Пређи на садржај

Хришћански свет

С Википедије, слободне енциклопедије
Хришћанство – Проценат становништва по државама (подаци из 2010)[1]
Део серије о хришћанству
Хришћанство
  • Безгрешно зачеће
  • Крштење
  • Распеће
  • Васкрсење
    		•
  • Стари завет
  • Нови завет
  • Канон
  • Књиге
  • Црква
  • Симбол вере
    		•
    Теологија
  • Богородица
  • Апостоли
  • Јудеохришћани
  • Петар
  • Павле
  • Оци
  • Рано хришћанство
  • Константин
  • Сабор
  • Августин
  • Велики раскол
  • Крсташки ратови
  • Реформација
  • Лутер
    		•
    Сродне теме
    Деноминације хришћана
    Портал Хришћанство
    Део серије о
    Хришћанска култура
    Божићна јелка у Рокфелер центруЋирило и МетодијеСвети ЂорђеСтварање Адама (Микеланђело)Пијета (Микеланђело)Зид реформатораСвета тајна бракаЈован Павле II са Билом КлинтономМартин ЛутерТома АквинскиСвета Тројица (Андреј Рубљов)Сцена Рођења Христовог у Келнској катедралиФонтана ди ТревиГутенбергова БиблијаХристос СпаситељИсточни католички свештеник из Румуније са породицомБостонски колеџБројаницаХрам Василија БлаженогЖорж ЛеметрНотр ДамДанска божићна вечераДечачки хор катедрале у ФрајбургуЈерменски илуминирани рукописЗабављачи на Венецијанском карневалу
    Портал Хришћанство

    Хришћански свет (енгл. Christendom или Christian world)[2][3] су термини који се обично користе да означе глобалну хришћанску заједницу, хришћанске државе, државе са хришћанском већином или државе у којима хришћанство доминира[4] или преовлађује.[2]

    Након ширења хришћанства са Леванта у Европу и Северну Африку током раног Римског царства, хришћански свет је подељен на већ постојећи грчки Исток и латински Запад. Након Великог раскола 1054. године, настале су две главне гране унутар хришћанства, усредсређене око градова Рима (Западно хришћанство, чија се заједница називала западним или латинским хришћанским светом[5]) и Цариграда (Источно хришћанство, чија се заједница називала источним хришћанским светом[6] или византијским комонвелтом). Након пада Цариграда 1453. године, латински хришћански свет је преузео централну улогу у западном свету.[7] Након реформације, протестантизам се појавио као трећа главна грана хришћанства у 16. веку. Историја хришћанског света обухвата око 2.000 година и укључује разне друштвено-политичке догађаје, као и напредак у уметности, архитектури, књижевности, науци, филозофији, политици и технологији.[8][9][10]

    Терминологија

    [уреди | уреди извор]

    Англосаксонски термин crīstendōm изгледа да је сковао у 9. веку писар негде у јужној Енглеској, вероватно на двору краља Алфреда Великог од Весекса. Писар је преводио књигу Павла Орозија Историја против пагана (око 416) и био му је потребан термин да изрази концепт универзалне културе усредсређене на Исуса Христа.[11] Имао је значење које данас има хришћанство (као што је и даље случај са сродном холандском речи christendom,[12] где углавном означава саму религију, баш као и немачки Christentum).[13]

    Тренутно значење речи као „земаља у којима је хришћанство доминантна религија”[4] појавило се у касном средњоенглеском језику (око око 1400).[14]

    Канадски професор теологије Даглас Џон Хол (енгл. Douglas John Hall) изјавио је (1997) да „Хришћански свет [...] дословно значи доминацију или суверенитет хришћанске религије.”[4] Томас Џон Кари (енгл. Thomas John Curry), римокатолички помоћни бискуп Лос Анђелеса, дефинисао је (2001) хришћански свет као „систем који потиче из четвртог века којим су владе подржавале и промовисале хришћанство.”[15] Кари наводи да је до краја хришћанског света дошло зато што су модерне владе одбиле да „подрже учења, обичаје, етос и праксу хришћанства.”[15] Британски црквени историчар Дјармејд Макалох (енгл. Diarmaid MacCulloch) описао је (2010) хришћански свет као „унију између хришћанства и световне власти.”[16]

    Хришћански свет је првобитно био средњовековни концепт који се стално развијао од пада Западног римског царства и постепеног успона папства више у верско-временским импликацијама практично током и након владавине Карла Великог; и концепт се уљуљкао у умовима непоколебљивих верника до архетипа светог религиозног простора насељеног хришћанима, благословеног од Бога, Небеског Оца, којим влада Христ кроз Цркву и заштићеног Духом-телом Христовим; није ни чудо, овај концепт, како је укључивао целу Европу, а затим и хришћанске територије на земљи које су се шириле, ојачао је корене Романсе о величини хришћанства у свету.[17]

    Постоји уобичајено и недесловно значење ове речи које је веома слично терминима Западни свет, познати свет или Слободни свет. Појам „Европе” и „Западног света” био је блиско повезан са концептом „хришћанства и хришћанског света”; многи чак приписују хришћанству да је спона која је створила јединствени европски идентитет.[18]

    Историја

    [уреди | уреди извор]
    Види још: Историја хришћанства и Историја западне цивилизације

    Успон хришћанског света

    [уреди | уреди извор]
    Види још: Рано хришћанство, Хеленистички јудаизам и Државна црква Римског царства
    Ова Т-О мапа, која апстрахује тадашњи познати свет у крст уписан унутар кугле, преобликује географију у служби хришћанске иконографије. Детаљније верзије стављају Јерусалим у центар света.

    Рано хришћанство се ширило у грчко-римском свету и шире као јеврејска секта из 1. века,[19] коју историчари називају јеврејским хришћанством. Може се поделити у две различите фазе: апостолски период, када су први апостоли били живи и организовали Цркву, и постапостолски период, када се развила рана епископска структура, при чему су бискупијама управљали епископи (надзорници).

    Постапостолски период се односи на време отприлике након смрти апостола када су се епископи појавили као надзорници урбаног хришћанског становништва. Најранија забележена употреба термина хришћанство (грч. Χριστιανισμός) и католичка (грч. καθολικός), датира из овог периода, 2. века, а приписује се Игњатију Антиохијском око 107. године.[20] Рани хришћански свет ће се затворити крајем империјалног прогона хришћана након успона Константина Великог и Миланског едикта 313. године и Првог васељенског сабора 325. године.[21]

    Према Малкому Магериџу (1980), Христ је основао хришћанство, али је Константин основао хришћански свет.[22] Канадски професор теологије Даглас Џон Хол датира „инаугурацију хришћанског света” у 4. век, при чему је Константин играо примарну улогу (толико да поистовећује хришћански свет са „Константинијанизмом”), а Теодосије I (Солунски едикт, 380) и Јустинијан I[а] секундарне улоге.[24]

    Касна антика и рани средњи век

    [уреди | уреди извор]
    За више информација погледајте: Седам васељенских сабора и Германско хришћанство
    Икона која приказује цара Константина I и епископе Првог васељенског сабора (325. године) који држе Никејско-цариградски симбол вере из 381. године
    Ширење хришћанства до 600. године (тамноплавом бојом је приказано ширење раног хришћанства до 325. године)

    „Хришћански свет” се односио на средњовековни и ренесансни појам хришћанског света као државе. У суштини, најранија визија хришћанског света била је визија хришћанске теократије, владе основане на хришћанским вредностима и која их подржава, чије су институције прожете хришћанском доктрином. У овом периоду, припадници хришћанског свештенства имају политичку власт. Специфичан однос између политичких лидера и свештенства је варирао, али у теорији, националне и политичке поделе су понекад биле подређене вођству цркве као институције. Овај модел црквено-државних односа прихватили су различити црквени лидери и политички лидери у европској историји.[25]

    Црква је постепено постала дефинишућа институција Римског царства.[26] Цар Константин је издао Милански едикт 313. године проглашавајући толеранцију према хришћанској религији и сазвао је Први васељенски сабор 325. године чији је Никејски симбол вере укључивао веровање у „једну свету саборну и апостолску Цркву”. Цар Теодосије I учинио је никејско хришћанство државном црквом Римског царства Солунским едиктом из 380. године.[27] У погледу просперитета и културног живота, Византијско царство је било један од врхунаца у хришћанској историји и хришћанској цивилизацији,[28] а Цариград је остао водећи град хришћанског света по величини, богатству и култури.[29] Постојало је обновљено интересовање за класичну грчку филозофију, као и повећање књижевног стваралаштва на народном грчком језику.[30]

    Византија је створила бриљантну културу, можда најбриљантнију током целог средњег века, несумњиво једину која је постојала у хришћанској Европи пре XI века. Дуго година, Цариград је остао једини велики град хришћанске Европе који ни по чему није заостајао у сјају. Византијска књижевност и уметност извршиле су значајан утицај на народе око ње. Споменици и величанствена уметничка дела, која су остала иза ње, показују нам сав сјај византијске културе. Зато је Византија заузимала значајно место у историји средњег века и, мора се признати, заслужено.[31]

    Како се Западно римско царство распало на феудална краљевства и кнежевине, концепт хришћанског света се променио пошто је западна црква постала једна од пет патријаршија Пентархије и хришћани Источног римског царства су се развили. Византијско царство је било последњи бедем хришћанског света.[32] Хришћански свет ће се преокренути са успоном Франака, германског племена које је прешло у хришћанску веру и ушло у заједништво са Римом.

