Целулитис

С Википедије, слободне енциклопедије
Целулитис
(лат. celulitis)
Cellulitis3.jpg
Целулитис стопала
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностдерматологија
МКБ-10L03
МКБ-9-CM682.9
DiseasesDB29806
eMedicinemed/310 emerg/88 derm/464
MeSHD002481

Целулитис од (лат. речи – celulitis) је акутна бактеријска инфекција коже и поткожног ткива узрокована бактеријама, најчешће из рода стрептокока или стафилокока.[1] Клиничку слику карактерише, бол, оток и брзо ширећи еритем и едем у оболелом делу тела, повишена телесна температура и у већини случајева оток регионалних лимфних чворова. Дијагноза се поставља на основу анаменезе, инспекције и палпације; микробиолошких и лабораториских анализа.[2] Уз правовремено и адекватно лечење антибиотицима прогноза целулитиса је добра.[3]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Према подацима из 2013. на глобалном нивоу регистровано је 30.000 случајева целулитиса, што је повећање за више од 10% у односу на 1990. годину, када је регистровано 27.000.[4]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Болест најчешће узрокују β-хемолитичне стрептококе групе А (нпр. стрептококус пиогенес) и стафилококус ауреус. Стрептококе продукују ензими (стрептокиназа, ДНК-аза, хијалуронидаза) који разграђују ћелијске компоненте (које би у супротном задржале и ограничиле запаљење) што има за последицу дифузну инфекцију која се брзо шири. Стафилококни целулитис је у начелу боље локализован и најчешће се развија код отворене ране или апсцеса коже.

Ређи узрочници целулитис су:

Предиспонирајући фактори[уреди | уреди извор]

Мада често на месту уласка узрочника нема очигледног предиспонирајућег стања, као могући фактори ризика за појаву целулитиса наводе се:

  • Болести коже, нпр. површне повреде, улцерације, гљивичне инфекције, поремећаји одбрамбених функција коже настали услед претходних кожних болести. Ови ризици су чешћи код болесника са хроничном венском инсуфицијенцијом или лимфедемом.
  • Узрочници честих рецидивирајућиха целулитиса, као што су ожиљци након операције вене сафене, оперативни захвати на срцу и крвним судовима (посебно ако је особа инфицирана тинеом педис).

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Инфекција је најчешћ локализована у пределу једне или обе ноге. Главни знаци болести су:

  • локално црвенило и бол,
  • чест лимфангитис и регионална лимфаденопатијом.
  • топла, црвена и едематозна кожа, чија површина често изгледа као кора наранџе, обично нејасних ивица, осим код еризипела (облика целулитиса са оштро назначеним ивицама).
  • петехије, које су честе, док су велика подручја екхимозе ретка.
  • везикуле и буле, које се не развијају увек. Оне могу да пукну, понекад уз некрозу захваћене коже.
  • леукоцитоза, која је чест знак болести.

Целулитис може опонашати дубоку венску тромбозу, али се од ње диференцијално дијагностички разликовати по једној или више функција.

Кожним променама након неколико сати могу претходити повишена температура, дрхтавица, тахикардија, главобоља, хипотензија и делиријум, али већина болесника је без ових симптома.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Поставља се на основу анамнезе и физичког прегледа. Културе узрочника са коже и (када постоји) рана у начелу нису индиковане јер се у њима узрочник ретко може открити.[5]

Хемокултуре су корисне код имунодефицијентних болесника са целулитисом, за откривање или искључивање бактериемије. Уколико не одговарају на емпиријско лечење, или се хемокултура није успео изоловати узрочника, у имунодефицијентних болесника може бити неопходно гајење узрочника у култури захваћеног ткива.[6]

Терапија[уреди | уреди извор]

Лечи се примарно заснива на антибиотицима. У већини се случајева лечење је емпиријско против стрептокока групе А и С. ауреуса. Код благих инфекција обично се примењује диклоксацилино (250 mg), цефалексин (500 mg 4 пута на дан), или левофлоксацин (250 mg 1 пута на дан због лакше употребе).[7]

Код тежих инфекција примењује се оксацилин или нафцилин у дози од 1 g интравенски сваких 6 часова. Код болесника алергичних на пеницилин или оних код којих се сумња на инфекцију метицилин резистентним стафилококом ауреус лек избора је ванкомицин (1 g ИВ на сваких 12 часова).

Од осталих мера примењује се:

  • имобилизација и подизање захваћеног подручја, у циљу смањења отока;
  • примена аналгетика за ублажавање болова
  • хладни мокри облози, за смањење упале и болова

Код неутропеничног болесника целулитис се емпиријски лечи антипсеудомонасним антибиотицима (тобрамицин 1,5 mg/кг ИВ сваких 8 часова, пиперацилин 3 g ИВ на свака 4 часа), док се не добију резултати култура.

