Пређи на садржај

Хришћани апостола Томе

С Википедије, слободне енциклопедије
Хришћани апостола Томе
മാർ തോമാ നസ്രാണ
Крст Хришћана апостола Томе
Укупна популација
око 6.000.000[1] (2018)
Региони са значајном популацијом
Индија (Керала, Ченај, Бангалор и Мумбај), Уједињени Арапски Емирати (Дубаи), Оман, Кувајт, Сједињене Државе (Њујорк, Чикаго, Хјустон, Далас, Тампа, Детроит, Атланта, Филаделфија, Њу Џерзи, Лос Анђелес и Сан Франциско), Канада (Торонто, Едмонтон и Вајтхорс), Уједињено Краљевство (Амстердам)[2]
Језици
говорни: малајалски
литургијски: сиријски (арамејски)[3]
Религија
Конфесије Хришћана апостола Томе
Сродне етничке групе
Малајали,[4] Дравиди,[5] Индоаријци,[6] Кнанаја, кочински Јевреји

Хришћани апостола Томе, или Хришћани Светог Томе или Сиријски хришћани Индије, етнорелигијска су заједница индијских хришћана у држави Керала (Малабарска обала),[7] који се углавном служе источносиријским и западносиријским литургијским обредима.[8] Своје поријекло воде од евангелистичке дјелатности апостола Томе у 1. вијеку.[9] Хришћани апостола Томе су историјски били дио јерархије Цркве Истока, али су сада подијељени на неколико различитих источнокатоличких, древноисточно православних, протестантских и независних тијела, свако са својим литургијама и традицијама.[10] Етнички су Малајали, а матерњи језик им је малајалски.[11] Назарећани (Насрани) сиријски је израз за хришћани, који су били међу првим преобраћеницима у хришћанство на Блиском истоку.

Историјски гледано, ову заједницу је у 8. вијеку организовао патријарх Тимотеј I (780—823) као провинцију Индија Цркве Истока, у којој су служили епископи и мјесни династички архиђакон.[12] Црква Истока је у 14. вијеку због прогона под Темерланом изгубила дотадашњу јурисдикцију и остала је само на Блиском истоку.[13][14][15][16][17] Португалске колонијалне претходнице за постављање Хришћана апостола Томе под Римокатоличку цркву, којој је управљао њихов систем падроадо у 16. вијеку, довеле су до првог од неколико раскола у заједници.[18][19] Покушаји Португалаца кулминирали су Дијамперским синодом, којим су се формално потчинили португалском падроаду и принудно увели римски обред богослужења. Португалско угњетавање изазвало је насилан отпор међу Хришћанима апостола Томе, који је дошао до изражаја у протесту заклетвом на богослужбеном крсту 1653. године. То је довело до трајног раскола међу Хришћанима апостола Томе, што је довело до образовања фракнције путенкур или путенкутукар („нова оданост”) и палајакур или пажајакур („стара оданост”).[20] Преобраћеници у римску вјеру зову се палајакур, док су они који су остали чврсти у својој старој сиријској вјери су путенкур.[21][22] Палајакур обухвата данашњу Сиромалабарску цркву и Халдејску сиријску цркву, која настављају да користе литургију источносиријског обреда.[23][24] Скупина путенкур, која је наставила да пружа отпор католичким мисионарима, организвала се као незавнисна Маланкарска црква и ушла у нову заједницу са Сиријском јаковитском црквом, наслиједивши од ње западносиријски обред.[25][26]

Халдејска сиријска црква са сједиштем у Трисуру представља настак традиционалне цркве Хришћана апостола Томе у Индији.[27] Она представља индијску архиепископију Асирске цркве Истока, која је једна од насљедница Цркве Истока. Били су мањинска фракција унутар фракције палајкур, која се придружила Цркви Истока 1870-их.[28]

Источнокатоличка фракција је у пуној заједници са Светом столицом. То укључује Сиромалабарску цркви, која слиједи источносиријски обред, као и Сиромаланкарску католичку цркву која слиједи западносиријски обред.[29] Древноисточна православна фракција укључује аутокефалну Маланкарску православну сиријску цркву и Малабарску независну сиријску цркву заједно са Јаковитском сиријском хришћанском црквом, која је саставни дио Сиријске православне цркве.[30]

Оријенталне протестантске конфесије укључују Сиријску цркву Светог Томе и Евангелистичку цркву Светог Томе Индије.[31] Будући да је реформисана црква под утицајем британских англиканских мисионара 1800-их, Сиријска црква Светог Томе користи реформисану варијанту литургијског западносиријског обреда.[32] Евангелистичка црква Светог Томе у Индији је евангелистичка фракција која се одвојила од Сиријске цркве Светог Томе 1961. године.[33] Међутим, англикански сиријски хришћани представљају оне маланкарске сиријске хришћане, који су се придружили Англиканској цркви 1836. и на крају постали дио Цркве Јужне Индије, обједињене протестантске конфесије. Црква Јужне Индије је у пуној заједници са Сиријсом црквом Светог Томе.[34] До 20. вијека, разни сиријски хришћани су се придружили пентекостним и другим евангелиситчким конфесијама као што су Кералска браћа, Индијска пентекостална црква Бога, Скупштина Бога и други. Познати су као Пентекостални хришћани апостола Томе.[35]

Терминологија

[уреди | уреди извор]

Хришћани апостола Томе добили име су добили због свог поштовањем према Светом апостолу Томи, за којем се сматра да је донио хришћанство у Индију. Име датира из периода португалске колонизације. Такође, локално су познати као Насрани (Nasrani) или Насрани мапила (Nasrani Mappila). Прво значење хришћанин; изгледа да је изведена из хебрејске ријечи Netzer или арамејске Nasraya из Књиге пророка Исаије 11:1. Насрани се развила из сиријског термина „хришћанин”, која опет произилази из грчке ријечи Nazōraioi, на српском Назарећани. Мапила је почасни изрази који се примјењује на сљедбенике неиндијских религија и потомне досељеника са Блиског истока који су ступили у брак с мјесним становништвом, укључујући муслимана (Jonaka Mappila) и Јевреје (Yuda Mappila).[36] Неки сиријски хришћани из Траванкора настављају да додају ову почасну титулу својим именима.[37] Влада Индије означава припаднике заједнице као Сиријске хришћане, термин који потиче из времена холандске колонијалне управе који разликује Хришћане апостола Томе, који су користили сиријских (у оквиру источносиријског или западносиријског обреда) као свој литургијски језик, од новоевангелизованих хришћана који слиједе римски обред.[38] Термин Сиријац се не односи на етничку припадност, већ на историјску, религијску и литургијску везу са Црквом Истока или Источносиријском црквом.[39]

Етничка група

[уреди | уреди извор]

Унутрашња заједница Хришћана апостола Томе подијељена је на двије етничке групе, сјеверну већинску (Vadakkumbhagar) и јужну мањинску (Tekkumbhagar). Традиција Хришћана апостола Томе поријекло ових етнографских епитета прати до града Кодунгалура, историјске пријестонице средњовјековне династије Чера. Вјерује да су рани обраћеници апостола Томе и они који су се касније придружили вјери у Индији у почетку живјели у сјеверном дијелу Кодунгалура и због тога су постали познат као Vadakkumbhagar или Сјеверци.[40]

Или у 4. или 8. вијеку, забиљежено је да је сиријски трговачки магнат Кнај Тома стигао и населио се у јужном Кодунгалуру са кохортом трговаца и свештеника. Пошто су живјели на југу града, потомци Томине селидбе постали су познати као Tekkumbhagar или Јужњаци.[40] Јужна заједница је првенствено позната по апелативу Кнанаја (на српском Хананац), придјевском епитету Кнај Томе.[41]

Oxford History of the Christian Church сажима подјелу заједнице:[42]

Временом, јеврејски хришћани из најексклузивнијих заједница од досељеника који су пратили Кнајил Томе (Канаји) постали познат као „Јужњаци” (Tekkumbha ̄gar)… Правили су разлику између себе и „Сјеверњака” (Vatakkumbha ̄gar). „Сјеверњаци”, с друге стране, тврдили су да непосредно воде поријекло од најстаријих хришћана у земљи, оних које је за Христа придобио сам апостол Тома. Они су већ дуго насељавали сјеверне дијелове Кодунгалура. Били су ту чак и прије него што су стигли различити таласи придошлица из вавилонских или месопотамских провинција Сасанидске Персије.

Историја

[уреди | уреди извор]

Поријекло

[уреди | уреди извор]
Види још: Дјела Томина

Према предању, апостол Тома је дошао у Музирис на Кералској обали 52. године[10][18][43] који се налази у данашњем Патанаму, код Кодунгалура у Керали.[44]

Присуство кочинских Јевреја у Керали забиљежено је у 1. вијеку[45] и било је могуће да Јевреј који говори арамејски, као што је апостол Тома из Галилеје, тада отпутује у Кералу.[46] Најранији познати извор који повезује Апостола са сјеверозападном Индијом, тачније Индопартском краљевином, јесу Дјела Томина, вјероватном написана у раном 3. вијеку, можда у Едеси.[47]

Бројни римски писци из 3. и 4. вијека помињу Томину путовање у Индију, укључујући Амвросија Миланског, Григорија Назијанског, Јеронима Стридонског и Јефрема Сирина, док Јевсевије Кесаријски биљежи да је учитељ Климента Александријског, Пантен Александријски, посјетио хришћанску заједницу у Индији користећи Јеванђеље по Матеју на хебрејском у 2. вијеку.[48][49]

Предање о поријеклу хришћана у Керали налази се у верзији Пјесмама Томиних (Thomma Parvam), које су написане 1601. и за које се вјерује да сажетак већег и старијег дјела.[50] Томи је приписан долазак у или недалеко од Малианкаре и оснивање Еларапаликал (седам великих цркава): Кондунгалур, Котакаву, Палајур, Кокамангалам, Нилакал, Ниранам и Колам.[51] Друге цркве, као што су Краљевска црква („полуцрква”),[52] Малајатур и Арувитура, познате су као Арапаликал.[53] Пјесме Томине приповједају и о обраћању Јевреја, старосједелаца и мјесног краља у Кодунгалуру које је спроводио апостол Тома. Могуће је да су Јевреји који су постали хришћани, апсорбовани у оно што је постала заједница Насрани у Керали.[54] Пјесме даље приповједају о мисији апостола Томе у остатку јужне Индије и његовом мученичком страдању у Мајлапору (данашњи Ченај у Тамил Надуу).[55] Према легенди, заједница настала Томиним преобраћањем 32 браманске породице, наиме Пакаломатом, Санкарапури, Кали, Калијанкал, Коикара, Мадапур, Мутодал, Котакара, Недумпили, Палакал, Панакаматом, Кунапили, Важапили, Пајапили, Малиакал, Патамуку, Таијул итд.[56]

Иако постоје сумње у културолошко поријекло раних хришћана, постоје докази да су неки припадници хришћанске заједнице апостола Томе у средњем вијеку поштовали браманске обичаје, као што је ношење упанајане (свете нити) и кудуми.[57][58] Средњовјековни историчар Пијус Малекандатил вјерује да су то били усвојени обичаји и привилегије освојене током почетне доминације брамана у средњовјековној Керали. Он тврди да су сиријски хришћани у Керали, интегрисани са персијским хришћанским трговачким мигрантима, у 9. вијеку постали моћна трговачка заједница и да су им мјесни владари дали привилегије да промовишу генерисање прихода и да поткопају будистичке и џаинске трговце, који су били супарници браманима у религијској и политичкој хегемонији у тадашњој Керали.[59][58]

Икона Светог Томе Канског Трговца.