    На Божић 800. године, Папа Лав III крунисао је Карла Великог, што је резултирало стварањем још једног хришћанског краља поред хришћанског цара у византијској држави.[33]Каролиншко царство је створило дефиницију хришћанског света у супротности са Византијским царством, ону дистрибуиране насупрот централизованој култури.[34] Карло Велики је започео прву средњовековну ренесансу, Каролиншку ренесансу, период интелектуалног и културног препорода, у 8. веку. Наставила се преко његових потомака у 9. век.[35]

    Класично наслеђе је цветало током целог средњег века и на византијском грчком Истоку и на латинском Западу. У идеалној држави грчког филозофа Платона постоје три главне класе, што је представљало идеју „троделне душе”, која изражава три функције или капацитета људске душе: „разум”, „духовни елемент” и „апетите” (или „страсти”). Вил Дјурант је изнео убедљив аргумент да су одређене истакнуте карактеристике Платонове идеалне заједнице биле уочљиве у организацији, догми и ефикасности „те” средњовековне Цркве у Европи:[36]

    ... Хиљаду година Европом је владао ред чувара сличан оном који је замислио наш филозоф. Током средњег века било је уобичајено да се становништво хришћанског света класификује на laboratores (радници), bellatores (војници) и oratores (свештенство). Последња група, иако малобројна, монополизовала је инструменте и могућности културе и владала је са готово неограниченим утицајем половином најмоћнијег континента на свету. Свештенство, попут Платонових чувара, постављено је на власт... због свог талента показаног у црквеним студијама и администрацији, због своје склоности животу медитације и једноставности, и ... због утицаја својих рођака са моћима државе и цркве. У другој половини периода у којем су владали [од 800. године па надаље], свештенство је било ослобођено породичних брига колико је Платон могао пожелети [за такве чуваре]... [Клерикални] целибат је био део психолошке структуре моћи свештенства; јер с једне стране нису били ометани сужавајућим егоизмом породице, а с друге стране њихова очигледна супериорност над зовом тела додала је страхопоштовање у којем су их лаички грешници држали....[36]

    Касни средњи век и ренесанса

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланци: Развијени средњи век и Касни средњи век
    За више информација погледајте: Велики раскол, Западни раскол, Крсташки ратови и Реконкиста
    За више информација погледајте: Латинско царство, Франкократија, Византија под Палеолозима, Византијско-османски ратови и Пад Цариграда (1453)

    Након распада царства Карла Великог, јужни остаци Светог римског царства постали су збирка држава лабаво повезаних са Светом столицом у Риму. Тензије између папе Иноћентија III и секуларних владара биле су високе, јер је понтифекс вршио контролу над својим световним колегама на западу и обрнуто. Понтификат Иноћентија III сматра се врхунцем световне моћи папства. Corpus Christianum описао је тадашњи појам заједнице свих хришћана уједињених под Католичком црквом. Заједница је требало да буде вођена хришћанским вредностима у својој политици, економији и друштвеном животу.[37] Њена правна основа био је corpus iuris canonici (тело канонског права).[38][39][40][41]

    На Истоку, хришћански свет је постао више дефинисан постепеним губитком територија Византијског царства у корист Ислама који се ширио и муслиманског освајања Персије. То је учинило хришћанство важним за византијски идентитет. Пре Великог раскола који је религиозно поделио Цркву, постојала је идеја о универзалном хришћанском свету који је укључивао Исток и Запад. Након Великог раскола, наде у поновно успостављање верског јединства са Западом окончане су Четвртим крсташким ратом, када су крсташи освојили византијску престоницу Цариград и убрзали опадање Византијског царства на путу ка његовом уништењу.[42][43][44] Са распадом Византијског царства на појединачне нације са националистичким православним црквама, термин хришћански свет описивао је западну Европу, католицизам, православне Византинце и друге источне обреде Цркве.[45][46]

    Врхунац ауторитета Католичке цркве над свим европским хришћанима и њиховим заједничким подухватима хришћанске заједнице — на пример, Крсташки ратови, борба против Мавара на Пиринејском полуострву и против Османлија на Балкану — помогао је да се развије осећај заједничког идентитета против препреке дубоких политичких подела Европе. Папе, формално само бискупи Рима, тврдиле су да су фокус читавог хришћанског света, што је углавном било признато у западном хришћанском свету од 11. века до реформације, али не и у источном хришћанском свету.[47] Штавише, овај ауторитет је такође понекад био злоупотребљаван, и подстицао је Инквизицију и антијеврејске погроме, да би се искоренили дивергентни елементи и створила верски јединствена заједница.[48] На крају, Инквизиција је укинута по налогу папе Иноћентија III.[49]

    Хришћански свет је на крају доведен у специфичну кризу у касном средњем веку, када су француски краљеви успели да успоставе француску националну цркву током 14. века, а папство се све више усклађивало са Светим римским царством немачког народа. Познат као Западни раскол, западни хришћански свет био је подељен између три човека, који су били вођени политиком, а не било каквим стварним теолошким неслагањем, због истовременог полагања права на то да су прави папа. Авињонско папство стекло је репутацију због корупције која је отуђила велике делове западног хришћанског света. Авињонски раскол окончан је Сабором у Констанци.[50]

    Пре модерног периода, хришћански свет је био у општој кризи у време ренесансних папа због моралне лабавости ових понтифекса и њихове спремности да траже и ослањају се на световну моћ као што су то чинили секуларни владари.[тражи се извор] Многи у хијерархији Католичке цркве у ренесанси постајали су све више уплетени у незаситу похлепу за материјалним богатством и световном моћи, што је довело до многих реформских покрета, од којих су неки само желели моралну реформацију црквеног клера, док су други одбацивали Цркву и одвајали се од ње како би формирали нове секте.[тражи се извор] Италијанска ренесанса произвела је идеје или институције којима би људи који живе у друштву могли да се одрже заједно у хармонији. У раном 16. веку, Балдасаре Кастиљоне (Дворанин) изнео је своју визију идеалног господина и даме, док је Макијавели бацио циничан поглед на „la verità effetuale delle cose” — стварну истину ствари — у Владаоцу, састављеном у хуманистичком стилу, углавном од паралелних древних и модерних примера врлине (Virtù). Неки протестантски покрети су расли дуж линија мистицизма или ренесансног хуманизма (уп. Еразмо). Католичка црква је делимично пала у опште занемаривање под ренесансним папама, чија неспособност да управљају Црквом показујући лични пример високих моралних стандарда је поставила климу за оно што ће на крају постати протестантска реформација.[51] Током ренесансе, папством су углавном управљале богате породице и такође је имало јаке секуларне интересе. Да би заштитиле Рим и повезане Папске државе, папе су се нужно укључивале у световне ствари, чак су и водиле војске, као што је то чинио велики покровитељ уметности Папа Јулије II. Током ових прелазних времена, папе су настојале да Рим учине престоницом хришћанског света пројектујући га кроз уметност, архитектуру и књижевност као центар златног доба јединства, реда и мира.[52]

    Професор Фредерик Џ. Макгинис описао је Рим као кључан за разумевање наслеђа које су Црква и њени представници најбоље инкапсулирали кроз Вечни град:

    Ниједан други град у Европи не може се мерити са Римом у његовим традицијама, историји, наслеђу и утицају у западном свету. Рим у ренесанси под папством не само да је деловао као чувар и преносилац ових елемената који потичу из Римског царства, већ је преузео улогу творца и тумача својих митова и значења за народе Европе од средњег века до модерних времена... Под покровитељством папа, чије су богатство и приходи били премашени само њиховим амбицијама, град је постао културни центар за мајсторе архитекте, вајаре, музичаре, сликаре и занатлије свих врста... У свом миту и поруци, Рим је постао свети град папа, главни симбол тријумфалног католицизма, центар православног хришћанства, нови Јерусалим.[53]

    Јасно је приметно да су папе италијанске ренесансе биле изложене од стране многих писаца са претерано оштрим тоном. Папа Јулије II, на пример, није био само ефикасан секуларни лидер у војним пословима, лукаво ефикасан политичар, већ пре свега један од највећих покровитеља ренесансног периода и особа која је такође охрабривала отворену критику од стране познатих хуманиста.[54]

    Цветање ренесансног хуманизма било је веома омогућено захваљујући универзалности институција Католичке цркве и представљено је личностима као што су Папа Пије II, Никола Коперник, Леон Батиста Алберти, Еразмо Ротердамски, сер Томас Мор, Бартоломе де лас Касас, Леонардо да Винчи и Тереза Авилска. Џорџ Сантајана је у свом делу Живот разума постулирао принципе свеобухватног поретка који је Црква донела и као ризницу наслеђа класичне антике:[55]

    Предузећа појединаца или малих аристократских тела су у међувремену посејала свет који називамо цивилизованим са неким семеном и језгрима реда. Постоје разбацани разни храмови, индустрије, академије и владе. Али универзални поредак о коме се некада сањало и који је номинално скоро успостављен, царство универзалног мира, свеобухватна рационална уметност и филозофско обожавање, више се не помињу. Неформулисана концепција, прерационална етика приватне привилегије и националног јединства, испуњава позадину људских умова. Она представља феудалне традиције, а не тенденцију која је стварно укључена у савремену индустрију, науку или филантропију. Ти мрачни векови, из којих је изведена наша политичка пракса, имали су политичку теорију коју бисмо добро урадили да проучимо; јер њихова теорија о универзалном царству и Католичкој цркви била је заузврат одјек бившег доба разума, када су неколико људи свесних владања светом на тренутак покушали да га сагледају у целини и да праведно владају њиме.[55]

    Реформација и рано модерно доба

    [уреди | уреди извор]
    За више информација погледајте: Реформација, Контрареформација, Историја протестантизма и Европски религиозни ратови
    За више информација погледајте: Османски ратови у Европи, Руско-турски ратови и Српско-турски ратови
    За више информација погледајте: Исусовачке мисије у Кини и Шпанске мисије у Америци

    Развоји у западној филозофији и европски догађаји донели су промену у појам Corpus Christianum. Стогодишњи рат убрзао је процес трансформације Француске из феудалне монархије у централизовану државу. Успон снажних, централизованих монархија[56] означио је европску транзицију од феудализма ка капитализму. До краја Стогодишњег рата, и Француска и Енглеска су биле у стању да прикупе довољно новца путем опорезивања да створе независне стајаће војске. У Ратовима ружа, Хенри Тјудор је преузео круну Енглеске. Његов наследник, апсолутни краљ Хенри VIII, успоставља Енглеску цркву.[57]

    У модерној историји, реформација и успон модерности у раном 16. веку донели су промену у Corpus Christianum. У Светом римском царству, Аугзбуршки мир из 1555. званично је окончао идеју међу секуларним лидерима да сви хришћани морају бити уједињени под једном црквом.[58] Принцип cuius regio, eius religio („чија је земља, његова је религија”) успоставио је верске, политичке и географске поделе хришћанства, а то је установљено са Вестфалским миром из 1648. године, који је правно окончао концепт јединствене хришћанске хегемоније на територијама Светог римског царства, упркос доктрини Католичке цркве да је само она једна истинита Црква коју је основао Христ.[59] Након тога, свака влада је одређивала религију своје сопствене државе. Хришћанима који живе у државама у којима њихова деноминација није била званична гарантовано је право да практикују своју веру у јавности током додељених сати и приватно по сопственој вољи.[59] Понекад је долазило до масовних протеривања неистомишљеничких вера, као што се десило са салцбуршким протестантима. Неки људи су се претварали да се придржавају званичне цркве, али су уместо тога живели као никодемити или криптопротестанти.[60]

    Обично се сматра да су се европски религиозни ратови завршили Вестфалским миром (1648),[61] или вероватно, укључујући Деветогодишњи рат и Рат за шпанско наслеђе у овај период, Споразумом у Утрехту из 1713. године.[62] У 18. веку фокус се помера са верских сукоба, било између хришћанских фракција или против спољне претње исламских фракција.

