Црква Светог Саве у Грачацу

С Википедије, слободне енциклопедије
Црква Светог Саве
Опште информације
МестоГрачац
ОпштинаВрњачка Бања
Држава Србија
Врста споменикацрква
Време настанкаОбновљена 1812.
Тип културног добраСпоменик културе
ВласникСрпска православна црква
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе Краљево
www.zavodkraljevo.rs

Црква Светог Саве у Грачацу, насељеном месту на територији општине Врњачка Бања, припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.

Положај[уреди | уреди извор]

Црква Светог Саве налази на шумовитој падини Гоча испод брда Орнице на левој обали Грачачке реке која се улива у Западну Мораву у веома старом селу Грачац, у чијем атару су нађени материјални остаци који указују на то да су античком периоду Римљани насењавали ово подручје. Удаљена је око 4 km, од средине магистралног пута Врњачка Бања — Краљево. Са овог пута цркви се може прићи са њене источне стране, пешице и возилима из два правца асфалтним путем са источне и северне стране. Са јужне стране црквена порта се граничи са густом мешовитом шумом.[1]

У црквеној порти, од 2015. године, налази се сеоски Музеј, у реновираној згради некадашње школе, која датира из 1818. године, према списима Вука Стефановића Караџића.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Црква је кроз вишевековни историјски период (за који се претпоставља да је дуг око 800 година) претрпела бројна страдања, због чега нема тачних податке о времену њеним ктиторима. Почетком 19. века од ове цркве су остали само темељи на којима је подигнута нова црква 1812. године.[3] По сеоском предању црква је зидана у исто време када и Манастир Жича, а касније је припадала манастирском имању Жиче (метоху). Верује се да су у цркви заноћиле мошти Светог Саве приликом премештања из Бугарске.[4] Археолошка истраживања 2010. године спроведена су у организацији Завода за заштиту споменика културе у Краљеву. Истраживањима је потврђено постојање старијег објекта чија се основа не поклапа са основом постојећег. У југозападном делу наоса откривена су два укопа. У нивоу пода најстарије грађевине пронађена су два надгробника in situ, која се оквирно датују у период од краја 13. до 15. века.[5] Црква је обновљена у турском периоду, највероватније почетком 17. века, о чему сведоче покретни налази (агијазма и постоља за свећњак), као и плаштаница поклоњена храму 1765. године.[6] Размере обнове цркве из 1812. године није могуће поуздано утврдити. Основа цркве из 1812. године подсећа на архитектуру из времена обнове Патријаршије, али и на неке цркве изграђене у устаничком периоду. Промена у односу на првобитно решење је измештање олтарске преграде дубље у наос како би се добио већи простор унутар апсиде. Такође, у једном тренутку је изврешно подизање висине зидова цркве.[7] Овим истраживањима је потвређно постојање старијег објекта из средњег века, о ком је сећање сачувано кроз народно предање. Ипак, ко су били ктитори и како је најстарији објекат изгледао за сад није могуће утврдити.[8]

Након 2010. године Црквени одбор је без знања Завода извршио нивелацију простора испред улаза у цркву и тиме девастирао постојеће културне слојеве.

Изглед[уреди | уреди извор]

Црква која је обновљена 1812. године представља мању правоугаону грађевину наглашено издужене основе, са полукружном апсидом на истоку и малом куполом изнад источног травеја. Унутрашњост цркве је издељена травејима, с тим што је западни травеј нешто већи, тако да је првобитно имао улогу припрате. Засведена је полуобличастим сводом. Поред главног, западног улаза, постоји и уски бочни улаз са севера. Педесетих година прошлог века дограђена је припрата са западне стране, која се током прве деценије 21. века сама урушила. Првобитни под био је од мермерних споменика студеничког типа, облика правоугаоне, односно трапезоидне плоче или крста са декорацијом, или без ње. Овај под је, по црквеном летопису, због оронулости, прекривен новим почетком 20. века.[9]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Алексић Чеврљаковић, Марија (2012). „Црква Св. Саве у Грачацу: археологија и историја”. Наша прошлост. 13: 129. 
  2. ^ Бечки, Ратко. „Некадашња школа претворена у музеј”. РТС Београд, 13.12.2019. Приступљено 17. 12. 2019. 
  3. ^ „Crkva Svetog Save u Gračacu”. Vrnjačka Banja, Turistički Portal najlepše banje u Srbiji. Приступљено 17. 12. 2019. 
  4. ^ Алексић Чеврљаковић, Марија (2012). „Црква Св. Саве у Грачацу: археологија и историја”. Наша прошлост. 13: 130—131. 
  5. ^ Алексић Чеврљаковић, Марија (2012). „Црква Св. Саве у Грачацу: археологија и историја”. Наша прошлост. 13: 131—133; 136. 
  6. ^ „Crkve i manastiri Vrnjačke Banje”. Turistička Organizacija Vrnjačka Banja. Архивирано из оригинала 17. 12. 2019. г. Приступљено 17. 12. 2019. 
  7. ^ Алексић Чеврљаковић, Марија (2012). „Црква Св. Саве у Грачацу: археологија и историја”. Наша прошлост. 13: 133—135. 
  8. ^ Алексић Чеврљаковић, Марија (2012). „Црква Св. Саве у Грачацу: археологија и историја”. Наша прошлост. 13: 139; 142. 
  9. ^ Алексић Чеврљаковић, Марија (2012). „Црква Св. Саве у Грачацу: археологија и историја”. Наша прошлост. 13: 131—132. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Грујовић Брковић, Катарина; Алексић Чеврљаковић, Марија (2016). Поглед кроз наслеђе. Краљево: Завод за заштиту споменика културе. ISBN 978-86-84867-05-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Светог_Саве_у_Грачацу&oldid=27384307”