Пређи на садржај

Црна књига комунизма

С Википедије, слободне енциклопедије
Црна књига комунизма
Корице енглеског издања
Настанак
Аутори

(*немачко издање)
УредникСтефан Куртоа
ЗемљаФранцуска
Језикфранцуски
Садржај
Тема
Издавање
ИздавачÉditions Robert Laffont
Датум6. 11. 1997.
Број страница912
Тип медијаштампани
Класификација
ISBN ?978-0674076082

Црна књига комунизма: Злочини, терор, репресија (фр. Le Livre noir du communisme: Crimes, terreur, répression) јесте књига из 1997. године[напомена 1] аутора Стефана Куртоа, Анджеја Пачковског, Николе Верта, Жан-Луја Марголена и неколико других европских академика[напомена 2] која документује историју политичке репресије од стране комунистичких држава, укључујући геноциде, вансудска погубљења, депортације и смрти у радним логорима и наводно глади изазване вештачким путем. Књигу је првобитно у Француској објавила издавачка кућа Éditions Robert Laffont. У Сједињеним Америчким Државама објавила ју је издавачка кућа Harvard University Press,[1] са предговором Мартина Малије. Немачко издање, које је објавио Piper Verlag, укључује поглавље које је написао Јоахим Гаук. Увод је написао Куртоа. Првобитно је било планирано да историчар Франсоа Фире напише увод, али је преминуо пре него што је то успео.[2]

Црна књига комунизма преведена је на бројне језике, продата у милионима примерака и сматра се једном од најутицајнијих и најконтроверзнијих књига написаних о историји комунизма у 20. веку,[3] а посебно о историји Совјетског Савеза и других режима државног социјализма.[4] Дело је похваљено од стране широког спектра популарних публикација и историчара, док су академска штампа и стручне рецензије биле критичније или мешовите због одређених историјских нетачности. Увод који је написао Куртоа био је посебно критикован, укључујући и критике од стране тројице главних сарадника на књизи, због поређења комунизма са нацизмом и давања дефинитивног броја „жртава комунизма”, за који су критичари навели да је преувеличан. Међутим, поглавље које је написао Верт истакло се као позитивно.[5][6] Наслов књиге одабран је као асоцијација на Црну књигу совјетских Јевреја, документарни запис о нацистичким злоделима на Источном фронту, коју су написали Иља Еренбург и Василиј Гросман за Јеврејски антифашистички комитет током Другог светског рата.[7]

Преглед

[уреди | уреди извор]

Аутори користе термин комунизам да би специфично означили лењинистичке и марксистичко-лењинистичке облике државног социјализма,[8] који је био доминантан облик социјализма током 20. века након Октобарске револуције. Он се разликује од комунизма са малим „к”, који постоји хиљадама година.[8]

Увод: „Злочини комунизма”

[уреди | уреди извор]

Увод, који је написао Куртоа, био је главни извор контроверзе,[9] што је и признао Мартин Малија у свом предговору.[8] Куртоа пише да су „комунистички режими претворили масовни злочин у потпуни систем владавине” и да су одговорни за већи број смрти него нацизам или било који други политички систем.[8] Куртоа наводи да се „комунизам, дефинишућа карактеристика 'кратког двадесетог века' који је почео у Сарајеву 1914. и завршио се у Москви 1991. године, налази у центру приче. Комунизам је претходио фашизму и нацизму, надживео их оба и оставио свој траг на четири континента.”[8] Куртоа даље објашњава шта се под термином комунизам подразумева у књизи. Према Куртои, „морамо направити разлику између доктрине комунизма и његове праксе. Као политичка филозофија, комунизам постоји вековима, па чак и миленијумима.”[8] Цитирајући Платонову Државу и Томаса Мора као комунистичке примере онога што он назива утопијском филозофијом, Куртоа наводи да „комунизам који нас занима не постоји у трансцендентној сфери идеја. Овај комунизам је потпуно стваран; постојао је у кључним тренуцима историје и у одређеним земљама, а оживели су га његови познати лидери”, наводећи Фидела Кастра, Жака Диклоа, Владимира Лењина, Жоржа Маршеа, Хо Ши Мина, Јосифа Стаљина и Мориса Тореза као примере.[8]

Куртоа пише да, „без обзира на улогу коју су теоријске комунистичке доктрине можда имале у пракси стварног комунизма пре 1917. године”, то је био, како га он назива, „комунизам од крви и меса” који је „наметнуо масовну репресију, кулминирајући у владавини терора коју је спонзорисала држава.” Куртоа затим поставља питање да ли је сама идеологија „без кривице”, наводећи да ће „увек бити неких цепидлака који ће тврдити да стварни комунизам нема ништа заједничко са теоријским комунизмом” и да би „било апсурдно тврдити да су доктрине изложене пре Исуса Христа, током ренесансе, или чак у деветнаестом веку биле одговорне за догађаје који су се одиграли у двадесетом веку.”[8] Цитирајући Ињација Силонеа („Револуције се, као и дрвеће, препознају по плодовима које доносе”), Куртоа каже да „није без разлога” што су Бољшевици, чија се партија звала Руска социјалдемократска радничка партија, преименовали исту у Руска комунистичка партија, називали себе „комунистима” и подизали споменике у част Томаза Кампанеле и Томаса Мора.[8] Куртоа тврди да „злочини комунизма тек треба да добију фер и праведну оцену како са историјског тако и са моралног становишта.”[8]

Предговор: „Употреба злодела”

[уреди | уреди извор]

У свом предговору за издање на енглеском језику, Малија наводи да је „комунизам био велика прича двадесетог века” и да је „дошао до тога да влада над трећином човечанства и чинило се да је спреман да напредује у недоглед. Седам деценија прогањао је светску политику, поларишући мишљења између оних који су га видели као социјалистички крај историје и оних који су га сматрали највиталнијом тиранијом у историји.”[8] Према Малији, „више од осамдесет година након 1917, дубље испитивање великих питања која покреће марксистичко-лењинистички феномен једва да је и почело” и да је „озбиљна историографија у Совјетској Русији била онемогућена обавезном идеологијом режима”, додајући да је „научно истраживање комунизма све до недавно несразмерно падало на терет западњака.”[8] Малија пише да „Црна књига нуди први покушај да се, у целини, одреди стварна магнитуда онога што се догодило, систематским детаљним описивањем лењинистичких 'злочина, терора и репресије' од Русије 1917. до Авганистана 1989. године.”[8] Малија такође аргументује против онога што назива „фабулом о 'добром Лењину / лошем Стаљину'”, тврдећи да никада није постојала „бенигна, почетна фаза комунизма пре него што га је неки мистични 'погрешан корак' скренуо са пута”, тврдећи да је Лењин од самог почетка очекивао и желео грађански рат „како би сломио све 'класне непријатеље'; и тај рат, углавном против сељака, настављен је са само кратким паузама све до 1953.”[8] Малија даље каже да се Црвени терор „не може објаснити као продужетак предреволуционарних политичких култура”, већ као „намерна политика новог револуционарног поретка; а његов обим и нехуманост далеко су превазилазили било шта из националне прошлости.”[8] Малија жали што су „'позитивистички' друштвени научници... тврдили да су морална питања нерелевантна за разумевање прошлости” и критикује ову перспективу тврдећи да она „свуда своди политику и идеологију на антропологију.”[8]

