Цар Канму
Канму[1] или Каму[2] (јап. 桓武天皇, енгл. Emperor Kanmu), јапански цар који је владао од 782. до 806. године. Почетак његове владавине означио је крај периода Нара и почетак периода Хеиан.[3]
Владавина
[уреди | уреди извор]Премештање престонице
[уреди | уреди извор]На почетку своје владавине Канму је одлучио да пресели престоницу из Наре, у којој се налазила од 710. године. Разлози нису познати, али могуће је да се радило о покушају да се двор удаљи од моћних будистичких храмова у Нари. У мају 784. започета је изградња нове палате у Нагаоки, по савету пророка и одобрењу богова. Радовима је управљао царев миљеник, Фуђивара Танецугу, уз ангажовање око 300.000 радника и трошкове од око 680.000 кокуа. Занимљив је податак да је земљопоседницима чија је земља заузета за нову престоницу плаћено 43.000 кокуа. Цар се уселио у нову палату 5 месеци касније, али је влада остала у Нари још неколико година, док је изградња града, путева и мостова трајала све до 793. године, када је издат царски указ о новом пресељењу престонице на место удаљено свега неколико километара, у данашњи Кјото. Разлози овог пресељења нису потпуно јасни, али верује се да су највише допринели верски разлози, пошто је ново место сматрано несрећним. Најпре је царев млађи брат, принц Савара, 785. убио Фуђивара Танецугу-а,[1] после чега је погубљен. Затим се разболео престолонаследник и умрла његова супруга (из породице Фуђивара) што је протумачено као освета духа царевог брата. По мишљењу пророка и свештеника, једини излаз био је поновно пресељење престонице.[4]
Оснивање Кјота
[уреди | уреди извор]Марта 793. одабрана је нова локација, 8 километара од Нагаоке, и започета је изградња. Цар се уселио у нову палату октобра 795, а нова престоница названа је Хеиан-кјо (Престоница мира и спокоја, касније Кјото),[5] по којој је нови период Хеиан добио име. Изградња је трајала 10 година. Трошкови изградње, као и дуготрајног рата, били су огромни. Тако је министар Фуђивара 805. године у обраћању цару духовито приметио: "Тренутно држава пати од две ствари - изградње и ратовања."[6]
Борбе са северним варварима
[уреди | уреди извор]Током владавине Канмуовог претходника, цара Конина, северна граница Јапана, која се протезала до Сендаија, била је у нереду. Сачувани указ из 783. године наводи да су 8 источних провиција биле у то време изложене честим нападима варвара - Емишија. Пограничне трупе, састављене од принудно мобилисаних сељака из читаве земље, биле су потпуно неспособне да их зауставе. Корумпирани локални гувернери и официри користили су војнике за обраду земље, не обучавајући их у ратној вештини. У одговор, царска влада наложила је формирање локалне провинцијске војске, састављене од способних младића из породица окружних старешина. Свака провинција имала је да наоружа 500 до 1.000 коњаника, зависно од богатства - укупно 4.000 ратника. Служба у овим јединицам била је наследна. Тако је званично формирана прва професионална војска на источној граници Јапана, а терет војне обавезе пребачен је са сељака на локалне земљопоседнике, који су били заинтересовани за одбрану својих поседа. Био је то зачетак војног племства у Јапану.[6]
Следеће године (784) Отомо Јакамоћи именован је за Сеито Шогуна (Генерал за покоравање Истока) и прузео је команду на источној граници, али је умро 786. не постигавши победу.[7] Нови заповедник, Ки но Косами је у лето 789. предузео офанзиву у провинцији Муцу са 52.000 људи, али је поражен, изгубивши преко 1.500 људи у замену за само 100 убијених Емишија. Косами је смењен,[8] а опсежне припреме[а] потрајале су све до 794, када је цар именовао Отомо Отамаро-а за првог Сеи-и-Таи-Шогуна (Генерал који покорава варваре) - прва употреба ове титуле у историји. Међутим, прави заповедник био је шогунов заменик (Чинџуфу Шогун), Саканонуе но Тамурамаро. Овај поход био је успешан и 795. у престоницу су доведени многи заробљеници, међу којима је било и јапанских досељеника који су се придружили варварима.[9]
Године 796. око 9.000 људи из источних провинција пресељено је у војничке колоније у провинцији Муцу да формирају трајну пограничну стражу. Граница Јапана се после тога полако ширила на север. Године 802. Тамурамаро је подигао тврђаву у Изави и у њу населио 4.000 ронина из Суруге. Под оваквим притиском, око 500 старешина Емишија предало се Јапанцима. Њихове вође, који су себе називали принчевима, погубљени су у Кјоту, а војна граница померена је на север од Сендаија до Мориоке.[10]
Наслеђе
[уреди | уреди извор]Године 797. завршена је хроника Шоку-Нихонги.[3]
Цар Канму оставио је иза себе чак 32 деце. Од 806. до 833. на престолу су га наследила чак тројица његових синова.[11]
Потомци једног царевог млађег сина основали су у 9. веку породицу Таира, једну од доминантних аристократских породица Царства, која ће врхунац доживети у 12. веку и бити претеча многих каснијих племићких породица.[12]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Између осталог, наручено је 20.000 кожних и 3.000 гвоздених оклопа, као и 34.500 стрела.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Сансом 2023, стр. 160.
- ^ Вајс Бауер 2019, стр. 162.
- ^ а б Сансом 2023, стр. 217.
- ^ Сансом 2023, стр. 161.
- ^ Сансом 2023, стр. 163.
- ^ а б Сансом 2023, стр. 168.
- ^ Сансом 2023, стр. 169.
- ^ Сансом 2023, стр. 170.
- ^ Сансом 2023, стр. 171.
- ^ Сансом 2023, стр. 172.
- ^ Вајс Бауер 2019, стр. 164.
- ^ Сансом 2023, стр. 220.
Литература
[уреди | уреди извор]- Сансом, Џорџ (2023). Кратка историја Јапана. Превод: Соња, Вишњић Живковић. Београд: Кокоро. стр. 160—220. ISBN 978-86-89057-92-8.
- Vajs Bauer, Suzan (2019). Istorija srednjovekovnog sveta: Od arabljanske opsade konstantinopolja do Prvog krstaškog rata. 2. Превод: Ristić, Dejan. Beograd: Laguna. стр. 162—168. ISBN 978-86-521-3262-1.