Организовано хришћанско присуство у Индији датира од доласка источносиријских досељеника и мисионара из Персије, вјерника онога што ће постати Црква Истока, око 3. вијека.[60] Хришћани апостола Томе прате даљи раст своје заједнице до доласка јеврејских хришћана (раних источносиријских хришћана) из Месопотамије предвођених Томом Канским, у 4. или 8. вијеку.[61] Подгрупа Хришћана апостола Томе, позната као Кнанаја или Јужњаци, воде лозу од Томе Канског, док група позната као Сјеверњаци тврди да потиче од раних хришћана које је евангелисао апостол Тома.[62] Традиционалне историје Хришћана апостола Томе биљеже да је досељавање Хананаца поново оживјела цркву у Индији, која је у тренутку њиховог доласка била без црквене јерархије.[63] Њихово досељавање везује се и за повезивање родне цркве апостола Томе са Црквом Истока, сиријске хришћанске традиције.[64]

За вријеме тог периода, Тома Кански је добио бакарне плоче са социо-економским и религијским правима која се односе на његову заједницу и људе његове религије. Примјетно је да су ове плоче побољшале положај свих древних хришћана у Индији и обезбједило им краљевску заштиту од династије Чера. Бакарне плоче Томе Канског налазиле су се у Керали до 17. вијека, након чега су изгубљене.[65]

Класични период

[уреди | уреди извор]
Квилонске сиријске бакарне плоче (9. вијек) — једна од поузданих документарних доказа о привилегијама и утицају које су Хришћани апостола Томе уживали у раном Малабару.[66] Документ садржи потписе свједока на пахлави, куфском и хебрејском писму.[67] Најстарији је документарни доказ из Индије који потврђује присуство персијске хришћанске заједнице у Индији.[68]

Како је заједница расла и досељавање источносиријских хришћана јачало, веза са Црквом Истока, са средиштем у персијској пријестоници Селеукији-Ктесифону, ојачала је. Од раног 4. вијека патријарх Цркве Истока осигурао је Индији свештенство, свете списе и црквену инфраструктуру, а око 650. патријарх Ишојаб III учврстио је јурисдикцију Цркве Исток над хришћанском заједницом апостола Томе.[69] У 8. вијеку патријарх Тимотеј I је организовао заједницу као епархију Индија, једну од спољашњих црквених епархија.[70] На чело епархије је постављен митрополит, послат из Персије, „митрополит-епископ Катедре Светог Томе и цијеле хришћанске цркве Индије”.[71] Њихова митрополитска катедра је вјероватно била у Кранганору, или (можда номинална) у Мајлапуру, гдје се налазило светилиште посвећено Томи. Под њим је био различит број епископа, као и домаћи архиђакон, који је имао власт над свештенством и који је располагао великом количином световне власти.[72]

Неки контакти и преношење знања Хришћана апостола Томе успјели су да допру до хришћанског Запада, чак и након успона исламских држава.[73] Византијски путописац Козма Индикоплов писао је сиријским хришћанима које је срео у Индији и Шри Ланци у 6. вијеку.[74] Енглески краљ Алфред Велики је наводно послао мисију и дарове 883. на гроб апостола Томе у Индији.[73] Током крсташких похода, искривљени извјештаји о Хришћанима апостола Томе и Несторијанског цркви довели су до европске легенде о Презвитеру Јовану.[75]

„Краљ Коломбо” (Колам, заставе: , идентификован као хришћанин због присуства хришћана у земљи) у Каталонском атласу из 1375. године.[76] Натпис изнад краља Колама гласи: „Овдје влада краљ Коломба, хришћанин”.[77] Црне заставе () на обали припадају Делхијском султанату.

Коламска луку, тада позната као Квилон, основао је 825. Маруван Сапир Исо, персијски хришћански трговац, уз дозволу Ајанадикала Тирувадикала, владар независне Венаде или државе Квилон, феудатор под Стану Рави Вармом Перумалом од држава Чера.[78] Сапир Исо се обично идентификује или као источносиријски хришћански трговац који је предводио источносиријске епископе Мар Сабор и Мар Прот до хришћана Малабара или као први од та два епископа. То је пратило другу асирску сеобу на Малабарску обалу, осим сеобе Кнанаја. Оба епископа била су инструментална у оснивању многих хришћанских цркава са сиријском литургијом дуж Малабарске обале и од тада су их Хришћани апостола Томе поштовали као Кандишангал (свеци).[79] Вјерује се да је Сапир Исо такође предложио да владар Чера створи нову морску луку у близини Колама, умјесто његовог захтјева да поново изгради скоро несталу унутрашњу морску луку у Колама (коре-ке-ни) код Бачкара (Тевалакара), која је Римљанима и Грцима позната и као Нелцинда и Тиндис, а код Тамила као Тонди, који је неколико вијекова био без трговине јер су Чери прегазили Палаве у 6. вијеку, чиме је прекинута трговина зачинима са Малабарске обале.[80] Тарисапали плоче које је Ајанадикал Тирувадикал поклонио Сапиру Исоу дале хришћанима привилегију да надгледају спољну трговину у граду, као и контролу над његовим тежинама и мјерама у потезу који је осмишљен да повећа трговину и богатство Квилона.[81]

Тако је почела малајаламска ера, познат као Колавашам по граду, што указује на важност Колама у 9. вијеку.[82]

Епархије и мисије Цркве Истока широм Азије, укључујући и Индију.

Велике удаљености и геополитичка превирања тог времена довели су до тога да Индија на неколико тачака буде одсјечена од црквеног сједишта у Месопотамији. У 11. вијеку епархију је потпуно потиснула црква, јер је постало немогуће доћи до ње,[83] али су ефективни односи обновљени до 1301. године.[84] Међутим, након колапса јерархије Цркве Истока у већем дијелу Азије касније у 14. вијеку, Индија је била одсјечена од Цркве, а форми контакт је прекинут. До краја 15. вијека Индија већ неколико генерација није имала митрополита, а власт која се традиционално повезивала с њим била је повјерена архиђакону.[85]

MS Vatican Syriac 22 је најстарији познати сиријски рукопис преписан у Индији.[86] То је лекционар Павлових посланица преписан 1301. у Кодунгалуру у цркви посвјећеној Кирику.[87][88]

У MS Vatican Syriac 22 се налази одломак о „католикосу-патријарху Истока” и „митрополиту индијском” у фолијима 93r—94v:

Ова света књига је преписана у краљевском, познатом и чувеном граду Шенгали, који се налази у Малабару у земљи Индији, у светој цркви посвјећеној Кирику, славном мученику… док је наш блажени и свети отац Мар Јабалаха Пети, Турчин, католикос-патријарх Истока, поглавар свих земаља, био је велики старјешина, који је обављао дужност Католичке цркве Истока, блиставо кандило које обасјава његове крајеве, глава пастира и понтифик понтифика, глава великих првосвештеника, отац отаца… Нека Господ продужи његов живот и заштите дане његове да би могао дуго владати њоме на њену слави и на узвишење њених синова. Амин…
А кад Мар Јакоб, митрополит епископ био надгледник и управник свете столице Светог апостола Томе, то јест намјесник наше и цијеле свете Цркве Хришћанске Индије. Нека му Бог подаци снагу и помоћ да са ревношћу управља нама и усмјерава нас по вољи Господа свога и да нас поучи заповјестима Својим и учини да ходимо његовим путевима да свршетка времена, заступништвом Светог апостола Томе и свих његових сарадника! Амин!…

MS Vatican Syriac 22

Овај рукопис написао је сиријским писмом млади ђакон Захарија бар Јосиф бар Захарија, који је у вријеме писања имао само 14 година.[89][88] Писар назива католикоса-патријарха Истока Јабалаха III као Јабалаха Петог.[8] Јоханес П. М. ван дер Плоег коментарише да ово може указивати на то да патријарх није био добро познат међу индијским хришћанима.[90]

Католички критички приказ Хришћана апостола Томе у Индији, који је написао путник и мисионар Јорданус 1329—1338. у Mirabilia Descripta.[91]

Делегација Хришћана апостола Томе посјетила је 1490. патријарха Истока Шемона IV, како би одредио епископе у Индији.[92] Један од њих био је Јосиф Индијски, који је касније постао познат по својој посјети Риму и извјештају о Малабару у Књизи VI Paesi novamente retrovati (1507), аутора Фраканцона да Монталбодоа.[8] Патријарх је позитивно одговорио на молбу Хришћана апостола Томе и именовао два епископа, Мар Тому и Мар Јоханана, пославши их у Индију. Ови епископи, и још тројица (Мар Јабалаха, Мар Динха и Мар Јаков) који су их пратили 1503—1504, поново су потврдили и ојачали традиционалне везе између Индије и Патријаршије. Касније их је пратио још један епископ, Мар Аврам, који је умро 1597. године. До тада су се хришћани Малабарске обале суочили са новим изазовима, које је изазвало португалско присуство у Индији.[93]

Португалски контакт

[уреди | уреди извор]
Види још: Инквизиција у Гои и Португалска инквизиција

Хришћани апостола Томе први пут су се сусрели са Португалцима 1498, током експедиције Васка да Гаме. У то вријеме заједница је била у слабом положају: иако су успијевали у трговини зачинима и под заштитом сопствене милиције, мјесна политичка сфера била је нестабилна и Хришћани апостола Томе су се нашли под притиском раџа из Каликуте и Кочина и других малих краљевина у тој области. Хришћани апостола Томе и португалске придошлице брзо су склопили савез.[94]

Португалци су имали велики интерес да се укључе у трговину зачинима и да шире своју верзију хришћана, која је искована током неколико вијекова ратовања у Реконквисти.[95] Њиховим циљевима је олакшао Падроадо Реал, низ уговора и декрета у којима је папа португалској влади дао одређена овлашћења у црквеним питањима на странима територијама које су освојили. Смјестили су се у Гоу, образујући колонијалну влади и латинску црквену јерархију под надбискупом Гое и брзо су кренули да доведу Хришћане апостола Томе под своју власт.[96]

Потчињеност Хришћана апостола Томе Португалцима у почетку је била релативно одмјерена, али су постали агресивнији послије 1552, годину послије смрти митрополита Мар Јакова и раскола у Цркви Истока, што је довело до тога да су постојала два супарничка патријарха — од којих је један ступио у заједницу са Католичком црквом. Оба патријарха су слала епископе у Индију, али су Португалци упорно успијевали да их надмудре и ефективно издвоје Хришћане апостола Томе из њихове јерархије 1575, када је Падроадо донио закон да ниједан патријарх не може слати своје представнике у Индију без португалског одобрења.[97]

До 1599. посљедњи митрополит Аврам је преминуо, а надбискуп Гое Алеико де Менезес је осигурао потчињавање младог архиђакона Гиваргиса, највише преосталог представника домаће цркве јерархије.[98] Надбискуп је сазвао Дијамперски синод, који је спровео различите литургијске и структурне реформе у индијској цркви. Синод је парохије ставио под непосредни надзор надбискупа; анатемисао је одређене „сујевјерне” друштвене обичаје карактеристичке за њихове хиндуистичке сусједе, укључујући недодирљивост и систем касти; и очистио литургију, источносиријски обред, од елемената који се сматрају неприхватљивим према латинском протоколу.[99] Одређени број сиријски списа је осуђен и наређено је њихово спаљивање,[100] укључујући Пешиту, сиријску верзију Библије.[101] Неке од реформи, посебно укидање система касти, смањиле су положај Хришћана апостола Томе код њихових социјално раслојених сусједа хиндуса.[102] Синод је формално увео Хришћане апостола Томе у Католичку цркву, али су поступци Португалаца током наредних година подстакли негодовање у сегментима заједнице и на крају довели до отвореног отпора њиховој моћи.[103]

Подјела и пркос

[уреди | уреди извор]

Током наредних неколико деценија, тензије су се распламсале између португалске и преостале домаће јерархије, а послије 1641. архиђакон Тома, нећак и насљедник архиђакон Георгија од Крста, често је био у сукобу са латинским прелатима.[104] Ескалирајући ситуација је 1652. додатно закомпликована појавом у Мајлапору мистериозне личности по имену Ахаталах, који је тврдио да га је папа послао из Антиохијске цркве да служи као „патријарх цијеле Индије и Кине”.[105]

Ахаталах је оставио снажан утисак на домаће свештенство, али су Португалци брзо закључили да је варалица и ставили су га на брод који је преко Гое ишао за Европу. Архиђакон Тома, очајан за новим црквеним вођом који би ослободио свој народ Падроада, отпутовао је у Кочин и захтијевао да се састане са Ахаталахом и испитање његове акредитиве. Португалци су то одбили, наводећи да је брод већ отишао за Гоу.[106] За Ахаталаха се у Индији више никада није чуло, што је инспирисало лажне гласине да су га Португалци убили и још више распламсавало антипортугалска осјећања.[107]

Била је то посљедња кап која је прелила чашу за Хришћане апостола Томе; Тома и представници заједнице састали су се 1653. у цркви Госпе од Живота у Матанчерију, да предузму смјелу акцију. У великој свечаности пред распећем и запаљеним свијећама, свечано су се заклели да се више никада неће покоравати Падроадо надбискупу Франциску Гарсији или Португалцима и да прихватају само архиђакона за свог пастира.[108] Постоје различите верзије о формулацији заклетве, према једној верзији била је усмјерена против Португалаца, другој да је била против језуита, а трећа да била усмјерена против ауторитета Римокатоличке цркве.[109] Независна Маланкарска црква,[108] сматра заклетву на богослужбеном крсту тренутком када је њихова црква повратила своју независност од Католичке цркве, коју су изгубили током Дијамперског синода. Сиромалабарска црква негира овај аргумент и сматрају заклетву експлозијом против вишедеценијска потискивања и надмоћног става латинских прелата Падроадоа.