Према Малији, постоји „основни проблем” у западној историографији комунизма који он описује као „концептуално сиромаштво западног емпиријског напора”. Малија наводи да „ово сиромаштво произилази из премисе да се комунизам може разумети, на асептичан и вредносно неутралан начин, као чисти производ друштвеног процеса”, замерајући да су „истраживачи унедоглед инсистирали на томе да је Октобарска револуција била радничка побуна, а не партијски државни удар, када је очигледно била ово друго које се шлепало на овом првом.” Према Малији, „централно питање у комунистичкој историји није ефемерна радничка 'база' Партије; већ шта су интелигенција победника Октобра касније урадили са својим трајним државним ударом, а до сада је то једва истражено.”[8] Малија затим прелази на описивање „две фантазије које нуде обећање о бољем совјетском социјализму од оног који су бољшевици заправо изградили.” Прва је „'Бухаринова алтернатива' Стаљину” коју Малија описује као „тезу која намерава да понуди ненасилан, тржишни пут ка социјализму — то јест, Марксов интегрални социјализам, који захтева потпуно укидање приватне својине, профита и тржишта.” Друга „намерава да пронађе подстицај иза Стаљинове 'револуције одозго' из 1929–1933. у 'културној револуцији' одоздо од стране партијских активиста и радника против 'буржоаских' стручњака драгих Бухарину, револуцији која је ултимативно водила ка масовној узлазној мобилности са фабричке клупе.”[8] Малија пише да „можда морални, пре него друштвени, приступ комунистичком феномену може дати истинитије разумевање за много истраживани совјетски друштвени процес који је однео жртве у размерама које никада нису изазвале научну радозналост која би била иоле сразмерна магнитуди катастрофе.”[8]

Процењени број жртава

[уреди | уреди извор]

Према уводу, број људи које су убиле комунистичке владе износи више од 94 милиона.[8] Статистика жртава укључује смрти кроз погубљења, вештачки изазвану глад, рат, депортације и принудни рад. Расподела броја смртних случајева дата је на следећи начин:

Према Куртои, злочини Совјетског Савеза укључивали су следеће:

Овај и други биланси жртава комунизма били су критиковани од стране разних историчара и научника. Сваки покушај процене укупног броја убистава под комунистичким режимима у великој мери зависи од дефиниција,[10] варирајући од најмање 10–20 милиона па до чак 110 милиона.[11] Критика неких од ових процена углавном је усмерена на три аспекта: прво, да су процене засноване на оскудним и непотпуним подацима при чему су значајне грешке неизбежне; друго, да су бројке искривљене према вишим могућим вредностима; и треће, да они који су умрли у рату и жртве грађанских ратова, Голодомора и других глади под комунистичким режимима не би требало да буду урачунати.[9][12][13][14][15][16]

Историчар Анджеј Пачковски је написао да су се „неки критичари жалили да је Куртоа 'ловио' највећи могући број жртава, што га је навело, како је Џ. Арч Гети написао у часопису The Atlantic Monthly, да укључи 'сваку могућу смрт само да би напумпао резултат.' У одређеној мери, оптужба је основана. Куртоа и други сарадници на књизи изједначавају људе који су стрељани, обешени или убијени у затворима или логорима са онима који су били жртве прорачунате политичке глади (у кинеском и совјетском случају), или који су на други начин умрли од глади због недостатка хране или умрли због недостатка лекова.”[9] На основу резултата њихових студија, Куртоа је проценио укупан број жртава на између 65 и 93 милиона, што је према Марголену и Верту неоправдана и нејасна сума.[17] Посебно, Марголен, који је аутор поглавља о Вијетнаму у књизи, изјавио је да „он никада није поменуо милион мртвих у Вијетнаму”;[6] Марголен је Куртоин напор упоредио са „милитантном политичком активношћу, заправо, са активношћу тужиоца који прикупља оптужбе у служби једног циља, циља глобалне осуде комунистичког феномена као суштински криминалног феномена.”[3] Историчари Жан-Жак Бекер и Џ. Арч Гети критиковали су Куртоу[18] јер није направио разлику између жртава немара и глади и жртава „намерног убиства.”[19] Поводом ових питања, историчар Александер Далин писао је да моралне, правне или политичке пресуде тешко зависе од броја жртава.[10] Гети је критиковао Малију као „стручњака за 19. век који никада није радио оригинална истраживања о совјетској ери.”[20]

У књизи Ђаво у историји, политиколог Владимир Тисманеану је написао: „Говорећи о броју жртава под комунистичким режимима (између 85 и 100 милиона) и упоређујући ову страшну бројку са бројем људи који су страдали под или због нацизма (25 милиона), Куртоа је одлучио да умањи значај неколико кључних чињеница. У том погледу, неки од његових критичара нису грешили. Прво, као експанзионистички глобални феномен, комунизам је трајао од 1917. до времена завршетка Црне књиге (размислите о Северној Кореји, Кини, Куби, Вијетнаму, где је још увек жив, ако не и здрав). [Нацизам] је трајао између 1933. и 1945. године. Друго, ми једноставно не знамо колика би била цена у смислу жртава нацизма да је Хитлер добио рат. Логична хипотеза је да би не само Јевреји и Роми већ и милиони Словена и других 'расно неподобних' појединаца били осуђени на смрт.”[21]

Поређење комунизма и нацизма

[уреди | уреди извор]

Дана 12. новембра 1997, тадашњи премијер Француске и социјалиста Лионел Жоспен одговорио је на тврдње из књиге и изјавио пред Националном скупштином да је „Револуција 1917. била један од великих догађаја века. ... И ако је [Комунистичкој партији Француске (PCF)] требало толико дуго да осуди стаљинизам, она је то ипак учинила.” Жоспен је додао да је „PCF научила лекције из своје историје. Она је заступљена у мојој влади и ја сам поносан на то.”[22] У интервјуу за новине Die Zeit од 21. новембра 1997, Куртоа је изјавио: „По мом мишљењу, нема ничег изузетног у вези са нацистичким геноцидом над Јеврејима.”[23] Историчар Амир Вајнер је написао: „Поређење са нацизмом је неизбежно. Оно је заслужено на основу заједничке посвећености друштвеном инжењерингу насилним средствима; демографским, психолошким и етичким импликацијама које из тога произилазе; и, не мање важно, чињеницом да су оба система непрестано проучавала један други. Нажалост, аутори Црне књиге своде поређење на бројање лешева, оптужујући комунисте за убиство скоро 100 милиона људи, а нацисте за 25 милиона. У најбољем случају, овакав приступ је аисторијски и понижавајући.”[14]

Многи посматрачи одбацили су Куртоино нумеричко и морално поређење комунизма и нацизма у уводу,[24][25][26] тврдњу изнету у књизи да је „много тога што описују као 'злочине, терор и репресију' некако скривано од шире јавности”.[14] Према Верту, и даље је постојала квалитативна разлика између комунизма и нацизма, наводећи: „Логори смрти нису постојали у Совјетском Савезу.”[19] Дана 21. септембра 2000, Верт је додатно изјавио за лист Л Монд: „Што више упоређујете комунизам и нацизам, то су разлике очигледније.”[19] Вајнер је написао да, „када су Стаљинови наследници отворили капије Гулага, дозволили су да се 3 милиона затвореника врати кући. Када су Савезници ослободили нацистичке логоре смрти, пронашли су хиљаде људских скелета једва живих који су чекали оно за шта су знали да је неизбежно погубљење.”[14] Историчар Роналд Григор Суни приметио је да Куртоино поређење 100 милиона жртава комунизма са 25 милиона жртава нацизма изоставља „већину од 40–60.000.000 живота изгубљених у Другом светском рату, за шта је вероватно Хитлер, а не Стаљин, био примарно одговоран.”[4] Заједно са филозофом Скотом Сихоном, антрополошкиња и проучаватељка постсоцијалистичких родних студија Кристен Годси прокоментарисала је да Куртоина процена жртава за нацизам „згодно” искључује оне који су убијени у Другом светском рату.[27]

Најмање један научник у листу Л Монд осудио је увод, који је био главни извор контроверзе, као антисемитски,[8] а и други критичари су га такође осудили као антисемитски,[9] оптужба са којом се Малија није сложио.[8] У академском часопису Nature, Society, and Thought, марксистички филозоф Роберт Штајгервалд написао је: „Главна теза књиге гласи овако: основни злочин нашег века није био Холокауст, већ само постојање комунизма. Манипулацијом бројевима — само двадесет и пет милиона људских живота пало је као жртва Хитлера, наспрам сто милиона жртава комунизма широм света — ствара се утисак да је комунизам четири пута гори од фашизма и да Холокауст није био јединствено зло недело.”[23]

