета у Хрватској
Национална и универзитетска библиотека у Загребу

Од 2021. стопа писмености у Хрватској је била 99,45%.[145][146] Основно образовање у Хрватској почиње са шест или седам година и састоји се од осам разреда. Године 2007. усвојен је Закон о повећању бесплатног, необавезног образовања до 18 година. Обавезно образовање састоји се од осам разреда основне школе. Средње образовање се пружа у гимназијама и стручним школама. Основно и средње образовање је доступно и на језицима признатих мањина у Хрватској.[147]

Хрватска има више државних и приватних универзитета.[148] Свеучилиште у Задру, први универзитет у Хрватској, основан је 1396. и остао је активан до 1807. када су га преузеле друге високошколске установе све до оснивања обновљеног Универзитета у Задру током 2002.[149] Свеучилиште у Загребу, основано 1669. године, најстарији је континуирано активни универзитет у југоисточној Европи.[150]

Међу научним институтима који делују у Хрватској, највећи је Институт Руђер Бошковић у Загребу.[151] Хрватска академија знаности и умјетности у Загребу је учено друштво које промовише језик, културу, уметност и науку од свог оснивања 1866.[152] Европска инвестициона банка је обезбедила дигиталну инфраструктуру и опрему за око 150 основних и средњих школа у Хрватској. Двадесет ових школа добило је специјализовану помоћ у виду опреме, софтвера и услуга како би им се помогло да интегришу наставне и административне операције.[153][154]

Политика

Главни чланак: Политички систем Хрватске
Зоран Милановић
Председник
Зоран Милановић
Andrej Plenković
Председник Владе
Андреј Пленковић

Хрватска је унитарна држава са парламентарним системом, уз законодавну, извршну и судску власт.[155] Председник је шеф државе, директно изабран на мандат у трајању од пет година. Председник је Уставом ограничен на највише два мандата. Поред тога што је врховни командант Оружаних снага, председник има процедуралну дужност да именује председника владе са Сабором те има одређени утицај на спољну политику државе.[155]

На челу владе је председник владе, који има четири потпредседника и 16 министара задужених за одређене секторе.[156] Као извршна власт, Влада је одговорна за предлагање закона и буџета, спровођење закона и вођење спољне и унутрашње политике. Седиште Владе је у Банским дворима у Загребу.[155]

Једнодомни парламент (Сабор) има законодавну власт. Број чланова Сабора може варирати од 100 до 160. Бира их народ путем гласања на четворогодишњи мандат. Законодавне седнице се одржавају од 15. јануара до 15. јула, а затим од 15. септембра до 15. децембра сваке године.[157] Две највеће политичке странке у Хрватској су Хрватска демократска заједница и Социјалдемократска партија Хрватске.[158]

Главни судови су Уставни суд, који надгледа кршење Устава, и Врховни суд, који је највиши апелациони суд.[159] Случајеве који спадају у судску надлежност у првом степену одлучује један судија, док се жалбе разматрају у мешовитим судовима судија.[160] Државно тужилаштво је судско тело састављено од јавних тужилаца овлашћених да покрећу кривично гоњење починилаца кривичних дела.[161]

Агенције за спровођење закона организоване су под надлежношћу Министарства унутрашњих послова и састоје се првенствено од националних полицијских снага. Безбедносна служба је Сигурносно-обавештајна агенција (СОА).[162][163]

Спољни односи

Застава Хрватске поред заставе Европске уније

Хрватска је успоставила дипломатске односе са 194 државе.[164] Поседује 57 амбасада, 30 конзулата и осам сталних дипломатских мисија. У Хрватској је активно 56 страних амбасада и 67 конзулата, поред канцеларија међународних организација као што су Европска банка за обнову и развој, Међународна организација за миграције, Организација за европску безбедност и сарадњу, Светска банка, Светска здравствена организација, Хашки трибунал, Програм Уједињених нација за развој, Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице и Уницеф.[165]

Од 2013. Хрватска је чланица Европске уније. Има нерешена гранична питања са Босном и Херцеговином, Црном Гором, Србијом и Словенијом.[166] Од 2009. чланица је војног савеза НАТО.[167][168] Хрватска се 1. јануара 2023. истовремено придружила шенгенској зони и еврозони,[169] након што је претходно 10. јула 2020. приступила европском валутном механизму.

Хрватска дијаспора се састоји од заједница етничких Хрвата и хрватских држављана који живе ван Хрватске. Држава одржава интензивне контакте са хрватским заједницама у иностранству (нпр. административна и финансијска подршка културним, спортским активностима и економским иницијативама). Хрватска активно одржава спољне односе како би ојачала и гарантовала права хрватске мањине у различитим државама.[170][171][172]

Војска

Главни чланак: Оружане снаге Републике Хрватске
Ратна морнарица Хрватске
Тенкови Хрватске

Оружане снаге Републике Хрватске (ОСРХ) чине Ратно ваздухопловство, Копнена војска и Ратна морнарица. ОСРХ предводи Генералштаб, који је одговоран министру одбране, који затим одговара председнику. Према Уставу, председник је врховни командант. У случају непосредне претње током ратног времена, он издаје наређења директно Генералштабу.[173]

Након рата у Хрватској који се одвијао између 1991. и 1995, војни расходи и величина ОСРХ почели су константно да опадају. Од 2019. војни расходи су процењени на 1,68% БДП-а, чиме се Хрватска нашла на 67. место у свету.[174] Године 2005. буџет је пао испод 2% БДП-а, колико захтева НАТО, у односу на рекордно високих 11,1% из 1994.[175] Ослањајући се на регруте, ОСРХ су прошле кроз период реформи усмерених на смањење броја војника, реструктурирање и професионализацију у годинама пре уласка у НАТО.[173]

До 2008. војна служба је била обавезна за мушкарце са 18 година, а регрути су служили шестомесечне војне рокове, смањене 2001. са ранијег режима од девет месеци. Приговарачи војног рока из савести могли су уместо тога да се одлуче за осам месеци цивилне службе.[176] Војна обавеза је укинута у јануару 2008,[4] али је поново уведена у јануару 2025. са два месеца активне службе. На одлуку су утицале растуће тензије у Европи и региону, поготово након инвазије Русије на Украјину 2022.[177][178] Од маја 2019. имала је 72 припадника стационирана у страним земљама као део мировних операција Уједињених нација.[179] Од 2019. 323 војника је служило у снагама ИСАФ у Авганистану, уз додатних 156 војника у саставу КФОР на Косову и Метохији.[180][181]

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Хрватске
За више информација погледајте: Списак градова у Хрватској и Градови и општине Хрватске

Хрватска се састоји од 20 жупанија и једног града (Град Загреб) као посебне територијалне јединице:[182]

Жупаније Главни град
1 Загребачка жупанија Загреб
2 Крапинско-загорска жупанија Крапина
3 Сисачко-мославачка жупанија Сисак
4 Карловачка жупанија Карловац
5 Вараждинска жупанија Вараждин
6 Копривничко-крижевачка жупанија Копривница
7 Бјеловарско-билогорска жупанија Бјеловар
8 Приморско-горанска жупанија Ријека
9 Личко-сењска жупанија Госпић
10 Вировитичко-подравска жупанија Вировитица
11 Пожешко-славонска жупанија Пожега
12 Бродско-посавска жупанија Славонски Брод
13 Задарска жупанија Задар
14 Осјечко-барањска жупанија Осијек
15 Шибенско-книнска жупанија Шибеник
16 Вуковарско-сремска жупанија Вуковар
17 Сплитско-далматинска жупанија Сплит
18 Истарска жупанија Пула
19 Дубровачко-неретванска жупанија Дубровник
20 Међимурска жупанија Чаковец
21 Град Загреб Загреб

Привреда

Главни чланак: Привреда Хрватске
Римац аутомобили су дизајнирани и произведени у Хрватској

Привреда Хрватске се квалификује као економија са високим приходима, а Хрватска као развијена земља.[183] Подаци Међународног монетарног фонда показују да је номинални БДП Хрватске за 2025. износио 103,90 милијарди долара, односно 26.960 долара по глави становника.[184] Паритет куповне моћи (ПКМ) износи 198,31 милијарду, односно 51.450 долара по глави становника.[184] Према подацима Евростата, БДП Хрватске по глави становника у ПКМ износио је 78% просека ЕУ из 2024.[185][186] Просечна нето плата у мају 2025. износила је 1.451 евро месечно, а просечна бруто плата отприлике 2.019 евра месечно.[187] Стопа незапослености је на 4,2% у октобру 2025. године, што је пад у односу на 7,2% у јулу 2019. и 9,6% у децембру 2018.[187] Стопа незапослености између 1996. и 2018. износила је у просеку 17,38%, достигавши рекордних 23,60% у јануару 2002. и рекордно низак ниво од 8,40% у септембру 2018.[188] Године 2017. економским производом је доминирао сектор услуга — који је чинио 70,1% БДП-а — затим индустријски сектор са 26,2% и пољопривреда са 3,7%.[126]

Према подацима из 2017. око 1,9% радне снаге било је запослено у пољопривреди, 27,3% у индустрији и 70,8% у услугама.[126] Бродоградња, прерада хране, фармацеутска индустрија, информационе технологије, биохемијска и дрвна индустрија доминирају индустријским сектором. Године 2018. извоз је вредео 14,61 милијарди евра, а увоз је износио 23,82 милијарде евра. Највећи трговински партнер Хрватске био је остатак Европске уније, на челу са Немачком, Италијом и Словенијом.[189] Према подацима Евростата, Хрватска има највећу количину водних ресурса по глави становника у ЕУ.[190]

Услед рата у Хрватској, економска инфраструктура је претрпела огромну штету, посебно туристичка индустрија. Између 1989. и 1993. БДП је пао за 40,5%. Хрватска и даље контролише значајне економске секторе, а владини расходи чине 40% БДП-а.[191] Посебну забринутост представља заостали правосудни систем, са неефикасном јавном управом и корупцијом, што угрожава власништво над земљиштем. У Индексу перцепције корупције за 2022. годину, који је објавио Transparency International, Хрватска је била на 57. месту.[192] Крајем јуна 2020. национални дуг је износио 85,3% БДП-а.[193]

Туризам

Главни чланци: Туризам у Хрватској и Хрватска туристичка заједница
Дубровник је најпосећенија и најпопуларнија дестинација у Хрватској

Туризам доминира сектором услуга и чини до 20% БДП-а Хрватске. Године 2019. приход од туризма процењен је на 10,5 милијарди евра.[194] Његови позитивни ефекти се осећају у читавој економији, повећавајући малопродају и сезонско запошљавање. Индустрија се рачуна као извозна делатност јер потрошња страних посетилаца значајно смањује трговински дисбаланс земље.[195]

Туристичка индустрија је брзо расла, бележећи нагли пораст броја туриста од стицања независности са средине 1990-их, привлачећи више од 17 милиона посетилаца сваке године.[196] Већина туриста долази из држава као што су Немачка, Словенија, Аустрија, Италија, Уједињено Краљевство, Чешка, Пољска, Мађарска, Француска, Холандија и Словачка.[197] Просечан боравак туриста у је износио 4,7 дана.[198]

Плажа Златни рат на острву Брач ​​једна је од најважнијих туристичких дестинација у Хрватској

Велики део туристичке индустрије концентрисан је дуж обале. Опатија је била прво туристичко одмаралиште. Први пут је постала популарна средином 19. века. До 1890-их постала је једно од највећих европских лечилишта.[199] Одмаралишта су ницала дуж обале и острва, нудећи услуге за масовни туризам и разна тржишта. Најзначајнији су наутички туризам, који подржавају марине, као и културни туризам који се ослања на привлачност средњовековних приморских градова и културни догађаји који се одржавају током лета. Унутрашња подручја нуде агротуризам, планинска одмаралишта и бање. Загреб је значајна дестинација, која парира великим приморским градовима и одмаралиштима.[200]

Хрватска има незагађена морска подручја са природним резерватима и 116 плажа са Плавом заставом.[201] Године 2022. Европска агенција за животну средину је сврстала Хрватску на прво место по квалитету воде за купање.[202]