    Крај хришћанског света

    [уреди | уреди извор]
    Државе са хришћанском већином у 2010. године; Државе са 50% или више хришћана су обојене љубичасто, док су државе са 10% до 50% хришћана обојене ружичасто.[1]

    Европско чудо, Просветитељство и формирање великих колонијалних царстава, заједно са почетком пада Османског царства, означавају крај геополитичке „историје хришћанског света”.[63] Уместо тога, фокус западне историје се помера на развој националне државе, праћен све већим атеизмом и секуларизмом, кулминирајући Француском револуцијом и Наполеоновим ратовима на прелазу у 19. век.[63]

    У својој енциклики Ecclesiam Suam из 1964. године, Папа Павле VI је приметио да

    Један део [света] ... последњих година се одвојио и отцепио од хришћанских темеља своје културе, иако је раније био толико прожет хришћанством и црпио из њега такву снагу и виталност да народи ових земаља у многим случајевима дугују хришћанству све што је најбоље у њиховој сопственој традицији.[64]

    Пишући 1997. године, канадски професор теологије Даглас Џон Хол тврдио је да је хришћански свет или већ пао или је био у самртном ропцу; иако је његов крај био постепен и не тако јасан као његово успостављање у 4. веку, „транзиција у постконстантиновску или постхришћанску ситуацију (...) већ је у процесу век или два”, почевши са рационалистичким просветитељством у 18. веку и Француском револуцијом (први покушај да се сруши хришћански естаблишмент).[24] Амерички католички бискуп Томас Џон Кари изјавио је 2001. да је крај хришћанског света дошао јер су модерне владе одбиле да „подрже учења, обичаје, етос и праксу хришћанства”.[15] Он је тврдио да су Први амандман на Устав Сједињених Америчких Држава (1791) и Декларација о верској слободи Другог ватиканског сабора (1965) два најважнија документа који постављају позорницу за његов крај.[15] Према британском историчару Дјармејду Макалоху (2010), хришћански свет је „убијен” Првим светским ратом (1914–18), који је довео до пада три главна хришћанска царства (руског, немачког и аустријског) у Европи, као и Османског царства, разбијајући источне хришћанске заједнице које су постојале на његовој територији. Хришћанска царства су замењена секуларним, чак и антиклерикалним републикама које су настојале да дефинитивно држе цркве ван политике. Једина преживела монархија са успостављеном црквом, Британија, тешко је оштећена ратом, изгубила је већину Ирске због католичко-протестантских сукоба и почела је да губи контролу над својим колонијама.[16]

    Промене у светском хришћанству током прошлог века биле су значајне, од 1900. године хришћанство се брзо проширило на Глобални југ и земље Трећег света.[65] Касни 20. век је показао помак хришћанске привржености Трећем свету и јужној хемисфери уопште,[66] до 2010. године око 157 земаља и територија у свету имало је хришћанску већину.[1]

    Класична култура

    [уреди | уреди извор]
    За више информација погледајте: Средњи век, Ренесанса, Теолошка естетика, Улога Католичке цркве у западној цивилизацији и Хришћанска култура
    Катедрала Светог Стефана у Бечу

    Западна култура, током већег дела своје историје, била је готово еквивалентна хришћанској култури, а велики део становништва западне хемисфере могао би се у ширем смислу описати као културолошки хришћани. Појам „Европа” и „Западни свет” био је блиско повезан са концептом „хришћанства и хришћанског света”; многи чак приписују хришћанству да је карика која је створила јединствени европски идентитет.[18] Историчар Пол Легутко (енгл. Paul Legutko) са Универзитета Станфорд рекао је да је Католичка црква „у центру развоја вредности, идеја, науке, закона и институција које чине оно што називамо западном цивилизацијом.”[10]

    Иако је западна култура садржала неколико политеистичких религија током својих раних година под грчким и Римским царством, како је централизована римска моћ опадала, доминација Католичке цркве била је једина конзистентна сила у западној Европи.[67] Све до доба просветитељства,[68] хришћанска култура је усмеравала ток филозофије, књижевности, уметности, музике и науке.[67][8] Хришћанске дисциплине респективних уметности су се касније развиле у хришћанску филозофију, хришћанску уметност, хришћанску музику, хришћанску књижевност итд. Уметност и књижевност, право, образовање и политика очувани су у учењима Цркве, у окружењу које би, иначе, вероватно довело до њиховог губитка. Црква је основала многе катедрале, универзитете, манастире и богословије, од којих неки постоје и данас. Средњовековно хришћанство створило је прве модерне универзитете.[69][70] Католичка црква је успоставила болнички систем у средњовековној Европи који је знатно унапредио римска valetudinaria.[71] Ове болнице су основане да би се побринуле за „посебне друштвене групе маргинализоване сиромаштвом, болешћу и старошћу”, према историчару болница, Гинтеру Рисеу (енгл. Guenter Risse).[72] Хришћанство је такође имало снажан утицај на све друге аспекте живота: брак и породицу, образовање, хуманистичке и природне науке, политички и друштвени поредак, економију и уметност.[73]

    Хришћанство је имало значајан утицај на образовање и науку, као и на медицину, будући да је црква створила основе западног система образовања,[74] и била покровитељ оснивања универзитета у западном свету јер се универзитет генерално сматра институцијом која води порекло из средњовековног хришћанског окружења.[75][76] Многи свештеници кроз историју дали су значајан допринос науци, а исусовци су посебно дали бројне значајне доприносе развоју науке.[77][78][79] Културни утицај хришћанства обухвата социјалну заштиту,[80] оснивање болница,[81] економију (кроз протестантску радну етику),[82][83] природно право (које ће касније утицати на стварање међународног права),[84] политику,[85] архитектуру,[86] књижевност,[87] личну хигијену,[88][89] и породични живот.[90] Хришћанство је одиграло улогу у окончању пракси уобичајених међу паганским друштвима, као што су људска жртвовања, ропство,[91] чедоморство и полигамија.[92]

    Уметност и књижевност

    [уреди | уреди извор]

    Списи и поезија

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланци: Хришћанска књижевност и Хришћанска поезија

    Хришћанска књижевност је писано дело које се бави хришћанским темама и укључује хришћански поглед на свет. Ово чини огроман корпус изузетно разноликих списа. Хришћанска поезија је свака поезија која садржи хришћанска учења, теме или референце. Утицај хришћанства на поезију био је велик у сваком подручју где се хришћанство укоренило. Хришћанске песме се често директно позивају на Библију, док друге пружају алегорију.[93]

    Допунске уметности

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Хришћанска уметност

    Хришћанска уметност је уметност настала у покушају да илуструје, допуни и прикаже у опипљивом облику принципе хришћанства. Готово све хришћанске групације користе или су користиле уметност у одређеној мери. Истакнутост уметности и медија, стила и приказа се мења; међутим, уједињујућа тема је на крају представљање живота и времена Исуса, а у неким случајевима и Старог завета. Прикази светаца су такође уобичајени, посебно у англиканству, римокатолицизму и православљу.[94]

    Илуминација

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Илуминирани рукопис
    Слика Христа у слави у илуминираном рукопису

    Илуминирани рукопис је рукопис у којем је текст допуњен додавањем декорације. Најстарији сачувани значајни илуминирани рукописи потичу из периода од 400. до 600. године нове ере, углавном настали у Ирској, Цариграду и Италији. Већина сачуваних рукописа је из средњег века, иако су многи илуминирани рукописи сачувани из ренесансе 15. века, заједно са веома ограниченим бројем из касне антике.[95]

    Већина илуминираних рукописа направљена је као кодекси, који су заменили свитке; преживело је неколико изолованих појединачних листова. Веома мали број фрагмената илуминираних рукописа сачуван је на папирусу. Већина средњовековних рукописа, илуминираних или не, писана је на пергаменту (најчешће од коже телета, овце или козе), али већина рукописа који су били довољно важни да буду илуминирани писана је на најквалитетнијем пергаменту, званом велум, који се традиционално правио од нерасцепљене телеће коже, мада се пергамент високог квалитета од других кожа такође називао пергамент.[96]

    Иконографија

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланци: Иконоборство, Верска слика, Хришћанске иконе, Хришћански симболизам, Симбологија светаца и Иконографија
    Постоји неколико старих керамичких икона, као што је ова икона Светог Теодора која датира из око 900 (из Преслава, Бугарска).

    Хришћанска уметност је почела, око два века после Христа, позајмљивањем мотива из римске империјалне сликовности, класичне грчке и римске религије и популарне уметности. Верске слике у одређеној мери користи аврамска хришћанска вера и често садрже веома сложену иконографију, која одражава векове акумулиране традиције.[97] У периоду касне антике иконографија је почела да се стандардизује и ближе повезује са библијским текстовима, иако су многе празнине у наративима канонских јеванђеља попуњене материјалом из апокрифних јеванђеља. Временом ће Црква успети да већину ових избаци, али неки су остали, као во и магарац у Христовом рођењу.

