Цинцари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Цинцари
Aromanian flag.svg
Застава цинцарског народа
Ρήγας.jpg
Nusic 1894 cropped.jpg
Stevan Kragujevic, Tasko Nacic.jpg
Toma Fila.jpg
Gheorghe Hagi3 cropped.jpg
Tose Proeski.jpg
Simona Halep at Madrid Open 2014.jpg
ESC2016 - Macedonia 02.jpg
Укупна популација
250.000 (процена)[1]
Региони са значајном популацијом
 Грчка око 40.000 (1951)
 Албанија 8.266 (2011)
 Румунија 28.600 (процена)
 Бугарска 3.684 као Власи (2011)
 Македонија око 10.000 (2002)
 Србија 243 (2011)
Језици
цинцарски језик
Религија
православље
Сродне етничке групе
Балкански Власи

Цинцари (или Армани, Аромуни, Власи; цинц. Armãnji, Ellino-Latinili, Rãmãnjã, Vlaho-Machedonjili, Vlahili) су романски народ, који живи на Балканском полуострву. Сами себе на цинцарском језику зову "Арм'н"[2]. Живе претежно у северној Грчкој, Албанији, Македонији и Бугарској, а велики број их се одселио са поменутих подручја у Румунију и један број у Србију.

Немају своју државу, а име су добили (и то Тракијски Власи - од Словена) "због њиховог изговора броја "5" - "цинц" уместо "ћинћ" (по дако-влашком језику).[3] Феликс Каниц у својој етнолошкој студији о њима, међу Цинцаре групише и Куцо-Влахе (Мавро-Влахе) али примећује: "И уопште се држи, да су они Грци". У Македонији су концентрисани око Битоља, Крушева и Охрида. У прошлости, централно место им је био град Москопоље у источној Албанији.

Српски стручни лист "Тежак" је 1881. године пишући о сточарству, поменуо Куцо-Влахе или Ашане. Радило се о породици од 24 особе, које су ту близу Рибарске бање, привремено живели у шест земуница. Бавили су се са чувањем стоке (мушкарц) и ткањем вунених ствари (жене). Дошли су са својом стоком, почетком пролећа са југа из околине Прилепа, и ту на врху Јастрепца званом "Равна Гора", су држали једну бачију. Старац Коста Михајловић је причао о својој породичној задрузи, која је имала 600 музних оваца и 200 "јалових", са приде 25 јахаћих коња. Враћали су се ти номади у своју постојбину пред зиму, где ће продавати своје производе.[4]

Било их је у Краљевини Србији 1895. године, у 78 градова (вароши и варошица) само 438 мушких и 252 женских становника, укупно 690 особа Цинцара или 0,04% становништва.[5]

Цинцари говоре цинцарским језиком, који припада романској скупини индоевропске породице језика. Религиозно опредељени Цинцари су углавном православне вероисповести. Некада су били познати по бављењу трговином, екстензивним сточарством (фета сир), угоститељством, итд. Цинцара укупно има око 250.000, од тога у Грчкој 65.000, Румунији 50.000, Албанији 22.000, Македонији 10.000, Бугарској 4.000. У Румунију су се Цинцари преселили, највећим делом у Добруџу, након Првог светског рата где су се као колонисти населили из Егејске Македоније.

Мањи број Цинцара живи и у Србији, где су од стране Републичког завода за статистику службено признати под тим именом, док су у Македонији признати под именом Власи. Према попису становништва 2002. године у Републици Србији живело је 293 припадника цинцарске националности, а на попису 2011. године било је 243 Цинцара[6].

Национално осећање Цинцара[уреди]

У доба када су остали балкански народи развили национални корпус и дефинисали нације, Цинцари су као мања етничка група хришћанске вере учествовали у националним покретима других, блиских, народа. Аутори из XIX века Цинцаре описују на следећи начин:

Цинцари се нису изградили као народ све до 20 века. Њима је недостајало неколико битних елемената које чине неку групу народом (већи број, култура, прошлост, територија и др.) Нису имали своје писмо те, природно, нису израдили ни заједнички књижевни језик. У свом националном осећању они су се међусобно битно разликовали: осећали су се блиским или и исто што и Грци, Македонци, Арбанаси, Срби, Бугари или Румуни. Али било их је који су желели да буду само Цинцари. У једно време осећала се и међу њима тежња да постану народ. To се десило, као и код других народа, у доба просвећености а после француске револуције и устанака грчких и српских. Неколико чињеница указују на овај покрет. Један Цинцарин, Кавалиотис, москопољски свештеник, који се упознао са Доситејем Обрадовићем у Венецији, издао је речник, а други Цинцарин, Данил, превео је јеванђеље на цинцарски. Михајло Бојаџић штампао је 1813. граматику маћедонско-цинцарског језика, a пре њега написао је један сасвим млад човек неку врсту историје Цинцара, са жељом да покаже да Цинцари нису „људи последње врсте“, него да имају лепу прошлост, и да су и они народ или, како он каже, „нација“ лепих, можда и изузетних особина.

Ипак народност код Цинцара није играла неку нарочиту улогу, поготово ако се радило о некој другој балканској групи. Док су неке породице у две генерације измениле по две, па и три, па шта више и четири националне идеје а неки појединци направили од национализма објекат од кога су живели, дотле су неки знали бити ватрене националисте и грчке и српске, и бугарске, и румунске; неки од њих постали су у овим групама национални јунаци. Према Грцима их је опредељивала прошлост, према Албанцима и Румунима језик, а према Словенима околина. Њихова је ужа домовина у крају где ће се развити словенска култура, у крају око Охрида.

По попису "Маћедоније" објављеном 1903. године види се да су цинцарска средишта тада: Битољ са 7000 Цинцара, затим Крушево са 4000 и Клисура са 3400 душа. Другде их има много мање; у Охриду (наводном средишту!?) само 460, Хрупишту 720, Ресену 520, Прилепу 480 итд. У Солуну међутим није записан ни један Цинцарин, такође ни у Серезу, Струмици, Дебру, Струги, Кичеву, Штипу, Тетову, Костуру...[7]

Очевидно су у њиховим насељима становали Словени, али у раније доба. На словенско становништво указују и називи насеља: Влахоклисура, Селица, Трново. Ни утицај нове словенске културе није био тако незнатан.

Први уметнички филм на цинцарском језику био је „Нисам славан, али сам Арман (Цинцар)“ који је режирао Тома Енаке из Румуније.[8]

Познате личности цинцарског порекла[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ RECOMMENDATION 1333 (1997), European Assembly, Приступљено 30. 4. 2013.
  2. ^ "Српски летопис", Будим 1830
  3. ^ "Србадија", Беч 1875. године
  4. ^ "Тежак", Београд 10. јануар 1881. године
  5. ^ "Политика", Београд 2. јануар 1929. године
  6. ^ „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији: Становништво према националној припадности - „Остали“ етничке заједнице са мање од 2000 припадника и двојако изјашњени” (PDF). Приступљено 26. 2. 2018. 
  7. ^ "Дело", Београд 1. април 1903. године
  8. ^ R. R. „Цинцари постоје и стварају („Вечерње новости“, 31. јануар 2016)”. Novosti.rs. Приступљено 26. 2. 2018. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]