Хрватска је рангирана као 23. најпопуларнија туристичка дестинација на свету према подацима Светске туристичке организације.[203] Око 15% њених посетилаца, односно преко милион годишње, практикује нудизам, по чему је Хрватска позната. Била је прва европска земља која је развила комерцијална нудистичка одмаралишта.[204] Године 2023. компанија за чување пртљага Bounce дала је Хрватској највиши индекс соло путовања на свету (7,58),[205] док је извештај друштвене мреже Pinterest сврстао Хрватску међу најпопуларније дестинације за медени месец.[206]

Саобраћај

Главни чланак: Саобраћај у Хрватској
Авион Кроације ерлајнс у пратњи Рафала

Мрежа аутопутева је углавном изграђена крајем 1990-их и 2000-их. Закључно са децембром 2020. године, Хрватска је завршила 1.313,8 километара аутопутева, повезујући Загреб са другим регионима, пратећи европску мрежу међународних путева и четири паневропска коридора.[207][208][209] Најпрометнији аутопутеви су А1, који повезује Загреб са Сплитом, као и А3, који пролази од истока ка западу кроз северозападну Хрватску и Славонију.[210] Велика мрежа државних путева у Хрватској служи као прикључни путеви за аутопутеве, повезујући већа насеља.[211][212]

Хрватска има опсежну железничку мрежу која се протеже на 2.604 километра.[213] Најзначајније железничке пруге у Хрватској налазе се у оквиру паневропских транспортних коридора Vb и X који повезују Ријеку са Будимпештом и Љубљану са Београдом.[207] Хрватске железнице управљају свим железничким услугама.[214] Године 2024. Европска инвестициона банка (ЕИБ) издвојила је 400 милиона евра за подршку ревитализацији железничког система, усредсређујући се на зелене и дигиталне трансформације.[215][216] У јулу 2024. потписан је споразум о набавци шест електродизел моторних локомотива (ЕДМУ) ради побољшања повезаности између Сплита и Загреба. Овај пројекат, вредан 57,3 милиона евра и финансиран путем кредита ЕИБ, део је шире иницијативе за модернизацију железничке инфраструктуре Хрватске.[216]

Пељешки мост повезује полуострво Пељешац и јужне делове са копном Хрватске

Пељешки мост, дуг 2,4 километра, највећи је инфраструктурни пројекат у Хрватској, који повезује две половине Дубровачко-неретванске жупаније и скраћује пут од запада до полуострва Пељешац и острва Корчула и Ластово за више од 32 километра. Изградња Пељешког моста почела је у јулу 2018, након што је путни оператер Хрватске цесте потписао уговор о радовима вредан 2,08 милијарди куна са кинеским конзорцијумом који предводи China Road and Bridge Corporation. Пројекат је суфинансирала Европска унија са 357 милиона евра. Изградња је завршена у јулу 2022.[217]

Међународни аеродроми постоје у Дубровнику, Задру, Загребу, Осијеку, Пули, Ријеци и Сплиту.[218] Највећи и најпрометнији је аеродром Загреб.[219] У јулу 2024. авио-компанија је преузела свој први авион Ербас А220-300, што је означило почетак преласка на модернију и ефикаснију флоту.[220][221] Ова иницијатива чинила је набавку 13 авиона А220-300 и два авиона А220-100, са циљем побољшања оперативне ефикасности уз 25% мању потрошњу горива и смањење емисија.[220][221] Од 2024. Кроација ерлајнс је проширио своју међународну мрежу увођењем директних летова из Загреба за Тирану, Берлин и Стокхолм.[222] Поред тога, авио-компанија је покренула услуге које повезују Хамбург са Загребом почев од 1. јула 2024.[223]

Најпрометнија теретна морска лука је лука Ријека. Најпрометније путничке луке су Сплит и Задар.[224][225] Многе мање луке опслужују трајекте који повезују бројна острва и приобалне градове трајектним линијама са неколико градова у Италији.[226] Највећа речна лука је Вуковар, која се налази на Дунаву и представља излаз Хрватске на паневропски транспортни коридор VII.[207][227]

Енергија

Вјетроелектрана Поштак код Грачаца

Хрватску опслужује 610 километара нафтовода, који повезују нафтни терминал Ријека са рафинеријама у Ријеци и Сиску, као и неколико претоварних терминала. Систем има капацитет од 20 милиона тона годишње.[228] Систем за транспорт природног гаса обухвата 2.113 километара магистралних и регионалних цевовода и више од 300 припадајућих објеката, који повезују производне платформе, складиште природног гаса Околи, 27 крајњих корисника и 37 дистрибутивних система.[229] Хрватска такође игра важну улогу у регионалној енергетској безбедности. Плутајући терминал за увоз течног природног гаса код острва Крк почео је са радом 1. јануара 2021. позиционирајући Хрватску као регионалног енергетског лидера и доприносећи диверзификацији снабдевања енергијом у Европи.[230]

Године 2010. производња енергије Хрватске покривала је 85% националне потражње за природним гасом и 19% нафтом.[231] Године 2016. примарна производња енергије у Хрватској обухватала је природни гас (24,8%), хидроенергију (28,3%), сирову нафту (13,6%), огревно дрво (27,6%) и топлотне пумпе и друге обновљиве изворе енергије (5,7%).[232] Године 2017. нето укупна производња електричне енергије достигла је 11.543 GWh, док је увезена 12.157 GWh или око 40% својих потреба за електричном енергијом.[233]

Нуклеарна електрана Кршко, у Словенији, снабдева велики део увоза Хрватске. Око 50% је у власништву Хрватске електропривреде, која обезбеђује 15% електричне енергије Хрватске.[234]

Култура

Главни чланак: Култура Хрватске
Историјски центар Трогира је на Унесковој листи Светске баштине од 1997.

Због свог географског положаја, Хрватска представља мешавину четири различите културне сфере. Била је раскрсница утицаја запада и истока још од раскола између Западног и Источног римског царства, као и из средње Европе и Средоземља.[235] Илирски покрет је био најзначајнији период националне културне историје, јер се 19. век показао кључним за еманципацију Хрвата и донео је невиђени развој у свим областима уметности и културе, дајући многе историјске личности.[55]

Министарство културе је задужено за очување културног и историјског наслеђа, као и надгледање њиховог развоја. Даље активности које подржавају развој културе спроводе се на нивоу локалне самоуправе.[236] Унескова листа Светске баштине обухвата десет локалитета у Хрватској.[237] Хрватска је такође богата нематеријалном културом и поседује 15 ремек-дела са Унескове листе нематеријалног културног наслеђа, што је чини четвртом у свету.[238] Глобални културни допринос Хрватске је кравата, коју су првобитно носили хрватски плаћеници у Француској у 17. веку.[239][240]

Године 2019. Хрватска је имала 95 професионалних позоришта, 30 професионалних дечјих позоришта и 51. аматерско позориште које је годишње посећивало више од 2,27 милиона гледалаца. Професионална позоришта запошљавају 1.195 уметника. Постоји 42 професионална оркестра, ансамбла и хора, који годишње привлаче 297 хиљада посетилаца. Постоји 75 биоскопа са 166 платна и 5,026 милиона посетилаца.[241]

Хрватска има 222 музеја, које је 2016. године посетило више од 2,71 милиона људи. Поред тога, постоји 1.768 библиотека, које садрже 26,8 милиона књига, као и 19 државних архива.[242] Тржиштем издаваштва књига доминира неколико великих издавача и централни догађај у индустрији — изложба Интерлибер која се одржава сваке године на Загребачком велесајму.[243]

Уметност, књижевност и музика

Главни чланци: Хрватска уметност, Архитектура Хрватске, Хрватска књижевност и Музика Хрватске
Историјско језгро Сплита са Диоклецијановом палатом из 4. века уписано је на Унескову листу Светске баштине 1979.
Еуфразијева базилика у Поречу, пример ране византијске архитектуре, на Унесковој је листи Светске баштине од 1997.

Архитектура Хрватске одражава утицаје суседних држава. Аустријски и мађарски утицај видљив је у јавним просторима и зградама на северу и у средишњим регионима, док архитектура дуж обала Далмације и Истре показује млетачки утицај.[244] Тргови названи по културним херојима, паркови и пешачке зоне карактеристике су градова Хрватске, посебно тамо где се одвијало велико барокно урбанистичко планирање, на пример у Осијеку (Тврђа), Вараждину и Карловцу.[245][246] Накнадни утицај ар нува огледао се у савременој архитектури.[247] Архитектура је медитеранска са млетачким и ренесансним утицајем у главним приморским урбаним подручјима, као што је катедрала Светог Јакова у Шибенику. Најстарији сачувани примери хрватске архитектуре су цркве из 9. века, а највећа и најрепрезентативнија међу њима је црква Светог Доната у Задру.[248][249]

Марко Марулић сматра се „оцем хрватске књижевности”

Поред архитектуре која обухвата најстарија уметничка дела, постоји историја уметника у Хрватској која досеже до средњег века. У том периоду, камени портал Трогирске катедрале израдио је Радован, представљајући најважнији споменик романичке скулптуре из средњовековне Хрватске. Ренесанса је имала највећи утицај на обалу Јадранског мора, јер је остатак био уплетен у Стогодишњи хрватско-турски рат. Са опадањем Османског царства, уметност је цветала током барока и рококоа. Векови као што су 19. и 20. донели су афирмацију бројних хрватских занатлија, уз помоћ неколико мецена уметности попут бискупа Јосипа Јураја Штросмајера.[250] Хрватски уметници тог периода који су стекли славу били су Влахо Буковац, Иван Мештровић и Иван Генералић.[248][251]

Башчанска плоча, камен исписан глагољицом пронађен на острву Крк, сматра се најстаријом сачуваном прозом на хрватском језику.[252] Почетак снажнијег развоја хрватске књижевности означавају ренесанса и Марко Марулић. Поред Марулића, ренесансни драматург Марин Држић, барокни песник Иван Џиво Гундулић, хрватски песник народног препорода Иван Мажуранић, романописац, драматург и песник Аугуст Шеноа, књижевница за децу Ивана Брлић-Мажуранић, књижевница и новинарка Марија Јурић Загорка, песник и књижевник Антун Густав Матош, песник Антун Бранко Шимић, књижевник Мирослав Крлежа и песник Тин Ујевић често се наводе као главне личности хрватске књижевности.[253][254]

Историја хрватске музике обухвата дуг и разноврстан развој који сеже од средњег века до савременог доба. Најстарији трагови потичу из црквене музике, која се развијала под утицајем западноевропске музичке традиције. Током ренесансе и барока појављују се први значајни домаћи композитори, док се у 19. веку музика снажно повезује са идејама националног идентитета и културног буђења. Ватрослав Лисински је створио прву оперу у Хрватској током 1846. Иван Зајц је компоновао више од хиљаду музичких дела, укључујући мисе и ораторијуме. Пијаниста Иво Погорелић је наступао широм света.[251]

Медији

Радио Загреб, сада део јавног медијског сервиса Хрватске радио-телевизије, био је прва радио-станица у југоисточној Европи

Устав Хрватске гарантује слободу штампе и слободу говора.[255] Године 2019. Хрватска се нашла на 64. месту у извештају о индексу слободе штампе који су саставили Репортери без граница, у којем се наводи да се новинари који истражују корупцију, организовани криминал или ратне злочине суочавају са изазовима и да Влада покушава да утиче на уређивачку политику јавног емитера, ХРТ.[256] У свом извештају Слобода у свету, Freedom House је класификовао слободе штампе и говора у Хрватској као генерално слободне од политичког мешања и манипулација, напомињући да се новинари и даље суочавају са претњама и повременим нападима.[257] Државна новинска агенција ХИНА води новинску агенцију на хрватском и енглеском језику о политици, економији, друштву и култури.[258]

