Пређи на садржај

Хром-триоксид

С Википедије, слободне енциклопедије
Хром-триоксид
Називи
IUPAC називs
Хром-триоксид
Хром(VI) оксид
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.014.189
MeSH Chromium+trioxide
RTECS GB6650000
UNII
UN број 1463
  • InChI=1S/Cr.3O ДаY
    Кључ: WGLPBDUCMAPZCE-UHFFFAOYSA-N ДаY
  • InChI=1/Cr.3O/rCrO3/c2-1(3)4
  • O=[Cr](=O)=O
Својства
CrO3
Моларна маса 99,994 g/mol
Агрегатно стање Тамноцрвена грануларна супстанца
Густина 2,70 g/cm3 (20 °C), основно
Тачка топљења 197 °C
Тачка кључања 251 °C, распада се
61.7 g/100 mL (0 °C)
63 g/100 mL (25 °C)
67 g/100 mL (100 °C)
Растворљивост раствара се у сумпорној и азотној киселини
Опасности
Оксидант (O)
Carc. Cat. 1
Muta. Cat. 2
Repr. Cat. 3
Веома токсичан (T+)
Опасан за животну средину (N)
R-ознаке R45, R46, R9, R24/25, R26, R35, R42/43, R48/23, R62, R50/53
S-ознаке S53, S45, S60, S61
NFPA 704
Смртоносна доза или концентрација (LD, LC):
80 mg/kg
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Хром-триоксид је оксид хрома хемијске формуле CrO3, где је оксидациони број хрома +3.

Добијање

[уреди | уреди извор]

Може се добити реакцијом натријум-хромата[3] или калијум-дихромата и сумпорне киселине[4]:

Својства

[уреди | уреди извор]

Ово је чврста супстанца затвореноцрвене боје, која постоји у облику призматичних игличастих кристала. На високој температури прво испарава, па се топи на 190 °C, при чему се већ делимично распада. При већој температури се распада на хроми-оксид и кисеоник[4]:

Слична реакција се врши и приликом редукције, јер је хром-триоксид веома јако оксидационо средство. Алкохол ће се у додиру са овим оксидом упалити, хартија угљенисати, а угаљ се оксидовати у угљен-диоксид. У вода|води се раствара лако, дајући највероватније полихромне киселине.[4]

Особина Вредност
Партициони коефицијент[5] (ALogP) -0,1
Растворљивост[6] (logS, log(mol/L)) 0,3
Поларна површина[7] (PSA, Å2) 51,2

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ „Chromium Trioxide”. Chemicalland21. 
  4. ^ а б в Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  5. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  6. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  7. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]