Жак Семелен пише да Куртоа и Марголен „посматрају класни геноцид као еквивалент расном геноциду.” Заједно са Мајклом Маном, они су допринели „дебатама о поређењима између нацизма и комунизма”, при чему Семелен то описује као теорију која је такође развијена у Црној књизи комунизма.[28] Марголен, заједно са Вертом, осврнуо се на ово поређење у одговору штампаном у Л Монду; уместо да их виде као „неразлучива зла”, они су нагласили изразиту разлику у идеологији. Куртоа је одговорио у истом листу есејем из 1997. године.[29] Верт је упоредио идеју да се сви злочини које су починиле комунистичке државе припишу комунизму са идејом да се „либералу баце у лице злочини почињени у свим земљама које су тврдиле да су либералне.”[30] Према историчару Анджеју Пачковском, само је Куртоа направио поређење између комунизма и нацизма, док су остали делови књиге „у ствари, уско фокусиране монографије, које не претендују да понуде свеобухватна објашњења.” Пачковски се пита да ли се „исти стандард просуђивања може применити на идеологију која је у својој сржи била деструктивна, која је отворено планирала геноцид и која је имала агенду агресије против свих суседних (и не само суседних) држава, и, са друге стране, на идеологију која је изгледала потпуно супротно, која је била заснована на секуларној жељи човечанства да постигне једнакост и социјалну правду, и која је обећавала велики скок напред у слободу”, и наводи да иако је то добро питање, оно је неприкладно и тешко да је ново, јер Црна књига комунизма није „о комунизму као идеологији нити чак о комунизму као феномену изградње државе.”[9]

У чланку из 2001. године за Human Rights Review, Владимир Тисманеану навео је да иако су „аналитичке разлике међу њима свакако важне, а понекад их Куртоа не наглашава довољно”, њихова „заједништво у смислу потпуног презира према буржоаској правној држави, људским правима и универзалности човечанства без обзира на лажне расне и класне разлике по мом мишљењу је ван сумње.” Тисманеану је рекао да се Куртоа при овом поређењу ослањао на ранија истраживања исте теме од стране Василија Гросмана у делима Живот и судбина и Све тече.[31] Године 2012. Тисманеану је написао да се „у случају комунизма може идентификовати унутрашња динамика која је могла и заиста јесте супротставила првобитна обећања прљаво криминалним праксама. Другим речима, постојала је могућа потрага за реформама, па чак и за социјализмом са људским лицем, унутар комунистичког света, али би тако нешто било незамисливо под нацизмом. Јаз између теорије и праксе, или бар између морално-хуманистичког марксовског (или социјалистичког) креда, и лењинистичких, стаљинистичких (или маоистичких, или експеримената Црвених Кмера) био је више од интелектуалне фантазије.”[21]

Стефан Куртоа

[уреди | уреди извор]

Куртоа сматра комунизам и нацизам различитим, али упоредивим тоталитарним системима, наводећи да су комунистички режими убили „приближно 100 милиона људи у контрасту са приближно 25 милиона жртава нациста.”[8] Куртоа тврди да су методе масовног истребљења у нацистичкој Немачкој преузете из совјетских метода. Као пример, Куртоа цитира нацистичког званичника СС-а Рудолфа Хеса који је организовао злогласни логор смрти, логор Аушвиц, пишући: „Главна канцеларија за безбедност Рајха издала је командантима пуну колекцију извештаја који се тичу руских концентрационих логора. Они су до детаља описивали услове и организацију руских логора, онако како су их изнели бивши затвореници који су успели да побегну. Велики нагласак стављен је на чињеницу да су Руси, масовном употребом принудног рада, уништили читаве народе.”[8] Његове примедбе и поређења критичари су сматрали антисемитским. Извештај Визелове комисије критиковао је поређење жртава Гулага са јеврејским жртвама Холокауста као покушај тривијализације Холокауста.[32] Куртоа се бранио од ових оптужби цитирајући руско-јеврејског писца Василија Гросмана, који је упоредио смрти деце кулака са смртима јеврејске деце која су стављена у гасне коморе.[9]

Куртоа наводи да би се совјетски злочини против народа који живе на Кавказу и великих друштвених група у Совјетском Савезу могли назвати геноцидом и да се нису много разликовали од сличних политика Нацистичке партије. За Куртоу, и комунистички и нацистички систем сматрали су „део човечанства недостојним постојања. Разлика је у томе што се комунистички модел заснива на класном систему, док се нацистички модел заснива на раси и територији.”[8] Куртоа пише: „Овде би геноцид над неком 'класом' могао бити раван геноциду над неком 'расом' — намерно изгладњивање детета украјинског кулака као резултат глади коју је изазвао Стаљинов режим 'једнако је' изгладњивању јеврејског детета у Варшавском гету као резултату глади коју је изазвао нацистички режим.[8] Према Куртои, „неумољиве чињенице показују да су комунистички режими виктимизовали приближно 100 милиона људи у контрасту са приближно 25 милиона жртава нациста.”[8] Куртоа даље каже да је „јеврејски геноцид постао синоним за модерно варварство, оличење масовног терора двадесетог века... У скорије време, искључиви фокус на јеврејски геноцид у покушају да се Холокауст окарактерише као јединствено злодело такође је спречио процену других епизода сличне магнитуде у комунистичком свету. На крају крајева, чини се једва уверљивим да би победници који су помогли у уништавању геноцидног апарата сами могли да спроведу у дело потпуно исте методе. Када су били суочени са овим парадоксом, људи су углавном радије забијали главу у песак.”[8]

Мартин Малија

[уреди | уреди извор]

Малија се снажно слаже са Куртоом, описујући ово као „'трагедију планетарних димензија'..., са укупним бројем жртава који сарадници књиге различито процењују на између 85 милиона и 100 милиона”[8] и наводећи да је оно што он назива „пуном снагом шока” било „изазвано неизбежним поређењем овог збира са збиром за нацизам, који се са процењених 25 милиона показује као изразито мање убилачки од комунизма.”[8] Према Малији, „шокантне димензије комунистичке трагедије” су „тешко нека новост за било ког озбиљног проучаватеља историје двадесетог века, барем када се различити лењинистички режими посматрају појединачно.”[8]

Малија помиње Куртоин аргумент да пошто је нирнбершка судска пракса (Нирнбершки процес) уграђена у француско право, „класни геноцид” комунизма може бити изједначен са „расним геноцидом” нацизма и категоризован као злочин против човечности.[8] Он наводи да је Куртоа покренуо питање како су западни интелектуалци, симпатизери комунизма и апологете комунистичких лидера били саучесници у комунистичким злочинима, и да су их одбацили само „дискретно и у тишини.” Према Малији, француска десница је укаљана због своје повезаности са нацистичким Вишијевским режимом, док „'знати истину о СССР-у' никада није била академска ствар” све до времена објављивања књиге. Малија затим наводи пример социјалистичког премијера Лионела Жоспена, коме су били потребни гласови комуниста како би стекао парламентарну већину. Док је неголистичка десница цитирала књигу како би напала Жоспенову владу „због скривања савезника са некајаном 'криминалном прошлошћу'”, голисти су „остали непријатно на свом месту.”[8]

Малија пише да је „крајња карактеристика по којој се нацизам разликује” Холокауст, који се, према Малији, сматра историјски јединственим. Он жали што су „Хитлер и нацизам сада стално присутни у западној штампи и на западној телевизији”, док се „Стаљин и комунизам материјализују само спорадично”, при чему статус бивших комуниста не носи никакву стигму. Малија се такође жали на двоструки стандард у денацификацији и дестаљинизацији, наводећи пример бившег аустријског председника Курта Валдхајма, који „је био изопштен широм света када је откривена његова нацистичка прошлост”, док се исти третман није применио на комунисте, чији споменици још увек стоје у бившим комунистичким државама.[8]