Од јануара 2021. постоји тринаест националних бесплатних DVB-T телевизијских станица, при чему Хрватска радио-телевизија (ХРТ) има четири станице, RTL три, Нова две, док Хрватски олимпијски одбор, Капитал нет д.о.о. и Аутор д.о.о. управљају преостале три станице.[259] Такође, постоји 21. регионална или локална DVB-T телевизијска станица.[260] ХРТ такође емитује сателитску ТВ станицу.[261] Године 2020. у Хрватској је било 147 радио-станица и 27 ТВ станица.[262][263] Кабловске телевизије и IPTV мреже добијају на значају. Кабловска телевизија већ опслужује 450 хиљада људи, што је око 10% укупног становништва земље.[264][265]

Године 2010. у Хрватској је објављено 267 новина и 2.676 часописа.[262] Тржиштем штампаних медија доминирају хрватска компанија Hanza Media и аустријски Styria Media Group, које објављују своје водеће дневне новине Јутарњи лист, Вечерњи лист и 24сата. Друге утицајне новине су Нови лист и Слободна Далмација.[266][267] Године 2020. 24сата су биле најтиражније дневне новине, а следе их Вечерњи лист и Јутарњи лист.[268][269]

Хрватска се такмичила на Песми Евровизије као део Југославије од 1961. Прву и једину победу коју је Југославија остварила на такмичењу остварила је хрватска поп група Рива током 1989. Од свог дебија на такмичењу 1993. Хрватска је двапут била на четвртом месту на такмичењима 1996. и 1999. и једном је била другопласирана 2024. што је најбољи пласман Хрватске до сада као независне земље.[270]

Филм

Сцена из филма Брцко у Загребу (1917), првог хрватског филма

Филмска индустрија Хрватске је мала и у великој мери је субвенционише Влада, углавном кроз грантове које одобрава Министарство културе, а филмове често производи ХРТ.[271][272] Хрватска кинематографија производи између пет и десет дугометражних филмова годишње.[273] Филмски фестивал у Пули, додела филмских награда која се одржава сваке године у Пули, најпрестижнији је филмски догађај који приказује националне и међународне продукције.[274] Анимафест Загреб, основан 1972. године, престижни је филмски фестивал посвећен анимираном филму. Прво највеће достигнуће хрватских филмских стваралаца постигао је Душан Вукотић када је 1961. освојио Оскара за најбољи анимирани кратки филм за филм Сурогат.[275] Хрватски филмски продуцент Бранко Лустиг освојио је Оскара за најбољи филм за филмове Шиндлерова листа и Гладијатор.[276] Поред тога, хрватски филмски стваралац Небојша Слијепчевић номинован је за Оскара за најбољи кратки играни филм за свој филм Човјек који није могао шутјети из 2024, што је била прва номинација Хрвата у тој категорији и прва од стицања независности.[277]

Пре и после стицања независности, Хрватска је постала популарна дестинација за снимање међу међународним филмским продукцијама, а многи блокбастер филмови и ТВ серије снимљени су у Хрватској, међу којима су: Игра престола, Ратови звезда: Епизода VIII — Последњи џедаји и Робин Худ: Почетак у Дубровнику, Не говори зло, Сезона лова на вештице и Тит Андроник у Истри, Бесконачни базен у Шибенику, Канаринац црни, Телохранитељ мафијашеве жене, Софијин избор, Божји оклоп и Виолиниста на крову у Загребу, Mamma Mia! Идемо поново на острву Вис, Наследници на острву Корчула, Херкул, Викенд у Хрватској и Блаженство у Сплиту, Миротворац, Ли и многи други.[278][279] Хрватска је постала међународна локација за снимање због свог пејзажа, који може да задовољи све визуелне захтеве и јефтинијих трошкова снимања.[280][281] Последњих година у Хрватској је снимљено 122 пројекта за међународне филмове, а 263 милиона евра је потрошено као део снимања у Хрватској, што се повећало последњих година због велике потражње за локацијом.[282]

Кухиња

Главни чланак: Хрватска кухиња
Загорске штрукле

Традиционална хрватска кухиња варира од региона до региона. Далмација и Истра имају кулинарске утицаје италијанске и других медитеранских кухиња, које углавном садрже разне морске плодове, кувано поврће и тестенине, као и зачине попут маслиновог уља и белог лука. Аустријски, мађарски, турски и балкански кулинарски стилови утицали су на континенталну кухињу. У том подручју доминирају јела од меса, слатководне рибе и поврћа.[283]

У Хрватској постоје два различита винска региона. Континентални на североистоку земље, посебно Славонија, производи врхунска вина, посебно бела. Дуж северне обале, истарска и крчка вина су слична онима у суседној Италији, док су јужније у Далмацији црвена вина медитеранског стила норма.[283] Годишња производња вина прелази 72 милиона литара од 2017.[284] Хрватска је била земља која готово искључиво конзумира вино све до краја 18. века када је почела масовнија производња и потрошња пива.[285]

У Хрватској постоји 11 ресторана са Мишелиновим звездицама и 89 ресторана који носе неку од Мишелинових ознака.[286]

Спорт

Главни чланци: Спорт у Хрватској и Хрватска на Олимпијским играма
Фудбалска репрезентација Хрватске на Светском првенству 2018. у Русији

Хрватска има дугу традицију спорта која датира још из римског доба, након чега су следили популарни средњовековни витешки турнири.[287] Модерни спортови почели су крајем 19. века оснивањем спортских удружења попут Хрватског сокола из 1874.[287] До почетка 20. века појавиле су се многе спортске организације, међу којима је Хрватски спортски савез основан 1909.[288] Развој хрватског спорта уско је повезан са олимпијским покретом, а Фрањо Бучар је играо кључну улогу у промоцији спорта након независности.[288] Спорт је део школског програма, а многа деца се баве ваннаставним активностима.[289] Да би подржала развој спорта, Хрватска је 2019. усвојила Национални спортски програм.[290] Финансирање спорта долази из државног буџета, спонзорстава и чланарина.[291] Хрватски олимпијски одбор, основан 1991, надгледа преко 80 националних спортских удружења.[292]

Најпопуларнији спортови у Хрватској су фудбал, кошарка, рукомет и ватерполо.[287] Са око 12.500 спортских удружења, фудбал је најпопуларнији спорт, домаћин скоро 1.500 клубова и 110.000 играча, који су постигли значајне успехе, укључујући бронзу на Светском првенству 1998, сребро на Светском првенству 2018. и још једну бронзу на Светском првенству 2022.[287] Хрвати учествују на Олимпијским играма од 1992. и освојили су 59 олимпијских медаља, међу којима и 20 златних.[293] Национална тениска репрезентација освојила је две титуле Дејвис купа и златну медаљу на Летњим олимпијским играма 2020. у мушком дублу.[294] Националне рукометне и ватерполо репрезентације су такође биле успешне, а освојиле су више шампионата и медаља.[295] Веслање је такође познат, освојивши више олимпијских и светских првенстава.[296] У гимнастици, спортисти су такође оставили свој траг, освајајући медаље на европским и светским првенствима.[297]