    Икона је религиозно уметничко дело, најчешће слика, из источног хришћанства. Хришћанство је користило симболику од својих самих почетака.[94] И на Истоку и на Западу, развијени су бројни иконични типови Христа, Марије и светаца и других субјеката; број именованих типова икона Марије, са или без малог Христа, био је посебно велики на Истоку, док је Христ Пантократор био далеко најчешћа слика Христа.

    Хришћански симболизам даје предметима или радњама унутрашње значење које изражава хришћанске идеје. Хришћанство је позајмило из заједничког фонда значајних симбола познатих већини периода и свим регионима света.[98] Религиозни симболизам је ефикасан када апелује и на интелект и на емоције. Посебно важни прикази Марије укључују типове Одигитрија и Панагија. Традиционални модели су се развили за наративне слике, укључујући велике циклусе који покривају догађаје из Христовог живота, живота Девице Марије, делове Старог завета, и, све више, животе популарних светаца. Посебно на Западу, систем атрибута се развио за идентификовање појединачних фигура светаца кроз стандардни изглед и симболичне предмете које су држали; на Истоку су чешће били идентификовани текстуалним натписима.[94]

    Сваки светац има причу и разлог зашто је водио узоран живот. Симболи су се користили да испричају ове приче кроз историју Цркве. Бројни хришћански свеци су традиционално представљени симболом или иконичним мотивом повезаним са њиховим животом, названим атрибут или амблем, како би се идентификовали. Проучавање ових формира део иконографије у историји уметности.[99]

    Архитектура

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Црквена архитектура
    Структура типичне готичке катедрале

    Хришћанска архитектура обухвата широк спектар како секуларних тако и религиозних стилова од оснивања хришћанства до данас, утичући на дизајн и изградњу зграда и структура у хришћанској култури.[100]

    Зграде су у почетку биле прилагођене од оних које су првобитно биле намењене другим сврхама, али са успоном карактеристично црквене архитектуре, црквене зграде су почеле да утичу на секуларне, које су често опонашале религиозну архитектуру. У 20. веку, употреба нових материјала, као што је бетон, као и једноставнији стилови имали су утицаја на дизајн цркава и вероватно се ток утицаја преокренуо.[101] Од рођења хришћанства до данас, најзначајнији период трансформације за хришћанску архитектуру на западу била је готичка катедрала. На истоку је Византијска архитектура била наставак римске архитектуре.[102]

    Филозофија

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланци: Хришћанска филозофија и Схоластика

    Хришћанска филозофија је термин који описује фузију различитих поља филозофије са теолошким доктринама хришћанства.[103] Схоластика, што значи „оно [што] припада школи”, била је метода учења коју су предавали академици (или школски људи) средњовековних универзитета отприлике од 1100. до 1500. године.[104] Схоластика је првобитно започела са циљем да помири филозофију древних класичних филозофа са средњовековном хришћанском теологијом. Схоластика није филозофија или теологија сама по себи, већ алат и метод за учење који ставља нагласак на дијалектичко расуђивање.[104]

    За више информација погледајте: Хришћанска апологетика и Историја науке у средњем веку

    Хришћанска цивилизација

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Хришћанство и наука
    Наука, а посебно геометрија и астрономија, била је директно повезана са божанским за већину средњовековних научника. Пошто су ови хришћани веровали да је Бог прожео универзум правилним геометријским и хармонијским принципима, тражити ове принципе значило је тражити и обожавати Бога.

    Западно поновно откривање комплетних Аристотелових дела довело је до ренесансе дванаестог века. То је такође створило сукоб између вере и разума, решен револуцијом у мишљењу која се зове схоластика.[105][106] Схоластички списи Томе Аквинског утицали су на католичку теологију и оставили трага на секуларну филозофију и право све до модерног доба.[107][108][109]

    Сазнања добијена од Аристотела покренула су период културног врења који Метјуз и Плат (енгл. Matthews и Platt) називају периодом који „један модерни историчар назива ренесансом дванаестог века”.[110] Историчари науке Дејвид С. Линдберг, Роналд Намберс и Едвард Грант описали су оно што је уследило као „средњовековни научни препород”. Историчари науке попут Ное Ефрона, стога, приписују заслуге вишеструким средњовековним хришћанским научницима за пружање раних „принципа, метода и институција онога што је временом постало модерна наука”.[111][112][113][114]

    Византијска уметност извршила је снажан утицај на западну уметност у дванаестом и тринаестом веку.[115] Готичка архитектура, намењена да инспирише контемплацију божанског, почела је у истим вековима.[116][117]

    Ренесанса је укључивала оживљавање научног проучавања природних феномена. Роберт Гросетест (1175–1253) осмислио је научни метод корак по корак; Вилијам Окамски (1300–1349) развио је принцип економије; Роџер Бејкон (1220–1292) залагао се за експериментални метод у свом проучавању оптике.[118] Историчари науке приписују овим и другим средњовековним хришћанима почетке онога што је, временом, постало модерна наука и довело до научне револуције на Западу.[111][112][113][114]

    Средњовековни услови

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланци: Наука у средњем веку, Средњовековна технологија и Списак хришћанских мислилаца у науци
    Унутрашња панорама Аја Софије, патријаршијске базилике у Цариграду коју је 537. године пројектовао Исидор Милетски, први састављач различитих Архимедових дела. Утицај Архимедових принципа стереометрије је очигледан.

    Византијско царство, које је имало најсофистициранију културу током антике, патило је под муслиманским освајањима ограничавајући своје научно умеће током средњег века. Хришћанска западна Европа претрпела је катастрофалан губитак знања након пада Западног римског царства. Али захваљујући научницима Цркве као што су Аквински и Буридан, Запад је наставио барем са духом научног истраживања који ће касније довести до тога да Европа преузме вођство у науци током научне револуције користећи преводе средњовековних дела.

    Византијско царство је било један од врхунаца у хришћанској историји и хришћанској цивилизацији, а Цариград је остао водећи град хришћанског света по величини, богатству и култури. Постојало је обновљено интересовање за класичну грчку филозофију, као и повећање књижевног стваралаштва на народном грчком језику.[119] Византијска наука одиграла је важну улогу у преношењу класичног знања у исламски свет и у ренесансну Италију, а такође и у преношењу исламске науке у ренесансну Италију.[120][121] Многи од најистакнутијих класичних научника обављали су високе функције у Православној цркви.[122]

    Бројеви исписани цистерцитским бројевима.

    Почевши од опатије Клини (910), која је користила романичку архитектуру да пренесе осећај страхопоштовања и чуђења и инспирише послушност, манастири су стекли утицај кроз Клинијевске реформе.[123][124] Међутим, њихова културна и религиозна доминација почела је да опада средином једанаестог века када је световном свештенству, које није било члан религијских редова, порастао утицај.[125] Манастирске школе губе на утицају како су се катедралне школе шириле,[126] настајале су независне школе,[127] а универзитети су се формирали као самоуправне корпорације са повељама папа и краљева.[128][129] Канонско и грађанско право постало је професионализовано, а формирала се нова писмена елита, која је додатно потиснула монахе.[130][131] Током овог периода, свештенство и лаици постали су „писменији, световнији и самопоузданији”.[132]

    Средњовековна технологија односи се на технологију коришћену у средњовековној Европи под хришћанском владавином. Након ренесансе 12. века, средњовековна Европа је доживела радикалну промену у стопи нових проналазака, иновација у начинима управљања традиционалним средствима за производњу и економског раста.[133] Период је доживео велики технолошки напредак, укључујући усвајање барута и астролаба, проналазак наочара и знатно побољшане воденице, технике градње, пољопривреду уопште, сатове и бродове. Последњи напредак омогућио је освит доба открића. Развој воденица био је импресиван, и проширио се од пољопривреде до пилана за дрво и камен, вероватно изведених из римске технологије. У време Књиге страшног суда, већина великих села у Британији имала је млинове. Такође су се широко користили у рударству, као што је описао Георг Агрикола у De Re Metallica за подизање руде из окна, дробљење руде и чак за покретање мехова.

    Значајан у том погледу био је напредак у областима навигације. Компас и астролаб заједно са напретком у бродоградњи, омогућили су навигацију по светским океанима и самим тим доминацију у светској економској трговини.

    Под папом Гргуром VII (1073–1085), Римска црква је постала оно што Џон Вит Млађи назива „аутономном правном и политичком корпорацијом” која је функционисала као „држава” са снажним осећајем сопствених социоекономских и политичких интереса.[134] Након ере Иноћентија III (1198–1216), папство је стајало као највиши ауторитет на Западу скоро два века.[135] Црква овог доба наставила је да оснива болнице, убожнице и школе.[136] Између једанаестог и тринаестог века, црква је изградила огромне катедрале запањујуће лепоте у католичкој Европи.[137]

    Цистерцитски покрет био је талас монашке реформе након 1098. Цистерцити су били инструментални у промовисању технолошког напретка и били су међу најбољим индустријалцима средњег века.[138][137][139][140] Од 740 цистерцитских манастира из дванаестог века, скоро сви су поседовали воденични точак који се користио за развој иновативних техника хидрауличног инжењеринга, система за циркулацију воде за централно грејање, производњу маслиновог уља или ковање метала и производњу гвожђа. Подучавали су и практиковали напредне пољопривредне технике као што је плодоред и били су вешти металурзи.[141]

    Универзитети

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Средњовековни универзитет
    пример готичке архитектуре у Енглеској
    Готичка архитектура Госпине капеле катедрале у Велсу у Самерсету, Енглеска.

    Први универзитети у Европи развили су се из школа које је одржавала Црква у сврху школовања свештеника.[142][143][144][145][146] Ови универзитети су еволуирали из много старијих хришћанских катедралних школа и монашких школа,[147][148] и тешко је дефинисати тачан датум када су постали прави универзитети, иако су спискови studia generalia за високо образовање у Европи које чува Ватикан користан водич.

