Цвијетин Благојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Цвијетин Благојевић
Лични подаци
Надимак Благоје
Датум рођења (1955-04-10)10. април 1955.(63 год.)
Место рођења Лопаре, ФНР Југославија
Позиција везни
Јуниорска каријера
Слобода Тузла
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1976–1978
1978–1983
1983–1984
1984–1985
1985–1986
1986–1987
Слобода Тузла
Црвена звезда
Егалео
Васалундс ИФ
Маритимо
Слобода Тузла
34 (2)
107 (8)
7 (1)

23 (2)
4 (1)
Тренерска каријера


2002–2003

2007

2016
Железник
Козара Градишка
Раднички Обреновац
Црвена звезда (омладинци)
Раднички Пирот
Радник Сурдулица
Дрина Зворник
* Датум актуелизовања: 24. новембар 2018.

Цвијетин Благојевић (Лопаре, 10. април 1955) бивши је српски и југословенски фудбалер, након завршетка играчке каријере постао је фудбалски тренер.

Биографија[уреди]

Клупска каријера[уреди]

Рођен је 10. априла 1955. године у мајевичком градићу Лопаре.[1] Као дете је отишао да тренира фудбал у Слободи из Тузле 1966. године код познатог стручњака за млађе селекције Браце Беванде. Прошао је све млађе категорије до првог тима. Први професионални уговор је потписао 1974. године, а у Првој лиги Југославије дебитовао на стадиону Максимир 1976. године.[2] Била је то генерација Слободе са Џевадом Шећербеговићем, Сафетом Сарајлићем и Џемалом Мујезиновићем. Играо је добро неких годину и по дана и био стандардни првотимац Слободе.

Његове игре приметили су челници Црвене звезде, али убрзо је за њега био заинтересован и Партизан. Одлучио је 1978. године да пређе у Црвену звезду иако су му из Партизана нудили дупло више новца.[2] Дебитовао је за Звезду против Будућности из Титограда.[3] Већ у првој сезони Звезда је играла финале Купа УЕФА са Борусијом из Менхенгладбаха, а Благојевић је проглашен за четвртог најбољег играча у Европи. Његови голови против Арсенала (1:0) у Београду и Спортинга у Хихону (1:0) донели су важне победе „црвено-белима”,[4] а Благојевић је против тима из Лондона центрирао Душану Савићу за погодак на Хајберију који је донео Звезди пласман у четвртфинале Купа УЕФА, а касније су стигли и до финала.[5]

Титула у првенству је стигла на крају сезоне 1979/1980, био је стандардни члан прве поставе са 31 одиграном утакмицом уз два постигнута гола. Исте сезоне Благојевић је постигао антологијски погодак у Купу УЕФА готово са центра терена против Карл Цајс Јене у победи на гостовању од 3:2 у реваншу другог кола.[6] Играо је на свих шест мечева у овом такмичењу, а „црвено-бели” су заустављени у осмини финала против минхенског Бајерна (0:2 и 3:2).[7] Наредне сезоне је у одбрани шампионске титуле забележио 16 мечева у јесењем делу првенства. У освајању Купа Југославије 1982. године одиграо је један меч, али те сезоне није био стандардан у екипи. Следеће сезоне је достигао бољу форму и одиграо 20 првенствених утакмица уз један постигнут гол. Забележио је и три меча у јесењем делу првенства 1983/84, па се води и као члан тима који је освојио титулу у тој сезони.[8]

Са мање успеха фудбалску каријеру је наставио у грчком Егалеу. Играо је још за шведски Васалундс (1984/85), португалски Маритимо (1985/86) и за Слободу из Тузле (1986/87), где је и завршио играчку каријеру.[9][10]

Позив у репрезентацију[уреди]

Године 1978, био је позван у репрезентацију Југославије када је био селектор Анте Младинић. Није одиграо ниједан званичан меч, иако је требало да игра ипак није добио прилику, тада су уместо њега играли Јанковић и Момчило Вукотић.[1]

Тренер[уреди]

Прва екипа коју је водио са клупе у Шведској био је нижеразредни клуб „Шумарице” у ком су играли југословенски исељеници и доводи их од Пете лиге до Друге лиге. Други тим је исто био југословенски, звао се „Плави тим”, којег је из четвртог ранга такмичења увео у Трећу лигу.[11]

Као тренер водио је клубове из Републике Српске, међу којима је била и Козара из Градишке са којом се пласирао у Премијер лигу БиХ. Био је шеф стручног штаба у Радничком из Обреновца и у Железнику, као и у Раднику из Сурдулице.[12] Једно време је провео као тренер у Омладинској школи Црвене звезде, где је предводио талентовану генерацију играча рођених 1995. године.[13]

Године 2016. био је први тренер екипе Дрине из Зворника у Премијер лиги БиХ, на крају сезоне је добио отказ.[14] Након тога ради као скаут за Црвену звезду.[15]

Успеси[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Цвијетин Благојевић: Крађа ме и данас прогања”. Вечерње новости. 18. 12. 2016. Приступљено 24. 11. 2018. 
  2. 2,0 2,1 „Цвијетин Благојевић, некадашњи фудбалер Црвене звезде”. Глас Српске. 27. 01. 2016. Приступљено 24. 11. 2018. 
  3. ^ „На данашњи дан: Рођен Цвијетин Благојевић”. mojacrvenazvezda.net. 27. 01. 2016. Приступљено 24. 11. 2018. 
  4. ^ „Godišnjica Zvezdinog učešća u finali Kupa UEFA 1979”. czbgtv.com. 25. 05. 2015. Приступљено 24. 11. 2018. 
  5. ^ „Blagojeva anegdota sa Hajberija...”. РТВ БН. 17. 10. 2017. Приступљено 24. 11. 2018. 
  6. ^ „Blagojević zabija sa pola terena Karl Cajsu (1979.)”. youtube. 18. 02. 2018. Приступљено 24. 11. 2018. 
  7. ^ „Dan kada je 95.000 ljudi gledalo prvu pobedu Zvezde nad Bajernom”. telegraf.rs. 12. 12. 2014. Приступљено 24. 11. 2018. 
  8. ^ „Almanah YU-fudbala (1983-84)”. strategija.org. 24. 11. 2018. Приступљено 24. 11. 2018. 
  9. ^ „Player profile Cvijetin Blagojevic”. worldfootball.net. 24. 11. 2018. Приступљено 24. 11. 2018. 
  10. ^ „Cvijetin Blagojević profile”. foradejogo.net. 24. 11. 2018. Приступљено 24. 11. 2018. 
  11. ^ „Cvele, Cvele, pjevala je Marakana”. zvornikdanas.com. 27. 01. 2016. Приступљено 24. 11. 2018. 
  12. ^ „Благојевић се сећа дуела Звезде и Арсенала: Били смо претеча „тика таке. Спортски журнал. 17. 10. 2017. Приступљено 24. 11. 2018. 
  13. ^ „Zvezdin povratak u budućnost!”. mondo.rs. 08. 06. 2011. Приступљено 24. 11. 2018. 
  14. ^ „Trener koji je iznenadio Slobodu Cvijetin Blagojević dobio otkaz u Drini”. klix. 16. 05. 2016. Приступљено 24. 11. 2018. 
  15. ^ „Cvijetin Blagojević iz Beograda za "Avaz": Prosinečki radi odličan posao”. avaz. 25. 10. 2018. Приступљено 24. 11. 2018. 
  16. ^ Legende Marakane“ Cvijetin Blagojević”. crvenazvezdafk.com. 05. 01. 2018. Приступљено 24. 11. 2018. 

Спољашње везе[уреди]