Малија цитира либерални лист Л Монд који тврди да „је нелегитимно говорити о јединственом комунистичком покрету од Пном Пена до Париза. Уместо тога, дивљање Црвених Кмера наликује етничким масакрима у Руанди из трећег света, или се 'рурални' комунизам Азије радикално разликује од 'урбаног' комунизма Европе; или је азијски комунизам заправо само антиколонијални национализам”, даље наводећи да је „стапање социолошки различитих покрета” само „стратагема да се добије већи број жртава против комунизма, а тиме и против целе левице.” Он ово критикује као „евроцентрично снисходљиво понашање.”[8] Малија цитира конзервативни лист Л Фигаро, резимирајући његов одговор као „одбацивање редукционистичке социологије као средства за ослобађање комунизма од кривице”, да су „марксистичко-лењинистички режими изливени у истом идеолошком и организационом калупу широм света”, и да је „ова релевантна тачка такође имала свој опомињући подтекст: да се социјалистима било које врсте не може веровати да ће се одупрети својим свеприсутним демонима на крајњој левици (на крају крајева, ти народни фронтови нису били случајност).”[8]

Малија пише да се свођењем политике и идеологије на антропологију, „уверавамо се да, супротно Хани Арент, 'нацистичке/совјетске сличности' нису довољне да денонсијацију учине специфично 'тоталитарним' феноменом.” Он критикује овај аргумент наводећи да „разлика између нацистичких/комунистичких система и западних 'није квалитативна већ квантитативна.' Према томе, имплицитно, издвајање комунистичког и нацистичког терора како би се они изједначили постаје хладноратовска клевета — идеолошки подтекст, испоставиће се, двадесет и пет година 'ревизионистичке', социјал-редукционистичке совјетологије.”[8] Он га даље критикује истичући да „овај приступ чињеница-ради-чињенице сугерише да нема ничег специфично комунистичког у комунистичком терору — и, чини се, ничег посебно нацистичког у нацистичком терору такође.” Он наводи да је „крвави совјетски експеримент банализован у једну велику сиву антрополошку маглину; и Совјетски Савез је претворен у само још једну земљу у само још једном добу, ништа више ни мање злу од било ког другог режима који постоји”, и одбацује ово као „очигледну бесмислицу.” За Малију, „проблем моралног суда” је „неодвојив од било каквог стварног разумевања прошлости” и „од тога да се буде човек.”[8]

Морална еквиваленција

[уреди | уреди извор]

Малија поставља питање: „Шта је са моралном еквиваленцијом комунизма и нацизма?” Малија пише да „[н]акон педесет година дебате, јасно је да, без обзира на то какве су чврсте чињенице, степени тоталитарног зла мериће се једнако у терминима садашње политике као и у терминима прошлих стварности” и да ћемо „увек наилазити на двоструки стандард све док постоје левица и десница”,[8] које он „грубо дефинише као приоритет саосећајног егалитаризма за једну, и као примат разборитог поретка за другу.”[8] Малија наводи да „[п]ошто се ниједан принцип не може апсолутно применити без уништења друштва, модерни свет живи у сталној напетости између неодољивог притиска за једнакошћу и функционалне нужности хијерархије.”[8] За Малију, „овај синдром” је тај који „даје трајну квалитативну предност комунизму над нацизмом у било каквој процени њихових квантитативних злочина. Јер су комунистички пројекти, у основи, тврдили да су посвећени универзалистичким и егалитарним циљевима, док су нацистички пројекти нудили само нескривени национални егоизам”, због чега су њихове праксе постале „упоредиве”, а њихове „моралне ауре” постале „антитетичке.”[8]

Према овом аргументу, „моралан човек не може имати 'непријатеље на левици', што је перспектива у којој претерано инсистирање на комунистичком злочину само 'иде на руку десници' — уколико, заиста, било какав антикомунизам није просто маска за антилиберализам.”[8] Малија цитира Л Монд који је сматрао да је Црна књига комунизма „неприкладна јер је изједначавање комунизма са нацизмом уклонило 'последње баријере за легитимизацију екстремне деснице', то јест, Ле Пена.” Иако наводи да је истина да „Ле Пенова партија и слични ксенофобични покрети који шире мржњу негде другде у Европи представљају алармантан нови феномен који с правом забрињава све либералне демократе”, Малија пише да из тога ни на који начин не следи да би „комунистичку криминалну прошлост требало игнорисати или умањивати.”[8] Малија пише да је „истрајност таквог софизма управо разлог зашто је Црна књига тако прикладна”,[8] што је веома слично Куртоином образложењу за писање књиге да „злочини комунизма тек треба да добију фер и праведну оцену како са историјског тако и са моралног становишта.”[8]

О Црној књизи комунизма, Куртоа даље каже: „Ова књига је један од првих покушаја проучавања комунизма са фокусом на његове криминалне димензије, како у централним регионима комунистичке владавине тако и у најудаљенијим деловима земаљске кугле. Неки ће рећи да је већина ових злочина била спроведена у складу са правним системом који су спроводиле званичне институције режима, које су биле међународно признате и чији су шефови држава наставили да буду дочекивани раширених руку. Али зар то није био случај и са нацизмом? Злочинима које ћемо изложити неће се судити према стандардима комунистичких режима, већ према неписаном кодексу природних закона човечанства.”[8] Куртоа наводи да су се „[п]равне импликације злочина које је починила нека специфична земља први пут суочиле са судом 1945. године на Нирнбершком процесу, који су организовали Савезници како би размотрили злочине које су починили нацисти.” Куртоа пише да „[и]спитивање свих злочина које је починио лењинистички/стаљинистички режим, и у комунистичком свету у целини, открива злочине који се уклапају у сваку од ове три категорије”, наиме злочини против човечности, злочини против мира и ратни злочини.[8]

Немачко издање: „Обрада социјализма у ДДР-у”

[уреди | уреди извор]

Немачко издање садржи додатно поглавље о комунистичком режиму у Источној Немачкој који је подржавао Совјетски Савез, под насловом „Die Aufarbeitung des Sozialismus in der DDR” („Обрада социјализма у ДДР-у”). Састоји се од два потпоглавља, наиме „Politische Verbrechen in der DDR” („Политички злочини у ДДР-у”) аутора Ерхарта Нојберта и „Vom schwierigen Umgang mit der Wahrnehmung” („О тешкоћи руковања перцепцијама”) аутора Јоахима Гаука.[33]

Пријем

[уреди | уреди извор]

Према историчару Џону Винеру, Црна књига комунизма „добила је и похвале и критике... Књига је била посебно контроверзна у Француској јер је објављена током суђења 1997. године нацистичком колаборационисти Морису Папону за злочине против човечности због његове улоге у депортацији Јевреја из Бордоа у Хитлерове логоре смрти. Папонови адвокати увели су књигу као доказ за одбрану.”[34] Црна књига комунизма била је посебно утицајна у Источној Европи, где су је некритички прихватили истакнути политичари и интелектуалци — многи од ових интелектуалаца популаризовали су је користећи терминологију и концепте популарне на радикалној десници.[32]

Према политикологу Стенлију Хофману, „[о]вај гигантски том, збир радова 11 историчара, друштвених научника и новинара, мање је важан због садржаја, а више због друштвене олује коју је изазвао у Француској... Оно чему се Верт и неке његове колеге противе је 'манипулација бројкама о броју убијених људи' (Куртоа говори о скоро 100 милиона, укључујући 65 милиона у Кини); 'употреба шокантних формула, јукстапозиција историја усмерена на тврдњу о упоредивости, а затим и идентитету фашизма, нацизма и комунизма.' Заиста, Куртоа би био далеко ефикаснији да је показао више уздржаности.”[35]