    Од 1100-их година, западни универзитети, прве институције високог образовања од шестог века, формирани су у самоуправне корпорације са повељама папа и краљева.[128][149][150] Болоња, Оксфорд и Париз били су међу најранијим (око око 1150). Подељен на факултете који су се специјализовали за право, медицину, теологију или слободне вештине, сваки је одржавао теолошке дебате quodlibeta међу наставницима и студентима и додељивао дипломе.[151][152] Са овим су и канонско и грађанско право почели да се професионализују.[130]

    Ренесансне иновације

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланци: Историја науке у ренесанси и Ренесансна технологија

    Током ренесансе, дошло је до великог напретка у географији, астрономији, хемији, физици, математици, производњи и инжењерству. Поновно откривање древних научних текстова је убрзано након пада Цариграда и проналаска штампе који ће демократизовати учење и омогућити брже ширење нових идеја. Ренесансна технологија је скуп артефаката и обичаја, који обухвата отприлике од 14. до 16. века. Ову еру обележавају дубока техничка достигнућа попут штампарске машине, линеарне перспективе, патентног права, купола са двоструком шкољком или бастионских тврђава. Књиге са цртежима ренесансних уметника-инжењера као што су Такола и Леонардо да Винчи дају дубок увид у механичку технологију која је тада била позната и примењивана. Гутенбергова (енгл. Gutenberg) штампарска машина омогућила је ширење знања на ширу популацију, што не само да ће довести до постепено егалитарнијег друштва, већ и друштва способнијег да доминира другим културама, црпећи из огромне резерве знања и искуства.

    слика студената који користе геометрију за проучавање астрономије.
    Проучавање астрономије и геометрије. Слика са почетка петнаестог века, Француска.

    Ренесансна наука изнедрила је научну револуцију; наука и технологија су започеле циклус међусобног напредовања. Научна револуција била је рана фаза научне револуције. У двофазном моделу раномодерне науке: Научна ренесанса 15. и 16. века, фокусирана на обнављање знања о природи од старих народа; и Научна револуција 17. века, када су научници прешли са опоравка на иновације. Неки научници и историчари приписују хришћанству да је допринело успону научне револуције.[153][154][155][156]

    Професор Ноа Ефрон каже да су „Генерације историчара и социолога откриле много начина на које су хришћани, хришћанска веровања и хришћанске институције одиграли кључне улоге у обликовању принципа, метода и институција онога што је временом постало модерна наука. Открили су да су неки облици хришћанства пружили мотивацију за систематско проучавање природе...”[157] Готово сви модерни научници и историчари се слажу да је хришћанство подстакло многе рано-модерне интелектуалце да систематски проучавају природу.[111]

    Успон протестантизма допринео је концептуализацији људског капитала,[158] развоју протестантске радне етике,[159] систему европских држава,[160] развоју банкарства и модерног капитализма у северној Европи,[161] и укупном економском расту.[162] Међутим, урбанизација и индустријализација створиле су мноштво нових друштвених проблема.[163][164] У Европи и Северној Америци, и протестанти и католици су пружали огромну помоћ сиромашнима, подржавали породично благостање и нудили медицину и образовање.[165]

    Демографија

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Хришћанство по државама
    Види још: Списак хришћанских деноминација по броју верника и Раст хришћанског становништва

    Географска распрострањеност

    [уреди | уреди извор]
    За више информација погледајте: Државна религија
    Релативна географска распрострањеност хришћанства у односу на ислам у односу на недостатак било које од ових религија (2006)

    Године 2009, према Енциклопедији Британики, хришћанство је било већинска религија у Европи (укључујући Русију) са 80%, Латинској Америци са 92%, Северној Америци са 81% и Океанији са 79%.[166] Такође постоје велике хришћанске заједнице у другим деловима света, као што су Кина, Индија и Средња Азија, где је хришћанство друга по величини религија после ислама. Сједињене Државе су дом највеће хришћанске популације на свету, а следе их Бразил и Мексико.[167]

    Многи хришћани не само да живе под, већ имају и званични статус у државној религији следећих нација: Аргентина (Римокатоличка црква),[168] Јерменија (Јерменска апостолска црква),[169] Костарика (Римокатоличка црква),[170] Данска (Црква Данске),[171] Салвадор (Римокатоличка црква),[172] Енглеска (Црква Енглеске),[173] Грузија (Грузинска православна црква), Грчка (Црква Грчке), Исланд (Црква Исланда),[174] Лихтенштајн (Римокатоличка црква),[175] Малта (Римокатоличка црква),[176] Монако (Римокатоличка црква),[177] Румунија (Румунска православна црква), Норвешка (Црква Норвешке),[178] Ватикан (Римокатоличка црква),[179] Швајцарска (Римокатоличка црква, Швајцарска реформатска црква и Хришћанско-католичка црква Швајцарске).

    Број верника

    [уреди | уреди извор]

    Процењени број хришћана у свету креће се од 2,2 милијарде[180][181][182][183] до 2,4 милијарде људи.[б] Вера представља приближно једну трећину светске популације и највећа је религија на свету,[182] при чему су три највеће групе хришћана Католичка црква, протестантизам и Православна црква.[184] Највећа хришћанска деноминација је Католичка црква, са процењених 1,2 милијарде верника.[185]

    Демографија главних традиција унутар хришћанства (подаци Pew Research Center, 2010)[186]
    Традиција Број верника % хришћанске популације % светске популације Динамика верника Динамика унутар и ван хришћанства
    Католичка црква 1.094.610.000 50,1 15,9 Раст Расте Пад Опада
    Протестантизам 800.640.000 36,7 11,6 Раст Расте Раст Расте
    Православље 260.380.000 11,9 3,8 Пад Опада Пад Опада
    Остало хришћанство 28.430.000 1,3 0,4 Раст Расте Раст Расте
    Хришћанство 2.184.060.000 100 31,7 Раст Расте Стагнација Стабилно

    Значајне хришћанске организације

    [уреди | уреди извор]

    Религијски ред је лоза заједница и организација људи који живе на неки начин одвојени од друштва у складу са својом специфичном религијском преданошћу, обично окарактерисани принципима религијске праксе свог оснивача. Насупрот томе, термин свето рукоположење (свети редови) користе многе хришћанске цркве да означе хиротонију или групу појединаца који су одвојени за посебну улогу или службу. Историјски гледано, реч „ред” је означавала успостављено цивилно тело или корпорацију са хијерхијом, а рукоположење је значило легалну инкорпорацију у редове (ordo). Реч „свето” се односи на Цркву. У том контексту, дакле, свети ред је одвојен за службу у Цркви. Религијске редове чине иницирани (лаици) и, у неким традицијама, рукоположено свештенство.

    Различите организације укључују:

    Види још: Категорија:Хришћанске организације

    Хришћанско право и етика

    [уреди | уреди извор]

    Канонско право

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Канонско право

    Католичко канонско право (jus canonicum)[187] је систем закона и правних принципа које су донеле и које спроводе хијерархијске власти Католичке цркве како би регулисале њену спољашњу организацију и управу, те усмериле активности католика према мисији цркве.[188] Канонско право Латинске цркве било је први модерни западни правни систем,[189] и најстарији је правни систем на Западу који континуирано функционише.[190][191]

    Током средњег века, постојао је симбиотски однос између црквених институција и цивилних влада. Канонско право и световно право били су повезани и често су се преклапали.[192] Цркве су биле зависне од световних владара, и управо су ти владари — а не папа — одређивали ко ће добити који црквени посао на њиховој земљи.[193][194]

    Канонско право је омогућило цркви да се одржи као институција и оствари друштвени ауторитет код лаика.[195] На Истоку је римско право остало стандард. Након пада Царства, Запад је био свет релативно слабих држава, обдарених аристократија и сељачких заједница које више нису могле да користе право „палог” царства за подржавање црквене хијерархије.[196] Уместо тога, црква је усвојила феудалну заклетву лојалности, која је постала услов освећења и утицала је на хијерархију црквених односа на сваком нивоу.[197]

    Црква је развила заклетву лојалности између људи и њиховог краља како би створила нови модел освећеног краљевства.[198] Џенет Нелсон пише:

    Овај обред има континуирану историју и у англосаксонској Енглеској и у Франачкој од осмог века па надаље, са даљим усавршавањима у деветом и десетом веку. То је, између осталог, изузетна примена права од стране раносредњовековних црквених поглавара на Западу, за коју Исток не нуди паралелу.[198]

    Канонске законе стварали су сабори, краљеви, бискупи и лаичке скупштине. У овом периоду право није било спонзорисано од стране државе, систематизовано, професионализовано нити се предавало на универзитетима.[195]

    Оквир цркве и државе

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланци: Хришћанство и политика, Хришћанска држава и Хришћанска етика

    У оквирима хришћанства, постоје најмање три могуће дефиниције за црквено право. Једна је Тора/Мојсијев закон (из онога што хришћани сматрају Старим заветом) који се такође назива Божанско право или Библијско право. Друга јесу упутства Исуса из Назарета у Јеванђељу (која се понекад називају Христов закон, Нова заповест или Нови завет). Трећа је канонско право које представља унутрашње црквено право које управља Римокатоличком црквом, православним црквама и црквама Англиканске заједнице.[199] Начин на који се такво црквено право доноси, тумачи и понекад како му се пресуђује у великој мери варира међу ове три групе цркава. У све три традиције, канон је првобитно био правило које је усвојио сабор (од грчког kanon / κανών, хебрејског kaneh / קנה, за правило, стандард или меру); ови канони чинили су темељ канонског права.

    Хришћанска етика генерално је тежила да нагласи потребу за благодаћу, милошћу и опроштајем због људске слабости и развила се док су рани хришћани били поданици Римског царства. Од времена када је Нерон окривио хришћане за паљење Рима (64. године) до Галерија (311. године), прогони хришћана су повремено избијали. Сходно томе, ранохришћанска етика је укључивала расправе о томе како би верници требало да се односе према римској власти и царству.

