Хрватско вијеће одбране

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Хрватско веће одбране)
Хрватско вијеће одбране
Hrvatsko vijeće obrane  (хрватски)
Пришивка припадника Хрватског вијећа одбране
МотоХВО нас води
Основана8. април 1992. год.; прије 31 године (1992-04-08)
Распуштенаоктобар 2005. год.; прије 18 година (2005-10)
Видови војскеКопнена војска
Главни штабМостар
Вођство
Предсједник
Херцег-Босне
Мате Бобан
Министар одбранеПерица Јукић
Бројно стање
Активни састав34,8 хиљада припадника (фебруар 1993);[1] око 50 хиљада припадника (укључујући полицију)[2]
Сродни чланци
Знајачне
битке
Рат у Босни и Херцеговини
Бошњачко-хрватски рат
Рат у Хрватској

Хрватско вијеће одбране (ХВО; хрв. Hrvatsko vijeće obrane, HVO) било је оружана формација босанскохерцеговачких Хрвата. Основали су је 8. априла 1992. чланови Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине. Представљала је оружане снаге Херцег-Босне за вријеме рата у Босни и Херцеговини, као и Хрватске одбрамбене снаге, и бранила је хрватске интересе на простору бивше Југославије. Велику подршку пружала јој је Хрватска војска, а сматра се једном од најбројнијих и најдјелотворнијих хрватских војних формација на простору бивше Југославије.[2]

Постојала током рата у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995, након чега је ушла у састав Војске Федерације Босне и Херцеговине.[2] Након војне реформе 2005, војно насљеђе и идентитет Хрватског вијећа одбране његује 1. пјешадијски (гардијски) пук (хрв. 1. pješačka (gardijska) pukovnija) Оружаних снага Босне и Херцеговине.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Образовање[уреди | уреди извор]

Према историчарима, за образовање је заслужна политика предсједника Хрватске Фрање Туђмана, једног од најватренијих присталица идеје „Велике Хрватске”, који је настојао да Хрватској припоји оне дијелове Босне и Херцеговине у којима живи претежно хрватско становништво.[4] Међутим, у Хрватској су дјеловали и радикални националисти који су жељели да обнове Хрватску у границама фашистичке марионетске Независне Државе Хрватске из Другог свјетског рата.[5]

У љето 1991, већ у вријеме распада Југославије, Хрватска демократска заједница је почела да образује паравојне формације на простору БиХ. Политички и војни врх Хрватске уложио је значајне напоре да оснује војну босанскохерцеговачких Хрвата. Захваљујући томе, Хрватско вијеће одбране је образовано за кратко вријеме и дочекало је избијање борбених дејстава са већ успостављеном структуром.[6][7]

2С1 „Гвоздика” коју су припадници ХВО заробили од српских снага.

Према хрватском историчару Давору Марјану, испорука оружја из Хрватске у БиХ почела је још 1991. године. У почетку је попуна била само јединицама босанскохерцеговачких Хрвата, али је након почетка борбених дејстава већих размјера почело снабдијевање оружје Армије Републике Босне и Херцеговине, оружаних снага Муслимана. Поред наоружања и војне опреме, у прољеће 1992. хрватски војници су почели да попуњавају одреде босанскохерцеговачких Хрвата. Конкретно, према одлуци генерал-инспектора Оружаних снага Хрватске генерала Мартина Шпегеља, у БиХ су упућена војна лица из дијелова Оперативне зоне „Ријека”.[8]

Хрватско вијеће одбране је званично основано 8. априла 1992. као босанскохерцеговачко-хрватска организација, чија је сврха била координација дјеловања хрватских и босанскохерцеговачких војних формација.[9] Прва војне јединице ХВО дејуре су образоване 15. маја, иако су још раније образовани Одјел одбране, Главни штаб, војна полиција, управа и главна логистичка база у Грудама.[10]

Учешће у сукобима[уреди | уреди извор]

