Црвица (Сребреница)
| Црвица | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава |  Босна и Херцеговина |
| Ентитет |  Република Српска |
| Општина | Сребреница |
| Становништво | |
| — 2013. | 478 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44°00′58″ СГШ; 19°34′50″ ИГД / 44.0161° СГШ; 19.5806° ИГДКоординате: 44°00′58″ СГШ; 19°34′50″ ИГД / 44.0161° СГШ; 19.5806° ИГД |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
  Црвица Црвица на мапи Босне и Херцеговине | |
Црвица је насељено мјесто у општини Сребреница, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 478 становника.
Географија[уреди | уреди извор]
Црвица је највеће насеље у средњоподрињској области Осат, и налази се у његовом средишту.[1] Лоцирана је поред Бајине Баште и Скелана на ријеци Дрини. На другој обали Дрине се налази истоимено насеље Црвица, са којим је кроз историју чинило цјелину.[1] Налази се на обронцима планине Јавор.
Обухвата површину од 1.105 хектара, односно километара квадратних, и чини је 13 засеока: Гручићи, Рајетковићи, Лаћићи, Брђани, Враца, Калиманићи, Гравик, Поточари, Битовићи, Баташићи, Рађићи, Стевановићи и Петрича.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
На подручју Црвице се налазе три античка налазишта: локалитет Рашће у центру Црвице и локалитети Радловац и Бијели камен.[1]
Аустријска војска у којој је био велики број српских добровољаца је у јесен 1688. године извршила поход на ово подручје, које је тада било под контролом Османског цартва. Османлије су након напада извршиле контранапад и том приликом опустошиле села поред Дрине, а у Црвици је спаљена црква на Отавама.[1] Након аустријско-турских ратова је наступило тридесетогодишње примирје када Црвичани подижу нову цркву на 50 метара даље од порушеног старог храма.[1]
Године 1736. долази до нових аустријско-турских ратова на подручју Осата, а српски добровољци у редовима аустријске војске које су предводили Јован Ђуришић и Станиша Млатишума, ослобађају 1738. читаво подручје средњег Подриња, укључујући и Осат.[1] Годину дана касније Аустрија закњучује мир са Османским царством 1739. године у Београду.[1]
Када је Аустрија поново ушла у рат са Османлијама 1788, српски добровољци које је предводио Михаило Михаљевић поново ослобађају читаво подручје средњег Подриња.[1] Недуго затим, Аустријско царство поново склапа мир са Османским царством 1791, и повлачи се из Београда.[1] Након овога долази до масовног исељавања Срба преко Саве у Аустрију.[1]
Први српски устанак[уреди | уреди извор]
Пред Први српски устанак на подручју Осата су јањичари вршили терор, тако да се српско становништво организовало у одбрани од јањичарских упада у ову област.[1] Србе је у то вријеме предводио Марко Васић, ковач из засеока Гручићи у Црвици.[1] Када је избио Први српски устанак, Хаџи Мелентије Стевановић из Осата је позвао Марка Васића да се придружи устаницима.[1] Марко Васић је заједно са Протом Матејом Ненадовићем, Јаковом Ненадовићем и Хаџи Мелентијем Стевановићем учествовао у првим устаничким борбама на Дрини 1804.[1] Пошто се истакао у борбама, позван је код Карађорђа који му је рекао: „Ја сам Карађорђе, а ти си од данас Карамарко“. Карамарко Васић (од тада), је од Карађорђа тражио војску да ослободи Осат.[1] Дата му је војска и војвода Лазар Мутап након чега су 1804. ослободили већи дио Осата и Црвицу.[1] Овај поход је ускоро пропао, а Карамарко Васић и Хаџи Мелентије Стевановић су у више наврата предводили борбе на Дрини.[1]
Српски устаници су 14. септембра (по старом календару, на Крстовдан) 1807. на подручју Осата извојевали побједу над Османлијама, да би у бици која се десила на Лучиндан 1808. Османлије опустошиле Осат а у самој Црвици заробили 66 Срба.[1] Заробљене Србе су користили као живи штит у борби код Скелана, да би Карамарко Васић у новом окршају ослободио заробљене и потиснуо турску војско до Сребренице.[1] У Црвицу је на Митровдан 1808. упала турска војска и извршила покољ становништва које се окупило на сеоској слави.[1] Српски устаници предвођени Карамарком Васићем су напустили Осат 1813, након чега долази до гушења Првог српског устанка.[1] Године 1834. је дошло до масовног насељавања Турака прогнаних из Соколске нахије на подручје Осата, а 1862. до насељавања Турака прогнаних из Ужица.[1]
Први свјетски рат[уреди | уреди извор]
Одмах по избијању Првог светског рата, шуцкори су у Црвици ухапсили трговца Дамњана Стојкановића, његовог брата Соврена и четворицу Јаковљевића (Павле, Јово, Петар и Милан), и отпремили их у логор Арад.[1] Од њих је само Дамњан Стојкановић преживио логор.[1] Већина становништва Црвице се пребацила преко Дрине, а мушкарци су ступили у српске добровољачке одреде, најчешће у ужичку здружену бригаду.[1] Добровољци су под командом мајора Косте Тодоровића прешли Дрину и водили борбе на подручју Осата и средњег Подриња у септембру 1914.[1] Групу Црвичана које је заробила аустроугарска војска и одвела у логоре, је током рата одведена на руски фронт, одакле су пребјегли на страну Руса.[1] У Добруџи су основане двије српске добровољачке дивизије које одлазе на Солунски фронт под именом Југословенска добровољачка дивизија.[1] У овој дивизије је било 28. Црвичана.[1]
Становништво[уреди | уреди извор]
На попису становништва ФНРЈ 1946, у Црвици је живјело 1.260 становника.[1]
| Националност[2] | 1991. | 1981. | 1971. | 1961. |
| Срби | 475 | 708 | 920 | 1.071 |
| Југословени | 2 | 1 | ||
| Црногорци | 2 | |||
| Муслимани | 1 | |||
| остали и непознато | 1 | 5 | 2 | 1 |
| Укупно | 478 | 717 | 922 | 1.072 |
| Демографија[2] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1961. | 1.072 | |
| 1971. | 922 | |
| 1981. | 717 | |
| 1991. | 478 | |
Знаменити Црвичани[уреди | уреди извор]
- Марко Васић (Карамарко Васић), један од вођа Првог српског устанка, Војвода рачанске кнежине[1]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 1,25 1,26 1,27 1,28 1,29 1,30 1,31 Сто година цркве у Црвици и развој духовног живота у Осату, Цветко Стојкановић, Stefan Co Арсенијевић, Бајина Башта (2009)
- ↑ 2,0 2,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
Литература[уреди | уреди извор]
- Сто година цркве у Црвици и развој духовног живота у Осату, Цветко Стојкановић, Издавач: Stefan Co Арсенијевић, Бајина Башта. 2009. ISBN 978-86-88031-01-1. (Тираж 500)
- Братунац и околинау мојим сећањима, Ђорђе Беатовић, Београд (1981)
