Црква Светог Спаса у Призрену
Црква Светог Спаса (посвећена Вазнесењу Господњем) у Призрену је подигнута око 1330. и налази се у југозападном делу града.
Смештена је на малој заравни испод градске тврђаве која доминира над градом, у делу који је некада био српска четврт. Подигао ју је властелин Младен Владојевић, који ју је 1348. приложио задужбини цара Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) манастиру Светих архангела у кањону Призренске Бистрице. Република Србија ју је 1990. уврстила међу споменике културе од изузетног значаја[1][2], заједно са другим призренским црквама. Албански екстремисти су је запалили и тешко оштетили током мартовског погрома 2004.[1][3], а испред саме цркве налазио се бункер немачких припадника КФОР-а.
Септембра 2013. године разваљена су улазна врата на цркви и однета капија.[4]
Прошлост цркве[уреди | уреди извор]
Током османског периода, црква је запустела и коришћена је једно време као стаја[5], услед чега је претрпела знатна оштећења. Од средине XVIII века призренски Цинцари, пореклом из Москопоља, преузели су управу над црквом. Они су 1836. започели велику обнову и проширење цркве које никада није завршено, а сама црква је средином XIX века страдала у пожару. Са друге стране, постоји податак да је руски конзул Иван Јастребов спречио рушење и крајње уништење старе српске цркве, Св. Спаса у Призрену, од стране Цинцара. Цинцари су тражили ферман за проширење цркве и у том контексту су имали намеру да је сруше (да би на истом месту подигли нову), што је Иван Јастребов спречио. Он је записао: Не желим да верујем злим језицима да су је Цинцари (не сви) запалили у нади да ће пасти сама од себе. Игуман (Манастир Свете Тројице у Мушутишту) је постао млади Цинцарин Теофил 1861. г. Није бринуо о благостању манастира него само за свој сопствени џеп. Скривао је прикупљену милостињу. У доба раздора Срба и Цинцара због цркве Св. Спаса, навукао је на себе сумњу, ухваћен је у крађи светиња и удаљен са места игумана 1872. г. У доба Јастребова је живео у Призрену као поп у цркви Св. Спаса, која је прешла у власништво Цинцара, и саградио је себи кућу од покраденог манастирског новца. [6]. Конзерваторски радови на цркви и њеном живопису обављени су у периоду од 1953. до 1963.
Архитектура цркве[уреди | уреди извор]
Црква Светог Спаса има основу сажетог уписаног крста са тространом олтарском апсидом и припратом, док се над њом уздиже осмострано кубе. Са спољашње стране је украшена пластичним керамичким украсима и декоративним смењивањем сиге и опеке, какво се може видети на цркви Богородице Љевишке и другим споменицима српско-византијског стила. У првој половини XIX века започело је проширење цркве, која је требало да поприми облик тробродне базилике. Подигнута је нова олтарска седмострана апсида, а првобитна црквица је постала део северног брода. Међутим, ово проширење цркве никада није завршено, тако да се данас око првобитне црквице налазе високи зидови без крова.
-
Југозападни поглед -
Купола цркве -
Орнамент изнад прозора -
Прозор на централној фасади -
Купола и јужни део наоса
Живопис[уреди | уреди извор]
Најстарији слој фресака, датиран је око 1335. и налази се у олтарском делу. Њихов аутор је припадао истој радионици која је фрескописала и цркву светог Николе, коју је у исто доба подигао властелин Драгослав Тутић. Након тога, призренски мајстори су, у византијском стилу, до 1348. фрескописали преостали део цркве. Завршну фазу у осликавању цркве представљају фреске Христа и Богородице Параклисе урађене у црквеној припрати. Током наредних векова, фреске су страдале као и цела црква, а након пожара који је захватио цркву средином XIX века, боје су промениле тоналитет. Остаци фресака су заједно са целом црквом конзервирани у периоду од 1953. до 1963. У пожару подметнутом током албанских организованих рушилачких демонстрација у Мартовском погрому 2004. године спаљен је живопис у цркви, који је потом, средствима страних донација, 2010. године конзервиран и рестауриран колико је то допуштало његово стање.[7]
-
Пророк Јелисеј -
Пророк Јелисеј, детаљ -
Анђео -
Распеће -
Богородица -
Ваведење Христово у храму -
Написано: Заиста је сусрет -
Пророк Малахија
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Споменици културе у Србији - Црква светог Спаса (Српска академија наука и уметности) (језик: српски) (језик: енглески)
- ^ Споменици културе од изузетног значаја Архивирано на сајту Wayback Machine (15. октобар 2008) (језик: српски)
- ^ Вести са Косова и Метохије, Информативна служба СПЦ (18. март 2004) Архивирано на сајту Wayback Machine (10. март 2022) (језик: српски)
- ^ Хулигани однели капију са Цркве Светог Спаса („Вечерње новости“, 15. септембар 2013)
- ^ Јевто Дедијер, „Нова Србија", Београд 1913. (језик: српски)
- ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 24., 112., 113., 114., 239. Београд: Службени гласник.
- ^ Редакција (2022-12-28). „Један од бисера царског града Призрена – Црква Светог Спаса (видео)”. Српска средњовековна историја (на језику: српски). Приступљено 2024-04-03.
Литература[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Републички завод за заштиту споменика културе - Београд
- Листа споменика
- Дан ветерана /Списак уништених и оскрнављених цркава на Косову и Метохији (Јун-Октобар 1999)