Академска штампа

[уреди | уреди извор]

Док су поглавља књиге која описују догађаје у појединим комунистичким државама већином била хваљена, неке генерализације које је Куртоа направио у уводу књиге постале су предмет критике како на научној тако и на политичкој[36] основи.[3][24][37] Штавише, три главна сарадника на књизи (Карел Бартошек, Жан-Луј Марголен и Никола Верт)[6] јавно су се дистанцирала од Куртоиних изјава у уводу и критиковала његово уредничко понашање.[35] Марголен и Верт сматрали су да је Куртоа био „опседнут” тиме да дође до укупно 100 милиона убијених, што је резултирало „аљкавим и пристрасним истраживањем”,[38] замерили му што је преувеличавао бројке умрлих у појединим земљама,[6][39][40] и одбацили поређење комунизма и нацизма.[3][напомена 3]

Неколико рецензената издвојило је Вертово поглавље „Држава против сопственог народа”[8] као најистакнутији и најбоље истражени допринос у књизи.[41][42] Историчар Роналд Аронсон изјавио је да се „[Верт] на срећу не бави нити минимизирањем нити максимизирањем бројки, већ прецизним утврђивањем онога што се догодило.”[3] Историчар Питер Кенез критиковао је поглавље које је написао Верт, тврдећи да „Верт такође може бити изузетно непажљив историчар. Он наводи број бољшевика у октобру 1917. као 2.000, што је смешно потцењивање. Он цитира из Лењиновог писма Александру Шљапникову и наводи датум као 17. октобар 1917; писмо тешко да је могло настати у то време, јер у њему Лењин говори о потреби пораза царске владе, и претварања рата у грађански сукоб. Он приписује заслуге аустроугарској, а не немачкој војсци за освајање Пољске 1915. Он описује Привремену владу као 'изабрану'. Нетачно пише да су сељачки побуњеници током грађанског рата нанели више штете Црвенима него Белима, и тако даље.”[42] Историчар Мајкл Елман навео је да је процена из књиге о „најмање 500.000” мртвих током совјетске глади 1946–1947. „формулисана на изузетно конзервативан начин, будући да је стварни број жртава био много већи”, са 1.000.000–1.500.000 вишка смрти.[43] Историчари попут Хироакија Куромије и Марка Таугера[44] оспорили су тезу аутора да је глад из 1933. године била у великој мери вештачка и геноцидна.[13]

Историчар Александер Далин довео је у питање „[д]а ли сви ови случајеви, од Мађарске до Авганистана, имају јединствену суштину и самим тим заслужују да буду сврстани заједно — само зато што су означени као марксистички или комунистички — јесте питање о којем аутори једва да расправљају.”[10] Историчари Јенс Мекленбург и Волфганг Виперман написали су да веза између догађаја у Камбоџи под Пол Потом и Совјетском Савезу Јосифа Стаљина нипошто није евидентна и да Пол Потово проучавање марксизма у Паризу није довољно за повезивање радикалног совјетског индустријализма и убилачког анти-урбанизма Црвених Кмера под истом категоријом.[45] Историчар Мајкл Дејвид-Фокс критиковао је бројке као и идеју да се лабаво повезани догађаји комбинују под једну категорију комунистичког броја жртава, окривљујући Куртоу за њихову манипулацију и намерно надувавање које се презентује да би се заговарала идеја да је комунизам био веће зло од нацизма. Конкретно, Дејвид-Фокс је критиковао идеју да се смрти повежу са неким концептом „генеричког комунизма”, сведеним на заједнички именилац партијских покрета које су основали интелектуалци.[20] Дејвид-Фокс је такође описао „Малијино поређење и реторичко изједначавање некадашњих ревизиониста социјалне историје у совјетском пољу са Дејвидом Ирвингом и другим негаторима Холокауста” као „суштински идеолошки потез.”[20]

Историчар Тони Џад је написао да је „мит о добронамерним оснивачима — добром цару Лењину кога су издали његови зли наследници — заувек сахрањен. Нико више неће моћи да се позива на незнање или несигурност у погледу криминалне природе комунизма.”[46] У часопису History: Reviews of New Books, Џек М. Лаубер упоредио је њен утицај са утицајем Архипелага Гулаг Александра Солжењицина.[47] Политиколог Владимир Тисманеану, чији се рад фокусира на Источну Европу, изјавио је да „Црна књига комунизма успева да демонстрира... да је комунизам у својој лењинистичкој верзији (и, мора се признати, то је била једина успешна примена оригиналне догме) од самог почетка био непријатељски настројен према вредностима индивидуалних права и људске слободе.”[31] У часопису Russian History, часопису Института за историју Руске академије наука, Џенифер Вајнот је написала: „Црна књига комунизма се истиче као значајно дело које би требало да буде обавезна лектира за све модерне историчаре. Сваки есеј стоји сам за себе као важан научни допринос. Истовремено, есеји се добро уклапају. Интересантно је такође да сви писци имају политичке корене на европској левици.”[48]

Историчарка Јоланта Пекач рекла је да „архивска открића Црне књиге руше мит о бенигној, почетној фази комунизма пре него што су га околности скренуле са правог пута.”[49] Политиколог Роберт Легволд је резимирао да аутори оптужују комунизам да је криминални систем, док су други попут Верта дали нијансираније погледе, и изјавио да „упркос Куртоином храбром покушају у закључку, међутим, аутори не успевају да одговоре на сопствено централно питање: Зашто је комунизам, када је дошао на власт, почео и остао тако убилачки?”[50] Историчар Анджеј Пачковски цитирао је бројне критике, укључујући и оне које су је називале „грубо антикомунистичким, антисемитским делом”, и сложио се да „претерано моралисање отежава објективну анализу прошлости — а можда је и онемогућава”, и да књига има слабости, али је написао да је имала два позитивна ефекта, међу њима покретање дебате о примени тоталитарних идеологија и пружање „исцрпног биланса стања о једном аспекту светског феномена комунизма.”[9] Према почасном професору Дејвиду Џ. Галовеју, „Црна књига пружа одличан преглед научних радова о совјетском систему и системима других комунистичких држава”, и рекао је да је тај нагласак драгоцен.[51]

Популарна штампа

[уреди | уреди извор]

Црна књига комунизма добила је похвале у многим публикацијама у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Америчким Државама, укључујући East Valley Tribune, Evening Standard, Foreign Affairs, Insight on the News, Kirkus Reviews, Library Journal, The New Republic, The New York Times, The New York Times Book Review, National Review, Orlando Sentinel, Publishers Weekly, Salon, The Saturday Evening Post, The Times Literary Supplement, The Tribune, The Wall Street Journal, The Washington Post Book World, The Washington Times и The Weekly Standard.[5] Филозоф Алан Рајан је написао да „[у] мери у којој књига има књижевни стил, то је стил анђела бележника; ово је биланс тела једног колосалног, потпуно неуспелог друштвеног, економског, политичког и психолошког експеримента. То је кривична оптужница, и с правом се тако и чита.” Рајан је изјавио да аутори не покушавају да задиве своје читаоце, да „драматизују патње жртава комунизма”, или да се фокусирају на свађе око тачног броја жртава, потврђујући да нема озбиљне моралне разлике између нижих и виших процењених бројева. Говорећи о релативној неморалности комунизма и нацизма, Рајан је рекао да „биланс тела претеже у корист тога да је комунизам гори”, али да ако се узме у обзир „интринзично зло целог пројекта”, нацизам је ипак гори јер је био екстерминационистички.[52]

