Пређи на садржај

Целулитис

С Википедије, слободне енциклопедије
Целулитис
(лат. celulitis)
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностдерматологија

Целулитис (лат. celulitis) је акутна бактеријска инфекција коже и поткожног ткива узрокована бактеријама, најчешће из рода стрептокока или стафилокока.[1] Клиничку слику карактерише, бол, оток и брзо ширећи еритем и едем у оболелом делу тела, повишена телесна температура и у већини случајева оток регионалних лимфних чворова. Дијагноза се поставља на основу анамнезе, инспекције и палпације; микробиолошких и лабораторијских анализа.[2] Уз правовремено и адекватно лечење антибиотицима прогноза целулитиса је добра.[3]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Према подацима из 2013. године на глобалном нивоу регистровано је 30.000 случајева целулитиса, што је повећање за више од 10% у односу на 1990. годину, када је регистровано 27.000.[4]

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Болест најчешће узрокују β-хемолитичне стрептококе групе А (нпр. стрептококус пиогенес) и стафилококус ауреус. Стрептококе продукују ензими (стрептокиназа, ДНК-аза, хијалуронидаза) који разграђују ћелијске компоненте (које би у супротном задржале и ограничиле запаљење) што има за последицу дифузну инфекцију која се брзо шири. Стафилококни целулитис је у начелу боље локализован и најчешће се развија код отворене ране или апсцеса коже.

Ређи узрочници целулитиса су:

Предиспонирајући фактори

[уреди | уреди извор]

Мада често на месту уласка узрочника нема очигледног предиспонирајућег стања, као могући фактори ризика за појаву целулитиса наводе се:

  • Болести коже, нпр. површне повреде, улцерације, гљивичне инфекције, поремећаји одбрамбених функција коже настали услед претходних кожних болести. Ови ризици су чешћи код болесника са хроничном венском инсуфицијенцијом или лимфедемом.
  • Узрочници честих рецидивирајућиха целулитиса, као што су ожиљци након операције вене сафене, оперативни захвати на срцу и крвним судовима (посебно ако је особа инфицирана тинеом педис).

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]
Целулитис на леној нози

Инфекција је најчешће локализована у пределу једне или обе ноге. Главни знаци болести су:[1]

  • локално црвенило и бол,
  • чест лимфангитис и регионална лимфаденопатија.
  • топла, црвена и едематозна кожа, чија површина често изгледа као кора наранџе, обично нејасних ивица, осим код еризипела (облика целулитиса са оштро назначеним ивицама).
  • петехије, које су честе, док су велика подручја екхимозе ретка.
  • везикуле и буле, које се не развијају увек. Оне могу да пукну, понекад уз некрозу захваћене коже.
  • леукоцитоза, која је чест знак болести.

Целулитис може опонашати дубоку венску тромбозу, али се од ње диференцијално дијагностички разликовати по једној или више функција.

Кожним променама након неколико сати могу претходити повишена температура, дрхтавица, тахикардија, главобоља, хипотензија и делиријум, али већина болесника је без ових симптома.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Поставља се на основу анамнезе и физичког прегледа. Културе узрочника са коже и (када постоји) рана у начелу нису индиковане јер се у њима узрочник ретко може открити.[5]

Хемокултуре су корисне код имунодефицијентних болесника са целулитисом, за откривање или искључивање бактериемије. Уколико не одговарају на емпиријско лечење, или се хемокултуром није успео изоловати узрочник, у имунодефицијентних болесника може бити неопходно гајење узрочника у култури захваћеног ткива.[6]

Терапија

[уреди | уреди извор]

Лечи се примарно заснива на антибиотицима. У већини се случајева лечење је емпиријско против стрептокока групе А и С и ауреуса. Код благих инфекција обично се примењује диклоксацилин (250 mg), цефалексин (500 mg 4 пута на дан), или левофлоксацин (250 mg 1 пута на дан због лакше употребе).[7]

Код тежих инфекција примењује се оксацилин или нафцилин у дози од 1 g интравенски сваких 6 часова. Код болесника алергичних на пеницилин или оних код којих се сумња на инфекцију метицилин резистентним стафилококом ауреус лек избора је ванкомицин (1 g интравенски на сваких 12 часова).