Након заклетве су циркулисала три писма којима се тврдила да их је послао Ахатала. Једно такво писмо прочитано је на састанку у Едапалију 5. фебруара 1653. године. Ово писмо је дало архиђакону нека овлашћења архиепископа. Чувши то, велика гомила је одушевљено поздравила архиђакона Тому као предстојатеља њихове Цркве и четири виша свештеника су именавана за његове савјетника, наиме Ањилимутил Ити Томен од Калисерије, Куравилангад Парамбил Паливитил Чанди, Карутурити Кадавил Чанди, Ангамали Венгур Гиваргис Катанар. На даљем састанку одржаном у Алангату 23. маја 1653, прочитано је још једно писмо у којем се наводи да је од Ахатале. У њему је наређено Хришћанима апостола Томе да у одсуству епикопа, дванаест катанара (свештеника) стави своје руке на Тому и да би то било адекватно као епископска хиротонија. Аутентичност ових писама није јасна. Неки су мишљења да је ова писма можда кривотворио Ањилимутил Ити Томен Катанар, који је био вјешт сиријски писац.[110] Писма су са одушевљењем читана у црквама Хришћана апостола Томе, а архиђакон Тома је касније проглашен за епископа у свечаности у којој је дванаест свештеника положило руке на њега, уздижући га за митрополита Тому I[111] и додао тако древне титуле као што су „Метран све Индије”, „Капија Индије”.[112]

У том тренутку, португалски мисионари су покушали да се измире са Хришћанима апостола Томе, али безуспјешно. Касније, 1657. године, папа Александар VII је послао италијанског свештеника Јозефа Себастијанија као шефа кармелићанске мисије Propaganda Fide да поврати повјерење дисидената Хришћана апостола Томе.[113] Себастијани и други кармелићани су тврдили да није у складу са црквеним канонима да у одсуству другог епископа свештеници рукоположе архиђакона за митрополита.[114] Успјели су да убиједе велику Хришћана апостола Томе, укључујући Кадавила Чендија, Паливетила Чендија и Венгура Гиваргиса, а Тома I је почео да губи своје сљедбенике. У међувремену, Себастијани се вратио у Рим и рукоположен за бискупа 15. децембра 1659. године. Поново је стигао у Кералу 1661, када га је папа именовао за апостолског викара Малабара. За кратко вријеме вратио је под јурисдикцију Католичке цркве већину цркава које су била под Томом I. Међутим, 1663. године, холандским освајањем Кочина, избгубљена је португалска контрола над Малабарског обалом. Холађани су изјавили да сви европски мисионари морају да напусте Кералу. Прије него што је напустио Кералу 1. фебруара 1663, Себастијани је рукопложио Паливитила Чандије за бискупа Хришћана апостола Томе, који су били вјерници Католичке цркве. Убрзо је и он себи додијели древне титуле „Метран све Индије” и „Капија Индије”.[112]

Дијаграм историје подјела међу Хришћанима апостола Томе.

Тома I је у међувремену слао молбе разним древноисточним црквама да добије канонско посвећење за епископа. Грегориос Абдал Џалил, епископ којег је 1665. послао сиријски православни патријарх Антиохије Игњатије Абдулмасих I, стигао је у Индију и фракција под вођством Томе I га је дочекала.[8] Епископ је био упућен у писмо које је Томо I послао Сиријској јаковиткој цркви. Епископ Абдал Џалил је канонски посветио Тому I за епископа и регулисао његово епископско прејемство.[115][116] То је довело до првог трајног формалног раскола у хришћанској заједници апостола Томе. Након тога, фракција повезана са Католичком црквом под бискупом Паливитилом Чандије постала је позната као палајакур („стара оданост”), а фракција повезана са Томом I постала је позната као путенкур (или „нова оданост”).[117] Међутим, ови називи су били донекле контроверзни, пошто су обје стране себе сматрале правим насљедницима традиције апостола Томе, а другу страну сматрале расколничком.[118] Палајакур фракција била је позната као Римосиријци и организована као Сиријска католичка црква, док је путенкур фракција била позната као јаковитски Сиријци[119] и организована као Маланкарска сиријска црква.[120]

Од 1661. до 1665, палајакур фракција (сиријски католици) полагала је право на 72 од 116 цркава, док су Тома I и путенкур фракција (маланкарски сиријци) полагали право на 32. Преосталих 12 цркава су дијелиле двије фракције до касног 19. вијека.[121] Палајакур фракција је тијело из којег потичу савремена Сиромалабарска црква и Халдејска сиријска црква. Путенкур фракција је тијело из које потичу Јаковитска сиријска хришћанска црква, Маланкарска православна сиријска црква, Англиканци апостола Томе, Сиријска црква Светог Томе, Евангелистичка црква Светог Томе у Индији, Сиромаланкарска католичка црква и Малабарска независна сиријска црква.[122]

Са посјетом Георгиоса Абдала Џалила постепено је уведена и западносиријска литургија, обичајни и писмо на Малабарску обалу.[123] Од тада су настављеле посјете свештеника из Сиријске јаковитке цркве и то је довело да постепене замјене литургије источносиријског обреда са западносиријским обредом, а Маланкарска црква је придружена миафизитској христологији древноисточне православне заједнице. Штавише, Абдулмасих I је послао Мапхријана Васелиоса Јалда 1685, заједно са епископом Иваниосом Хидајатулахом, који је жестоко заговарао западносиријски обреда и учврстио повезаност Маланкарске цркве са Сиријском јаковитском црквом.[8]

Главно тијело палајакур фракције (сиријски католици) постао је познат као Сиромалабарска црква. Наставили су са источносиријском традицијом и остали у Католичкој цркви са диофизитском вјером.[124] Морали су да остану под страним латинским бискупима, са једним изузетком Паливетила Чандија и Каријатила Узепа.[125] Њихова индијска источносиријска католичка јерархија обновљена је 21. децембра 1923, са Августином Кандатилом као првим митрополитом и предстојатељом.[126]

Неуспjели покушаји поновног уједињења и учвршћивања раскола

[уреди | уреди извор]

Мањина у заједници Хришћана апостола Томе покушала је да сачува источносиријски обред и да поново успостави везу са патријарсима Цркве Истока, који су повремено слали изасланика у Индију.[127] Почетком 18. вијека у Индију су стигли епископ Шемом од Аде (ум. око 1720),[128] а (око 1708) епископ Гаврило од Ардишаја (ум. око 1733) којег је послао халдејски патријарха је стигао у Индију такође.[127] Епископ Гаврило је привремено успио да оживи традиционалну заједницу, али се суочио са продуженим супарништвом, како западносиријског (јаковитског), тако и латинског (Propaganda Fide и Падроадо) вођства.[129]

Јаковит мафриан Васелиос Шакралах Касабг дошао је у Кералу 1751. године. Имао је важну улогу у замјени источносиријског обреда за западносиријски у путенкур фракцији.[130] С њим су још били јаковитски архиепископ јерусалимски Грегориос Хана Букудаиди и Јуканон (Иваниос) Христофорос из Мосула,[131] којег је мафрион посветио за епископа током свог боравка у Керали.[130] Делегација је послата из Сиријске јаковитске цркве да чврсто успостави западносиријски обред међу путенкур фракцијом и регулише наредбе њиховог предстојатеља, Томе V.[130] [132] Међутим, Тома V је преминуо без поновног посвећења, али је сам посветио свог насљедника као Тому VI.[133] Тома VI се снажно опирао напорима делегације. Врло често су сиријски јаковитски делегати бирали своје кандидате и хиротонисали их за свештенике, без консултације са Томом VI. У међувремену, палајакур фракција била све потчињенија колонијалним латинским црквеним јерарсима.[132]

Тома VI је стога покренуо напоре за поновно уједињење обје фракције.[134] Међутим, кармелићански мисионари који су дјеловали међу палајакур фракцијом нису били вољни да узврате на његове напоре, плашећи да ће им мјесни бискуп одузети ауторитет и утицај на фракцију, након што се испуни предложено поновно уједињење Хришћана апостола Томе.[132] С друге стране, сиријски јаковитски делегати су ширили свој утицај на путенкур фракцију, инсистирајући да се фракција пребаци на западносиријски обред.[130][132] Шакралах је, непосредно прије своје смрти, посветио Куријана Катумангата као епископа Аврама Курилосеа 1764. године.[130]

До 1770, Грегориос и Иваниос су Тому VI поново посветили као Дионисија I.[135] Тома VI је мора да прими све чинове свештенства од пострига до епископске хиротоније.[136] Добио је подршку од вођа палајакур фракције, који су га обавијестили о злостављању и дискриминацији са којима се суочавају од стране мисионара. Сходно томе, обојица свештеничких вођа фракције: Каријатил Јусеп Малпан и Паремакал Тома Катнар одлучили су да се састану са папом, како би пренијели поруку Томе VI.[132] Јаковитски делегати су убрзо били у сукобу са Томом VI и стога су 1772. уздигли Аврама Курилосеа у звање митрополита у новој Матенчерској цркви у Кочину, коју је изградио Шакралах. Аврам је добио признање од кочинског раџа.[130] Каријалит Јусеп, у пратњи Паремакал Томе и још два ђакона, отпутовао је из Керале 1778,[132] а за архиепископа кранганорског је посвећен 1782. године.[125] Међутим, напори су драстично пропали због неочекиване смрти Јусепа, док је био у Гои.[137][132] Varthamanappusthakam, који је написао Тома Катанар 1785, пружа детаље овог путовања до смрти архиепископа.[125][132]

Након тога, 1787. представници 84 палајакур цркве окупили су се у Ангамалију и прогасили Ангамали Падијола против колонијалне латинске хегемоније, изјављујући своју оданост Паремакал Томи и позивајући на поновно успостављање домаће источносиријске јерархије.[132] У међувремено, Дионисије I (Тома VI) успио је да утамничи свог супарника, Аврама Курилосеа, који је на крају побјегао из држава Траванкор и Кочин гдје је живјела већина Хришћана апостола Томе у Анжуор на територију заморина Каликуте.[130] Тамо је Курилосе проводио дане у молитви и медитацији у колиби. Ту му се придружило неколико сродника и пријатеља. Ова група, првобитно позната као Тожијурска црква, касније је потврђена као независна Сиријска црква у Малабару од стране Вишег суда у Мадрасу, пресудом из 1862. године.[138][115] Након тога су узели име Малабарска независна сиријска црква.[139]

Британски период

[уреди | уреди извор]

Владари Траванкора и Кочина су 1795. склопили савезништво са британском Источноиндијском компанијом, да би одбили нападе Типу Султана. Државе су убрзо постале клијентски режими компаније: обје су биле принуђене да распусте своју војску. Почео је да се урушава и политички поредак држава. Хришћани апостола Томе су били тешко погођени губитком своје привилеговане војне улоге, њихова мрежа каларија је распуштена и многе породице су изгубиле средства за живот.[140] Трговачка класа, као и службеници, такође су претрпјели неуспјех и многи Европљани који су посјетили државе од 1801. до 1820. примјетили су лоше и депресивно стање Хришћана апостола Томе из фракције путенкур. Нека поборничка издвајања средстава за цркве од британских званичника изазвала су слом у односима између Хришћана апостола Томе и истакнутих хиндуистичких касти, барем привремено.[141] Британски резидент пуковник Џон Манро основао је богословију у Котајаму 1815, за теолошки образовање јаковитских свештеника и позвао англиканске мисионаре да тамо предају. То се може сматрати почетком односа између Црквеног мисионарског друштва и Хришћана апостола Томе из фракције путенкур.[142]

Даље подјеле

[уреди | уреди извор]
Првобитни сиријско-англикански катанари из 19. вијека.