    Под царем Константином I (312–337), хришћанство је постало легална религија. Док неки научници расправљају о томе да ли је Константиново преобраћење у хришћанство било аутентично или само питање политичке сврсисходности, Константинов декрет је учинио царство безбедним за хришћанску праксу и веровање. Сходно томе, о питањима хришћанске доктрине, етике и црквене праксе отворено се расправљало, види на пример Први васељенски сабор и Седам васељенских сабора. До времена Теодосија I (379–395), хришћанство је постало државна религија царства. Са хришћанством на власти, етичка питања су се проширила и укључила расправе о одговарајућој улози државе.

    „Подајте цару царево...” почетак је фразе која се приписује Исусу у синоптичким јеванђељима која у целости гласи: „Подајте ћесару ћесарево, и Божије Богу”. Ова фраза је постала широко цитиран сажетак односа између хришћанства и секуларне власти. Јеванђеља кажу да су се, када је Исус дао свој одговор, његови испитивачи „зачудили, оставили га и отишли”. Време није разрешило двосмисленост у овој фрази, а људи настављају да тумаче овај одломак како би подржали различите ставове који су потпуно супротни. Традиционална подела, пажљиво утврђена, у хришћанској мисли је да држава и црква имају одвојене сфере утицаја.

    Тома Аквински је темељно расправљао о томе да је људски закон позитивно право, што значи да је то природно право које владе примењују на друштва. Свим људским законима требало је судити по њиховој усклађености са природним правом. Неправедан закон у извесном смислу уопште није био закон. У овом тренутку, природно право се није користило само за доношење суда о моралној вредности различитих закона, већ и за утврђивање онога што закон уопште каже. То би могло довести до одређене тензије.[200] Каснији црквени писци кренули су његовим стопама.

    Демократска идеологија

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Хришћанска демократија

    Хришћанска демократија је политичка идеологија која настоји да примени хришћанске принципе на јавну политику. Појавила се у Европи 19. века, углавном под утицајем католичког социјалног учења. У низу земаља, хришћански етос ове демократије је разводњен секуларизацијом. У пракси, хришћанска демократија се често сматра конзервативном у културним, друштвеним и моралним питањима и прогресивном у фискалним и економским питањима. На местима где су њихови противници традиционално били секуларистички социјалисти и социјалдемократе, хришћанско-демократске странке су умерено конзервативне, док у другим културним и политичким окружењима могу нагињати ка левици.

    Улоге жена

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Жене у хришћанству

    Ставови и веровања о улогама и одговорностима жена у хришћанству значајно варирају данас, као и током последња два миленијума — развијајући се заједно са друштвима у којима су хришћани живели или насупрот њима. Свето писмо и хришћанство су историјски тумачени као нешто што искључује жене из црквеног вођства и ставља их у подређене улоге у браку. Мушко вођство се подразумевало у цркви и унутар брака, друштва и владе.[201]

    Неки савремени писци описују улогу жена у животу цркве као умањену, занемарену или порицану током већег дела хришћанске историје. Промене парадигме у родним улогама у друштву, а такође и у многим црквама, инспирисале су многе хришћане на преиспитивање неких дуготрајних ставова који тврде супротно. Хришћански егалитаристи се све више залажу за једнаке улоге мушкараца и жена у браку, као и за рукоположење жена у свештенство. Савремени конзервативци су у међувремену поново потврдили оно што је названо „комплементаристичком” позицијом, промовишући традиционално веровање да Библија прописује различите улоге и одговорности за жене и мушкарце у Цркви и породици.[202]

    Види још

    [уреди | уреди извор]

    Напомене

    [уреди | уреди извор]
    1. ^ Године 529. Јустинијан је затворио Неоплатонску академију у Атини, последњи бедем паганске филозофије, уложио ригорозне напоре да истреби Аријанство и Монтанизам, лично је водио кампању против монофизитства и учинио Халкидонско хришћанство државном религијом Византије.[23]
    2. ^ Тренутни извори се генерално слажу да хришћани чине око 33% светске популације — нешто преко 2,4 милијарде верника средином 2015. године.