Референце

  1. ^ „POPULATION ESTIMATE OF THE REPUBLIC OF CROATIA, 2022”. podaci.dzs.hr. 8. 9. 2023. Архивирано из оригинала 02. 10. 2023. г. Приступљено 21. 9. 2023. 
  2. ^ а б в г „World Economic Outlook Database, April 2025 Edition. (Croatia)”. imf.org. International Monetary Fund. 24. 4. 2025. Архивирано из оригинала 30. 06. 2025. г. Приступљено 2025-04-24. 
  3. ^ „Human Development Report 2025” (PDF). United Nations Development Programme. 6. 5. 2025. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 5. 2025. г. Приступљено 6. 5. 2025. 
  4. ^ а б „Croatia”. The World Factbook (2026 изд.). Central Intelligence Agency. Приступљено 2025-06-04. 
  5. ^ „Croatia opens long-awaited bridge bypassing Bosnia” (на језику: енглески). Al Jazeera. Архивирано из оригинала 26. 07. 2022. г. Приступљено 2022-07-26. 
  6. ^ а б Šegota, Tomislav; Filipčić, Anita (2003). „Köppenova podjela klima i hrvatsko nazivlje” [Köppen Climate Classification and Croatian Nomenclature]. Geoadria (на језику: хрватски). University of Zadar. 8 (1): 17—37:35. ISSN 1331-2294. Архивирано из оригинала 13. 01. 2026. г. Приступљено 24. 02. 2026. 
  7. ^ „Najviša izmjerena temperatura zraka u Hrvatskoj za razdoblje od kada postoje meteorološka motrenja”. Klima.hr (на језику: хрватски). Croatian Meteorological and Hydrological Service. 21. 7. 2017. Архивирано из оригинала 2017-08-02. г. Приступљено 2017-08-01. 
  8. ^ Hilbers, Dirk (2008). The Nature Guide to the Hortobagy and Tisza River Floodplain, Hungary. Crossbill Guides Foundation. стр. 16. ISBN 978-90-5011-276-5. Приступљено 2. 3. 2012. 
  9. ^ Faričić, Josip; Graovac, Vera; Čuka, Anica (јун 2010). „Croatian small islands – residential and/or leisure area”. Geoadria. University of Zadar. 15 (1): 145—185. doi:10.15291/geoadria.548 Слободан приступ. 
  10. ^ „Pravilnik o granicama u ribolovnom moru Republike Hrvatske” [Ordinance on boundaries of fisheries of the Republic of Croatia]. Narodne Novine (на језику: хрватски). 12. 1. 2011. Архивирано из оригинала 31. 05. 2016. г. Приступљено 29. 5. 2012. 
  11. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 41.
  12. ^ Antonioli, F; Anzidei, M.; Lambeck, K.; Auriemma, R.; Gaddi, D.; Furlani, S.; Orrù, P.; Solinas, E.; Gaspari, A.; Karinja, S.; Kovačić, V.; Surace, L. (2007). „Sea-level change during the Holocene in Sardinia and in the northeastern Adriatic (central Mediterranean Sea) from archaeological and geomorphological data” (PDF). Quaternary Science Reviews. Elsevier. 26 (19–21): 2463—2486. Bibcode:2007QSRv...26.2463A. ISSN 0277-3791. doi:10.1016/j.quascirev.2007.06.022. Архивирано (PDF) из оригинала 2011-03-02. г. Приступљено 4. 2. 2012. 
  13. ^ „Geographical and Meteorological Data” (PDF). Statistical Yearbook of the Republic of Croatia. Croatian Bureau of Statistics. 50: 40—41. 2018. ISSN 1333-3305. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 07. 2025. г. Приступљено 11. 1. 2025. 
  14. ^ Nejašmić, Ivo; Toskić, Aleksandar (јун 2000). „Razmještaj stanovništva u Republici Hrvatskoj – dio općih demogrfskih i društveno-gospodarskih procesa” [Population Distribution in the Republic of Croatia – A Part of General Demographic and Socio-Economic Processes]. Geoadria (на језику: хрватски). Zadar: University of Zadar, Croatian Geographic Society. 5 (1): 93—104. ISSN 1331-2294. doi:10.15291/geoadria.155 Слободан приступ. 
  15. ^ Jasminka Radović; Kristijan Čivić; Ramona Topić, ур. (2006). Biodiversity of Croatia (PDF). State Institute for Nature Protection, Ministry of Culture (Croatia). ISBN 953-7169-20-0. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 10. 2011. г. Приступљено 13. 10. 2011. 
  16. ^ Salopek, Igor (децембар 2010). „Krapina Neanderthal Museum as a Well of Medical Information”. Acta medico-historica Adriatica. Hrvatsko znanstveno društvo za povijest zdravstvene kulture. 8 (2): 197—202. ISSN 1334-4366. PMID 21682056. Архивирано из оригинала 28. 03. 2016. г. Приступљено 2011-10-15. 
  17. ^ Težak-Gregl, Tihomila (април 2008). „Study of the Neolithic and Eneolithic as reflected in articles published over the 50 years of the journal Opuscula archaeologica”. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog Zavoda. University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 30 (1): 93—122. ISSN 0473-0992. Архивирано из оригинала 03. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-15. 
  18. ^ Balen, Jacqueline (децембар 2005). „The Kostolac horizon at Vučedol”. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog Zavoda. University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 29 (1): 25—40. ISSN 0473-0992. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-15. 
  19. ^ Težak-Gregl, Tihomila (децембар 2003). „Prilog poznavanju neolitičkih obrednih predmeta u neolitiku sjeverne Hrvatske” [A Contribution to Understanding Neolithic Ritual Objects in the Northern Croatia Neolithic]. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog Zavoda (на језику: хрватски). University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 27 (1): 43—48. ISSN 0473-0992. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-15. 
  20. ^ Potrebica, Hrvoje; Dizdar, Marko (јул 2002). „Prilog poznavanju naseljenosti Vinkovaca i okolice u starijem željeznom dobu” [A Contribution to Understanding Continuous Habitation of Vinkovci and its Surroundings in the Early Iron Age]. Prilozi Instituta Za Arheologiju U Zagrebu (на језику: хрватски). Institut za arheologiju. 19 (1): 79—100. ISSN 1330-0644. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-15. 
  21. ^ Wilkes, John (1995). The Illyrians. Oxford, UK: Wiley-Blackwell. стр. 114. ISBN 978-0-631-19807-9. Приступљено 2011-10-15. „... in the early history of the colony settled in 385 BC on the island Pharos (Hvar) from the Aegean island Paros, famed for its marble. In traditional fashion they accepted the guidance of an oracle, ...” 
  22. ^ Wilkes, John (1995). The Illyrians. Oxford, UK: Wiley-Blackwell. стр. 115. ISBN 978-0-631-19807-9. Архивирано из оригинала 06. 11. 2012. г. Приступљено 2012-04-03. „The third Greek colony known in this central sector of the Dalmatian coast was Issa, on the north side of the island Vis.” 
  23. ^ Gibbon, Edward; John Bagnell Bury; Boorstin, Daniel J. (1995). The Decline and Fall of the Roman Empire. New York: Modern Library. стр. 335. ISBN 978-0-679-60148-7. Приступљено 2011-10-27. 
  24. ^ J. B. Bury (1923). History of the later Roman empire from the death of Theodosius I. to the death of Justinian. Macmillan Publishers. стр. 408. Приступљено 2011-10-15. 
  25. ^ Andrew Archibald Paton (1861). Researches on the Danube and the Adriatic. Trübner. стр. 218–219. Приступљено 2011-10-15. 
  26. ^ Heršak, Emil; Nikšić, Boris (септембар 2007). „Hrvatska etnogeneza: pregled komponentnih etapa i interpretacija (s naglaskom na euroazijske/nomadske sadržaje)” [Croatian Ethnogenesis: A Review of Component Stages and Interpretations (with Emphasis on Eurasian/Nomadic Elements)]. Migracijske i Etničke Teme (на језику: хрватски). Institute for Migration and Ethnic Studies. 23 (3): 251—268. ISSN 1333-2546. Архивирано из оригинала 08. 08. 2014. г. Приступљено 21. 04. 2018. 
  27. ^ Katičić, Radoslav (1989). „Ivan Mužić o podrijetlu Hrvata”. Starohrvatska Prosvjeta (на језику: хрватски). III (19): 243—270. ISSN 0351-4536. Архивирано из оригинала 07. 03. 2023. г. Приступљено 17. 02. 2026. 
  28. ^ Goldstein 1999, стр. 13.
  29. ^ Birin, Ante (јануар 2015). „Pregled političke povijesti Hrvata u ranome srednjem vijeku”. Nova Zraka U Europskom Svjetlu – Hrvatske Zemlje U Ranome Srednjem Vijeku (Oko 550 – Oko 1150) (на језику: хрватски): 40. Архивирано из оригинала 04. 04. 2023. г. Приступљено 17. 02. 2026 — преко Academia.edu. 
  30. ^ Bilogrivić, Goran (2018). „Carolingian Weapons and the Problem of Croat Migration and Ethnogenesis”. Ур.: Danijel Dzino; Ante Milošević; Trpimir Vedriš. Migration, Integration and Connectivity on the Southeastern Frontier of the Carolingian Empire. Brill. стр. 86—99. ISBN 978-90-04-38013-4. S2CID 165889390. doi:10.1163/9789004380134_007. 
  31. ^ Dzino, Danijel (2010). Becoming Slav, Becoming Croat: Identity Transformations in Post-Roman and Early Medieval Dalmatia. BRILL. стр. 175, 179—182. ISBN 9789004186460. 
  32. ^ Belošević, Janko (2000). „Razvoj i osnovne značajke starohrvatskih grobalja horizonta 7.-9. stoljeća na povijesnim prostorima Hrvata”. Radovi (на језику: хрватски). 39 (26): 71—97. ISSN 0352-6712. doi:10.15291/radovipov.2231 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 26. 03. 2023. г. Приступљено 17. 02. 2026. 
  33. ^ Fabijanić, Tomislav (2013). „14C date from early Christian basilica gemina in Podvršje (Croatia) in the context of Slavic settlement on the eastern Adriatic coast”. The early Slavic settlement of Central Europe in the light of new dating evidence. Wroclaw: Institute of Archaeology and Ethnology of the Polish Academy of Sciences. стр. 251—260. ISBN 978-83-63760-10-6. 
  34. ^ Bekić, Luka (2016). Rani srednji vijek između Panonije i Jadrana: ranoslavenski keramički i ostali arheološki nalazi od 6. do 8. stoljeća [Early medieval between Pannonia and the Adriatic: early Slavic ceramic and other archaeological finds from the sixth to eighth century] (на језику: хрватски и енглески). Pula: Arheološki muzej Istre. стр. 101, 119, 123, 138—140, 157—162, 173—174, 177—179. ISBN 978-953-8082-01-6. 
  35. ^ Mužić 2007, стр. 157–160.
  36. ^ Budak 2018, стр. 178–185.
  37. ^ Budak 2018, стр. 144–145.
  38. ^ Ivandija, Antun (април 1968). „Pokrštenje Hrvata prema najnovijim znanstvenim rezultatima” [Christianization of Croats according to the most recent scientific results]. Bogoslovska smotra (на језику: хрватски). University of Zagreb, Catholic Faculty of Theology. 37 (3–4): 440—444. ISSN 0352-3101. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 21. 04. 2018. 
  39. ^ Živković, Tibor (2013a). „On the Baptism of the Serbs and Croats in the Time of Basil I (867–886)” (PDF). Studia Slavica et Balcanica Petropolitana (1): 33—53. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 17. 02. 2026. 
  40. ^ Mužić 2007, стр. 169–170.
  41. ^ Budak 2018, стр. 106.
  42. ^ Brković, Milko (2001). „Diplomatička analiza papinskih pisama druge polovice IX. stoljeća destinatarima u Hrvatskoj” [The Papal Letters of the second half of the IXth Century to addressees in Croatia]. Radovi (на језику: хрватски). Zadar: HAZU (43): 29—44. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 17. 02. 2026. 
  43. ^ Posavec, Vladimir (март 1998). „Povijesni zemljovidi i granice Hrvatske u Tomislavovo doba” [Historical maps and borders of Croatia in age of Tomislav]. Radovi Zavoda Za Hrvatsku Povijest (на језику: хрватски). 30 (1): 281—290. ISSN 0353-295X. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-16. 
  44. ^ Margetić, Lujo (јануар 1997). „Regnum Croatiae et Dalmatiae u doba Stjepana II.” [Regnum Croatiae et Dalmatiae in age of Stjepan II]. Radovi Zavoda Za Hrvatsku Povijest (на језику: хрватски). 29 (1): 11—20. ISSN 0353-295X. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-16. 