У знак протеста против мијењашања Англиканске цркве у дјелатиности фракције путенкур, митрополит Чепад Дионисије сазвао је Мавеликарски синод 16. јануара 1836. године. Синод је одлучио да ће Маланкарска црква бити потчињена сиријској традицији и сиријском патријарху Антиохије.[143] Декларација синода резултирала је одвајањем мисиона из Црквеног мисионарског друштва из заједница са Маланкарском црквом.[144] Динисио је абдицира за вријеме сиријског прелата Јујакима Курилоса[145] (ум. 1874).[30] Током свог боравка међу путенкурима, Курилос је завршио прелазак на западносиријски обред.[145] Међутим, мањина у Маланкарској цркви, која је била наклоњена реформисаним идеологијама мисионара, стала је уз њих и придружила се Англиканској цркви.[144] Ови Англиканци апостола Томе, били су прва реформисана група која је изашла из Хришћана апостола Томе и радила је заједно са мисионарима у њиховим евангелистичким, образовним и реформаторским дјелатностима.[146][147][148] До 1879. у Котајаму је основана Траванкорска и кочинска бискупија Цркве Енглеске.[149][150] Англиканске бискупије у јужној Индији су се 27. септембра 1947. спојиле у регион и формирале Цркву Јужне Индије; независну уједињену цркву у пуној заједници са свим својим претходним конфесијама.[151] Од тада су англикански сиријски хришћани били вјерници Цркве Јужне Индије, а постали су познати и као англиканци апостола Томе.[150]

Мар Илија Мелус.

Уморно од потчињава латинима, фракција палајакур је послала делегацију на челу са Антонијем Тонданатом (ум. око 1900) у Мосул да замоле халдејског католичког патријарха да за њих посвети епископа њиховог обреда. Као одговор, патријарх Јосиф VI Аудо је посветио Тома Рокоса,.[127] титуларног архиепископа Басре,[152] и послао га да посјети отуђено малабарско хришћанско стадо 1861. године.[127] Међутим, мисија је пропала због протеста апостолског делагата у Мосулу Хенрија Амантона и апостолског викара Вераполија. Због тога је папа приморао патријарха да опозиве епископа.[153] Још један инцидент се догодио 5. јуна 1864, када је патријарх Јосиф VI посветио Илију Мелуса, епископа Акре,[154] и послагао га у Индију. Ипак, и овај напор је доживио исту судбину као и ранији, а Мелус је опозван 1882. године.[155][156] У међувремену, 1862. покушано је да се успоставе непосредне везе између традиционалистичких хришћанских заједница у Индији и патријарх Асирске цркве Истока Шимун XVIII је посветио Тонданата од Абишоа, митрополита Индије, али се његов задатак показао као веома тежак и изазован. Интензивирао је своју дјелатност послије 1882, испуњавајући тежње мјесних хришћана источносиријског обреда за потпуно поновно успостављање традиционалне црквене структуре. Све до своје смрти 1900, дјелимично је успио да организује помјесну цркву, која је названа Халдејска сиријска црква.[157] Послије његове смрти, мјесни хришћани су се обратили патријарху Асирске цркве Истока Шимуну XIX у Кочанису и у децембру 1907. посветио је Абималека Тимотеја за митрополита Индије. У своју епархију је стигао у фебруару 1908. и одмах преузео управу.[158] Организова је црквене структуре и наставио са ревитализацијом источносиријског обреда.[159]

До јуна 1875. међу Маланкарском црквом постоле су двије фракције: конзервативна и реформистичка. Матеј Атанасије био је митрополит којег су одобриле владе Травакора и Кочина и подржавао је реформу Јаковитске цркве са евангелистичким идеологијама. Отуда је ова група са Матејем била позната као „реформистичка”.[160] Конзервативна фракција, под вођством митрополита Пуликотила Јосифор Дионисијем II, супротстављала се покушајима укидања вјековне традиције цркве, што је резултирало је узбуном у заједници.[161] По позиву ове фракције, у Кералу је стигао сиријски патријарх Игњатије Петар III.[162] У јуну 1876, на Мулантурутијском синоду, којим је предсједавао патријарх, сиријска фракција је формално дошла под Сиријску јаковитску цркву.[163] Синод је осудио Матеја Атанасија због уздржавања од тога, али су његови сљедбеници остали уз њега.[161] Његов насљедник Тома Атанасије и епископова фракција изгубили су парницу од патријаршијске фракције на краљевском суду у Траванкору 12. јула 1889. године.[164] Без обзира на то, реформистичка фракција је наставила да постоји као независна црква и након тога је покренут низ тужби о правима над црквама и припадајућом имовином. Касније су изабрали име Сиријска црква Светог Томе.[160]

Патријарх Игњатије Абдед Алохо II изопштио је 1911. митрополита Маланкаре Дионисија Ватесерила (Дионије VI),[30] због спора око власти над имовином Маланкарске цркве. То је довело до подјеле цркве на двије групе, при чему је једна група прихватила врховну власт патријарха, док је друга подржала Дионисија VI. Група коју је предводио Дионисије VI позвала је патријарха Игњатија Абдеда Мшиха II, којег су турске власти протјерале из патријаршије. Абдед Мшихо II је у Индију стигао 1912. и посветио Василија Павла I (ум. око 1914) за мапријана (сиријског православног католикоса).[145] Именовање није признала Сиријска јаковитска црква.[165] Раније је Абдед Мшихо II сам одбио захтјев за успостављање мапријана за Индију 1902, док је био патријарх.[166] Независна група под митрополитом Дионисије IV почела је да подржава захтјеве за аутокефалност.[167] Друга група, остала је лојална патријарху и предводио ју је Кирил Павле, насљедник Атанасије Павла.[168] Обје стране су подније низ тужби пред грађанским судовима, а такође су се одвијали и паралелни покушаји помирења. Епископи обје стране су потврдили своје помирење 1958. и потписали споразум којим је призната аутономија поново уједињених фракција, са сопственим епископским синодом под предсједништвом католикоса.[169] Пресуда Врховног суда Индије из 1958, која је легитимисала аутономију Кералске цркве, била је кључна за ово формално помирење обје стране. Патријарх Игњатије Јаков III посветио је 1964. Василија Аугена I (ум. 1975) за католикоса. Ипак 1975. стране су се поново разишле одлуком Универзално сиријског синода, одржаног у Дамаску, да свргну католикоса у Керали, а Василије Павле II је посвећен за католикоса патријаршијске фракције.[30] Данас, западносиријска древноисточна православна заједница у Индији подијељена је између Маланкарске православне сиријске цркве (аутокефална црква) и Јаковитске сиријске хришћанске цркве (аутономна црква Сиријске јаковитске цркве).[170]

Дио Маланкарске цркве под вођством архиепископа Гиваргеса Иваниоса и Јакова Теофилоса напустио је Маланкарску православна сиријску цркву 1930.[171] и ступио у заједницу са Католичком црквом. Познати су као Сиромаланкарска католичка црква. Тривандрум је 11. јуна 1932. признат као митрополитска столица sui iuris, са Тирувалом као својим суфраганом.[172] Црква је уздигнута 10. фебруара 2005. у статус главне архиепископске цркве. Канонско постављање Кирила Василија за првог главног архиепископа догодило се 14. маја 2005. и истовремено је легитимисана титула католикоса.[173] Екуменски истраживачки институт Светог Јефрема, отворен 14. септембра 1985, припада Сиромаланкарском католичком архиепископу Тирувале.[172]

Дошло је до подјела у Сиријској цркви Светог Томе 1961, што је довело до формирања Евангелистичке цркве Светог Томе у Индији.[174]

Пентекостализам је почео да се шири међу Хришћанима апостола Томе од 1911, захваљујући америчком мисионарском раду.[175] Први сиријски пентекосталци су дошло од Кералске браће, који су заузврат били углавном бивши мартомити.[176] Како је покрет добијао на замаху, групе људи из свих традиционалистичких заједница Хришћана апостола Томе постале су дио различитих пентекосталних и евенгалистичких заједница у настајању.[177] Пентекосталци из сиријског хришћанског поркета преводили су покрет у Керали и у мањој мјери у Индији, обезбјеђујући неопходно вођство за успостављање конфесија као што су Индијска пентекостална црква Бога, Скупштине Божје у Индији, Црква Бога (Пуног Јевађљења) у Индији, Пентекостална мисија и многе дуге неохаризматске цркве.[18][178] Сиромалабарска црква такође има веома активну харизматску службу, којом управљају установе као што је Divine Retreat Centre у Мурингуру.[179]

Учешће у политици

[уреди | уреди извор]

Као и друге заједнице, Хришћани апостола Томе били су укључени у регионална политику на бази заједнице. Траванкор је 1888. постао прва кнежевска држава у Индији која је успоставила законодавни савјет, који је реформиран у Народну скупштину Сри Мулама 1904. године. Неколико вођа Хришћана апостола Томе је изабрано у законодавни савјет, али је било негодовања што је њихов удио у расположивим мјестима био пропорционално мањи од удјела других истакнутих касти. Ова озлојеђеност је довела до низа кампања за једнаку заступљеност, како у законодавној, тако и у извршној власти.[180] Jatiaikya Sangham, организација образована с циљем поновног уједињења заједница палајакур и путенкур, што је навело Ндирикала Маникатанара да оснује новине Nasrani Deepika 1887. године.[181] Новине као што су Nasrani Deepika и Malayala Manorama шириле су такве притужбе.[182]

Хришћани апостола Томе су 1918. основали Савез за једнака грађанска права, који је тражио отварање свих грана државне службе за хришћане, муслимане и аварна хиндусе, као и окончање праксе недодирљивости. Њихови захтјеви су дјелимично испуњени 1922. када је Одјељење за приходе одвојено од Devaswom, полувладине организације која је управљала хиндуистичким храмовима, чиме је уклоњено ограничење за нехиндусе и аваре у извршној служби. Током 1920-их, Махатма Ганди је савјетовао вође Хришћана апостола Томе као што је Џорџ Џозеф да се одвоје од Vaikom Satyagraha, агитације за права на улазак у храм аварна хиндусима, јер је сматрао да се то питање тиче само хиндуса.[183] Титус Тевертундијил је био један од 78 учесника кој је Ганди одобрио да учествују у Маршу соли 1930, како би развили британски монопол на со.[184]

Са институцијом дводомог законодавног тијела у Травакору 1932, четири припадника заједнице Хришћана апостола Томе су се нашла међу 24 мјеста доњег дома, али то је било неупоредиво са другим кастама.[180] Попис из 1931. забиљежио је да је преко 31% становништва било хришћанско, у поређењу са око 4% из 1820. године.[185] Нека ограничења су наметнута парохијама Хришћана апостола Томе за покретање нових школа, а касније је Диван покушао да преузме школе у власништву заједнице.[182] Услиједио је период жестоке конфронтације између Дивана и Хришћана апостола Томе — многе вође су ухапшене, истакнуте новине су забрањене, а велике банке у власништву чланова заједнице су ликвидиране.[183] Општи избори су одржани 1937. и Заједнички политички конгрес је одиграо значајну улогу у постизању много бољег представљања заједница чланица.[186] Т. М. Варгес је изабран за замјеника предсједника скупштине, гдје је Ц. П. Рамасвами Ијер био предсједник по службеној дужности. Након пропасти Заједничког политичког конгреса због унутрашњих сукоба, вође Хришћана апостола Томе удружиле су се са наирима у заједничкој платформи — Конгрес Државе Траванкор, гдје су се заједно борили за одговорну владу, а такође и за свргавања Ијера.[180] Аврам Мартома је мобилисао сиријске хришћане против потеза дивана, да се не уједине са слободном Индијом.[187] У трочланом кабинету Траванкора формираном након првих општи избора 1948, Варгез је био министар.[188] Међутим, први Хришћанин апостола Томе који је постао министар у централној влади Индије био је Падма Вибушах Џон Матај, који је био први министар жељезнице у Индији, а потом и као министар финансија.[189]

Иако је влада покренула законодавни поступак за реформу сектора земљишта и образовања, то се сматрало кршењем права од стране школских управа и власника земљишта, који су претежно били Хришћани апостола Томе и Наири.[190] Неслагање Хришћана апостола Томе су се додатно проширила и они су се удружили са Услужним друштвом Наира како би се мобилисали против владе, што је кулминирало насилном борбом 1958. године.[191]

Социокултурни и религијски идентитет

[уреди | уреди извор]
Сиријски хришћани апостола Томе описани у Códice Casanatense.