    Референце

    [уреди | уреди извор]
    1. ^ а б в „Global Christianity – A Report on the Size and Distribution of the World's Christian Population” [Глобално хришћанство – Извештај о величини и дистрибуцији хришћанске популације у свету] (PDF). Pew Research Center. 
    2. ^ а б Види Merriam-Webster.com : dictionary, "Christendom"
    3. ^ Marty, Martin (2008). The Christian World: A Global History. Random House Publishing Group. стр. 42. ISBN 978-1-58836-684-9. 
    4. ^ а б в Hall, Douglas John (2002). The End of Christendom and the Future of Christianity. Eugene, Oregon: Wipf and Stock Publishers. стр. ix. ISBN 9781579109844. Приступљено 28. 1. 2018. „"Christendom" [...] means literally the dominion or sovereignty of the Christian religion.” 
    5. ^ Chazan, Robert (2006). The Jews of Medieval Western Christendom: 1000-1500. Cambridge: Cambridge University Press. стр. xi. ISBN 9780521616645. Приступљено 26. 1. 2018. 
    6. ^ Encarta-encyclopedie Winkler Prins (1993–2002) s.v. "christendom. §1.3 Scheidingen". Microsoft Corporation/Het Spectrum.
    7. ^ Chazan, стр. 5.
    8. ^ а б Dawson 1961
    9. ^ E. McGrath, Alister (2006). Christianity: An Introduction. John Wiley & Sons. стр. 336. ISBN 1405108991. 
    10. ^ а б „Review of How the Catholic Church Built Western Civilization by Thomas Woods, Jr.”. National Review Book Service. Архивирано из оригинала 22. 8. 2006. г. Приступљено 16. 9. 2006. 
    11. ^ MacCulloch, Diarmaid (2010). A History of Christianity: The First Three Thousand Years. London: Penguin Publishing Group. стр. 572. ISBN 9781101189993. Приступљено 26. 1. 2018. 
    12. ^ „Translate christendom from Dutch to English”. 
    13. ^ „CHRISTENTUM - Translation in English - bab.la”. 
    14. ^ „Christendom | Origin and meaning of christendom by Online Etymology Dictionary”. 
    15. ^ а б в г Curry, Thomas John (2001). Farewell to Christendom: The Future of Church and State in AmericaНеопходна слободна регистрација. Oxford: Oxford University Press. стр. 12. ISBN 9780190287061. Приступљено 28. 1. 2018. 
    16. ^ а б MacCulloch 2010, стр. 1024–1030
    17. ^ Debnath, Sailen (2010). Secularism: Western And Indian. Atlantic Publishers & Distributors (P) Limited. ISBN 978-81-269-1366-4. 
    18. ^ а б Dawson, Christopher; Olsen, Glenn (1961). Crisis in Western Education (reprint изд.). The Catholic University of America Press. стр. 108. ISBN 9780813216836. 
    19. ^ Acts 3:1; Acts 5:27–42; Acts 21:18–26; Acts 24:5; Acts 24:14; Acts 28:22; Romans 1:16; Tacitus, Annales xv 44; Josephus Antiquities xviii 3; Mortimer Chambers, The Western Experience Volume II chapter 5; The Oxford Dictionary of the Jewish Religion page 158.
    20. ^ Walter Bauer. Greek-English Lexicon. ; Игњатије Антиохијски Letter to the Magnesians 10, Letter to the Romans (Roberts-Donaldson tr., Lightfoot tr., Greek text). Међутим, издање представљено на неким веб-сајтовима, које иначе тачно одговара преводу Робертс-Доналдсон, преводи овај одломак уметнутој неаутентичној дужој рецензији Игњатијевих писама, која не садржи реч „хришћанство”.
    21. ^ Schaff, Philip (1998) [1858–1890]. History of the Christian Church. 2: Ante-Nicene Christianity. A.D. 100–325. Christian Classics Ethereal Library. ISBN 978-1-61025-041-2. Приступљено 13. 10. 2019. „The ante-Nicene age ... is the natural transition from the Apostolic age to the Nicene age.” 
    22. ^ Robert Peel (18. 2. 1981). „Impish defense of Christianity; The End of Christendom, by Malcolm Muggeridge”. The Christian Science Monitor. Приступљено 28. 1. 2018. 
    23. ^ Encarta-encyclopedie Winkler Prins (1993–2002) s.v. "Justinianus I". Microsoft Corporation/Het Spectrum.
    24. ^ а б Hall 2002, стр. 1–9
    25. ^ Phillips, Walter Alison (1911). „Episcopacy”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 9 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 699—701; see page 700, para 2, half way down. „The whole issue had, in fact, become confused with the confusion of functions of the Church and State. In the view of the Church of England the ultimate governance of the Christian community, in things spiritual and temporal, was vested not in the clergy but in the "Christian prince" as the vicegerent of God.” 
    26. ^ The church in the Roman empire before A.D. 170, Part 170 By Sir William Mitchell Ramsay
    27. ^ Boyd, William Kenneth (1905). The ecclesiastical edicts of the Theodosian code. Columbia University Press. .
    28. ^ Cameron 2006, стр. 42.
    29. ^ Cameron 2006, стр. 47.
    30. ^ Browning 1992, стр. 198–208.
    31. ^ Diehl, Charles (1947). Les grands Problèmes de l'histoire byzantine. University of California Press. стр. 179. ISBN 9780299809256. 
    32. ^ Challand, Gérard (1994). The Art of War in World History: From Antiquity to the Nuclear Age. University of California Press. стр. 25. ISBN 978-0-520-07964-9. 
    33. ^ Willis Mason West (1904). The ancient world from the earliest times to 800 A.D. .... Allyn and Bacon. стр. 551. 
    34. ^ Peter Brown; Peter Robert Lamont Brown (2003). The Rise of Western Christendom: Triumph and Diversity 200-1000 AD. Wiley. стр. 443. ISBN 978-0-631-22138-8. 
    35. ^ Rietbergen, P. J. A. N. (2000). A Short History of the Netherlands: From Prehistory to the Present Day (4th изд.). Amersfoort: Bekking. стр. 29. ISBN 90-6109-440-2. OCLC 52849131. 
    36. ^ а б Durant, Will (2005). Story of Philosophy. Simon & Schuster. стр. 34. ISBN 978-0-671-69500-2. Приступљено 10. 12. 2013. 
    37. ^ Shaping a global theological mind By Darren C. Marks. стр. 45
    38. ^ Somerville, R. (1998). Prefaces to Canon Law books in Latin Christianity: Selected translations, 500-1245; commentary and translations. New Haven [u.a.: Yale University Press
    39. ^ VanDeWiel, C. (1991). History of canon law. Leuven: Peeters Press.
    40. ^ Canon law and the Christian community By Clarence Gallagher. Gregorian & Biblical BookShop, 1978.
    41. ^ Catholic Church., Canon Law Society of America., Catholic Church., & Libreria editrice vaticana. (1998). Code of canon law, Latin-English edition: New English translation. Washington, DC: Canon Law Society of America.
    42. ^ Mango, C (2002). The Oxford history of Byzantium. Oxford: Oxford University Press. .
    43. ^ Angold, M. (1997). The Byzantine Empire, 1025-1204: A political history. New York: Longman.
    44. ^ Schevill, Ferdinand (1922). The History of the Balkan Peninsula: From the Earliest Times to the Present Day. Harcourt, Brace and Company. стр. 124. 
    45. ^ Schaff, Philip (1878). The history of creeds. Harper. 
    46. ^  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Christendom”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
    47. ^ MacCulloch 2010, стр. 625.
    48. ^ Lazare (1903), стр. 61
    49. ^  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Inquisition”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
    50. ^ Stump, P. H. (1994). The reforms of the Council of Constance, 1414-1418. Leiden: E.J. Brill
    51. ^ The Cambridge Modern History. Vol. 2: The Reformation (1903).
    52. ^ Norris, Michael (август 2007). „The Papacy during the Renaissance”. The Metropolitan Museum of Art. Приступљено 11. 12. 2013. 
    53. ^ McGinness, Frederick (26. 8. 2011). „Papal Rome”. Oxford Bibliographies. Приступљено 11. 12. 2013. 
    54. ^ Cheney, Liana (26. 8. 2011). „Background for Italian Renaissance”. University of Massachusetts Lowell. Архивирано из оригинала 16. 1. 2014. г. Приступљено 11. 12. 2013. 
    55. ^ а б Santayana 1982
    56. ^ Ово је наговестило модерну националну државу
    57. ^ „The Anglican Domain: Church History”. 
    58. ^ Germany [1555], Religion & Politics | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 18. 9. 2023. Приступљено 30. 10. 2023. 
    59. ^ а б „The Peace of Westphalia” (PDF). University of Oregon. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 6. 2012. г. Приступљено 6. 10. 2021. 
    60. ^ Žalta, Anja. . „Protestantizem in bukovništvo med koroškimi Slovenci”. Anthropos. 36 (1–4): 7. 2004. . .
    61. ^ Becker, Uwe (1999). Europese democratieën: vrijheid, gelijkheid, solidariteit en soevereiniteit in praktijk. Het Spinhuis. стр. 54. ISBN 90-5589-128-2. 
    62. ^ „Wars of Religion”. Britannica Online. 26. 6. 2021. Приступљено 26. 6. 2021. 
    63. ^ а б Carroll 2000
    64. ^ Pope Paul VI, Ecclesiam Suam, paragraph 13, published on 6 August 1964, accessed on 11 July 2024
    65. ^ Jenkins, Philip (2011). „The Rise of the New Christianity”. The Next Christendom: The Coming of Global Christianity. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 101—133. ISBN 9780199767465. LCCN 2010046058. 
    66. ^ Kim, Sebastian; Kim, Kirsteen (2008). Christianity as a World Religion. London: Continuum. стр. 2. 
    67. ^ а б Koch, Carl (1994). The Catholic Church: Journey, Wisdom, and Mission [Католичка црква: Путовање, мудрост и мисија]. Early Middle Ages: St. Mary's Press. ISBN 978-0-88489-298-4. 
    68. ^ Koch, Carl (1994). The Catholic Church: Journey, Wisdom, and Mission [Католичка црква: Путовање, мудрост и мисија]. The Age of Enlightenment: St. Mary's Press. ISBN 978-0-88489-298-4. 
    69. ^ Rüegg, Walter: „Foreword. The University as a European Institution”. A History of the University in Europe. Vol. 1: Universities in the Middle Ages. Cambridge University Press. 1992. ISBN 0-521-36105-2. . xix–xx
    70. ^ Verger 1999
    71. ^ „Valetudinaria”. broughttolife.sciencemuseum.org.uk (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 5. 10. 2018. г. Приступљено 22. 2. 2018. 
    72. ^ Risse, Guenter B (април 1999). Mending Bodies, Saving Souls: A History of Hospitals. Oxford University Press. стр. 59. ISBN 978-0-19-505523-8. 
    73. ^ Karl Heussi (1960). Kompendium der Kirchengeschichte. стр. 317—319, 325—326. . 11. Auflage (1956), Tübingen (Germany),
    74. ^ Britannica.com Forms of Christian education
    75. ^ Rüegg, Walter: „Foreword. The University as a European Institution”. A History of the University in Europe. Vol. 1: Universities in the Middle Ages. Cambridge University Press. 1992. ISBN 0-521-36105-2. . XIX–XX
    76. ^ Verger, Jacques (1999). Culture, enseignement et société en Occident aux XIIe et XIIIe siècles (на језику: француски) (1st изд.). Presses universitaires de Rennes in Rennes. ISBN 978-2868473448. Приступљено 17. 6. 2014. 
    77. ^ Susan Elizabeth Hough (2007). Richter's Scale: Measure of an Earthquake, Measure of a Man. Princeton University Press. ISBN 978-0691128078.  Текст „68” игнорисан (помоћ) |pages=68}}
    78. ^ Woods 2005, стр. 109.
    79. ^ Britannica.com Jesuit
    80. ^ Britannica.com Church and social welfare
    81. ^ Britannica.com Care for the sick
    82. ^ Britannica.com Property, poverty, and the poor,
    83. ^ Weber, Max (1905). The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism. 
    84. ^ Cf. Jeremy Waldron God, Locke, and Equality: Christian Foundations in Locke's Political Thought. Cambridge University Press. 2002. стр. 189, 208. ISBN 978-0-521-89057-1. . Cambridge (UK), ,
    85. ^ Britannica.com Church and state
    86. ^ Sir Banister Fletcher, History of Architecture on the Comparative Method.
    87. ^ Buringh, Eltjo; van Zanden, Jan Luiten: . „Charting the 'Rise of the West': Manuscripts and Printed Books in Europe, A Long-Term Perspective from the Sixth through Eighteenth Centuries”. The Journal of Economic History. 69 (2): 409—445.  (2009), (416, table 1)
