Хришћански мистицизам

Икона Преображења

Хришћански мистицизам је традиција мистичне праксе и мистичне теологије унутар хришћанства која се „тиче припреме [особе] за, свесност и ефекат [...] директног и трансформативног присуства Бога“ или божанске енергије иљубави. До 6. века, пракса онога што се данас зове мистицизам названа је контемплација или теорија „виђења“ или „свесности“ Бога или божанског. Хришћанство је усвојило употребу и грчке (тхеориа) и латинске (цонтемплатио, контемплација) терминологије за описивање различитих облика молитве и процеса познавања Бога.

Контемплативне праксе се крећу од једноставне молитвене медитације о Светом писму до контемплације присуства Бога, што резултира теозом (духовним јединством са Богом) и екстатичним визијама мистичног сједињења душе са Богом. У контемплативној пракси разликују се три стадијума, а то су катарза (очишћење), само созерцање и виђење Бога.

Контемплативне праксе су истакнуте у источном и оријенталном православљу и добиле су обновљено интересовање у западном хришћанству.

Порекло

Идеја о мистичној стварности била је широко прихваћена у хришћанству од 2. века и односила се не само на духовне праксе, већ и на веровање да обреди, па чак и свети списи имају скривена („мистична“) значења.

Везу између мистицизма и визије божанског увели су рани црквени оци, који су тај термин користили као придев, као у изразима мистична теологија и мистичко созерцање.

У каснијим вековима, посебно када је хришћанска апологетика почела да се ослања на античку грчку филозофију да би објаснила хришћанске идеје, неоплатонизам је извршио утицај на хришћанску мистичну мисао и праксу преко бројних значајних аутора, укључујући Светог Августина и Оригена.

Мистика у православној теологији значи борбу за стицање искуства, сусрет у Христу са вечним Царством Божијим. Познање духовног света у непосредном општењу са њим, кроз духовне интуиције; то је улажење у другу сферу постојања; то је пут од прилажења Највишој Реалности до јединства са Њом. Почетак мистике је – смирење и осећање величине тајне, пред којом у тишини стоји човекова душа. То је стање душе, када ишчезавају противречности и бивају ишчупани психички комплекси. То је излаз из ропства на слободу, из смрти – у живот, из тамнице – на слободу.

Православним мистиком се сматра хришћанин који воли Христа више од свега на свету и који стреми ка постојаном богоопштењу, како је речено у Псалтиру: „Тражим Лице Твоје Господе“.

Најбоље изражавање мистичког сусрета са Христом, садрже химне Светог Симеона Новог Богослова, кога га је такође могуће назвати „новим Боговидцем“. Та светлост божанственог Богојављења, којом су били озарени Апостоли на Тавору, која је сијала на лицу Мојсеја, сишавшег са Синаја – одблеском се изразила и у књизи божанствених химни Преподобног Симеона.