Код инфекције са P. multocida лек избора је пеницилин,[8] против A. hydrophila аминогликозиди (гентамицин) а за лечење инфекције са V. Vulnificus предност се даје тетрациклинима.

Рецидиви целулитиса ногу се спречити истовременим лечењем тинее педис, чиме се уништава извор бактерија које се налазе у упаљеном и мацерираном ткиву. Ако је такво лечење неуспешно или ако није индиковано, рецидивирајући целулитис се понекад може спречити применом бензатин пеницилина 1,2 милиона јединица ИМ једном месечно или пеницилина В или еритромицина 250 mg четири пута на дан.

Компликације[уреди | уреди извор]

Иако се болест брзо и успешно лечи, понекад се стварају локализовани апсцеси, које треба инцидирати и дренирати. Теже компликације (које су доста ретке) су тешка некротизирајући поткожна инфекција и бактеријемија са метастатским жариштима инфекције.

Рецидиви у захваћеном подручју су чести, и могу понекад бити праћени тешким оштећењем лимфних судова, хроничном лимфатичном опструкцијом и лимфедемом.[9]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gabillot-Carré M, Roujeau JC. Acute bacterial skin infections and cellulitis. Curr Opin Infect Dis. 2007 Apr. 20(2):118-23.
  2. ^ Edlich RF, Cross CL, Dahlstrom JJ, Long WB 3rd. Modern Concepts of the Diagnosis and Treatment of Necrotizing Fasciitis. J Emerg Med. Dec 10 2008.
  3. ^ Bonnetblanc JM, Bédane C. Erysipelas: recognition and management. Am J Clin Dermatol2003;4(3):157-63.
  4. ^ GBD 2013 Mortality and Causes of Death, Collaborators (17. 12. 2014). „Global, regional, and national age-sex specific all-cause and cause-specific mortality for 240 causes of death, 1990-2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013.”. Lancet. 385 (9963): 117—71. PMC 4340604 Слободан приступ. PMID 25530442. doi:10.1016/S0140-6736(14)61682-2. 
  5. ^ Lipsky BA. New developments in diagnosing and treating diabetic foot infections. Diabetes Metab Res Rev. May-Jun 2008. 24 Suppl 1:S66-71.
  6. ^ Phoenix, G; Das, S; Joshi, M (Aug 7, 2012). Diagnosis and management of cellulitis.. BMJ (Clinical research ed.). 345: e4955.
  7. ^ Swartz MN. Clinical practice. Cellulitis. N Engl J Med. Feb 26 2004. 350(9):904-12.
  8. ^ Wang JH, Liu YC, Cheng DL, Yen MY, Chen YS, Wang JH, Wann SR, Lin HH. Role of benzathine penicillin G in prophylaxis for recurrent streptococcal cellulitis of the lower legs. Clin Infect Dis 1997 Sep;25(3):685-9.
  9. ^ Woo PC, Lum PN, Wong SS, Cheng VC, Yuen KY. Cellulitis complicating lymphoedema. Eur J Clin Microbiol Infect Dis. Apr 2000. 19(4):294-7.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Rahmouni A, Chosidow O, Mathieu D, et al. MR imaging in acute infectious cellulitis. Radiology 1994;192:493-6.30
  • Kilburn SA, Featherstone P, Higgins B, Brindle R. Interventions for cellulitis and erysipelas. Cochrane Database Syst Rev 2010;6:CD004299.31
  • Forcade NA, Parchman ML, Jorgensen JH, Du LC, Nyren NR, Treviño LB, et al. Prevalence, severity, and treatment of community-acquired methicillin-resistantStaphylococcus aureus (CA-MRSA) skin and soft tissue infections in 10 medical clinicsin Texas: a South Texas Ambulatory Research Network (STARNet) Study. J Am BoardFam Med 2011;24:543-50.32
  • Stevens DL, Bisno AL, Chambers HF, Everett ED, Dellinger P, Goldstein EJ, et al. Practiceguidelines for the diagnosis and management of skin and soft-tissue infections. Clin InfectDis 2005;41:1373-1406.33
  • Marwick C, Broomhall J, McCowan C, Phillips G, Gonzalez-McQuire S, Akhras K, et al. Severity assessment of skin and soft tissue infections: cohort study of management andoutcomes for hospitalized patients. J Antimicrob Chemother 2011;66:387-97.34
  • Eron L. J. Infections of skin and soft tissues: outcome of a classification scheme. ClinInfect Dis 2000;31:287.35
  • Chapman AL, Dixon S, Andrews D, Lillie PJ, Bazaz R, Patchett JD. Clinical efficacy andcost-effectiveness of outpatient parenteral antibiotic therapy (OPAT): a UK perspective. J Antimicrob Chemother 2009;64:1316-24

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Целулитис&oldid=23854667”