  45. ^ а б Heka, Ladislav (октобар 2008). „Hrvatsko-ugarski odnosi od sredinjega vijeka do nagodbe iz 1868. s posebnim osvrtom na pitanja Slavonije” [Croatian-Hungarian relations from the Middle Ages to the Compromise of 1868, with a special survey of the Slavonian issue]. Scrinia Slavonica (на језику: хрватски). Hrvatski institut za povijest – Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje. 8 (1): 152—173. ISSN 1332-4853. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-16. 
  46. ^ а б в „Povijest saborovanja” [History of parliamentarism] (на језику: хрватски). Sabor. Архивирано из оригинала 2010-12-02. г. Приступљено 2010-10-18. 
  47. ^ Font 2005, стр. 17.
  48. ^ а б в г Frucht 2005, стр. 422–423.
  49. ^ Lane 1973, стр. 409.
  50. ^ „Povijest Gradišćanskih Hrvatov” [History of Burgenland Croats] (на језику: хрватски). Croatian Cultural Association in Burgenland. Архивирано из оригинала 2012-11-14. г. Приступљено 2011-10-17. 
  51. ^ Valentić, Mirko (30. 10. 1990). „TURSKI RATOVI i HRVATSKA DIJASPORA u XVI. STOLJEĆU”. Senjski Zbornik: Prilozi Za Geografiju, Etnologiju, Gospodarstvo, Povijest I Kulturu (на језику: хрватски). 17 (1): 45—60. ISSN 0582-673X. Архивирано из оригинала 04. 04. 2023. г. Приступљено 17. 02. 2026. 
  52. ^ „Povijest saborovanja”. Hrvatski sabor (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 18. 03. 2023. г. Приступљено 2020-05-30. 
  53. ^ Adkins & Adkins 2008, стр. 359–362.
  54. ^ Nicolson, Harold (2000). The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity: 1812–1822. Grove Press. стр. 180. ISBN 978-0-8021-3744-9. Приступљено 2011-10-17. 
  55. ^ а б Stančić, Nikša (фебруар 2009). „Hrvatski narodni preporod – ciljevi i ostvarenja” [Croatian National Revival – goals and achievements]. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci (на језику: хрватски). 10 (1): 6—17. ISSN 1332-2567. Архивирано из оригинала 03. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-07. 
  56. ^ Čuvalo, Ante (децембар 2008). „Josip Jelačić – Ban of Croatia”. Review of Croatian History. Croatian Institute of History. 4 (1): 13—27. ISSN 1845-4380. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-17. 
  57. ^ „Constitution of Union between Croatia-Slavonia and Hungary”. H-net.org. Архивирано из оригинала 04. 06. 2011. г. Приступљено 2010-05-16. 
  58. ^ Heka, Ladislav (децембар 2007). „Hrvatsko-ugarska nagodba u zrcalu tiska” [Croatian-Hungarian compromise in light of press clips]. Zbornik Pravnog Fakulteta Sveučilišta u Rijeci (на језику: хрватски). University of Rijeka. 28 (2): 931—971. ISSN 1330-349X. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 2012-04-10. 
  59. ^ Dubravica, Branko (јануар 2002). „Političko-teritorijalna podjela i opseg civilne Hrvatske u godinama sjedinjenja s vojnom Hrvatskom 1871–1886” [Political and territorial division and scope of civilian Croatia in the period of unification with the Croatian military frontier 1871–1886]. Politička Misao (на језику: хрватски). University of Zagreb, Faculty of Political Sciences. 38 (3): 159—172. ISSN 0032-3241. Архивирано из оригинала 04. 07. 2016. г. Приступљено 2012-06-20. 
  60. ^ Polatschek, Max (1989). Franz Ferdinand: Europas verlorene Hoffnung (на језику: немачки). Amalthea. стр. 231. ISBN 978-3-85002-284-2. Приступљено 2011-10-17. 
  61. ^ Tucker, Spencer; Priscilla Mary Roberts (2005). World War I: encyclopedia, Volume 1. ABC-CLIO. стр. 1286. ISBN 978-1-85109-420-2. 
  62. ^ „Parlamentarni izbori u Brodskom kotaru 1923. godine”. Scrinia Slavonica (на језику: хрватски). Croatian Institute of History – Slavonia, Syrmium and Baranya history branch. 3 (1): 452—470. новембар 2003. ISSN 1332-4853. Архивирано из оригинала 06. 04. 2016. г. Приступљено 17. 10. 2011. 
  63. ^ Югославия в XX веке 2011, стр. 245.
  64. ^ Tomasevich 2002, стр. 24.
  65. ^ Begonja, Zlatko (новембар 2009). „Ivan Pernar o hrvatsko-srpskim odnosima nakon atentata u Beogradu 1928. godine” [Ivan Pernar on Croatian-Serbian relations after 1928 Belgrade assassination]. Radovi Zavoda za povijesne znanosti HAZU u Zadru (на језику: хрватски). Croatian Academy of Sciences and Arts (51): 203—218. ISSN 1330-0474. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 2011-10-17. 
  66. ^ Jelić-Butić 1977, стр. 18.
  67. ^ Job 2002, стр. 9. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFJob2002 (help)
  68. ^ Job, Cvijeto (2002). Yugoslavia's ruin: the bloody lessons of nationalism, a patriot's warning. Rowman & Littlefield. стр. 9. ISBN 978-0-7425-1784-4. Приступљено 2011-10-27. 
  69. ^ Klemenčič & Žagar 2004, стр. 121–123.
  70. ^ Klemenčič & Žagar 2004, стр. 153–156.
  71. ^ „koncentracijski logori”. Приступљено 2021-02-16. 
  72. ^ Pavličević, Dragutin (2007). Povijest Hrvatske. Naklada Pavičić. стр. 441—442. ISBN 978-953-6308-71-2. 
  73. ^ Vipotnik, Matea (22. 6. 2011). „Josipović: Antifašizam je duhovni otac Domovinskog rata” [Josipović: Anti-Fascism is a Spiritual Forerunner of the Croatian War of Independence]. Večernji list (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2013-05-17. г. Приступљено 2011-10-14. 
  74. ^ Marica, Karakaš Obradov (28. 12. 2008). „Saveznički zračni napadi na Split i okolicu i djelovanje Narodne zaštite u Splitu tijekom Drugog svjetskog rata”. Historijski zbornik (на језику: хрватски). 61 (2): 323—349. ISSN 0351-2193. Архивирано из оригинала 08. 04. 2016. г. Приступљено 26. 01. 2019. 
  75. ^ Croatia на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
  76. ^ Bracewell, C.W.; Lampe, John R. „Croatia – World War II | Britannica”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 04. 04. 2023. г. Приступљено 2022-11-05. 
  77. ^ Maurović, Marko (8. 5. 2004). „Josip protiv Josifa (+ bilješke na str. 106-107)”. Pro tempore : časopis studenata povijesti (на језику: хрватски) (1): 73—83. ISSN 1334-8302. Архивирано из оригинала 29. 06. 2012. г. Приступљено 26. 1. 2019. 
  78. ^ „Predsjednik Sabora Luka Bebić na obilježavanju 64. obljetnice pobjede nad fašizmom i 65. obljetnice trećeg zasjedanja ZAVNOH-a u Topuskom”. Hrvatski sabor (на језику: хрватски). 9. 5. 2009. Архивирано из оригинала 26. 01. 2019. г. Приступљено 26. 1. 2019. 
  79. ^ Žerjavić, Vladimir (1995). „Demografski i ratni gubici Hrvatske u Drugom svjetskom ratu i poraću” [Demographic and War Losses of Croatia in the World War Two and in the Postwar Period]. Journal of Contemporary History (на језику: хрватски). Zagreb. 27 (3): 551. Архивирано из оригинала 26. 11. 2022. г. Приступљено 24. 02. 2026. 
  80. ^ Kočović 1985, стр. 126.
  81. ^ Geiger 2012, стр. 117–118.
  82. ^ Šute, Ivica (април 1999). „Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika – Građa za povijest Deklaracije” [Declaration on the Status and Name of the Croatian Standard Language – Declaration History Articles]. Radovi Zavoda Za Hrvatsku Povijest (на језику: хрватски). 31 (1): 317—318. ISSN 0353-295X. Архивирано из оригинала 05. 07. 2016. г. Приступљено 24. 02. 2026. 
  83. ^ Vurušić, Vlado (6. 8. 2009). „Heroina Hrvatskog proljeća” [Heroine of the Croatian Spring]. Jutarnji list (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2012-08-06. г. Приступљено 2011-10-14. 
  84. ^ Rich, Roland (1993). „Recognition of States: The Collapse of Yugoslavia and the Soviet Union”Неопходна новчана претплата. European Journal of International Law. 4 (1): 36—65. doi:10.1093/oxfordjournals.ejil.a035834. Архивирано из оригинала 19. 07. 2021. г. Приступљено 2011-10-18. 
  85. ^ Mišur, Ivo (2018). „Uloga političke emigracije iz NDH u događanjima na Bliskom istoku 1947–1964” (PDF). Gračanički glasnik – časopis za kulturnu historiju. XXIII (46): 49—60. Архивирано (PDF) из оригинала 25. 10. 2025. г. Приступљено 24. 02. 2026. 
  86. ^ Frucht 2005, стр. 433.
  87. ^ „Leaders of a Republic in Yugoslavia Resign”. The New York Times. Reuters. 12. 1. 1989. Архивирано из оригинала 2012-11-06. г. Приступљено 2010-02-07. 
  88. ^ Pauković, Davor (1. 6. 2008). „Posljednji kongres Saveza komunista Jugoslavije: uzroci, tijek i posljedice raspada” [Last Congress of the League of Communists of Yugoslavia: Causes, Consequences and Course of Dissolution]. Časopis za Suvremenu Povijest (на језику: хрватски). Centar za politološka istraživanja. 1 (1): 21—33. ISSN 1847-2397. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 2010-12-11. 
  89. ^ Magas, Branka (13. 12. 1999). „Obituary: Franjo Tudjman”. The Independent. Архивирано из оригинала 2012-11-10. г. Приступљено 2011-10-17. 
  90. ^ Sudetic, Chuck (26. 6. 1991). „2 Yugoslav States Vote Independence To Press Demands”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2012-11-10. г. Приступљено 2010-12-12. 
  91. ^ „Ceremonial session of the Croatian Parliament on the occasion of the Day of Independence of the Republic of Croatia”. Official web site of the Croatian Parliament. Sabor. 7. 10. 2004. Архивирано из оригинала 2012-03-14. г. Приступљено 2012-07-29. 
  92. ^ Sudetic, Chuck (4. 11. 1991). „Army Rushes to Take a Croatian Town”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2012-07-29. г. Приступљено 2012-07-29. 
  93. ^ Sudetic, Chuck (2. 10. 1990). „Croatia's Serbs Declare Their Autonomy”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2012-11-12. г. Приступљено 2010-12-11. 
  94. ^ Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States. Routledge. 1998. стр. 272—278. ISBN 978-1-85743-058-5. Архивирано из оригинала 27. 09. 2024. г. Приступљено 2010-12-16. 
  95. ^ „Croatia Clashes Rise; Mediators Pessimistic”. The New York Times. 19. 12. 1991. Архивирано из оригинала 2012-11-15. г. Приступљено 2012-07-29. 
  96. ^ Powers, Charles T. (1. 8. 1991). „Serbian Forces Press Fight for Major Chunk of Croatia”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 2012-05-16. г. Приступљено 2012-07-29. 
  97. ^ Goldstein 1999, стр. 233.
  98. ^ „SUMMARY OF JUDGEMENT FOR MILAN MARTIĆ”. Архивирано из оригинала 2007-12-15. г. Приступљено 2019-08-28. 
  99. ^ „Croatia marks 25 years since war with tolerance message”. Al Jazeera. 5. 8. 2020. Архивирано из оригинала 15. 10. 2020. г. Приступљено 24. 02. 2026. 
  100. ^ Bassiouni, Mahmoud Cherif; Manikas, Peter (1996). The Law of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. Transnational Publishers. стр. 86. ISBN 978-1-57105-004-5. 
  101. ^ Kinzer, Stephen (24. 12. 1991). „Slovenia and Croatia Get Bonn's Nod”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2012-06-20. г. Приступљено 2012-07-29. 
  102. ^ Montgomery, Paul L. (23. 5. 1992). „3 Ex-Yugoslav Republics Are Accepted into U.N.”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2012-11-11. г. Приступљено 2012-07-29. 
  103. ^ Murphy, Dean E. (8. 8. 1995). „Croats Declare Victory, End Blitz”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 2012-10-12. г. Приступљено 2010-12-18. 
  104. ^ „Officials Issue Messages for Victory and Homeland Thanksgiving Day”. total-croatia-news.com (на језику: енглески). 4. 8. 2019. Архивирано из оригинала 2023-04-05. г. Приступљено 2019-08-04. 
  105. ^ Janine Natalya Clark (2014). International Trials and Reconciliation: Assessing the Impact of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. London: Routledge. стр. 28. ISBN 978-1-317-97475-8. 
  106. ^ Krasniqi, Gëzim; Stjepanovic, Dejan, ур. (2017). Uneven Citizenship: Minorities and Migrants in the Post-Yugoslav Space. Routledge. стр. 1976. ISBN 978-1-317-38933-0. 