Хришћани апостола Томе су посебна мањина, како у погледу културе, тако и у погледу религије. Иаско су њихова литургије и теологија остаци источносиријских хришћана из Персије, њихови животн обичаји и предња били су у основи индијски. Често цитира: „Назрани су Индијци у култури, хришћани у вјери и Сиријци у литургији.”[192] Данас, Хришћани апостола Томе представљају мултикултуралну групу. Њихова култура у великој мјери потиче од источносиријског, западносиријског, хиндуистичког и јеврејског утицаја.[193]

Јеврејски утицај примјећен је у литургији и традицијама малабарских Назранија.[3] Заједница је задржала неке од првобитних јеврејских обичаја, као што је покривање главе током богослужења.[193] Њихова литургија се звала и још увијек се зове курбана, што је термин изведен из арамејске ријечи курбана (арам. ܩܘܪܒܢܐ), која значи „жртва”. Литургија Хришћана апостола Томе се држала на сиријском до почетка 20. вијека.[3]

Невјеста из заједнице Хришћана апостола Томе (1909).

Хришћани апостола Томе су обично слиједили друштвене обичаје својих хиндуистичких сусједа, а остаци хиндуистичке симболике могли су се видјети у њиховим праксама преданости.[194] Друштвени гријеси попут недодирљивости ушли су у њихову праксу, Дијамперски синод га је укинуо.[195] Свете тајне везане за рођење, брак, трудноћу, смрт итд. такође су прилагодили нијанси хиндуистичких религијских пракси. И данас је везивање Минуа, хиндуистичког симбола брака, најважнији обред и у хришћанским браковима. Португалски путописац Дуарте Барбоса током посјете Малабару 1519. је у свом рукопису „Књига Дуарте Барбосе” прокоментарисао праксу свештеника Хришћана апостола Томе да користе кудуми сличан оном код хиндуса.[196]

У друштвеној статификацији средњовјековног Малабара, Хришћани апостола Томе успјели су да повежу свој друштвени статус са статусом хиндуса више хасте због њихове бројчане снаге и утицајања и поштовања многих обичаја брамана и виших касти.[197] У 13. и 14. вијеку, многи Хришћани апостола Томе били су укључени у трговину паприком за мјесне владаре и многи су постављени за службенике за приходе у луци. Мјесни владари су их наградили додјелом земље и многим другим привилегијама. Са растућом бројчаном снагом, велики број Хришћана апостола Томе населио се у унутрашњости региона погодном за узгој паприке.[198] ИМали су право да регрутују и обучавају војнике, а хришћани тренери су добијали почасну титулу паникар, као и њихове наирске колеге.[199]

Попут брамана, имали су право да сједе пред краљевима и да јашу на коњу или слону, као владари и племство.[195] Били су заштитници седамнаест непривилегованих касти и стога су их назвали Господари седаманаест касти.[200] Нису дозволили нижим кастама да се придруже њиховој заједници из страха да би то могло угрозити њихов статус више касте.[201] Овај перио се завршио када је заједница пала под власт раџа из Кочина и Траванкора.[202] Посједовали су велики број центара за обуку каларипајатуа и раџе из Траванкора и Кочина, укључујући чувеног Мартанда Варма, регрутовали су обучене хришћанске ратнике да бране њихово краљевство.[203]

Породица Хришћана апостола Томе из Тирувале (1937).

Хиндуси из више касте и Хришћани апостола Томе учествовали су на свечаностима ових других, а на неким мјестима у Керали хиндуистички краљеви су саградили хиндуистичке храмове и цркве Хришћана апостола Томе једне поред других. До 19. вијека Хришћани апостола Томе су имали право приступа хиндуистичким храмовима, а неки водећи припадници заједнице имали су статус спонзора на хиндуистичким светилиштима и храмовним свечаностима.[204] Ипак, у 19. вијеку интеграција Хришћана апостола Томе са хиндуистичким кастинским системом била је поремећена: њихов статус чисте касте доведен је у питање на неким локалитетима и ускраћен им је приступ многим хиндуистичким храмовима. Покушали су да узврате тако што су хиндуистичке свечаности прогласили паганским идолопоклонством. Сукоби између хиндуса више касте и Хришћана апостола Томе дешавали су е до касније 1880-их, посебно када се поклапале свечаности обје заједнице. Међусобно насиље међу различитим конфесијама Хришћана апостола Томе погоршало је њихове проблеме.[205]

Постојећа традиција, музика, ритуали и друштвени живот

[уреди | уреди извор]
Кожуката је кнедла коју Хришћани апостола Томе припремају у суботу прије Цвијети.

Хришћани апостола Томе још увијек одржавају многе древне традиције и ритуале, како у свом друштвеном, тако и у религијском животу. Службе Хришћана апостола Томе имају многе особености у поређењу са другима. Прије 1970-их, курбана је у потпуности пјевана на сиријском. Многе литургијске пјесме Хришћана апостола Томе, нарочито оне у источносиријској традицији, остаци су древних сиријских мелодија из античког доба.[206]

  • Хришћани апостола Томе славе Велики четвртак са великим поштовањем. Тај дан називају песаха, малајаламска ријечи која потиче од арамејске или хебрејске ријечи за Пасху (паша или песах) у знак сјећања на посљедњу вечеру Исуса Христа током Пасхе у Јерусалиму. Послије литургије у цркви традиционално се једе песаха апам, традицију поштује цијела заједница под вођством главе породице. За вријеме песаха службе у цркви су нарочито дуге и праћене су курбаном.[207][208]
  • Заједница обиљежава Велики пост, мјесно познат као анпату нојамбу (педесетодневни пост) или валија нојамбу (савма раба), од Чистог понедјељка или претходне недјеље (петурта, гледање уназад, првобитан је обичај и још увијек преовладава у Халдејској сиријској цркви),[209] до дана уочи Ускрса, одричући се сваког меса, рибе и јаја.[210]
  • На Цвијети (ошана или хошана) цвијеће се разбацује по светилишту, што је преузето из хиндуистичког ритуала приношења цвијећа, а гомила виче ошана (арам. ܐܘܿܫܲܥܢܵܐ — „сачувати, спасити”). Затим се благосиња палмино лишће и дијели послије курбана.[211]
  • Хришћани апостола Томе користе источносиријски термин Маран Ишо Мишина (у преводу са арамејског Господ Исус Месија)[212] за Исуса Христа.
  • Хришћани апостола Томе, нарочито западносиријског обреда, моле се по канонским часима шехимо, седам пута дневно.[213]
  • Свете тајне и свечаности Хришћана апостола Томе везане за изградњу куће, рођењем и браковима имају блиску сличност са свечаностима кералских хиндуса.[214] Посљедње причешће изражава хришћанске канонске теме веома удаљено и утицај хиндуистичке културе је прилично примјетан. Много се наглашава идејама које се тичу вјечног живота послије смрти и ишчекивања Христовог посљедње суда.[215]
  • Хришћани апостола Томе углавном преферирају уговорене бракове и будући се партнери се виђају на свечаности пенуканал (гледање младе) у младиној кући.[216]
  • Брачни обичаји Хришћана апостола Томе су јединствено другачији од западних хришћанских бракова и мјесних хиндуистичких брачних обичаја. Нпр. вјеридба и брак се обично обављају заједно у истој служби. За разлику од западних хришћанских традиција, не постоји непосредна размјена прстена између младожење и младе током вјеридби, већ је понуђена и посредована од страна катанара који представља Исуса Христа, симболизујући да је Бог тај који доводи пар у брак.[217] Везивање минуа (мангала сутра) и давање мантракодија или пудаве младој су главни вјенчани ритуали позајмљени из хиндуизма. Мантракоди, свилени сари за златном зари обрубом коју благослови свештеник и поставља је младожења покривајући младину косу, симболизује свечаност пудавакодукал брамана Намбудирија, гдје на сличан начин младожења ставља свилену тканину покривајући младину главу.[216][218]
  • Хришћани апостола Томе нашироко користе нилавилаку (упаљену металну лампу), кинди, калаша и друге бронзане предмета у својим кућама црквама.[219]
  • Ноћ пред вјенчање одржава се свечаност мадурам вепу, засебно за младу и младожењу. Обухвата услуживање младе и младожење слаткишима, које изводе ујаци. Позајмљен је из традиције заједнице Кнанаја (Јужњаци), код којих се свечаност зове чантам чартал, гдје се на сличан начин пару служе слаткиши. Чантам чартал за младу укључује наношење кане, сандала и куркуме преко дланова и ногу, као симбола чистоће. Младожењино лице се потпуно брије као дио ритуала. Све традиције прате панан пату у извођењу панан касте, који пјева даровнице и привилегије дате сиријским хришћанима.[220]
  • Традиционална хаљина Хришћана апостола Томе је чатајум мунду, безшавна бијела одјећа, коју сада носе старији припадници заједнице. Пратећи општи тренд, сари и чуридар су постали преовлађујући међу млађим генерацијама.[221][210]

Црквена архитектура

[уреди | уреди извор]
Маланкарска православна сиријска црква Свете Марије у Котајаму са традиционалним цријепом и зидом.