Ноам Чомски критиковао је књигу као једнострану, и упоредио је са истраживањима о глади у Индији и Кини економиста Амартје Сена и Жана Дреза.[53][54] Чомски је рекао да је Велика кинеска глад, која са процењених 25-40 милиона смрти чини велики део укупних смрти услед комунизма, била „страшно злодело” које „у потпуности заслужује оштру осуду коју је добило”, али је рекао да ако бисмо применили методологију Црне књиге на Индију, закључили бисмо да је капитализам, у Индији, проузроковао више смрти него у целокупној историји комунизма широм света: „преко 100 милиона смрти [од 1947. до] 1979, и још десетине милиона касније, само у Индији.”[55][56] Чомски је цитирао Сеново и Дрезово истраживање, које наводи да иако су индијске демократске институције спречиле велике глади (не доживевши ниједну од независности), њен вишак морталитета у односу на Кину у годинама без глади ипак је био близу 4 милиона годишње, као резултат тога што је Кина стављала већи нагласак на једнаку расподелу медицинских ресурса и јавну дистрибуцију хране.[55] Чомски је цитирао њихову књигу из 1989. године Hunger and Public Action, која наводи да „упркос гигантској величини вишка морталитета у кинеској глади, додатни морталитет у Индији услед редовне оскудице у нормалним временима у великој мери засењује првопоменути [...] Ово имплицира да отприлике сваке осме године у Индији умре више људи због њене више редовне стопе смртности него што је умрло у Кини у гигантској глади 1958–1961. Индија изгледа успева да напуни свој ормар са више костура сваке осме године него што је Кина ставила у њега током својих година срамоте.”[56][55] Чомски је даље критиковао то што књига превиђа економску депресију и резултујућу кризу морталитета коју је Русија претрпела током 1990-их приликом своје транзиције у капитализам. Рекао је да игнорисањем злочина почињених од стране Западног блока током Хладног рата, књига промовише поједностављени наратив о добру против зла у којем су злочини које је починила „наша страна” оправдани како би се поразило „крајње зло”.[55]

Историчар Жак Жијар и филозоф Жан-Франсоа Ревел бранили су књигу.[22] Према новинару Жилу Пероу, књига игнорише ефекат међународних фактора, укључујући војне интервенције, инвазије, санкције и државне ударе, на комунистичко искуство.[57]

Заоставштина

[уреди | уреди извор]

Осврћући се на Црну књигу комунизма у часопису Human Rights Review, социолог Џон Торпи је написао: „С обзиром на релативно оскудан научни допринос Црне књиге, тешко је читати књигу у другим осим у политичким терминима. У том погледу, Црна књига се може посматрати као напор да се легитимизују захтеви за меморијализацијом и репарацијама оних који су патили под комунизмом. Такви захтеви су постали висок улог у ери која често награђује оне који могу да докажу да су и они били виктимизовани у прошлости.”[36] У чланку из 2001. за The Journal of American History, професор историје Шејн Џ. Мадок написао је: „Од свог објављивања у Француској 1997. године, Црна књига комунизма одиграла је двоструку улогу, како у бележењу злочина различитих комунистичких режима, тако и као текст који открива променљив статус марксизма након Хладног рата. Велики део контроверзе која је окруживала књигу био је фокусиран на увод Стефана Куртоа, у којем он тврди да комунизам представља веће зло од нацизма, углавном засновано на већем броју мртвих од стране марксизма-лењинизма.”[26] У књизи Криминализација комунизма у европском политичком простору након Хладног рата (2018), политиколошкиња Лор Нојмајер наводи да је књига одиграла велику улогу у ономе што она назива криминализацијом комунизма у европском политичком простору у постхладноратовској ери. Према Нојмајеровој, „чинећи криминалност самом суштином комунизма, експлицитно изједначавајући 'расни геноцид' нацизма са 'класним геноцидом' комунизма у вези са украјинском Великом глађу 1932–1933, Црна књига комунизма допринела је легитимизацији еквивалентности нацистичких и комунистичких злочина. Књига заузима истакнуто место у 'просторима антикомунистичког узрока' који су упоредиво структурисани у бившим сателитским земљама, а који су главни извор дискурса који криминализује социјалистички период.”[58]

У чланку из 2005. за The International History Review, историчар Доналд Рид наводи да је Црна књига комунизма отворила пут новом антикомунизму, цитирајући колегу историчара Марка Лазара који каже да „баш као што је интензиван однос Француза са њиховом националном историјом створио услове за Вишијевски синдром, њихов интензиван однос са комунистичким пројектом могао би имати сличне последице по националну психу”, и да Куртоа, Лазаров бивши сарадник, верује да француски интелектуалци никада нису „оджалили револуционарну идеологију и лењинизам.”[30] Рецензија из 2019. за The American Historical Review о The Cambridge History of Communism каже: „За разлику од картонских исечака комунистичког вођства представљених у идеолошки обојеним студијама попут Црне књиге комунизма: Злочини, терор, репресија (1997), ови есеји су и нијансирани и избалансирани, представљајући Лењина и Стаљина као људске лидере вођене једнако реалполитиком и личним историјама и догађајима као и комунистичком идеологијом.”[59] У чланку за Africa Check из 2019. године, Нафтали Кумало је рекао да је процена од 100 милиона из Црне књиге комунизма „још увек предмет дебате међу историчарима, политиколозима и економистима. То није тврдња коју је лако проверити, и на крају је ствар мишљења.”[60] Године 2020. политиколог Валантен Бер и др. написали су да је „књига била прекретница у настанку консензуалног историјског наратива преко бивше поделе Исток-Запад, јер је омогућила формирање обновљеног паневропског антикомунистичког покрета.”[61] У уводнику из 2021. у еко-социјалистичком часопису Capitalism Nature Socialism, Салваторе Енгел-Ди Мауро и др. описују Црну књигу комунизма као

„пропагандни том из 1997. године који одговара новијој кампањи блаћења Кине, где се Комунистичка партија Кине намерно поистовећује са комунизмом. Баш као што се анархизам не би смео мешати са хаосом и тероризмом, ни комунизам се не би смео мешати, као што то чине они на десници, са режимима државног социјализма, које треба строго критиковати, али би их ипак требало сматрати делом њега, а не негирати било какве породичне сличности са комунизмом, као што то чине неки на левици.”

Према Енгел-Ди Мауру и др., процена од 100 милиона коју је популаризовала Црна књига комунизма користи се као антикомунистички троп за одбацивање било какве критике капитализма и подршке социјализму.[54]

Наставци

[уреди | уреди извор]

Као антикомунистичку књигу, Црну књигу комунизма пратило је објављивање серије из 2002. под насловом Du passé faisons table rase! Histoire et mémoire du communisme en Europe са истим импринтом.[22] Прво издање укључивало је поднаслов „Црна књига комунизма није рекла све.” Као и први напор, и ово друго дело уредио је Куртоа. Књига се фокусирала на историју комунизма у Источној Европи.[62] Неколико превода књиге пласирано је на тржиште као други том Црне књиге комунизма, под насловима Das Schwarzbuch des Kommunismus 2. Das schwere Erbe der Ideologie,[63] Chernata kniga na komunizma 2. chast,[64] и Il libro nero del comunismo europeo.[65]

Le Siècle des communismes, колективно дело двадесет академика, био је одговор и на књигу Le passé d'une Illusion Франсоа Фиреа и на Црну књигу комунизма. Оно је разбило комунизам на низ засебних покрета, са мешовитим позитивним и негативним резултатима.[66] Црна књига комунизма подстакла је објављивање неколико других „црних књига” које су тврдиле да се сличне хронике насиља и бројеви жртава могу конструисати и из испитивања капитализма и колонијализма.[67][68][69]

Године 2007. Куртоа је уредио речник Dictionnaire du communisme издавачке куће Éditions Larousse.[22] Године 2008. Куртоа је учествовао у писању Црне књиге Француске револуције, сличног дела историјског ревизионизма које се показало контроверзним попут Црне књиге комунизма[22] и добило је углавном негативне критике како од штампе тако и од историчара.[70] Куртоа се вратио својој предложеној вези између Француске револуције и Октобарске револуције.[70]