  107. ^ Hedges, Chris (16. 1. 1998). „An Ethnic Morass Is Returned to Croatia”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2013-05-18. г. Приступљено 2010-12-18. 
  108. ^ „Presidents apologise over Croatian war”. BBC News. BBC. 10. 9. 2003. Архивирано из оригинала 15. 11. 2025. г. Приступљено 2010-02-07. 
  109. ^ „Serbia to respond to Croatian genocide charges with countersuit at ICJ”. Southeast European Times. 20. 11. 2008. Архивирано из оригинала 02. 08. 2012. г. Приступљено 2010-02-07. 
  110. ^ „UN to hear Croatia genocide claim against Serbia”. Tehran Times. 19. 11. 2008. Архивирано из оригинала 14. 06. 2011. г. Приступљено 2010-02-07. 
  111. ^ Puljiz, Vlado; Bežovan, Gojko; Matković, Teo; Šućur, dr Zoran; Zrinščak, Siniša (2008). Socijalna politika Hrvatske (на језику: хрватски). Zagreb: Pravni fakultet u Zagrebu. стр. 43—52. ISBN 978-953-97320-9-5. 
  112. ^ „22 December – Christmas Constitution – the first Constitution of the independent Republic of Croatia”. sabor.hr. Архивирано из оригинала 03. 01. 2026. г. Приступљено 2023-06-27. 
  113. ^ „History and Development of Croatian Constitutional Judicature – Constitutional Court of the Republic of Croatia”. usud.hr. Архивирано из оригинала 14. 07. 2018. г. Приступљено 24. 02. 2026. 
  114. ^ „Partnerstvo za mir – Hrvatska enciklopedija”. enciklopedija.hr. Архивирано из оригинала 13. 01. 2026. г. Приступљено 24. 02. 2026. 
  115. ^ „Kronologija: Težak put od priznanja do kucanja na vrata EU – Jutarnji List”. jutarnji.hr (на језику: енглески). 2. 10. 2006. Архивирано из оригинала 14. 07. 2018. г. Приступљено 2020-05-30. 
  116. ^ „Kada je i kome Republika Hrvatska podnijela zahtjev za članstvo u Europskoj uniji?”. uprava.gov.hr. Архивирано из оригинала 14. 07. 2018. г. Приступљено 24. 02. 2026. 
  117. ^ „Kako je izgledao put Republike Hrvatske ka punopravnom članstvu u Europskoj uniji?”. uprava.gov.hr. Архивирано из оригинала 14. 07. 2018. г. Приступљено 2020-05-30. 
  118. ^ „Evo kako je izgledao hrvatski put prema EU!”. Dnevnik.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 14. 07. 2018. г. Приступљено 2020-05-30. 
  119. ^ „Hrvatska postala članica NATO saveza”. Dnevnik.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 16. 09. 2018. г. Приступљено 2020-05-30. 
  120. ^ „EU closes accession negotiations with Croatia”. European Commission. 30. 6. 2011. Архивирано из оригинала 08. 07. 2011. г. Приступљено 2011-09-24. 
  121. ^ „Croatia signs EU accession treaty”. European Union. 9. 12. 2011. Архивирано из оригинала 2012-01-23. г. Приступљено 2011-12-12. 
  122. ^ „Croatia voters back EU membership”. BBC News. 1. 6. 2018. Архивирано из оригинала 13. 10. 2018. г. Приступљено 24. 02. 2026. 
  123. ^ „Euro and Schengen: Croatia joins the Euro and Schengen areas”. European Commission. Архивирано из оригинала 18. 06. 2024. г. Приступљено 2023-06-27. 
  124. ^ а б „Population by Towns/Municipalities” (xlsx). Census of Population, Households and Dwellings in 2021. Zagreb: Croatian Bureau of Statistics. 2022. 
  125. ^ „Croatia in Figures” (PDF). Croatian Bureau of Statistics. 2018. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 9. 9. 2019. 
  126. ^ а б в г „Croatia”. The World Factbook (2026 изд.). Central Intelligence Agency. 22. 9. 2021.  (Archived 2021 edition)
  127. ^ Roser, Max (2014), „Total Fertility Rate around the world over the last two centuries”, Our World in Data, Gapminder Foundation, Архивирано из оригинала 7. 8. 2018. г., Приступљено 6. 5. 2019 
  128. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 113.
  129. ^ „Vlada uslišila molbe: Povećane kvote dozvola za strane radnike”. www.vecernji.hr. Архивирано из оригинала 18. 02. 2023. г. Приступљено 16. 06. 2025. 
  130. ^ Vidak, Nick (2008). „The Policy of Immigration in Croatia”. Politička Misao: Croatian Political Science Review. University of Zagreb, Faculty of Political Science. 35 (5): 57—75. ISSN 0032-3241. Архивирано из оригинала 06. 02. 2020. г. Приступљено 15. 10. 2010. 
  131. ^ „Croatia's population has dropped 10% in a decade, reveals census”. Euronews. 14. 1. 2022. Архивирано из оригинала 18. 02. 2023. г. Приступљено 23. 1. 2022. 
  132. ^ Prodger, Matt (5. 8. 2005). „Evicted Serbs remember Storm”. BBC News. Архивирано из оригинала 23. 10. 2012. г. 
  133. ^ „Report of the Secretary-General Submitted Pursuant to Security Council Resolution 1009 (1995)”. United Nations Security Council. 23. 8. 1995. стр. 3. Архивирано из оригинала 06. 08. 2022. г. Приступљено 16. 06. 2025. 
  134. ^ „Savez udruga Hrvata iz BiH izabrao novo čelništvo” [Union of associations of Bosnia and Herzegovina Croats elects new leadership] (на језику: хрватски). Index.hr. 28. 6. 2003. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 12. 10. 2011. 
  135. ^ „29 06 2010 – Benkovac” (на језику: хрватски). Office of the President of Croatia. 29. 6. 2010. Архивирано из оригинала 27. 11. 2010. г. Приступљено 12. 10. 2011. 
  136. ^ „U Hrvatskoj je loše i preporučam svakom mladom čovjeku da ode u Njemačku”. Dnevnik.hr. Архивирано из оригинала 18. 02. 2023. г. Приступљено 16. 06. 2025. 
  137. ^ „Population by Religion, by Towns/Municipalities, 2011 Census”. Census of Population, Households and Dwellings 2011. Zagreb: Croatian Bureau of Statistics. 1. 12. 2012. 
  138. ^ „Ustav Republike Hrvatske” [Constitution of the Republic of Croatia]. Narodne Novine (на језику: хрватски). 9. 7. 2010. Архивирано из оригинала 03. 06. 2019. г. Приступљено 11. 10. 2011. 
  139. ^ Veljković, Sandra; Stojan de Prato (5. 11. 2011). „Hrvatski postaje 24. službeni jezik Europske unije” [Croatian Becomes the 24th Official Language of the European Union]. Večernji list (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 27. 08. 2013. г. Приступљено 11. 10. 2011. 
  140. ^ Tafra, Branka (фебруар 2007). „Značenje narodnoga preporoda za hrvatski jezik” [Significance of the National Revival for Croatian]. Croatica et Slavica Iadertina (на језику: хрватски). 2: 43—55. ISSN 1845-6839. Архивирано из оригинала 21. 02. 2020. г. Приступљено 10. 10. 2011. 
  141. ^ Greenberg 2004
  142. ^ Kapović, Mate (2009). „Položaj hrvatskoga jezika u svijetu danas” [The Position of Croatian in the World Today]. Kolo (на језику: хрватски). Matica hrvatska (1–2). ISSN 1331-0992. Архивирано из оригинала 12. 01. 2012. г. Приступљено 26. 10. 2011. 
  143. ^ Turk, Marija (1996). „Jezični purizam”. Fluminensia: Časopis za filološka istraživanja (на језику: хрватски). 8 (1–2): 63—79. ISSN 0353-4642. Архивирано из оригинала 04. 04. 2023. г. Приступљено 16. 06. 2025. 
  144. ^ „Organska podloga hrvatskog jezika” [The Organic Base of Croatian] (на језику: хрватски). Institute of Croatian Language and Linguistics. Архивирано из оригинала 7. 8. 2011. г. Приступљено 11. 10. 2011. 
  145. ^ „Croatia Literacy Rate 1991-2025”. www.macrotrends.net. Архивирано из оригинала 21. 06. 2025. г. Приступљено 2025-04-05. 
  146. ^ „Croatia Literacy rate - data, chart”. TheGlobalEconomy.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 06. 2025. г. Приступљено 2025-04-05. 
  147. ^ „OBR-2024-2-2 Upper Secondary Schools, End of 2022/2023 School Year and Beginning of 2023/2024 School Year”. Državni zavod za statistiku (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 16. 06. 2025. г. Приступљено 2025-04-05. 
  148. ^ „Institut za razvoj obrazovanja – Pregled institucija”. Iro.hr. Архивирано из оригинала 6. 3. 2017. г. Приступљено 6. 3. 2017. 
  149. ^ „O nama” [About us] (на језику: хрватски). University of Zadar. Архивирано из оригинала 15. 06. 2015. г. Приступљено 15. 10. 2011. 
  150. ^ „University of Zagreb 1699–2005”. University of Zagreb. Архивирано из оригинала 31. 05. 2015. г. Приступљено 15. 10. 2011. 
  151. ^ „Croatia Innovation index”. CO-INVESTIN (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 07. 2025. г. Приступљено 2025-04-05. 
  152. ^ „The Founding of the Academy”. Croatian Academy of Sciences and Arts. Архивирано из оригинала 6. 6. 2010. г. Приступљено 12. 10. 2011. 
  153. ^ „Infrastructure for an era of crisis”. European Investment Bank (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 01. 2023. г. Приступљено 2021-06-07. 
  154. ^ „E-Schools in Croatia”. JASPERS. Архивирано из оригинала 04. 04. 2023. г. Приступљено 16. 06. 2025. 
  155. ^ а б в „Political Structure”. Government of Croatia. 6. 5. 2007. Архивирано из оригинала 2013-09-05. г. Приступљено 2011-10-14. 
  156. ^ „Members of the Government”. Government of Croatia. Архивирано из оригинала 2013-06-04. г. Приступљено 2011-10-14. 
  157. ^ „About the Parliament”. Sabor. Архивирано из оригинала 2016-07-06. г. Приступљено 2011-10-14. 
  158. ^ „Members of the 6th Parliament”. Sabor. Архивирано из оригинала 2016-07-06. г. Приступљено 2011-10-14. 
  159. ^ „Ustavne odredbe” [Provisions of the Constitution] (на језику: хрватски). Croatian Supreme Court. 21. 5. 2010. Архивирано из оригинала 06. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-14. 
  160. ^ „Zakon o sudovima”. narodne-novine.nn.hr. Архивирано из оригинала 07. 04. 2023. г. Приступљено 11. 02. 2026. 
  161. ^ „Državno odvjetništvo Republike Hrvatske”. dorh.hr. Архивирано из оригинала 24. 09. 2021. г. Приступљено 11. 02. 2026. 
  162. ^ „SOA – Security-intelligence system of the Republic of Croatia”. soa.hr. Архивирано из оригинала 04. 04. 2023. г. Приступљено 2021-01-23. 
  163. ^ Graaff, Bob de; Nyce, James M. (2. 8. 2016). Handbook of European Intelligence Cultures (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 73. ISBN 978-1-4422-4942-4. 
  164. ^ „MVEP • Date of Recognition and Establishment of Diplomatic Relations”. mvep.hr. Архивирано из оригинала 25. 10. 2016. г. Приступљено 2021-01-23. 
  165. ^ „MVEP • Diplomatski protokol”. mvep.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 03. 12. 2021. г. Приступљено 2021-01-23. 
  166. ^ „Overview of Croatia's Border Disputes with BiH, Montenegro, Serbia, Slovenia, Liberland”. total-croatia-news.com. 22. 1. 2017. Архивирано из оригинала 27. 03. 2019. г. Приступљено 2019-01-01. 
  167. ^ Steven Lee Myers (5. 4. 2008). „Bush Champions Expansive Mission for NATO”. The New York Times. Архивирано из оригинала 02. 05. 2019. г. Приступљено 2011-09-24. 
  168. ^ „Nato welcomes Albania and Croatia”. BBC News. 1. 4. 2009. Архивирано из оригинала 01. 10. 2025. г. Приступљено 2011-09-24. 
  169. ^ „Croatia begins new euro and Schengen zone era”. BBC News. 1. 1. 2023. Архивирано из оригинала 31. 01. 2023. г. Приступљено 2023-01-01. 
  170. ^ „Hrvatska manjina u Republici Srbiji”. hrvatiizvanrh.gov.hr. Središnji državni ured za Hrvate izvan Republike Hrvatske (Central State Office for Croats Outside the Republic of Croatia). Архивирано из оригинала 06. 04. 2023. г. Приступљено 11. 02. 2026. 