Најранији документовани доказ су Квилонске сиријске бакарне плоче, које се односе на изградњу цркве Тарисапали у Квилону између 823. и 849. године. Антонио Гувеа, португалски изасланик у Малабару, у свом дјелу Жорнада из 16. вијека помиње да су скоро све цркве Хришћана апостола Томе слиједиле моделе хиндуистичких храмова из тог периода, али су се одликовале огромним гранитним крстом у предњем црквеном дворишту. Упркос спољашњој сличности са хиндуистичким храмовима, структурирање унутрашњег простора цркве увијек је слиједио источносиријску архитектонску теологију. Тако се савремени стил образује као спој индијске архитектуре и асирских литургијских концепата.[222]

Главни улаз је на западној страни грађевине; предворје, стубови, пиластери и други архитектонски украси красе предњи крај, а у предњем дворишту стоји јарбол за заставу. Једно или два звона су постављена у задњем дворишту да обавијесте вјернике о времену литургијских служби, смрти од вјерника или да обавијесте јавност о несрећи.[223]

Персијски крст

[уреди | уреди извор]
Древни крст Хришћана апостола Томе у Котајаму Кнанаја Валијапалију

Источносиријске цркве Хришћана апостола Томе прихватиле су персијски крст као свој симбол. Зову га или Насрани менорах[224] или Мар Тома слива (Крст Светог Томе).[225] Постоји неколико тумачења симбола Хришћана апостола Томе. Тумачење засновано на хришћанској јеврејској традицији претпоставља да је његов дизајн заснован на јеврејској менори, древном симболу Јевреја, који се састоји од седам разгранатих лампиона (канделабра).[224]

Тумачење заснова на мјесној култури каже да Крст без лика Исуса и са цвјетним краковима који симболизују „радост” указују на теологију ускрсења Светог Павла, птица окрета надоле (највјероватније голуб) на врху представља улогу Светог Духа у ускрсењу. Крст указуна на Христа. Лотос који симболизује Бога Оца, из којег исходи Бог Син. Три корака указују на Голготу и симболизују цркву, канал благодети који тече са крста.[225][226]

Данас

[уреди | уреди извор]

У тексту Девика и Варгезе из 2010. примјетили су да су Хришћани апостола Томе тренутно значајна мањина, као и да имају снажно присуство у свим областима Керале.[227]

Социоекономски статус

[уреди | уреди извор]

Иако су Хришћани апостола Томе морали да угрозе своје друштвене и религијске привилегије послије португалског потчињавања, поново су почели да уздижу као моћна заједница од 19. вијека па надаље. Играли су пионирску улогу у многим сферама као што су банкарство, трговина, готовински усјеви, шпампани медији, филмска индустрија итд.[228] Око 2003, међу Хришћанима апостола Томе, 17,4% одрасле популације је било самозапослено — што је статистички највећа стопа међу свим заједницама у Керали.[229] Хришћани апостола Томе налазе се испред свих осталих у погледу власништва над земљеом по глави становника, при чему многи од њих посједују велика имања. Са промјенљивим условима, прешли су са узгајања пиринча и кокоса на плантаже и трговину каучуком, зачинима и профитним усјевима. Такође, заузимају истакнуту улогу у образовним институцијама Керале и широм Индије.[230] Образовна достигнућа заједница помогла су њеним чланова да остваре добар дио послова у централној и државној влади.[228] Влада Керале је 2024. је својом законодавном тијелу представила мудар рачун запослених у влади. Према подацима, од тадашњих укупно 545.423 државних службеника, 73.713 били су из напредних хришћанских заједница, односно Хришћани апостола Томе, што чини 13,5% укупних државних службеника.[231][232] Са својим нивоом образовања и ограниченим могућностима запошљавања у Керали, постали су заједница са највећом стопо исељавања. Њихове дознаке из иностранства такође су помогле социоекономском напретку заједнице. Према анкети о миграцијама у Керали из 1998. коју је спровео Центар за развојне студије Керале, Хришћани апостола Томе су на врху испред других заједница у погледу индекса социоекономског развоја који се заснива на параметрима као што су посједовање земље, становања и трајних добара, образовање и радни статус.[233]

Демографија

[уреди | уреди извор]

Захарије примјећује да је 20. вијек био период значајне транзиције за Хришћане апостола Томе у смислу њиховог демографског и социоекономског статуса. Ооко 1900. заједница је била концентрисана у неколико области, била је географски статична и „… карактерисала је веома висока стопа смртности, веома висока стопа наталитета, веома рано доба ступања у брак и 10. до 12 дјеце по удатој жени.” Становништво се током претходног вијека повећало 8 пута, са основне бројке од око 100.000, од чега су скоро 50% чинила дјеца. Ипак, раст популације Хришћана апостола Томе драстично се смањио након 1960-их, са најнижом стопом наталитета, највишом старосном доби уласка у брак, највишом стопом планирања породице и најнижом стопом плодности у поређењу са другим заједницама у Керали. Удио дјеце се смањио на мање од 25%. Апсолутна и релативна величина заједнице је у опадајућем тренду и приближава се режиму нултог раста становништва.[234]

Од 2001, у Керали, више од 85% популације Хришћана апостола Томе живјело је у седам јужних округа државе — Колам, Патанамтита, Алапужа, Котајам, Идуки, Ернакулам и Трисур. Такође, мигрирали су у друге градове у Индији, као што су Удагамандалам, Мангалор, Бангалор, Ченај, Пуна, Делхи, Мумбај, Коимбатор, Хајдерабад и Колката. Миграција је нагло порасла у период након стицања независности, а главна одредишта била су Сједињене Државе, Канада, западна Европа, Аустралија и Блиски исток. Према грубој процјени, 20—25% Хришћана апостола Томе живи изван Керале.[233]

Статус касте

[уреди | уреди извор]

Упркос секташким разликама, Хришћани апостола Томе дијеле заједнички друштвени статус унутар кастинског система Керале и сматрају се заједницом горње касте.[235]

У историјским краљевинама Керале, попут оних у Кочину и Траванкору, Хришћанима апостола Томе су додјељене кастинске привилегије које су их стављале на исти ниво као хиндуси горње касте.[236] Антрополог Л. К. Анантакришна Ијер је записао да су им дате привилегије поред оних које су дате групама као што су Наири, као што је право да имају ограђене просторе испред својих кућа (право обично дато само браманима) и да су стављени „готово у ранг са суверенима”.[237] Слиједили су иста правила касте и „загађења” као и хиндуси, а понекад су сматрани неутрализаторима „загађења”.[238] Декрет ИИ Дјеловања IX Дијамперског синода који је наметнула португалска инквизиција 1599. забранио је праксу недодирљивости међу Хришћанима апостола Томе, осим у практичним околности када је то законски прописано и када је било неопходно да се обезбиједи друштвени контакт са варна хиндусима.[239]

Имају тенденцију да буду ендогамни и мају тенденцију да се не мијешају чак ни са другим хришћанским групама. Унутрашња подјела Хришћана апостола Томе на Сјеверњаке и Јужњаке, као и на бројне секте засноване на црквеној оријентацији, чини образац сегментације изузетно сложеним. Форестер указује да подјела Сјеверњаци—Јужњаци образује двије групе унутар заједнице Хришћана апостола Томе које су блиско аналогне подкастама.[235]

Хришћанске конвенције

[уреди | уреди извор]

Марамонска конвенција је једно од највећих хришћанских окупљања у Азији.[240] Још једна велика конвенција у Керали је годишња Средишња таванкорска конвенција која се одржава у Катедрали Светог Стефана Маланкарске православне сиријске цркве у Макамкунуу.[241][242]

Једна од највећих конвенција Маланкарске православна сиријске цркве је Калупарска православна конвенција.[243] Одржава се пјешчаним обалама ријеке Манимала у Коитоту са преко 5000 учесника.[244] Ранијска православна конвенција је годишњи конгрес Маланкарске православне сиријске цркве.[245]

Малапијска православна сиријска конвенција Маланкарске православне сиријске цркве је годишња конвенција у Малапију у Патанамтиту.[246]