Противници ХВО током рата у БиХ били су Војска Републике Српске, оружана сила Републике Српске, и Армија Републике Босне и Херцеговине, оружана сила Републике Босне и Херцеговине — непосредне правне насљеднице Социјалистичке Републике БиХ. У априлу 1993, заоштрени етнички сукоби резултирали су избијањем Хрватско-бошњачког сукоба.[11] Уз подршку Загреба, ХВО је тражио да Бошњаци према Венс—Овеновом плану одмах повуку трупе са подручја претежног насељених Хрватима. Алија Изетбеговић, бошњачки лидер, одбио је да се повинује, а хрватске милиције су почеле да заузимају ове територије и протјерују нехрватско становништво. Све оне који су одбили да напусти територију, припадници ХВО су убијали. Нарочито много Бошњака је протјерано из Лашванске долине.[12]

Регистарске таблице ХВО са грбом Хрватске Републике Херцег-Босне.

Због сличности назива на пришивкама, припадници ХВО су се врло често мијешали са припадницима хрватских регуларних снага. У Ахмићима код Витеза је 16. априла 1993. стријељано око 120 бошњачких цивила, а њихове куће су спаљене до темеља,[12][13] укључујући цијело село.[11] Истог дана десио се још један покољ у самом Витезу: Хрвати су опсјели град и пуцали на њега артиљеријом. Готово све бошњачке куће су изгорјеле, 172 особе су погинуле, а 5000 је избјегло, док је 1200 људи послато у логоре.[14] Од маја 1993. до јануара 1994. ХВО је извршио етничко чишћење Мостара, протјеравши хиљаде Бошњака и пљачкајући њихове домове. Мушкарци су послати у логор Дретељ, док су жене силоване.[12]

У марту 1994, под притиском Сједињених Држава, ХВО је објавио прекид ватре и убрзо је постао са активним борбеним дејствима против Бошњака. Бошњачки вођа Алија Изетбеговић и хрватски предсједник Фрањо Туђман закључили су мировни споразум, који су Бошњаци дали право пролаза хрватским трупама. ХВО је званично добио могућност пружања помоћи Хрватској војсци у рату против Срба (учествујући у операцијама „Зима ’94”, „Скок 2”, „Љето ’95”, „Маестрал 2” и „Јужни потез”), а такође је учествовао у операцији „Олуја” која је довела до ликвидације Републике Српске Крајине.[15]

Послије рата[уреди | уреди извор]

Постројавање ХВО у Родочу код Мостара 11. маја 2001. године.

Рат у Босни и Херцеговини окончај је потписивањем Дејтонског мировног споразума 1995. којим је одобрена будућа структура Босне и Херцеговине. Исто године ХВО је ушао у састав Војске Федерације Босне и Херцеговине.[2]

У Херцеговачкој банци након пет и по година пронађено је 50 рачуна отворених на имена неких припадника ХВО — власника дионица банке. У јануару 2004. ухапшен је политичар Анте Јелавић, члан ХДЗ БиХ. Оптужен је за проневјеру средстава и пружање финансијске помоћи групи завјереника: она је покушала да створи још једну хрватску самоуправо у земљи и да се у будућност отцијепи од БиХ. Дио украденог новца је враћен.[16][17]

Припадници 2. гардијске бригаде ХВО на војној вјежби.

Насљедник Хрватског вијећа одбране је 1. пјешадијски (гардијски) пук, образован 1. децембра 2006. након реорганизације Оружаних снага Босне и Херцеговине. Амблем пука је хрватска шаховница, која симболизује повезаност пука са хрватским војним формацијама. Сваке године се 8. априла обиљежава Дан оснивања ХВО.[3]

Организација[уреди | уреди извор]

1993.[уреди | уреди извор]

  • Оперативна зона Југоисточна Херцеговина - штаб у Широком Бријегу
  • 8 пешадијских бригада
  • 4 самосталних пешадијских батаљона
  • 1 батаљон војне полиције
  • Оперативна зона Сјеверозападна Херцеговина - штаб у Томиславграду:
  • 4 пешадијских бригада
  • 1 батаљон војне полиције
  • Оперативна зона Средња Босна - штаб у Витезу:
  • 8 пешадијских бригада
  • Јединица за посебне намене „Витезови“
  • 1 батаљон војне полиције
  • Оперативна зона Посавина - штаб у Орашју:
  • 8 пешадијских бригада
  • 1 батаљон војне полиције