  171. ^ „Statement by the Presidency of the Croatian Academy of Sciences and Arts regarding the Bunjevci Croats” (PDF). info.hazu.hr. Glasnik HAZU. 2014. стр. 53. Архивирано (PDF) из оригинала 28. 11. 2023. г. Приступљено 11. 02. 2026. „The Presidency of the Croatian Academy of Sciences and Arts, in a session held on 12 September 2014, made the following statement explaining that the Bunjevci Croats form an integral part of the Croatian national corpus. The Presidency of the Croatian Academy of Sciences and Arts, one of the fundamental institutions of the Croatian nation and of all the citizens of the Republic of Croatia, among the roles of which belongs the preservation of national identity, made the following statement in a session held on 12 September 2014: The Bunjevci, a Croatian ethnic group, are made up of three branches: the Dalmatian-Herzegovinian branch; the Primorje-Lika branch; and the Danube Region branch. Not encroaching on the right of any individual to express their national affiliation based on their origin, history, traditional culture, customs and language – the western new-Štokavian and Ikavian – the Bunjevci Croats form an integral part of the Croatian national corpus.” 
  172. ^ „Hrvatska manjina u inozemstvu”. hrvatiizvanrh.gov.hr. Архивирано из оригинала 18. 06. 2024. г. Приступљено 11. 02. 2026. 
  173. ^ а б „Chain of Command in the CAF”. Croatian Ministry of Defence. Архивирано из оригинала 25. 06. 2017. г. Приступљено 2012-07-02. 
  174. ^ „Croatia”. The World Factbook (2026 изд.). Central Intelligence Agency. Приступљено 2021-01-23.  (Archived 2021 edition)
  175. ^ „SIPRI Military Expenditure Database”. Stockholm International Peace Research Institute. Архивирано из оригинала 2010-03-28. г. Приступљено 2011-09-09. 
  176. ^ Jelovac, Milan (23. 1. 2001). „Vojni rok u Hrvatskoj kraći, nego drugdje u Europi i NATO-u”. Vjesnik (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2012-01-27. г. Приступљено 2011-09-09. 
  177. ^ Nova, Redazione Agenzia (16. 8. 2024). „Croatia: the Minister of Defense announces that compulsory conscription will return into force from 2025”. Agenzia Nova (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 12. 2024. г. Приступљено 2024-08-20. 
  178. ^ „Another European country to reintroduce compulsory military draft as tensions soar”. The Independent (на језику: енглески). 19. 8. 2024. Архивирано из оригинала 20. 08. 2024. г. Приступљено 2024-08-20. 
  179. ^ „Hrvatska u najviše misija UN-a”. NACIONAL.HR (на језику: хрватски). 28. 6. 2019. Архивирано из оригинала 18. 02. 2023. г. Приступљено 2021-01-23. 
  180. ^ „GODIŠNJE IZVJEŠĆE O OBRANI za 2019. – podnositeljica: Vlada Republike Hrvatske”. Hrvatski sabor (на језику: хрватски). 3. 9. 2020. Архивирано из оригинала 2023-02-18. г. Приступљено 2021-01-23. 
  181. ^ „Godišnje izvješće o obrani za 2019.” (на језику: хрватски). Vlada Republike Hrvatske. 3. 9. 2020. стр. 95. Архивирано из оригинала 04. 04. 2023. г. 
  182. ^ „Nacionalno izviješće Hrvatska” [Croatia National Report] (PDF) (на језику: хрватски). Council of Europe. јануар 2010. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 25. 2. 2012. 
  183. ^ „Country and Lending Groups”. World Bank. Архивирано из оригинала 2018-01-11. г. Приступљено 2020-01-10. 
  184. ^ а б „Report for Selected Countries and Subjects”. IMF (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 04. 2024. г. Приступљено 2024-06-02. 
  185. ^ „Eurostat – EU Countries by GDP per capita (PPS) to EU Average (%)”. Statistics|Eurostat. Архивирано из оригинала 18. 06. 2024. г. Приступљено 2024-06-02. 
  186. ^ „Government of the Republic of Croatia – PM Plenković: Croatia's GDP growth of 2.8 percent is among highest in the EU”. vlada.gov.hr. Архивирано из оригинала 18. 06. 2024. г. Приступљено 2024-06-02. 
  187. ^ а б „Web”. Državni zavod za statistiku (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 18. 06. 2024. г. Приступљено 2025-11-26. 
  188. ^ „Croatia Unemployment Rate”. The Global Economy.com. Архивирано из оригинала 04. 02. 2019. г. Приступљено 2019-02-03. 
  189. ^ „ROBNA RAZMJENA REPUBLIKE HRVATSKE S INOZEMSTVOM u 2018.KONAČNI PODACI/FOREIGN TRADE IN GOODS OF THE REPUBLIC OF CROATIA, 2018 FINAL DATA” (на језику: хрватски). Croatian Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала 28. 02. 2024. г. Приступљено 28. 01. 2026. 
  190. ^ „Croatia ranks No.1 in EU for water resources per capita”. Croatia Week. 25. 3. 2024. Архивирано из оригинала 26. 03. 2024. г. Приступљено 28. 01. 2026. 
  191. ^ „Background Note: Croatia”. United States Department of State. Архивирано из оригинала 2010-05-27. г. Приступљено 2008-12-04. 
  192. ^ „CPI 2022”. Transparency International. 31. 1. 2023. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 2023-04-18. 
  193. ^ „Novac – Javni dug dosegnuo rekord: njegov udjel u BDP-u narastao na 85,3 posto”. novac.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 14. 10. 2020. Архивирано из оригинала 18. 02. 2023. г. Приступљено 2021-01-23. 
  194. ^ „Hrvatsku posjetilo 6,8 milijuna gostiju, otkrivamo kolika će biti zarada od turizma”. vecernji.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 05. 04. 2023. г. Приступљено 2021-01-23. 
  195. ^ Pili, Tomislav; Verković, Davor (1. 10. 2011). „Iako čini gotovo petinu BDP-a, i dalje niskoprofitabilna grana domaće privrede” [Even though it comprises nearly a fifth of the GDP, it is still a low-profit branch of the national economy]. Vjesnik (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2022-10-05. г. Приступљено 2011-10-20. 
  196. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 425.
  197. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 427.
  198. ^ „DOLASCI i NOĆENJA TURISTA u 2019.”. Croatian Bureau of Statistics. 28. 2. 2020. Архивирано из оригинала 15. 07. 2025. г. 
  199. ^ „History of Opatija”. Opatija Tourist Board. Архивирано из оригинала 2012-04-29. г. Приступљено 2011-10-21. 
  200. ^ „Activities and attractions”. Croatian National Tourist Board. Архивирано из оригинала 03. 04. 2016. г. Приступљено 2011-10-21. 
  201. ^ „Croatia”. Foundation for Environmental Education. Архивирано из оригинала 2011-12-02. г. Приступљено 2011-10-21. 
  202. ^ „Croatia again top in Europe for swimming water quality”. Croatia Week. 10. 6. 2023. Архивирано из оригинала 10. 06. 2023. г. Приступљено 2023-06-10. 
  203. ^ „UNWTO World Tourism Barometer and Statistical Annex, May 2019”. UNWTO World Tourism Barometer. 17 (2): 1—40. 22. 5. 2019. ISSN 1728-9246. S2CID 243009713. doi:10.18111/wtobarometereng.2019.17.1.2. 
  204. ^ „Croatian highlights, Croatia”. Euro-poi.com. Архивирано из оригинала 2013-02-24. г. Приступљено 2013-03-26. 
  205. ^ „The 2023 solo travel index”. Bounce. 24. 5. 2023. Архивирано из оригинала 08. 09. 2024. г. Приступљено 28. 01. 2026. 
  206. ^ „The Pinterest x Zola 2023 Wedding Trends Report”. Pinterest Newsroom. 25. 4. 2023. Архивирано из оригинала 21. 09. 2023. г. Приступљено 2023-06-11. 
  207. ^ а б в Tanja Poletan Jugović (11. 4. 2006). „The integration of the Republic of Croatia into the Pan-European transport corridor network”. Pomorstvo. University of Rijeka, Faculty of Maritime Studies. 20 (1): 49—65. Архивирано из оригинала 26. 04. 2011. г. Приступљено 2010-10-14. 
  208. ^ „Odluka o izmjenama i dopunama odluke o razvrstavanju javnih cesta u autoceste” [Decision on amendments and additions to the Decision on classification of public roads as motorways]. Narodne Novine (на језику: хрватски). 30. 1. 2009. Архивирано из оригинала 28. 05. 2009. г. Приступљено 2010-10-18. 
  209. ^ „Mreža autocesta – HUKA”. huka.hr. Архивирано из оригинала 04. 04. 2023. г. Приступљено 2020-12-16. 
  210. ^ „Traffic counting on the roadways of Croatia in 2009 – digest” (PDF). Hrvatske ceste. Архивирано из оригинала (PDF) 2011-02-21. г. Приступљено 2010-05-01. 
  211. ^ „EuroTest”. Eurotestmobility.com. Архивирано из оригинала 2011-04-30. г. Приступљено 2009-01-03. 
  212. ^ „Brinje Tunnel Best European Tunnel”. Javno.com. Архивирано из оригинала 2009-01-15. г. Приступљено 2009-01-03. 
  213. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 350.
  214. ^ Pili, Tomislav (10. 5. 2011). „Skuplje korištenje pruga uništava HŽ” [More Expensive Railway Fees Ruin Croatian Railways]. Vjesnik (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2024-05-26. г. Приступљено 2011-10-26. 
  215. ^ „Croatia: EIB commits €400 million in green funding to modernise railways”. European Investment Bank (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 01. 2026. г. Приступљено 2025-04-05. 
  216. ^ а б „Modernizing mobility: A new era in rail travel | Končar”. www.koncar.hr. Архивирано из оригинала 18. 01. 2026. г. Приступљено 2025-04-05. 
  217. ^ „Croatia opens long-awaited bridge bypassing Bosnia” (на језику: енглески). Al Jazeera. Архивирано из оригинала 26. 07. 2022. г. Приступљено 2022-11-05. 
  218. ^ „Air transport”. Ministry of the Sea, Transport and Infrastructure (Croatia). Архивирано из оригинала 2016-07-03. г. Приступљено 2011-10-10. 
  219. ^ Meštrović, Damjan (2018). Utjecaj izgradnje novog terminala na poslovanje Zračne luke Franjo Tuđman (Теза) (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 18. 06. 2024. г. Приступљено 11. 02. 2026. 
  220. ^ а б „Croatia Airlines takes delivery of its first A220 in new livery | Airbus”. www.airbus.com (на језику: енглески). 29. 7. 2024. Приступљено 2025-04-05. 
  221. ^ а б „Croatia Airlines takes delivery of its first A220 in new livery | Airbus”. aircraft.airbus.com (на језику: енглески). 30. 7. 2024. Архивирано из оригинала 22. 01. 2026. г. Приступљено 2025-04-05. 
  222. ^ Peters, Luke (7. 3. 2024). „Croatia Airlines reveals 2024 expansion plans and new routes”. aerotime.aero (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 02. 2026. г. Приступљено 2025-04-05. 
  223. ^ „Sommerflugplan : Neue Ziele ab Hamburg liegen vor allem im Osten – WELT”. DIE WELT (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 07. 01. 2026. г. Приступљено 2025-04-05. 
  224. ^ „Riječka luka –jadranski "prolaz" prema Europi” [The Port of Rijeka – Adriatic "gateway" to Europe] (на језику: хрватски). World Bank. 3. 3. 2006. Архивирано из оригинала 2012-08-05. г. Приступљено 2011-10-13. 
  225. ^ „Luke” [Ports] (на језику: хрватски). Ministry of the Sea, Transport and Infrastructure (Croatia). Архивирано из оригинала 2012-12-16. г. Приступљено 2011-08-24. 
  226. ^ „Plovidbeni red za 2011. godinu” [Sailing Schedule for Year 2011] (на језику: хрватски). Agencija za obalni linijski pomorski promet. Архивирано из оригинала 2011-07-15. г. Приступљено 2011-08-27. 
  227. ^ „Plovni putovi” [Navigable routes] (на језику: хрватски). Ministry of the Sea, Transport and Infrastructure (Croatia). Архивирано из оригинала 2012-12-16. г. Приступљено 2011-09-10. 
  228. ^ „The JANAF system”. Jadranski naftovod. Архивирано из оригинала 31. 03. 2012. г. Приступљено 2011-10-08. 
  229. ^ „Transportni sustav” [Transport system] (на језику: хрватски). Plinacro. Архивирано из оригинала 27. 01. 2012. г. Приступљено 2011-10-08. 
  230. ^ „U.S. Department of State factsheet”. Архивирано из оригинала 21. 05. 2019. г. Приступљено 2023-04-24. 
  231. ^ 2010 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 298–302.
  232. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 307.
  233. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 304.
  234. ^ „Croatia, Slovenia's nuclear plant safe: Croatian president”. EU Business. 28. 3. 2011. Архивирано из оригинала 23. 09. 2011. г. Приступљено 2011-10-08. 