Тривандрумска православна конвенција је годишњи конгрес који организује Тривандрумска православна епархија.°[247] Конвенција се одржава и у цркви Свете Тројице у Улуру од 1988. године.[248]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Thomas 2018, стр. 4.
  2. ^ „The STCEI”. indianchristianity.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  3. ^ а б в Ross 1979.
  4. ^ King 2018, стр. 784.
  5. ^ Considine & Kernan 1942, стр. 67.
  6. ^ Thomas 2011.
  7. ^ Perczel 2013, стр. 416.
  8. ^ а б в г д Brock 2011a.
  9. ^ Fahlbusch & Bromiley 2008, стр. 285; Slapak 1995, стр. 27.
  10. ^ а б Fahlbusch & Bromiley 2008, стр. 285.
  11. ^ King 2018, стр. 784; Considine & Kernan 1942, стр. 67.
  12. ^ Brock 2011a; Baum & Winkler 2003, стр. 52; Bundy 2011.
  13. ^ „How did Timur change the history of the world - DailyHistory.org”. dailyhistory.org (на језику: енглески). DailyHistory.org. 5. 12. 2020. Приступљено 5. 1. 2025. 
  14. ^ Boivin, Beau (15. 1. 2018). „10 Terrors Of The Tyrant Tamerlane”. Listverse (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 06. 01. 2021. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  15. ^ „The Assyrian Church of the East”. CNEWA (на језику: енглески). 13. 11. 2020. Архивирано из оригинала 24. 05. 2024. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  16. ^ Ljøkjell, Roar; Morgan, David. „The Forgotten Church of the East”. Sil in Eurasia (на језику: енглески). Приступљено 5. 1. 2025. 
  17. ^ Sako, Louis Raphaël (27. 1. 2016). „The Church of the East: Two Thousand Years of Martyrdom and Mission”. Fondazione Internazionale Oasis (на језику: енглески). Приступљено 5. 1. 2025. 
  18. ^ а б в Robert Eric Frykenberg, Thomas Christians на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
  19. ^ Frykenberg 2008, стр. 111, 134–136.
  20. ^ Perczel 2015, стр. 291.
  21. ^ „India - Report on the Census of Travancore - Census 1871”. censusindia.gov.in (на језику: енглески). Приступљено 5. 1. 2025. 
  22. ^ „India - Cochin, Part I, II, Vol-XIX - Census 1941”. censusindia.gov.in (на језику: енглески). Приступљено 5. 1. 2025. 
  23. ^ Synod of Diamper на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
  24. ^ Brock 2011a; Geddes 1694, стр. 33–112; Cross & Livingstone 2005.
  25. ^ Brock 2011a; Joseph 2011.
  26. ^ „Kerala Syrian Christian, Thomas the Apostle in India, The tomb of the Apostles, Persian Church, Syond of Diamper - Coonan Cross Oath, Subsequent divisions and the Nasrani People”. nasrani.net (на језику: енглески). Nasranis. 13. 2. 2007. Архивирано из оригинала 22. 05. 2021. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  27. ^ Brock 2011c; George 1977, "He wished to propagate Nestorianism within the community. Misunderstanding arose between him and the Assyrian Patriarch, and from the year 1962 onwards the Chaldean Syrian Church in Malabar has had two sections within it, one known as the Patriarch party and the other as the Bishop's party."
  28. ^ „Church of the East in India”. nestorian.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 05. 2011. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  29. ^ Brock 2011a; Brock 2011b.
  30. ^ а б в г Joseph 2011.
  31. ^ Hedlund 1980, стр. 114, "The Mar Thoma Syrian Church, which represents the Protestant Reform movement, broke away from the Syrian Orthodox Church in the 19th century."
  32. ^ Fenwick 2011b; Leustean 2014, стр. 568, "The Syrian Orthodox also became the target of Anglican missionary activity, as a result of which the Mar Thoma Church separated from the Orthodox in 1874, adopting the Anglican confession of faith and a reformed Syrian liturgy conforming to Protestant principles."
  33. ^ „Mission & Vision - St. Thomas Evangelical Church of India (steci) is an episcopal Church”. steci.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 1. 2021. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  34. ^ Dalal 2014; Neill 2002, стр. 247–251; Fahlbusch & Bromiley 1999, стр. 687–688; Melton & Baumann 2010, стр. 707.
  35. ^ Anderson & Tang 2005, стр. 192–193, 195–196, 203–204; Bergunder 2008, стр. 15–16, 26–30, 37–57.
  36. ^ Županov 2005, стр. 99 and note; Malieckal 2005, стр. 300.
  37. ^ Mathur 1977, стр. 1.
  38. ^ Vadakkekara 2007, стр. 52.
  39. ^ Županov 2005, стр. 99 and note.
  40. ^ а б Tōmmākattanār & Kariyāt̲t̲i 1971, стр. 2; Veḷḷiyān 1986, стр. 0-1; Malekandathil 2003, стр. 19–20; Frykenberg 2008, стр. 113.
  41. ^ Kollaparambil 1992, стр. 84–85.
  42. ^ Frykenberg 2008, стр. 113.
  43. ^ Zacharia, Paul (19. 2. 2016). „The Surprisingly Early History of Christianity in India”. smithsonianmag.com (на језику: енглески). Smithsonian Magazine. Архивирано из оригинала 20. 02. 2016. г. Приступљено 7. 1. 2025. 
  44. ^ „Search for India's ancient city”. BBC News (на језику: енглески). 11. 6. 2006. Архивирано из оригинала 22. 03. 2021. г. Приступљено 7. 1. 2025. 
  45. ^ Slapak 1995, стр. 27; Bayly 2004, стр. 244.
  46. ^ Puthiakunnel 1973.
  47. ^ Frykenberg 2008, стр. 99; Klijn 2003, стр. 15; Childers 2011; Medlycott 1912.
  48. ^ Eusebius, Book V Chapter 10; Frykenberg 2008, стр. 103; Baum & Winkler 2003, стр. 52; Medlycott 1912; Whitehouse 1873, стр. 12–20.
  49. ^ „Book 4 Continuation”. indianchristianity.com (на језику: енглески). Indian Christianity. Архивирано из оригинала 30. 11. 2024. г. Приступљено 7. 1. 2025. 
  50. ^ Frykenberg 2008, стр. 92; Menachery 1998.
  51. ^ Whitehouse 1873, стр. 23–42.
  52. ^ Arampulickal 1994, стр. 40; Orientalia christiana periodica 1951, стр. 233; Hastings 2000, стр. 149.
  53. ^ „Seven and a Half Churches of the Ezhara Pallikal established by St. Thomas”. keralatourism.org (на језику: енглески). Christianity in Kerala. Архивирано из оригинала 08. 01. 2025. г. Приступљено 7. 1. 2025. 
  54. ^ Puthiakunnel 1973; Muthiah 1999, стр. 113.
  55. ^ Frykenberg 2008, стр. 99; Mundadan & Thekkedath 1982, стр. 30–32.
  56. ^ Mani 2016, стр. 14; Iyer 1926, стр. 3; Frykenberg 2008, стр. 101–102.
  57. ^ Malekandathil 2010, стр. 38–61; Menachery 2000; Brown 1956.
  58. ^ а б Malekandathil, Pius (6. 3. 2011). „Nazrani Christians and the Social Processes of Kerala, 800-1500”. Nasranis (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 01. 2025. г. Приступљено 7. 1. 2025. 
  59. ^ Malekandathil 2010, стр. 38–61.
  60. ^ Medlycott 1912; Frykenberg 2008, стр. 102–107, 115.
  61. ^ Medlycott 1912; Kollaparambil 1992, стр. 1–20; Frykenberg 2008, стр. 113; Fahlbusch & Bromiley 2008, стр. 286.
  62. ^ Frykenberg 2008, стр. 113; Baum & Winkler 2003, стр. 52; Swiderski 1988a, стр. 76–80, 80–83.
  63. ^ Kollaparambil 2015, стр. 129.
  64. ^ Thomas 2018, стр. 4; Neill 2004, стр. 42–43}; Nedungatt 2001, стр. 41: "Related with East Syriac Church: The spatial separateness of the St Thomas Christians from Christian centres in other lands was not in every way absolute, as at an early stage of their history they found themselves in rapport with the East Syriac Church. Neither their traditions nor their posterior documents exhibit any sign of constraint or bad blood occasioned by such a relationship. On the other hand everything goes to show that it was a happy working arrangement. Their being in dire straits early on in their history and the arrival on the scene of the progenitors of the present-day "Southists" as benefactors, appears to coincide with the Community's acceptance of fellowship with the East Syriac Church." – Dr. Benedict Vadakkekara
  65. ^ Medlycott 1912; D'Aguiar 1997, стр. 172 & 195; Kollaparambil 2015, стр. 129.
  66. ^ Avari 2007, стр. 221.
  67. ^ Pothan 1963, стр. 102–105.
  68. ^ Sundermann, Hintze & Blois 2009, стр. 38.
  69. ^ Baum & Winkler 2003, стр. 53; Walker 2011.
  70. ^ Bundy 2011.
  71. ^ Brock 2011a; Baum & Winkler 2003, стр. 52.
  72. ^ Baum & Winkler (2003), стр. 52.
  73. ^ а б Frykenberg 2008, стр. 112.
  74. ^ Frykenberg 2008, стр. 105, 110; Walker 2011; Indicopleustes 2010, стр. 48, 119–120, 365–366.
  75. ^ Silverberg 1996, стр. 29–34.
  76. ^ Lišèák 2018, стр. 4–5; Circa 1492 1991; Hiatt 2021, стр. 176.
  77. ^ Lišèák 2018, стр. 5.
  78. ^ Menon 2019, стр. 59; Aiya 1906, стр. 244.
  79. ^ Perczel 2018.
  80. ^ „History”. quilon.com (на језику: енглески). Kollam, Kerala, India - Kollam, Kollam Hotels, Kollam Kerala, Kollam Map, Quilon, Kollam Hotel. Приступљено 8. 1. 2025. 
  81. ^ Sharma 2010, стр. 78.
  82. ^ Malekandathil 2010, стр. 43.
  83. ^ Fiey 1993, стр. 96.
  84. ^ Wilmshurst 2000, стр. 343, 391.
  85. ^ Baum & Winkler 2003, стр. 105.
  86. ^ Brock 2011a; Ploeg 1983, стр. 3.
  87. ^ Ploeg 1983, стр. 3; Perczel 2018; Mingana 1926, стр. 451-452.
  88. ^ а б „MS Vatican Syriac 22 & MS Vatican Syriac 17: Syriac Manuscripts copied in South India”. nasrani.net (на језику: енглески). Nasranis. 7. 4. 2012. Архивирано из оригинала 12. 08. 2024. г. Приступљено 8. 1. 2025. 
  89. ^ Brock 2011a; Ploeg 1983, стр. 3; Wilmshurst 2000, стр. 378.
  90. ^ Ploeg 1983, стр. 4.
  91. ^ Catalani 1863, стр. 23, para. 31.
  92. ^ Antony, Martin Thomas (5. 6. 2010). „The Story of Joseph, the Indian with a Historical Appraisal of the Affairs of St Thomas’ Christians in the Pre Portuguese period”. nasrani.net (на језику: енглески). Nasranis. Архивирано из оригинала 30. 11. 2024. г. Приступљено 8. 1. 2025. 
  93. ^ Brock 2011a; Wilmshurst 2000, стр. 20, 347, 398, 406–407; Baum & Winkler 2003, стр. 106–111.
  94. ^ Frykenberg 2008, стр. 122–124.
  95. ^ Frykenberg 2008, стр. 125–127.
  96. ^ Frykenberg 2008, стр. 127–128.
  97. ^ Frykenberg 2008, стр. 130–134.
  98. ^ Neill 2004, стр. 208–210.
  99. ^ Medlycott 1912; Takahashi 2011; Neill 2004, стр. 208–214; Vadakkekara 2007, стр. 78; Prasad 2009, стр. 484.
  100. ^ „Tracing the heritage of Syrian Christians”. thehindu.com (на језику: енглески). The Hindu. 20. 2. 2011. Архивирано из оригинала 22. 10. 2023. г. Приступљено 8. 1. 2025. 
  101. ^ Ploeg 1983.
  102. ^ Prasad 2009, стр. 484.
  103. ^ Frykenberg 2008, стр. 136; Takahashi 2011; Medlycott 1912.
  104. ^ Frykenberg 2008, стр. 367.
  105. ^ Neill 2004, стр. 316–317; Frykenberg 2008, стр. 367.
  106. ^ Neill 2004, стр. 316–317.
  107. ^ Brock 2011a; Neill 2004, стр. 319.
  108. ^ а б Neill 2004, стр. 319.
  109. ^ India Census Division 1965, стр. 111, "here are various versions about the wording of swearing, one version being that it was directed against the Portuguese, another that it was directed against Jesuits, yet another that it was directed against the authority of church of Rome."
  110. ^ Neill 2004, стр. 320.
  111. ^ Frykenberg 2008, стр. 368, "Archdeacon Thomas, having been elevated to High Metran by the laying on of hands by twelve cattanars, took the title of Mar Thoma I."; Neill 2004, стр. 320–321.
  112. ^ а б Frykenberg 2008, стр. 361, "...the Dutch permitted 'old party' Catholics to be placed under the 'guidance' of the Carmelites and allowed them to keep Mar Alexander Parampil (aka Alexander de Campos) as Vicar Apostolate. He soon also designated himself as 'Metran of All India' and 'Gate of India'....the Dutch permitted 'old party' Catholics to be placed under the 'guidance' of the Carmelites and allowed them to keep Mar Alexander Parampil (aka Alexander de Campos) as Vicar Apostolate. He soon also designated himself as 'Metran of All India' and 'Gate of India'."
  113. ^ Mundadan & Thekkedath 1982, стр. 96–100.
  114. ^ Neill 2004, стр. 323.
  115. ^ а б Menachery (1973, 1982, 1998)
  116. ^ Brown 1956; Tisserant 1957; Podipara 1970; Mundadan & Thekkedath 1982; Joseph 2011.