Види још

[уреди | уреди извор]


Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Књига је објављена на енглеском језику 1999. године.
  2. ^ Пун списак сарадника укључује:
    • Карел Бартошек (1930–2004), историчар из Чешке и истраживач на Институту за историју садашњости (IHTP) у Паризу.
    • Силвен Булук, истраживач-сарадник у GEODE-у, Универзитет Париз X.
    • Стефан Куртоа, директор истраживања у Националном центру за научна истраживања (CNRS) и главни аутор и уредник књиге.
    • Паскал Фонтен, новинар са посебним познавањем Латинске Америке.
    • Реми Кофер, стручњак за историју обавештајних служби, тероризма и тајних операција.
    • Мартин Малија, историчар и аутор предговора за енглеско издање.
    • Жан-Луј Марголен, предавач на Универзитету Провансе и истраживач на Истраживачком институту за Југоисточну Азију.
    • Анджеј Пачковски, заменик директора Института за политичке студије Пољске академије наука и члан архивске комисије Министарства унутрашњих послова Пољске.
    • Жан-Луј Пане, стручњак за међународни комунистички покрет.
    • Пјер Ригуле, политички историчар, активиста за људска права и истраживач на IHTP-у.
    • Ив Сантамарија, историчар.
    • Никола Верт, историчар и истраживач на IHTP-у.
  3. ^ Аронсон је написао: „Али већина ових проблема бледи у поређењу са уводним и завршним поглављем књиге, која су изазвала огромну контроверзу, па чак и проузроковала раскол међу ауторима Црне књиге... Куртоине бројке за Совјетски Савез, Вијетнам и Латинску Америку далеко премашују процене самих аутора, као и Куртоин коначни биланс жртава... Али две друге тезе изазвале су знатну констернацију и почеле су да се повезују са Црном књигом: бројка од 100 милиона смртних случајева и паралела са нацизмом. Оне су постале централне у дебати која је уследила... У чланцима и интервјуима Верт и Марголен су истакли како је, у служби овог циља, Куртоа искривљивао и преувеличавао: Вертов укупни збир, укључујући Грађански рат и глад из 1932–1933, био је пет милиона мањи од Куртоиног 'митског броја', док је Марголен негирао да је говорио о томе да су вијетнамски комунисти одговорни за милион смртних случајева. Интервјуисан у Л Монду, Марголен је Куртоин напор упоредио са 'милитантном политичком активношћу, заправо, са активношћу тужиоца који прикупља оптужбе у служби једног циља, циља глобалне осуде комунистичког феномена као суштински криминалног феномена.' Обојица су одбацила поређење између комунизма и нацизма...”