Од осталих мера примењује се:

  • имобилизација и подизање захваћеног подручја, у циљу смањења отока;
  • примена аналгетика за ублажавање болова
  • хладни мокри облози, за смањење упале и болова

Код неутропеничног болесника целулитис се емпиријски лечи антипсеудомонасним антибиотицима (тобрамицин 1,5 mg/kg ИВ сваких 8 часова, пиперацилин 3 g ИВ на свака 4 часа), док се не добију резултати култура.

Код инфекције са лат. P. multocida лек избора је пеницилин,[8] против лат. A. hydrophila аминогликозиди (гентамицин) а за лечење инфекције са лат. V. Vulnificus предност се даје тетрациклинима.

Рецидиви целулитиса могу се спречити истовременим лечењем тинее педис, чиме се уништава извор бактерија које се налазе у упаљеном и мацерираном ткиву. Ако је такво лечење неуспешно или ако није индиковано, рецидивирајући целулитис се понекад може спречити применом бензатин пеницилина 1,2 милиона јединица у мишић једном месечно или пеницилина В или еритромицина 250 mg четири пута на дан.

Компликације

[уреди | уреди извор]

Иако се болест брзо и успешно лечи, понекад се стварају локализовани апсцеси, које треба инцидирати и дренирати. Теже компликације (које су доста ретке) су тешка некротизирајући поткожна инфекција и бактеријемија са метастатским жариштима инфекције.

Рецидиви у захваћеном подручју су чести, и могу понекад бити праћени тешким оштећењем лимфних судова, хроничном лимфатичном опструкцијом и лимфедемом.[9]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Целулитис након абразије: Обратите пажњу на црвену пругу на руци због захватања лимфног система.
    Целулитис након абразије: Обратите пажњу на црвену пругу на руци због захватања лимфног система.
  • Инфицирана лева потколенице
    Инфицирана лева потколенице
  • Целулитис потколенице и стопала
    Целулитис потколенице и стопала

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Gabillot-Carré, M.; Roujeau, J. C. (април 2007). „Acute bacterial skin infections and cellulitis”. Curr Opin Infect Dis. 20 (2): 118—23. PMID 17496568. doi:10.1097/QCO.0b013e32805dfb2d. 
  2. ^ Edlich, R. F.; Cross CL; Dahlstrom JJ; Long WB 3rd (децембар 2008). „Modern Concepts of the Diagnosis and Treatment of Necrotizing Fasciitis.”. J Emerg Med. 
  3. ^ Bonnetblanc, J. M.; Bédane, C. (2003). „Erysipelas: Recognition and management”. Am J Clin Dermatol. 4 (3): 157—63. PMID 12627991. doi:10.2165/00128071-200304030-00002. 
  4. ^ GBD 2013 Mortality and Causes of Death, Collaborators (17. 12. 2014). „Global, regional, and national age-sex specific all-cause and cause-specific mortality for 240 causes of death, 1990-2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013.”. Lancet. 385 (9963): 117—71. PMC 4340604 Слободан приступ. PMID 25530442. doi:10.1016/S0140-6736(14)61682-2. 
  5. ^ Lipsky, B. A. (2008). „New developments in diagnosing and treating diabetic foot infections.”. Diabetes Metab Res Rev. 24 (Suppl 1): S66—71. PMID 18395871. doi:10.1002/dmrr.828. 
  6. ^ Phoenix, G.; Das, S.; Joshi, M. (7. 8. 2012). „Diagnosis and management of cellulitis”. BMJ. 345: e4955. PMID 22872711. doi:10.1136/bmj.e4955. 
  7. ^ Swartz, M. N. (фебруар 2004). „Clinical practice. Cellulitis.”. N Engl J Med. 350 (9): 904—12. PMID 14985488. doi:10.1056/NEJMcp031807. 
  8. ^ Wang, J. H.; Liu, Y. C.; Cheng, D. L.; Yen, M. Y.; Chen, Y. S.; Wang, J. H.; Wann, S. R.; Lin, H. H. (септембар 1997). „Role of benzathine penicillin G in prophylaxis for recurrent streptococcal cellulitis of the lower legs”. Clin Infect Dis. 25 (3): 685—9. PMID 9314462. doi:10.1086/513752. 
  9. ^ Woo, P. C.; Lum, P. N.; Wong, S. S.; Cheng, V. C.; Yuen, K. Y. (април 2000). „Cellulitis complicating lymphoedema”. Eur J Clin Microbiol Infect Dis. 19 (4): 294—7. PMID 10834819. doi:10.1007/s100960050478. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Целулитис&oldid=30032578”