  117. ^ Vadakkekara 2007, стр. 84; Frykenberg 2008, стр. 361; Fernando & Gispert-Sauch 2004, стр. 79; Chaput 1999, стр. 7–8; Perczel 2013, стр. 425.
  118. ^ Vadakkekara 2007, стр. 84.
  119. ^ Mythic Society 1911, стр. 141, "This incident marks an epoch in the history of the Syrian Church, and led to a separation of the community into parties, namely the Pazhayakuru (the Romo-Syrians) who adhered to the Church of Rome according to the Synod at Diamper; and the Puttankuru, the Jacobite Syrians, who after the oath of the Coonan Cross got Mar Gregory from Antioch, acknowledged the spiritual supremacy thereof. The former owed its foundation to the Archbishop Menezes and the Synod at Diamper in 1599 and its reconciliation after the revolt to the Carmelite Bishop Father Joseph of St.Mary whom the Pope appointed in 1659."
  120. ^ Neill 1970, стр. 36, "At the end of a period of twenty years, it was found that about two – thirds of the people had remained within the Roman allegiance; one – third stood by the archdeacon and had organized themselves as the independent Malankara Church, faithful to the old Eastern traditions and hostile to all the Roman claims."
  121. ^ MacKenzie 1901, стр. 28.
  122. ^ Brock 2011a; Amaladass 1993, стр. 14–15; Frykenberg 2008, стр. 249.
  123. ^ Vadakkekara 2007, стр. 88.
  124. ^ Brock 2011a; Perczel 2013, стр. 417.
  125. ^ а б в Brock 2011d.
  126. ^ Medlycott 1912; Koonammakkal 2013, стр. 266, 267, 276; Thalian 1961.
  127. ^ а б в г Brock 2011c.
  128. ^ „Archbishop Simon Dominicus”. www.catholic-hierarchy.org (на језику: енглески). Catholic-Hierarchy. Приступљено 8. 1. 2025. 
  129. ^ Brown 1956, стр. 115–117; Mooken 1977, стр. 50–51; Mooken 1983, стр. 25–26; Neill 2002, стр. 62–65; Perczel 2013, стр. 428–431.
  130. ^ а б в г д ђ е Fenwick 2011a.
  131. ^ Perczel 2013, стр. 427 and note.
  132. ^ а б в г д ђ е ж з Malekandathil, Pius (28. 1. 2013). „Nazrani History and Discourse on Early Nationalism in Varthamanapusthakam”. nasrani.net (на језику: енглески). Nasrani. Архивирано из оригинала 28. 10. 2018. г. Приступљено 9. 1. 2025. 
  133. ^ Fenwick 2011a; Neill 2002, стр. 67.
  134. ^ Neill 2002, стр. 68–69.
  135. ^ Joseph 2011; Fenwick 2011a.
  136. ^ Neill 2004, стр. 67–68.
  137. ^ Brock 2011d; Perczel 2013, стр. 431-432.
  138. ^ Podipara 1970; Brown 1956; Tisserant 1957; Mathew 2006, стр. 205–207; Kochumon 1995, стр. 42–44.; Varughese 1972, стр. 45; Fenwick 2009, стр. 200–246.
  139. ^ Fenwick 2011a; Burgess 2005, стр. 175.
  140. ^ Bayly 2004, стр. 281–286.
  141. ^ Joseph 2003, стр. 33–39.
  142. ^ Neill 2004, стр. 241.
  143. ^ Cheriyan 2003, стр. 254-262.
  144. ^ а б Neill 2002, стр. 247–251; Bayly 2004, стр. 300.
  145. ^ а б в Varghese 2011.
  146. ^ Neill 2002, стр. 247–251.
  147. ^ „Missionaries led State to renaissance: Pinarayi”. The Hindu (на језику: енглески). 12. 11. 2016. Архивирано из оригинала 21. 11. 2021. г. Приступљено 11. 1. 2025. 
  148. ^ Drake, Gavin (8. 11. 2016). „Celebrations mark bi-centenary of CMS missionaries in India”. www.anglicannews.org (на језику: енглески). Приступљено 11. 1. 2025. 
  149. ^ „A History of the Church of England in India, by Eyre Chatterton (1924)”. anglicanhistory.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 12. 2024. г. Приступљено 11. 1. 2025. 
  150. ^ а б „CHURCH OF SOUTH INDIA (CSI)”. keralawindow.net (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 12. 2024. г. Приступљено 11. 1. 2025. 
  151. ^ Fahlbusch & Bromiley 1999, стр. 687–688; Melton & Baumann 2010, стр. 707.
  152. ^ „Archbishop Thomas Rokuss”. www.catholic-hierarchy.org (на језику: енглески). Catholic-Hierarchy. Приступљено 11. 1. 2025. 
  153. ^ Brock 2011c; Martina 1986, стр. 372–374; Wilmshurst 2000, стр. 34.
  154. ^ „Bishop Jean-Élie Mellus”. www.catholic-hierarchy.org. Catholic-Hierarchy. Приступљено 11. 1. 2025. 
  155. ^ Wilmshurst 2000, стр. 75.
  156. ^ „CHURCH OF THE EAST - INDIA”. churchoftheeastindia.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 01. 2025. г. Приступљено 11. 1. 2025. 
  157. ^ Mooken 1987.
  158. ^ Mooken 1975, стр. 11-26; Perczel 2013, стр. 435-436.
  159. ^ Brock 2011c; Vadakkekara 2007, стр. 103.
  160. ^ а б Fenwick 2011b; Varghese 2008, стр. 376–378.
  161. ^ а б Varghese 2008, стр. 376–378.
  162. ^ Varkey 1901.
  163. ^ Varghese 2011; Cheriyan 2003, стр. 294.
  164. ^ Mathew 2007, стр. 125.
  165. ^ Kiraz 2011b.
  166. ^ Kiraz 2011a.
  167. ^ Varghese 2011; Kiraz 2011a.
  168. ^ Joseph 2011; Rajan 2017, стр. 111–116.
  169. ^ Joseph 2011; ʿAṭīya 1968, стр. 372–374.
  170. ^ Joseph 2011; Varghese 2011; Kiraz 2011a; Vadakkekara 2007, стр. 94-96.
  171. ^ Cheriyan 2003, стр. 354.
  172. ^ а б Brock (2011b).
  173. ^ Chediath & Joy Angemaathil 2012, стр. 201, 226.
  174. ^ Thomas & Zachariah 1961; Thomas 1965.
  175. ^ Anderson & Tang 2005, стр. 192–193, 195–196, 203–204.
  176. ^ John 2018, стр. 96–108; John 2020, стр. 271–291; Varghese 2019, стр. 7–18.
  177. ^ John 2020, стр. 271–291; Pulikottil 2009, стр. 72–87.
  178. ^ Bergunder 2008, стр. 15–16, 26–30, 37–57; Anderson 2004, стр. 124–127; Samuel 2018.
  179. ^ Brown 2011, стр. 334; Turner & Salemink 2014, стр. 90.
  180. ^ а б в Nossiter 1982, стр. 78-82.
  181. ^ Gupta 2006.
  182. ^ а б Devika & Varghese 2010.
  183. ^ а б Devika & Varghese 2010; Smith 1966, стр. 190.
  184. ^ „Recreating an unsung hero”. The Hindu (на језику: енглески). 13. 11. 2015. Приступљено 12. 1. 2025. 
  185. ^ Devika & Varghese 2010, стр. 19–20.
  186. ^ Mathew 1989, стр. 91–103.
  187. ^ Saraswati 2007.
  188. ^ „History of legislative bodies in Kerala- bicameralism”. keralaassembly.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 02. 2012. г. Приступљено 12. 1. 2025. 
  189. ^ Deshmukh 1972, стр. 114.
  190. ^ Report on the Socio-economic Survey on Castes/communities, Kerala 1968 (на језику: енглески). Bureau of Economics & Statistics, Government of Kerala. 1969. Приступљено 12. 1. 2025. 
  191. ^ Nossiter 1982, стр. 155–156.
  192. ^ Amaladass 1993, стр. 16.
  193. ^ а б Pallan 2018, Chapter 2 and 6.
  194. ^ Prasad 2009, стр. 484–487.
  195. ^ а б Prasad 2009, стр. 482–483.
  196. ^ Collins 2007, стр. 142.
  197. ^ Prasad 2009, стр. 482–483; Iyer 1926.
  198. ^ Bayly 2004, стр. 246–247.
  199. ^ Pothan 1963, стр. 58.
  200. ^ Prasad 2009, стр. 482–483; Vadakkekara 2007, стр. 325-330.
  201. ^ Vadakkekara 2007, стр. 325-330; Amaladass 1993, стр. 15–19.
  202. ^ General, India Office of the Registrar (1962). Census of India, 1961 (на језику: енглески). Manager of Publications. стр. 290. Приступљено 12. 1. 2025. 
  203. ^ Bayly 2004, стр. 273.
  204. ^ Bayly 2004, стр. 274–279.
  205. ^ Bayly 2004, стр. 310–315.
  206. ^ Palackal 2005; Palackal 2016; Palackal 2020.
  207. ^ Weil 1982.
  208. ^ „Palm Sunday ( Kuruthola Perunnal), Maundy Thursday( Pesaha), Good Friday (Dukha Velli) and Easter among Saint Thomas Christians of India”. Nasranis (на језику: енглески). 25. 3. 2007. Приступљено 13. 1. 2025. 
  209. ^ „നോമ്പുകാലം”. syromalabarcatechesis.com (на језику: малајалам). Syro-Malabar Catechesis. Архивирано из оригинала 13. 01. 2025. г. Приступљено 13. 1. 2025. 
  210. ^ а б Lodrick, D. O. „Syrian Christians in India”. encyclopedia.com. Worldmark Encyclopedia of Cultures and Daily Life. Архивирано из оригинала 13. 01. 2025. г. Приступљено 13. 1. 2025. 
  211. ^ Turek 2011.
  212. ^ „Eashoa Msheekhah (Aramaic), Jesus the Messiah (English) or the Christ (Greek)”. 216.92.75.217 (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 01. 2025. г. Приступљено 13. 1. 2025. 
  213. ^ Kurian, Jake. „Seven Times a Day I Praise You” – The Shehimo Prayers”. ds-wa.org (на језику: енглески). Diocese of South-West America of the Malankara Orthodox Syrian Church. Приступљено 13. 1. 2025. 
  214. ^ Pathikulangara 2004.
  215. ^ Robinson 2003, стр. 106.
  216. ^ а б Philips 2004, стр. 258.
  217. ^ Maniyattu, Pauly. „Inculturation of the East Syrian Liturgy of Marriage By the St. Thomas Christians in India”. syromalabarchurch.in (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 12. 2017. г. Приступљено 13. 1. 2025. 
  218. ^ „Naṣrānī”. Encyclopaedia of Islam First Edition Online (на језику: енглески). Brill. Приступљено 13. 1. 2025. 
  219. ^ Collins 2007, стр. 120; Singh 2020.
  220. ^ Menachery 2000; Grysa 2011; Swiderski 1988.
  221. ^ Philips 2004, стр. 262.
  222. ^ Malekandathil 2010, стр. 48–50.
  223. ^ Mateer 1871, стр. 241–243; Bradshaw 2003, стр. 160.
  224. ^ а б Collins 2007, стр. 119.
  225. ^ а б Antony, Martin Thomas (8. 10. 2010). „Saint Thomas Cross, Mar Thoma Cross, Mar Thoma Sliba- A Religio Cultural Logo of Saint Thomas Christians”. nasrani.net (на језику: енглески). Nasranis. 
  226. ^ Thadikkatt.
  227. ^ Devika & Varghese 2010, стр. 11.
  228. ^ а б Kumar 2001, стр. 180.
  229. ^ Zachariah, Mathew & Rajan 2003, стр. 85–89.
  230. ^ „The Hindu : Syrian Christians are in a class of their own”. hinduonnet.com (на језику: енглески). The Hindu. 31. 8. 2001. Архивирано из оригинала 28. 7. 2011. г. Приступљено 13. 1. 2025. 
  231. ^ „Kerala govt employs 5.45 lakh staff from 238 communities; Ezhavas hold highest number, OBCs occupy 52%”. onmanorama.com (на језику: енглески). onmanorama. 3. 7. 2024. Архивирано из оригинала 03. 07. 2024. г. Приступљено 13. 1. 2025. 
  232. ^ ലേഖകൻ, സ്വന്തം (3. 7. 2024). „സര്‍ക്കാര്‍ ജീവനക്കാരില്‍ 36 ശതമാനം മുന്നാക്കക്കാര്‍; സാമുദായിക കണക്ക് സഭയില്‍”. Manoramanews (на језику: малајалам). Приступљено 13. 1. 2025.  zero width joiner character у |title= на позицији 4 (помоћ)
  233. ^ а б Zachariah 2006.
  234. ^ Zachariah 2006, стр. 3.
  235. ^ а б Forrester 1980, стр. 98, 102.
  236. ^ Menachery 2000.
  237. ^ Iyer 1926, стр. 55–56.
  238. ^ Vadakkekara 2007, стр. 325–330.
  239. ^ Geddes 1694, стр. 394–395.
  240. ^ „WCC general secretary to address largest Christian gathering in Asia”. oikoumene.org (на језику: енглески). World Council of Churches. 12. 2. 2007. Архивирано из оригинала 14. 12. 2024. г. Приступљено 14. 1. 2025. 
  241. ^ „Metropolitan opens 95th Central Travancore Orthodox Christian meet”. The Hindu (на језику: енглески). 29. 1. 2012. Приступљено 14. 1. 2025. 
  242. ^ „Orthodox Convention begins”. The New Indian Express (на језику: енглески). 15. 5. 2012. Приступљено 14. 1. 2025. 
  243. ^ „Metropolitan opens Kallooppara Orthodox Christian meet”. The Hindu (на језику: енглески). 2. 2. 2015. Приступљено 14. 1. 2025. 
  244. ^ „St. Mary's Orthodox Church Kallooppara Thirunnal Convention” (PDF). keralatourism.org (на језику: енглески). Kerala Tourism. Архивирано (PDF) из оригинала 05. 03. 2024. г. Приступљено 14. 1. 2025. 
  245. ^ „Catholicos opens Orthodox convention”. The Hindu (на језику: енглески). 9. 1. 2015. Архивирано из оригинала 14. 12. 2024. г. Приступљено 14. 1. 2025. 
  246. ^ „33rd MALLAPPALLY CONVENTION | Malankara Orthodox Syrian Church | Niranam Diocese | Day -1 | LIVE” (на језику: енглески). 18. 2. 2022. Приступљено 14. 1. 2025. 
  247. ^ „Trivandrum Orthodox Convention | Malankara Orthodox TV” (на језику: енглески). 7. 8. 2017. Архивирано из оригинала 14. 12. 2024. г. Приступљено 14. 1. 2025. 
  248. ^ „36th Trivandrum Orthodox Convention 2023 @ Holy Trinity Aramana Chapel | Day 2” (7. 8. 2023) (на језику: енглески). Приступљено 14. 1. 2025. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Књиге
Часописи
Примарни извори
  • Eusebius. „Pantaenus the Philosopher”. Ур.: Knight, Kevin. Church History (на језику: енглески). V. Превод: McGiffert, Arthur Cushman. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хришћани_апостола_Томе&oldid=29134162”