Црква светог Антуна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Црква светог Антуна

После Првог ватиканског сабора (1869-1870), једна група бискупа незадовољних одлукама сабора (догма о непогрешивости папе) одлучила је да се бори за тзв. старокатоличку цркву. Пошто је у Краљевини Југославији било доста грађана који су се изјашњавали као старокатолици, адаптацијом старе зграде киоска на почетку Молинаријевог парка у Петроварадину након 1937. дограђено је предворје и звоник са сатом. У току Другог светског рата старокатолици се прогањају и црква се назива сектом. Након рата црква је наставила рад али са мањим бројем верника и мањим средствима. Донацијама верника црква је обновљена тек средином седамдесетих година двадесетог века.

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година двадесетог века Старокатоличка црква из Утрехта, за коју је ова верска заједница у Југославији била, прешла је у протестантски облик хришћанства. Због тога, управа цркве је пришла Западноправославном синоду Америке, у заједништву са Западноправлсавном црквом Америке. Овако измењена црквена организација није наишла на позитивне реакције државе, те је изостала материјална помоћ цркви коју је до тада примала, тако да се иста до деведесетих година практично угасила, због мањка свештенослужитеља и опадања броја верника.

Међутим, у данашње време покреће се обнова Старокатолицизма у Србији, под другом међународном црквеном управом (из Словачке), те се настоји да се Црква светог Антуна врати под власништво те цркве (која у Србији делује у форми Викаријата, под називом "Православно - старокатолички Генерални Викаријат Св. Метода", са седиштем у Иригу). Тај напор је додатно отежан чињеницом да је Српска православна Црква, на опште незадовољство житеља и верника Петроварадина, превела Цркву Св. Антуна под своје власништво.

Види још[уреди]