  235. ^ „Culture and History”. Croatian National Tourist Board. Архивирано из оригинала 2011-10-16. г. Приступљено 2011-10-07. 
  236. ^ „Djelokrug” [Scope of authority] (на језику: хрватски). Ministry of Culture (Croatia). Архивирано из оригинала 24. 11. 2011. г. Приступљено 2011-10-07. 
  237. ^ „Croatia – intangible heritage – Culture Sector”. Архивирано из оригинала 18. 06. 2024. г. Приступљено 2024-04-26. 
  238. ^ „Browse the Lists of Intangible Cultural Heritage and the Register of good safeguarding practices – intangible heritage”. UNESCO. Архивирано из оригинала 29. 04. 2018. г. Приступљено 11. 02. 2026. 
  239. ^ Nash, Eric P. (30. 7. 1995). „STYLE; Dressed to Kill”. The New York Times. Архивирано из оригинала 09. 11. 2012. г. Приступљено 2011-10-12. 
  240. ^ Huzjan, Vladimir (јул 2008). „Pokušaj otkrivanja nastanka i razvoja kravate kao riječi i odjevnoga predmeta” [The origin and development of the tie (kravata) as a word and as a garment]. Povijesni prilozi (на језику: хрватски). Croatian Institute of History. 34 (34): 103—120. ISSN 0351-9767. Архивирано из оригинала 29. 06. 2012. г. Приступљено 2011-10-17. 
  241. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 512–513.
  242. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 516–521.
  243. ^ Piteša, Adriana (10. 11. 2010). „Interliber: Nobelovci se prodaju za 20, bestseleri za 50, remek-djela za 100 kuna” [Interliber: Nobel Laureates Sold for 20, Bestsellers for 50, Masterpieces for 100 Kuna]. Jutarnji list (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2012-01-24. г. Приступљено 2011-10-13. 
  244. ^ Clissold, Stephen; Henry Clifford Darby (1968). A short history of Yugoslavia from early times to 1966. CUP Archive. стр. 51—52. ISBN 978-0-521-09531-0. Приступљено 2011-11-30. 
  245. ^ MacGregor, Sandra (17. 6. 2013). „Varaždin: Croatia's 'little Vienna<span style="padding-right:0.2em;">'”Неопходна новчана претплата. Telegraph Media Group. Архивирано из оригинала 2022-01-10. г. Приступљено 2013-09-04. 
  246. ^ „Najljepši gradovi Sjeverne Hrvatske – Karlovac, Ozalj, Ogulin” [The Most Beautiful Cities of the Northern Croatia – Karlovac, Ozalj, Ogulin]. Jutarnji list (на језику: хрватски). 14. 8. 2010. Архивирано из оригинала 07. 07. 2016. г. Приступљено 2011-10-10. 
  247. ^ Darja Radović Mahečić (2006). „Sekvenca secesije – arhitekt Lav Kalda” [Sequence of the Art Nouveau – Architect Lav Kalda] (PDF). Radovi Instituta Za Povijest Umjetnosti (на језику: хрватски). Institute of Art History (Croatia). 30: 241—264. ISSN 0350-3437. Архивирано из оригинала (PDF) 2011-07-21. г. Приступљено 2011-10-10. 
  248. ^ а б „Croatian Art History – Overview of Prehistory”. Ministry of Foreign Affairs and European Integration (Croatia). Архивирано из оригинала 2011-10-07. г. Приступљено 2011-10-10. 
  249. ^ „Church of Saint Donat”. Zadar Tourist Board. Архивирано из оригинала 2014-03-24. г. Приступљено 2011-10-10. 
  250. ^ Nujić, Pavao (септембар 2011). „Josip Juraj Strossmayer – Rođeni Osječanin” [Josip Juraj Strossmayer – Native of Osijek]. Essehist (на језику: хрватски). University of Osijek – Faculty of Philosophy. 2: 70—73. ISSN 1847-6236. Архивирано из оригинала 13. 12. 2019. г. Приступљено 2011-10-10. 
  251. ^ а б Hintz, Martin (2004). Croatia: Enchantment of the World. Scholastic. стр. 105–107. ISBN 0-516-24253-9. 
  252. ^ „The Baška tablet”. Island of Krk Tourist Board. Архивирано из оригинала 2019-05-02. г. Приступљено 2011-10-13. 
  253. ^ „Hrvatska književnost u 270.000 redaka” [Croatian Literature in 270,000 Lines] (на језику: хрватски). Miroslav Krleža Institute of Lexicography. 11. 2. 2011. Архивирано из оригинала 2011-12-17. г. Приступљено 2011-10-13. 
  254. ^ Kaplan, Robert D. (18. 4. 1993). „A Reader's Guide to the Balkans”. The New York Times. Архивирано из оригинала 07. 09. 2018. г. Приступљено 11. 02. 2026. 
  255. ^ Benfield, Richard W. (2003). „Croatia”. Ур.: Quick, Amanda C. World Press Encyclopedia. 1 (2 изд.). Detroit: Gale. ISBN 0-7876-5583-X. Архивирано из оригинала 29. 08. 2011. г. Приступљено 2011-09-13. 
  256. ^ „Press Freedom Index 2019”. Reporters Without Borders. Архивирано из оригинала 23. 08. 2019. г. Приступљено 2019-09-10. 
  257. ^ „Croatia”. freedomhouse.org. 28. 1. 2019. Архивирано из оригинала 2019-07-19. г. Приступљено 2019-09-10. 
  258. ^ „About Hina”. HINA. Архивирано из оригинала 2011-10-11. г. Приступљено 2011-10-13. 
  259. ^ „Popis programa DTV | OIV digitalni signali i mreže”. oiv.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 05. 04. 2023. г. Приступљено 2021-01-23. 
  260. ^ „Popis programa digitalne televizije” [List of Digital Television Programmes] (на језику: хрватски). Odašiljači i veze. Архивирано из оригинала 2018-11-06. г. Приступљено 2018-12-23. 
  261. ^ „HRT broadcasting via satellite”. Croatian Radiotelevision. 20. 5. 2008. Архивирано из оригинала 2013-08-28. г. Приступљено 2011-10-13. 
  262. ^ а б 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 510.
  263. ^ v.k. (11. 10. 2020). „Radio stanice u Zagrebu i Zagrebačkoj županiji”. ZGportal Zagreb (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 21. 01. 2021. г. Приступљено 2021-01-23. 
  264. ^ Babić, Sandra (15. 1. 2007). „Prva Internet televizija u Hrvatskoj” [The First Internet Television in Croatia] (на језику: хрватски). Lider. Архивирано из оригинала 2012-01-11. г. Приступљено 2011-10-13. 
  265. ^ Arslani, Merita (6. 11. 2010). „Već je 450 tisuća Hrvata prešlo na kabelsku i gleda 200 TV programa” [450 thousand Croats already switched to cable, watching 200 TV channels]. Jutarnji list (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2012-01-24. г. Приступљено 2011-10-13. 
  266. ^ „Print Products”. Europapress Holding. Архивирано из оригинала 2011-10-08. г. Приступљено 2011-10-13. 
  267. ^ „Daily papers”. Styria Media Group. Архивирано из оригинала 2011-09-21. г. Приступљено 2011-10-13. 
  268. ^ Vozab, Dina (децембар 2014). „Tisak u krizi: analiza trendova u Hrvatskoj od 2008. do 2013.”. Medijske Studije (на језику: хрватски). 5 (10): 141. Архивирано из оригинала 27. 12. 2015. г. Приступљено 2015-12-26. 
  269. ^ „AZTN: Prodaja dnevnih i tjednih novina nastavlja padati”. tportal.hr. Архивирано из оригинала 05. 04. 2023. г. Приступљено 2021-01-23. 
  270. ^ „Croatia”. Eurovision Song Contest. Архивирано из оригинала 03. 05. 2024. г. Приступљено 2024-05-19. 
  271. ^ Piteša, Adriana (12. 9. 2006). „Ministarstvo financira rekordan broj filmova” [Ministry [of Culture] funding a record number of films]. Jutarnji list (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2012-01-26. г. Приступљено 2011-10-13. 
  272. ^ „Potpora hrvatskim filmovima i koprodukcijama” [Supporting Croatian Films and Co-Productions] (на језику: хрватски). Croatian Radiotelevision. 18. 3. 2011. Архивирано из оригинала 2013-08-28. г. Приступљено 2011-10-13. 
  273. ^ Smith, Ian Hayden (2012). International Film Guide 2012. International Film Guide. стр. 94. ISBN 978-1-908215-01-7. 
  274. ^ Jerbić, Vedran (12. 7. 2011). „Trierova trijumfalna apokalipsa” [Trier's Triumphant Apocalypse]. Vjesnik (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2011-12-17. г. Приступљено 2011-10-13. 
  275. ^ Trkulja, Božidar (29. 5. 2011). „"Surogat" napunio pola stoljeća” ["Ersatz" celebrates half a century]. Vjesnik (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2011-12-17. г. Приступљено 2011-10-13. 
  276. ^ „Film Producer Branko Lustig Becomes Honorary Citizen of Zagreb”. Total Croatia News. 23. 4. 2019. Архивирано из оригинала 2023-04-05. г. Приступљено 2019-09-10. 
  277. ^ Stošić, Dino (23. 1. 2025). „Gdje pogledati film 'Čovjek koji nije mogao šutjeti', koji je sad i službeno nominiran za Oscara?”. 24sata.hr. Архивирано из оригинала 07. 12. 2025. г. Приступљено 2025-01-23. 
  278. ^ „Filming Locations in Croatia”. IMDb. Архивирано из оригинала 26. 11. 2024. г. Приступљено 2024-10-12. 
  279. ^ „Movies and TV Shows filmed in Croatia”. SaltyMiles. Архивирано из оригинала 10. 01. 2026. г. Приступљено 2024-10-12. 
  280. ^ „Why Croatia is a Filming and Production Paradise”. Lbbonline. Архивирано из оригинала 01. 02. 2026. г. Приступљено 2024-10-12. 
  281. ^ „Filming in Croatia”. Hrvatski audiovizualni centar. Архивирано из оригинала 08. 02. 2026. г. Приступљено 2024-10-12. 
  282. ^ „How Croatia has become a hub for filmmakers”. Croatia Week. 2. 10. 2023. Архивирано из оригинала 10. 02. 2026. г. Приступљено 2024-10-12. 
  283. ^ а б „Gastronomy and enology”. Croatian National Tourist Board. Архивирано из оригинала 06. 04. 2016. г. Приступљено 2011-10-13. 
  284. ^ 2018 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia, стр. 265.
  285. ^ Skenderović, Robert (2002). „Kako je pivo došlo u Hrvatsku”. Hrvatska revija (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 05. 06. 2013. г. Приступљено 2011-09-10. 
  286. ^ „Michelin guide: Croatia”. Архивирано из оригинала 11. 08. 2025. г. Приступљено 2023-06-15. 
  287. ^ а б в г „Croatia.eu – land and people”. Croatia.eu – land and people. Архивирано из оригинала 07. 01. 2026. г. Приступљено 2025-03-02. 
  288. ^ а б Sanela Škorić, Zlatko Hodak • The system of sports financing and management Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (15. јул 2025). Zb. rad. Ekon. fak. Rij. • 2011 • vol. 29 • sv. 2 • 443–464
  289. ^ Pedišić, Željko; Strika, Melanija; Matolić, Tena (1. 6. 2023). „Physical Activity of Children and Adolescents in Croatia: A Global Matrix 4.0 Systematic Review of Its Prevalence and Associated Personal, Social, Environmental, and Policy Factors” (PDF). Journal of Physical Activity and Health. Human Kinetics. 20 (6): 487—499. ISSN 1543-3080. PMID 37076241. doi:10.1123/jpah.2022-0500 Слободан приступ. Приступљено 2025-03-02. 
  290. ^ „News”. Croatian Parliament. 1. 1. 1970. Архивирано из оригинала 16. 01. 2026. г. Приступљено 2025-03-02. 
  291. ^ Škorić, Sanela; Hodak, Zlatko (16. 12. 2011). „The System of Sports Financing and Management in the Republic of Croatia”. Zbornik Radova Ekonomskog Fakulteta u Rijeci / Proceedings of Rijeka School of Economics. University of Rijeka, Faculty of Economics. 29 (2). ISSN 1846-7520. Приступљено 2025-03-02. 
  292. ^ „National Sports Federations”. Croatian Olympic Committee. Архивирано из оригинала 15. 07. 2025. г. Приступљено 2025-03-02. 
  293. ^ „Croatians at the Olympic Games”. Expat in Croatia. 22. 7. 2024. Архивирано из оригинала 12. 12. 2025. г. Приступљено 2025-03-02. 
  294. ^ „Tennis in Croatia”. tennis-academies.com. 18. 4. 2021. Архивирано из оригинала 01. 12. 2025. г. Приступљено 2025-03-02. 
  295. ^ „Croatia the only nation with medals in football, handball & waterpolo world cups”. Croatia Week. 3. 2. 2025. Архивирано из оригинала 09. 12. 2025. г. Приступљено 2025-03-02. 
  296. ^ „Sportska Hrvatska”. Sportska Hrvatska. 25. 11. 2019. Архивирано из оригинала 11. 12. 2025. г. Приступљено 2025-03-02. 
  297. ^ „History”. DOBRO World Cup (на језику: латински). 20. 2. 2019. Архивирано из оригинала 13. 12. 2025. г. Приступљено 2025-03-02. 

Литература

Спољашње везе

45° 10′ N 15° 30′ E / 45.167° С; 15.500° И / 45.167; 15.500

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хрватска&oldid=30872963”