    88. ^ Eveleigh, Bogs (2002). Baths and Basins: The Story of Domestic Sanitation. Stroud, England: Sutton. 
    89. ^ Christianity in Action: The History of the International Salvation Army стр. 16
    90. ^ Britannica.com The tendency to spiritualize and individualize marriage
    91. ^ Chadwick, Owen стр. 242.
    92. ^ Hastings, стр. 309.
    93. ^ Watson Kirkconnell (1952), , The Celestial Cycle: The Theme of Paradise Lost in World Literature with Translations of the Major Analogues, стр. 569—570 , University of Toronto Press. .
    94. ^ а б в  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Symbolism”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
    95. ^ Rholetter, Wylene (2018). . „Written Word in Medieval Society”. Salem Press Encyclopedia. 
    96. ^ „Differences between Parchment, Vellum and Paper”. National Archives (на језику: енглески). 15. 8. 2016. Архивирано из оригинала 15. 6. 2016. г. Приступљено 21. 11. 2021. 
    97. ^ Carpenter, John B.. „Answering Eastern Orthodox Apologists regarding Icons”. The Gospel Coalition. 
    98. ^ Jenner, Henry (2004) [1910]. Christian Symbolism. Kessinger Publishing. стр. xiv. 
    99. ^ Eiland, Murray (30. 4. 2023). Picturing Roman Belief Systems: The iconography of coins in the Republic and Empire. British Archaeological Reports (Oxford) Ltd. ISBN 978-1-4073-6071-3. doi:10.30861/9781407360713. 
    100. ^ Fletcher, Banister. A History of Architecture
    101. ^ Derrick, Andrew (2017). „19th- and 20th-Century Roman Catholic Churches”. Historic England. Приступљено 30. 10. 2023. 
    102. ^ Cartwright, Mark (26. 6. 2018). „Byzantine Architecture”. World History Encyclopedia (на језику: енглески). Приступљено 30. 10. 2023. 
    103. ^ Murray & Rea 2016
    104. ^ а б „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Scholasticism”. www.newadvent.org. Приступљено 30. 10. 2023. 
    105. ^ Longwell 1928, стр. 210, 214, 216.
    106. ^ Matthews & Platt 1998, стр. 219–220.
    107. ^ Haskins 1971, стр. 4–7, 342, 345.
    108. ^ Longwell 1928, стр. 224.
    109. ^ Seagrave 2009, стр. 491.
    110. ^ Matthews & Platt 1998, стр. 221.
    111. ^ а б в Numbers 2010, стр. 80–81.
    112. ^ а б Noll 2009, стр. 4.
    113. ^ а б Lindberg & Numbers 1986, стр. 5, 12.
    114. ^ а б Gilley 2006, стр. 164.
    115. ^ Weitzmann 1966, стр. 3.
    116. ^ Matthews & Platt 1998, стр. 228–237.
    117. ^ Stephenson 2009, стр. 9.
    118. ^ Matthews & Platt 1998, стр. 251.
    119. ^ Cameron 2006, стр. 42–49.
    120. ^ George Saliba (27. 4. 2006). „Islamic Science and the Making of Renaissance Europe”. Library of Congress. Приступљено 1. 3. 2008. 
    121. ^ „Byzantine Medicine – Vienna Dioscurides”. Antiqua Medicina. University of Virginia. Архивирано из оригинала 2. 4. 2020. г. Приступљено 27. 5. 2007. 
    122. ^ Факултет су чинили искључиво филозофи, научници, реторичари и филолози (Tatakes, Vasileios N.; Moutafakis, Nicholas J (2003). Byzantine Philosophy. Hackett Publishing. стр. 189. ISBN 0-87220-563-0. )
    123. ^ Matthews & Platt 1998, стр. 215–216.
    124. ^ Stephenson 2009, стр. 7.
    125. ^ Cantor 1960, стр. 47, 54.
    126. ^ Cantor 1960, стр. 52–53.
    127. ^ Rosenwein 2014, стр. 197.
    128. ^ а б Verger 1995, стр. 257.
    129. ^ Den Heijer 2011, стр. 65, "Many of the medieval universities in Western Europe were born under the aegis of the Catholic Church, usually as cathedral schools or by papal bull as Studia Generali".
    130. ^ а б Nelson 2008, стр. 326.
    131. ^ Cantor 1960, стр. 53–54.
    132. ^ Matter 2008, стр. 530.
    133. ^ Алфред Крозби (енгл. Alfred Crosby) је описао део ове технолошке револуције у свом делу The Measure of Reality : Quantification in Western Europe, 1250–1600, а други велики историчари технологије су то такође приметили.
    134. ^ Van Engen 1986, стр. 534.
    135. ^ Aguilera-Barchet 2015, стр. 139.
    136. ^ Wood 2016, стр. 15.
    137. ^ а б MacCulloch 2009, стр. 376–378.
    138. ^ Wigelsworth 2006, стр. 139.
    139. ^ Hunter 1978, стр. 60.
    140. ^ Constable 1998, стр. 4–5.
    141. ^ Wigelsworth 2006, стр. 139–140.
    142. ^ Den Heijer, Alexandra (2011). Managing the University Campus: Information to Support Real Estate Decisions. Academische Uitgeverij Eburon. ISBN 9789059724877. „Many of the medieval universities in Western Europe were born under the aegis of the Catholic Church, usually as cathedral schools or by papal bull as Studia Generali.” 
    143. ^ A. Lamport, Mark (2015). Encyclopedia of Christian Education. Rowman & Littlefield. стр. 484. ISBN 9780810884939. „All the great European universities-Oxford, to Paris, to Cologne, to Prague, to Bologna—were established with close ties to the Church.” 
    144. ^ B M. Leonard, Thomas (2013). Encyclopedia of the Developing World. Routledge. стр. 1369. ISBN 9781135205157. „Europe established schools in association with their cathedrals to educate priests, and from these emerged eventually the first universities of Europe, which began forming in the eleventh and twelfth centuries.” 
    145. ^ Gavroglu, Kostas (2015). Sciences in the Universities of Europe, Nineteenth and Twentieth Centuries: Academic Landscapes. Springer. стр. 302. ISBN 9789401796361. 
    146. ^ GA. Dawson, Patricia (2015). First Peoples of the Americas and the European Age of Exploration. Cavendish Square Publishing. стр. 103. ISBN 9781502606853. 
    147. ^ Rüegg, Walter: „Foreword. The University as a European Institution”. A History of the University in Europe. Vol. 1: Universities in the Middle Ages. Cambridge University Press. 1992. стр. XIX—XX. ISBN 0-521-36105-2. 
    148. ^ Verger 2007, стр. 257
    149. ^ Rüegg 1992, стр. xix–xx.
    150. ^ Den Heijer 2011, стр. 65: "Many of the medieval universities in Western Europe were born under the aegis of the Catholic Church, usually as cathedral schools or by papal bull as Studia Generali"
    151. ^ Matthews & Platt 1998, стр. 219.
    152. ^ Piron 2006, стр. 404–406.
    153. ^ Harrison, Peter (8. 5. 2012). „Christianity and the rise of western science”. Australian Broadcasting Corporation. Приступљено 28. 8. 2014. 
    154. ^ Noll, Mark, , Science, Religion, and A.D. White: Seeking Peace in the "Warfare Between Science and Theology" (PDF), The Biologos Foundation, стр. 4, Архивирано из оригинала (PDF) 22. 3. 2015. г., Приступљено 14. 1. 2015 
    155. ^ Lindberg, David C.; Numbers, Ronald L. (1986), „Introduction”, , God & Nature: Historical Essays on the Encounter Between Christianity and Science, Berkeley and Los Angeles: University of California Press, стр. 5, 12, ISBN 978-0-520-05538-4 
    156. ^ Gilley, Sheridan (2006). The Cambridge History of Christianity: Vol. 8, World Christianities C.1815-c.1914. Brian Stanley. Cambridge University Press. стр. 164. ISBN 0521814561. 
    157. ^ Numbers 2010, стр. 80.
    158. ^ Boppart, Falkinger & Grossmann 2014, стр. 874–895.
    159. ^ Schaltegger & Torgler 2010, стр. 99–101.
    160. ^ Becker, Pfaff & Rubin 2016.
    161. ^ Weber & Kalberg 2012, стр. xi, xxviii–xxxvi, xl, 3–5, 103–126.
    162. ^ Spater & Tranvik 2019, стр. 1963–1994.
    163. ^ Skocpol & Trimberger 1977, стр. 101–104.
    164. ^ Gilley 2006, стр. 4–5.
    165. ^ Gilley 2006, стр. 5.
    166. ^ Britannica Book of the Year 2010. Encyclopaedia Britannica, Inc.. 2010. стр. 300. ISBN 9781615353668. Приступљено 30. 1. 2018. 
    167. ^ „The Size and Distribution of the World's Christian Population”. 19. 12. 2011. 
    168. ^ „Argentina”. Britannica.com. Приступљено 11. 5. 2008. 
    169. ^ „Gov. Pataki Honors 1700th Anniversary of Armenia's Adoption of Christianity as a state religion”. Armenian National Committee of America. Архивирано из оригинала 15. 6. 2010. г. Приступљено 11. 4. 2009. 
    170. ^ „Costa Rica”. Britannica.com. Приступљено 11. 5. 2008. 
    171. ^ „Denmark”. Britannica.com. Приступљено 11. 5. 2008. 
    172. ^ „El Salvador”. Britannica.com. Приступљено 11. 5. 2008. 
    173. ^ „Church and State in Britain: The Church of privilege”. Centre for Citizenship. Архивирано из оригинала 11. 5. 2008. г. Приступљено 11. 5. 2008. 
    174. ^ „Iceland”. Britannica.com. Приступљено 11. 5. 2008. 
    175. ^ „Liechtenstein”. U.S. Department of State. Приступљено 11. 5. 2008. 
    176. ^ „Malta”. Britannica.com. Приступљено 11. 5. 2008. 
    177. ^ „Monaco”. Britannica.com. Приступљено 11. 5. 2008. 
    178. ^ „Norway”. Britannica.com. Приступљено 11. 5. 2008. 
    179. ^ „Vatican”. Britannica.com. Приступљено 11. 5. 2008. 
    180. ^ 33.39% of ~7.2 billion world population (under the section 'People') „World”. The World Factbook (2026 изд.). Central Intelligence Agency. 27. 7. 2022.  (Archived 2022 edition)
    181. ^ „Christianity 2015: Religious Diversity and Personal Contact” (PDF). gordonconwell.edu. јануар 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 5. 2017. г. Приступљено 29. 5. 2015. 
    182. ^ а б „Major Religions Ranked by Size”. Adherents.com. Архивирано из оригинала 16. 8. 2000. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
    183. ^ ANALYSIS (19. 12. 2011). „Global Christianity”. Pewforum.org. Архивирано из оригинала 30. 7. 2013. г. Приступљено 17. 8. 2012. 
    184. ^ Hinnells. The Routledge Companion to the Study of Religion. стр. 441. .
    185. ^ „How many Roman Catholics are there in the world?”. BBC News. 14. 3. 2013. Приступљено 5. 10. 2016. 
    186. ^ „Global Christianity – A Report on the Size and Distribution of the World's Christian Population”. 19. 12. 2011. 
    187. ^ , Black's Law Dictionary, стр. 771 , 5th ed., : "Jus canonicum"
    188. ^ Della Rocca 1959, стр. 3.
    189. ^ Berman, Harold J. (1983). Law and Revolution: The Formation of the Western Legal Tradition. Harvard University Press. стр. 86, 115. ISBN 978-0674517769. 
    190. ^ Peters, Edward N.. „CanonLaw.info Home Page”. Архивирано из оригинала 28. 9. 2011. г. Приступљено 11. 6. 2013. 
    191. ^ Wacks, Raymond (2015). Law: A Very Short Introduction (2nd изд.). Oxford University Press. стр. 13. ISBN 978-0198745624. 
    192. ^ Nelson 2008, стр. 299–300.
    193. ^ Thompson 2016, стр. 176–177.
    194. ^ Althoff 2019b, стр. 173, 175.
    195. ^ а б Nelson 2008, стр. 303.
    196. ^ Nelson 2008, стр. 300.
    197. ^ Nelson 2008, стр. 301.
    198. ^ а б Nelson 2008, стр. 302.
    199. ^  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Canon law”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
    200. ^ Burns, "Aquinas's Two Doctrines of Natural Law."
    201. ^ Blevins, Carolyn DeArmond (1995). Women in Christian History: A Bibliography.. Macon, Georgia: Mercer Univ Press. ISBN 0-86554-493-X. .
    202. ^ Piper, John (1991). Recovering Biblical Manhood and WomanhoodСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Wheaton, Illinois: Crossway. стр. 31–59. ISBN 9781856840453. 

    Литература

    [уреди | уреди извор]
    • Carroll, Warren (2000). The Cleaving of Christendom - A history of Christendom vol. 4. Christendom Press. ISBN 9780931888755. 
    • Dawson, Christopher; Olsen, Glenn (1961). Crisis in Western Education (reprint изд.). CUA Press. ISBN 978-0-8132-1683-6. 
    • Santayana, George (1982). The Life of Reason. New York: Dover Publications. Приступљено 10. 12. 2013. 
    • Verger, Jacques (2007). „The Universities and Scholasticism”. The New Cambridge Medieval History. Volume V: c. 1198–c. 1300. Cambridge University Press. 

    Спољашње везе

    [уреди | уреди извор]
    Веб-сајтови
    Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хришћански_свет&oldid=30954784”