Царински рат

Из Википедије, слободне енциклопедије

Царински рат (свињски рат) је трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије. Наступио је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора.

Позадина[уреди]

Прекид преговора изазвала је изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је био доведен на снагу 21. јула 1905. у Београду, али је бугарска влада, противно утврђеним условима за потпис самог уговора (уговорено је било и о томе потписана заједничка декларација, да се уговор неће објављивати, пре но што Србија закључи трговински уговор с Аустроугарском, што је био услов за потпис уговора о царинском савезу), поднела Народном Собрању уговор о царинском савезу на одобрење и ово га је једногласно усвојило (крајем децембра 1905).

Аустроугарска је сматрала, да је овај уговор уперен против њених политичких и економских интереса, па је прекинула преговоре са Србијом ради закључења трговинског уговора. Сматрало се притом, да ће Србија, будући економски слаба и зависна од тржишта Аустроугарске, за своје најважније производе, брзо капитулирати. Аустроугарска је одмах забранила увоз и транспорт стоке, живине и пољопривредних производа, што је иначе била мера којој је прибегавала увек, још од Берлинског конгреса, да би остварила своје интересе. На забране и пооштравање других мера, које је отпочела примјењивати Аустроугарска на увоз из Србије, Србија је одговорила истим мерама (12. јануара 1906). До примене реторзивних царина није долазило. Србија је 1906. године увела потпуно нову царинску тарифу и максималне царине на робу из Аустроугарске. Тако је избио дуготрајни „свињски рат“ који је довео до потпуног кидања зависности Србије од Аустроугарске.

Царински рат[уреди]

Дана 6. марта 1906, пошто су по захтеву Аустроугарске најпре напуштене главне одредбе из уговора о царинском савезу с Бугарском, јер Краљевини Србији није више било, после стеченог искуства, до тога, да на питању о савезу царинском с Бугарском води царински рат с Аустроугарском, обустављене су репресалије и постигнут је споразум о провизорном уређењу међусобних трговинских односа до закључења трговинског уговора. По том споразуму, који је био закључен на бази признања највишег повлаштења, Аустроугарска је уживала за сву робу, која је приспела, а остала неоцарињена до 15. фебруара 12 сати ноћи, кад је престао важити трговински уговор с њом закључен 1892, повластице тог уговора и уговора с другим државама, који су били у важности, а за робу стиглу после тога времена, само повластице из уговора с другим државама. Србија је добила право да увози стоку и сточне производе, за које се преко Министарства Народне Привреде морало тражити претходно одобрење, и увоз и провоз свежег меса и живине без претходног одобрења, уживајући такође при увозу у Аустроугарску највише повлаштење. Овај провизориј престао је 24. јуна 1906, кад су обе земље почеле примењивати своје опште тарифе. Марта 1908. закључен је у Бечу трговачки уговор, који је Народна скупштина одобрила 5. јуна 1908. Законодавним решењем од 5. августа, које је потврђено указом од 11. августа исте године, влада је била овлаштена, да овај уговор уведе у живот и пре ратификације, и уговор је 19. августа уведен провизорно у живот. Овај уговор није био ратификован, пошто то Аустроугарска није хтела и он је престао важити 18. марта 1909. Овом нередовном стању, које је трајало и после престанка Царинског рата, учињен је крај уговором од 1427. јула 1910, закљученим у Београду, који је био ратификован и ступио на снагу 9. јануара 1911.

Последице[уреди]

За Србију је овај Царински рат био од неизмерно повољних последица. Одобрењем ванредног кредита од 500.000 динара на отварање и изналажење нових тржишта за стоку и сточне производе, успело се избећи и најмање штете. Убрзо су нађена нова тржишта за стоку и сточне производе, цене су пошле увис и трговина је узела свој нормалан ток. Нови партнери су пронађени у Немачкој, Египту, Француској, Русији, Енглеској и Швајцарској као и другим државама, али са мањим уделом. Истовремено је са изградњом саобраћајног система, јачањем контроле квалитета и смишљеног рекламирања домаћих производа, Србија предузела и мере за интезивирање робног промета. Коначно, Србија је успела не само да знатно повећа обим своје спољне трговине већ и да прошири број својих трговинских партнера. Кланичка предузећа су у овом времену учинила сјајне услуге земљи. Између 1906. и 1909. годишња вредност извоза је премашила биланс у претходној години за око 29 милиона динара. Аустрогуарска која је пре избијања царинског рата покривала готово 88% свог укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. није више могао вратити Србију у економску зависност, она се после Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте.

Литература[уреди]