Црква Снежне Госпе на Текијама

Из Википедије, слободне енциклопедије
Црква Снежне Госпе на Текијама

Црква Снежне Госпе на Текијама је црква и највеће маријанско светилиште у Србији. Арапска реч „текија“ означава мирно почивалиште, обично поред путева, и увек поред добре воде, ако у близини није вило већих ханова. Црква је римокатоличка.

Црква Снежне Госпе се налази на самом изласку из Петроварадина према Сремским Карловцима на магистралном путу Нови СадБеоград.

Историјат[уреди]

Према предању , на месту садашње цркве налазила се средњовековна хришћанска богомоља посвећена Девици Марији , коју су Турци срушили 1526. године. Турци су у 16. веку саградили дрвену џамију са минаретом и малу текију са два дервиша по којој је добила име (на арапском: одмориште). Након одласка Турака , 1687. године, Петроварадин постаје стециште војника, трговаца и земљорадника. Први чланови исусовачког реда у град долазе већ 1693. године где не затичу сачуване средњовековне хришћанске богомоље. 26. јануара 1699. потписан је Карловачки мир. Пре него што је саграђена црква Светог Јурја у Петроварадину у подножју Петроварадинске тврђаве , исусовци су били приморани користити напуштену текијску џамију, коју су преуредили у црквицу и посветлили је празнику Безгрешног Зачећа Маријиног.


Црква Снежне Госпе подигнута је у знак велике победе хришћанства над исламом и велике битке на Везирцу 5. августа 1716. год (када је по легенди, која нема упориште у чињеницама, пао снег у августу). Седамнаест година након што је 1699. потписан Карловачки мир између аустријског и турског царства , над Сремом се опет надвила сцена убијања и пустошења. Бројчано надмоћнија турска војска , на челу са великим везиром Дамад Али Пашом , пристигла је 3. августа 1716. године пред зидине Петроварадинина и опсела га. Аустријска војска , под командом принца Еугена Савојског , одговорила је изласком из Петроварадинске тврђаве 5. августа исте године , и у краћој борби недалеко од црквице Безгрешног зачећа Блажене Девице Марије , турска војска је доживела страховит пораз. Уверен да је победа над освајачем извојевана заслугом Девице Марије, принц Еуген Савојски поклонио је петроварадинској цркви Безгрешног зачећа Блажана Девице Марије , икону Богородице са дететом - Исусом у наручју , коју је до тада као светињу носио у ратне походе и пред њом се молио за помоћ са неба за своју војску.

Апсидална страна цркве

С обзиром да је победа у бици извојевана 5. августа , на дан Снежне Госпе , поменута црква је од тада посвећена Госпи Снежној, односно Госпи Текијској. Због своје чудотворности , ова је икона с временом постала предметом изузетног поштовања , а празник Снежне Госпе - даном највећег ходочашћа у ово маријанско светилиште у Петроварадину како од стране католика, тако и православаца и осталих хришћанских деноминација међу којима је ово светилиште веома поштовано. У првим послератним годинама црква Госпе Снежне проширена је о трошку породице настрадалог аустријског подмаршала , грофа Зихрида Брунера , ког су Турци били заробили и на сам дан битке погубили. Друго проширење и преуређење цркве учинили су оци исусовци 1745. године а на дан Светих Јоакима и Ане, 26. јула исте године , свечано је у цркву унешена чудотворна икона Снежне Госпе. У знак сећања на тај догађај Светилиште Госпе Снежне слави и данас тај дан као "Мале Текије" , док се празник Госпе Снежне слави у светилишту као "Велике Текије"., .[1]Садашња црква (у неоготском стилу, са два торња и три звона у једном) саграђена је 1881. године по пројекту загребачког архитекте Хермана Болеа са олтарима у стилу три хришћанске варијанте: католичке, православне и протестантске,[2] посвећеним Св. Ани, Св. Јосипу и Безгрешном Зачећу Маријином, залагањем опата Илије Округића Сремца и дозволом Јосипа Јураја Штросмајера.

Током Другог светског рата, усташе су из цркве избациле протестантски и православни олтар.[3]

На задње кубе је постављен крст и полумесец као знак да богомоља припада двема религијама. Полумесец је положен испод крста, као симбол победе хришћанства над исламом августа 1716. Црква је реновирана 1976. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Марко Кљајић: Свети Јурај у Петроварадину, 2004, Петроварадин

Спољашње везе[уреди]