1995.[уреди | уреди извор]

  • Зборно подручје Мостар - штаб у Читлуку:
    • 2. гардијска бригада ХВО-а - Мостар
    • 1. домобрански пук - Посушје
    • 40. домобрански пук „Ранко Бобан“ - Груде
    • 41. домобрански пук „Кнез Бранимир“ - Читлук
    • 50. домобрански пук „Кнез Домагој“ - Чапљина
    • 56. домобрански пук - Коњиц
    • 81. домобрански пук - Мостар
    • 82. домобрански пук - Мостар
    • 83. домобрански пук „Марио Хркач Чикота“ - Широки Бријег
  • Зборно подручје Томиславград - штаб у Томиславграду:
    • 1. гардијска бригада ХВО-а „Бруно Бушић“ - Чапљина
    • 55. домобрански пук - Купрес
    • 80. домобрански пук „Краљ Томислав“ - Томиславград
    • 42. домобрански пук „Рама“ - Прозор-Рама
    • 43. домобрански пук „Анте Старчевић“ - Горњи Вакуф-Ускопље
    • 97. домобрански пук "Hrvoje Vukčić Hrvatinić" - Прозор-Рама
    • ? домобрански пук "Eugen Kvaternik" - Прозор-Рама
    • Артиљеријска група (130 и 203mm)
    • ВБР група (40 ВБР 122mm)
  • Зборно подручје Средња Босна - штаб у Витезу:
    • 3. гардијска бригада ХВО-а „Јастребови“ - Витез
    • 91. домобрански пук „Фран Крсто Франкопан“ - Травник
    • 93. домобрански пук „Никола Зрински“ - Бушовача
    • 94. домобрански пук „Стјепан Томашевић“ - Нови Травник
    • 96. домобрански пук „Бобовац“ - Вишњићи
    • 110. домобрански пук - Усора
    • 111. домобрански пук - Жепче
  • Зборно подручје Босанска Посавина - штаб у Орашју:
    • 4. гардијска бригада ХВО-а „Синови Посавине“
    • 106. домобрански пук
    • 201. домобрански пук
    • 202. домобрански пук
  • Јединице под заповедништвом Армије РБиХ:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Shrader, Charles R. (12. 6. 2003). The Muslim-Croat Civil War in Central Bosnia: A Military History, 1992-1994 (на језику: енглески). Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-261-4. Приступљено 25. 3. 2023. 
  2. ^ а б в г Thomas & Mikulan 2006, стр. 18.
  3. ^ а б Закон о одбрани Босне и Херцеговине (PDF). 2005. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 03. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2017. 
  4. ^ Calic 1995, стр. 65; Naimark 2004, стр. 214; Imbusch & Zoll 2010, стр. 237; Ramet 2010, стр. 263.
  5. ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 16.
  6. ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 21.
  7. ^ Алексеевич, Ионов Александр. „Очерки военной истории конфликта в Югославии (1991-1995)” (на језику: руски). artofwar.ru. Приступљено 25. 3. 2023. 
  8. ^ Stvaranje hrvatske države i Domovinski rat 2006, стр. 166.
  9. ^ Shrader 2003, стр. 25; Thomas & Mikulan 2006, стр. 17.
  10. ^ Shrader 2003, стр. 25.
  11. ^ а б Ther 2011, стр. 248.
  12. ^ а б в Naimark 2004, стр. 214.
  13. ^ „- Ahmici -”. esiweb.org. Cities - Povratak u Evropu - ESI. Архивирано из оригинала 1. 5. 2016. г. Приступљено 25. 3. 2023. 
  14. ^ „Presuda Pretresnog vijeća III u predmetu Kordić i Čerkez”. www.icty.org (на језику: српскохрватски). Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. 26. 2. 2001. Приступљено 25. 3. 2023. 
  15. ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 29.
  16. ^ „East European Constitutional Review”. law.nyu.edu. New York University Law School, Central European University. 2001. Архивирано из оригинала 29. 10. 2005. г. Приступљено 25. 3. 2023. 
  17. ^ Alić, Anes (2004). „Influential Bosnian Croat Trio Arrested”. Transitions Online (на језику: енглески). Приступљено 25. 3. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]