Хуана II од Наваре

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хуана II од Наваре
Joanna II of Navarre.jpg
Хуана II од Наваре
Датум рођења (1312-01-28)28. јануар 1312.
Место рођења Шарантон ле Пон
Краљевство Француска
Датум смрти 16. октобар 1349.(1349-10-16) (37 год.)
Место смрти Шарантон ле Пон
Краљевство Француска
Гроб Базилика Сен Дени
Династија Капета
Отац Луј X
Мајка Маргарета Бургундска, краљица Француске
Супружник Филип III од Наваре
Потомство Maria of Navarre, Бланка од Наваре, Queen of France, Карло II од Наваре, Philip, Count of Longueville, Louis, Duke of Durazzo, Jeanne de Navarre, Agnès de Navarre
краљица Наваре
Период 1328 - 1349.
Претходник Шарл IV
Наследник Карло II од Наваре
Coat of Arms of Jeanne II of Navarre as Queen of Navarre.svg

Хуана II од Наваре или Јованка II од Наваре (франц. Jeanne [1]; 28. јануар 1312, Шарантон ле Пон - 16. октобар 1349, Шарантон ле Пон) је била француска принцеза и краљица Наваре [2] [3] (1328—1349) из династије Капета [3].

Била је кћерка француског краља Луј X [2] [3] и његове супруге Маргарете Бургундске.

Отац јој је умро 1316. године, оставивши иза себе само Хуану и њену трудну маћеху. Док су сви нестрпљиво очекивали да виде да ли су Капети још увек довољно способни да продуже своју мушку лозу, власт је у својству намесника преузео Хуанин стриц Филип. После неког времена краљева удовица је родила сина, али он је убрзо умро. Француска се суочила се питањем које се никад раније није пред њу поставило - да ли жена може наследити престо? Према опште прихваћеним феудалним обичајима тог времена, кћерка је могла да наследи очев посед и многи су тврдили да се исто правило може применити на круну. Други су држали да је краљевско достојанство нарочита светиња које ниједна жена није била достојна. Свађе су биле жестоке и потезани су јаки аргументи, али, као што се могло очекивати, победило је мишљење оног ко је већ био на власти. Тако је Филип крунисан за краља Француске [2], а Хуана је добила као апанаж грофовије Мортен и Ангулем [4].

Године 1328. смрћу Хуаниног другог стрица Шарла [2] [3], који није имао мушког наследника, изумрла је мушка линија старије лозе куће Капета. Хуана је тада добила краљевину Навару, коју је њен деда стекао правом брака. Она се удала за свог рођака Филипа, грофа Евреа, и родила сина који ће још много година задавати муке наследницима њеног супарника. Тиме је отворено још једно питање на које није било одговора. Чак и ако једна жена не може да понесе круну, значи ли то да не може ни да је пренесе на свог наследника [2]?

Умрла је 16. октобра 1349. године у Шарантон ле Пону. На наварском престолу ју је наследио син Карло Лоши [5].

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Луј IX (=14)
 
 
 
 
 
 
 
8. Филип III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Маргарета од Провансе (=15)
 
 
 
 
 
 
 
4. Филип IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Ђауме I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
9. Изабела Арагонска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Јоланда од Угарске
 
 
 
 
 
 
 
2. Луј X
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Теобалд I од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
10. Енрике I од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Маргарета од Бурбона
 
 
 
 
 
 
 
5. Хуана I од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Роберт I од Артоа
 
 
 
 
 
 
 
11. Бланш од Артоа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Матилда од Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
1. Хуана II од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Одо III од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
12. Иго IV од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Alice of Vergy
 
 
 
 
 
 
 
6. Роберт II од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Роберт III од Дреа
 
 
 
 
 
 
 
13. Јоланда од Дреа, војвоткиња Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Aénor of Saint-Valery
 
 
 
 
 
 
 
3. Маргарета Бургундска, краљица Француске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Луј VIII
 
 
 
 
 
 
 
14. Луј IX (=16)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Бланка од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
7. Агнеса од Француске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Рамон Беренгер IV од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
15. Маргарета од Провансе (=17)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Беатриче Савојска
 
 
 
 
 
 

Извори[уреди]

  1. Пејнтер (1997). стр. 573.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Пејнтер (1997). стр. 374.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Пејнтер (1997). стр. 552.
  4. Пејнтер (1997). стр. 293.
  5. Пејнтер (1997). стр. 387.

Литература[уреди]

  • Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio. 
  • Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд. 

Спољашње везе[уреди]