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lenṭin, Ronit; Dennis, Mike; Kolinsky, Eva (2003). Representing the Shoah for the Twenty-first Century. Berghahn Books. стр. 217. ISBN 978-1571818027. 
  2. ^ Rousso, Henry (2002). The Haunting Past: History, Memory, and Justice in Contemporary France. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0812236453. 
  3. ^ а б в г д Aronson, Ronald (2003). „Communism's posthumous trial”. History and Theory. 42 (2): 222—245. doi:10.1111/1468-2303.00240. 
  4. ^ а б Suny, Ronald Grigor (2007). „Russian Terror/ism and Revisionist Historiography”. Australian Journal of Politics & History. 53 (1): 5—19. doi:10.1111/j.1467-8497.2007.00439.x. 
  5. ^ а б „Reviews: The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stéphane Courtois”. Harvard University Press. Приступљено 24. 2. 2008. 
  6. ^ а б в г Chemin, Ariane (30. 10. 1997). „Les divisions d'une équipe d'historiens du communisme” [Divisions among the team of historians of Communism]. Le Monde. Приступљено 3. 8. 2016. 
  7. ^ Rousso, Henry, ур. (2004). Stalinism and Nazism: History and Memory Compared. University of Nebraska Press. ISBN 978-0803239456. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан ањ ао ап ар ас Werth, Nicolas; Panné, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Bartosek, Karel; Margolin, Jean-Louis (1999). Courtois, Stéphane, ур. The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. ISBN 978-0674076082. 
  9. ^ а б в г д ђ е Paczkowski, Andrzej (2001). „The Storm over the Black Book”. The Wilson Quarterly. 25 (2): 28—34. 
  10. ^ а б в Dallin, Alexander (2000). „The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. By Stéphane Courtois, Nicolas Werth, Jean-Louis Panné, Andrzej Paczkowski, Karel Bartošek, and Jean-Louis Margolin. Trans. Jonathan Murphy and Mark Kramer. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1999. xx, 858 pp. Notes. Index. Photographs. Maps. $37.50, hard bound.”. Slavic Review. Cambridge University Press. 59 (4): 882—883. doi:10.2307/2697429. 
  11. ^ Valentino, Benjamin (2005). Final Solutions: Mass Killing and Genocide in the 20th Century. Cornell University Press. ISBN 978-0801472732. 
  12. ^ Harff, Barbara (1996). „Death by Government by R. J. Rummel”. The Journal of Interdisciplinary History. 27 (1): 117—119. doi:10.2307/206491. 
  13. ^ а б Kuromiya, Hiroaki (јануар 2001). „Review Article: Communism and Terror. Reviewed Work(s): The Black Book of Communism: Crimes, Terror, and Repression by Stephane Courtois; Reflections on a Ravaged Century by Robert Conquest”. Journal of Contemporary History. 36 (1): 191—201. 
  14. ^ а б в г Weiner, Amir (2002). „The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stéphane Courtois, Nicolas Werth, Jean-Louis Panné, Andrzej Paczkowski, Karel Bartošek, Jean-Louis Margolin, Jonathan Murphy, Mark Kramer”. Journal of Interdisciplinary History. 32 (3): 450—452. 
  15. ^ Dulić, Tomislav (2004). „Tito's Slaughterhouse: A Critical Analysis of Rummel's Work on Democide”. Journal of Peace Research. 41 (1): 85—102. doi:10.1177/0022343304040051. 
  16. ^ Harff, Barbara (2017). „The Comparative Analysis of Mass Atrocities and Genocide” (PDF). Ур.: Gleditsch, N. P.. R.J. Rummel: An Assessment of His Many Contributions. SpringerBriefs on Pioneers in Science and Practice. 37. стр. 111—129. ISBN 978-3319544632. doi:10.1007/978-3-319-54463-2_12. 
  17. ^ Margolin, Jean-Louis; Werth, Nicolas (14. 11. 1997). „Communisme : retour à l'histoire” [Communism: Return to the History]. Le Monde. Приступљено 14. 6. 2015. 
  18. ^ Becker, Jean-Jacques (1998). „Le Livre noir du communisme : de la polémique à la compréhension”. Vingtième siècle. Revue d'histoire (59). 
  19. ^ а б в Getty, J Arch (март 2000). „The Future Did Not Work”. The Atlantic. 285 (3). стр. 113. Приступљено 30. 8. 2020. 
  20. ^ а б в David-Fox, Michael (2004). „On the Primacy of Ideology: Soviet Revisionists and Holocaust Deniers (In Response to Martin Malia)”. Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History. 5 (1): 81—105. doi:10.1353/kri.2004.0007. 
  21. ^ а б Tismăneanu, Vladimir (2012). „Utopian Radicalism and Dehumanization”. The Devil in History: Communism, Fascism, and Some Lessons of the Twentieth Century. University of California Press. стр. 18—52. ISBN 978-0520954175. doi:10.1525/9780520954175-003. Приступљено 14. 1. 2022. 
  22. ^ а б в г д Paolo, Paul-François (24. 7. 2012). „Le Livre noir du communisme” [The Black Book of Communism]. Le Figaro. Архивирано из оригинала 25. 7. 2012. г. Приступљено 10. 8. 2021. 
  23. ^ а б Steigerwald, Robert (1999). „Review Article: Communism and Terror. Reviewed Work(s): The Black Book of Communism: Crimes, Terror, and Repression edited by Stéphane Courtois et al.” (PDF). Nature, Society, and Thought. 12 (2): 241—251. 
  24. ^ а б Golsan, Richard J. (2006). French Writers and the Politics of Complicity: Crises of Democracy in the 1940s and 1990s. JHU Press. ISBN 978-0801882586. 
  25. ^ Bartov, Omer (2002). „Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History”. Kritika. 3 (2): 281—302. doi:10.1353/kri.2002.0016. 
  26. ^ а б Maddock, Shane J. (децембар 2001). „The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stephane Courtois, Nicolas Werth, Jean-Louis Panne, Andrzej Paczkowski, Karel Bartosek, Jean-Louis Margolin, Jonathan Murphy and Mark Kramer”. The Journal of American History. 88 (3): 1156. doi:10.2307/2700532. Приступљено 14. 1. 2022. 
  27. ^ Ghodsee, Kristen; Sehon, Scott (22. 3. 2018). „Anti-anti-communism”. Aeon. Приступљено 24. 8. 2020. 
  28. ^ Jaffrelot, Christophe; Sémelin, Jacques, ур. (2009). Purify and Destroy: The Political Uses of Massacre and Genocide. Columbia University Press. ISBN 978-0231142830. 
  29. ^ Golsan, Richard Joseph; Rousso, Henry (2004). Stalinism and Nazism: History and Memory Compared. University of Nebraska Press. ISBN 978-0803290006. 
  30. ^ а б Reid, Donald (јун 2005). „In Search of the Communist Syndrome: Opening the Black Book of the New Anti-Communism in France”. The International History Review. Taylor & Francis. 27 (2): 295—318. doi:10.1080/07075332.2005.9641061. 
  31. ^ а б Tismăneanu, Vladimir (јануар 2001). „Communism and the Human Condition: Reflections on the Black Book of Communism”. Human Rights Review. 2 (2): 125—134. doi:10.1007/s12142-001-1027-1. 
  32. ^ а б Friling, Tuvia; Ioanid, Radu; Ionescu, Mihail E.; Benjamin, Lya (2004). Distortion, negationism and minimization of the Holocaust in postwar Romania (PDF). International Commission on the Holocaust in Romania. стр. 47, 59. 
  33. ^ Gauck, Joachim; Neubert, Ehrhart (2004). Courtois, Stéphane, ур. Das Schwarzbuch des Kommunismus. Unterdrückung, Verbrechen und Terror. Piper Verlag. ISBN 3492040535. 
  34. ^ Wiener, Jon (2012). How We Forgot the Cold War. University of California Press. ISBN 978-0520954250. 
  35. ^ а б Hoffman, Stanley (1998). „Le Livre noir du communisme: Crimes, terreur, répression (The Black Book of Communism: Crimes, Terror, and Repression) by Stéphane Courtois”. Foreign Policy (110): 166—169. 
  36. ^ а б Torpey, John (2001). „What Future for the Future? Reflections on the Black Book of Communism”. Human Rights Review. 2 (2): 135—143. doi:10.1007/s12142-001-1028-0. 
  37. ^ Dean, Carolyn Janice (2010). Aversion and Erasure: The Fate of the Victim After the HolocaustНеопходна слободна регистрација. Cornell University Press. ISBN 978-0801449444. 
  38. ^ Ghodsee, Kristen (2017). Red Hangover: Legacies of Twentieth-Century Communism. Duke University Press. стр. 140. ISBN 978-0822369493. 
  39. ^ Gvosdev, Nikolas K. (2008). The Strange Death of Soviet Communism: A Postscript. Transaction Publishers. ISBN 978-1412835176. 
  40. ^ Ghodsee, Kristen (2014). „A Tale of 'Two Totalitarianisms': The Crisis of Capitalism and the Historical Memory of Communism” (PDF). History of the Present. 4 (2): 115—142. doi:10.5406/historypresent.4.2.0115. 
  41. ^ Scammell, Michael (20. 12. 1999). „The Price of an Idea”. The New Republic. Архивирано из оригинала 13. 2. 2002. г. Приступљено 18. 9. 2016. 
  42. ^ а б Kenez, Peter (30. 11. 1999). „Little Black Book”. Feed Magazine. Архивирано из оригинала 1. 3. 2000. г. Приступљено 1. 3. 2000.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  43. ^ Ellman, Michael (2000). „The 1947 Soviet Famine and the Entitlement Approach to Famines” (PDF). Cambridge Journal of Economics. 24 (5): 603—630. doi:10.1093/cje/24.5.603. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 3. 2009. г. Приступљено 23. 7. 2009. 
  44. ^ Tauger, Mark (1998). „War die Hungersnot in der Ukraine intendiert?” (PDF). Ур.: Mecklenburg, Jens; Wippermann, Wolfgang. Roter Holocaust? : Kritik des Schwarzbuchs des Kommunismus. Konkret Literatur Verlag. ISBN 978-3894581695. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 9. 2006. г.. 
  45. ^ Mecklenburg, Jens; Wippermann, Wolfgang, ур. (1998). 'Roter Holocaust'? Kritik des Schwarzbuchs des Kommunismus ['A Red Holocaust'? A Critique of the Black Book of Communism]. Konkret Verlag Literatur. ISBN 3894581697. 
  46. ^ Judt, Tony (22. 12. 1997). „The Longest Road to Hell”. The New York Times. Приступљено 31. 12. 2021. 
  47. ^ Lauber, Jack M. (2000). „Feature Review: The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression”. History: Reviews of New Books (3). doi:10.1080/03612750009604252. 
  48. ^ Wynot, Jennifer (2003). „Reviewed Work: The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stéphane Courtois, Nicolas Werth, Jean-Louis Panné, Andrzej Paczkowski, Karel Bartošek, Jean-Louis Margolin, Jonathan Murphy, Mark Kramer, Martin Malia”. Russian History. Brill. 30 (3). 
  49. ^ Pekacz, Jolanta T. (2001). „Twentieth-Century Communism—The Rise and Fall of an Illusion”. Canadian Journal of History. 36 (2): 311—316. doi:10.3138/cjh.36.2.311. 
  50. ^ Legvold, Robert (1999). „The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stéphane Courtois and Nicolas Werth”. Foreign Affairs. 78 (6): 155. 
  51. ^ Galloway, David J. (2001). „The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression by Stephane Courtois, Jonathan Murphy and Mark Kramer”. The Slavic and East European Journal. 45 (3): 587—589. 
  52. ^ Ryan, Alan (2. 1. 2000). „The Evil Empire”. The New York Times. Приступљено 27. 8. 2020. 
  53. ^ Engel-Di Mauro, Salvatore; et al. (4. 5. 2021). „Anti-Communism and the Hundreds of Millions of Victims of Capitalism”. Capitalism Nature Socialism. Routledge. 32 (1): 1—17. doi:10.1080/10455752.2021.1875603 Слободан приступ. 
  54. ^ а б Engel-Di Mauro, Salvatore (2. 1. 2021). „Anti-Communism and the Hundreds of Millions of Victims of Capitalism”Неопходна новчана претплата. Capitalism Nature Socialism. 32 (1): 1—17. ISSN 1045-5752. doi:10.1080/10455752.2021.1875603. 
  55. ^ а б в г Chomsky, Noam. „Counting the Bodies”. Spectrezine. Архивирано из оригинала 27. 3. 2018. г. Приступљено 27. 8. 2020. 
  56. ^ а б Škof, Lenart (2012). „Two Recurrences of an Idea: On Political and Ethical Vicissitudes of Democracy”. Synthesis philosophica. 27 (2): 225—236. 
  57. ^ Perrault, Gilles (децембар 1997). „Communisme, les falsifications d'un 'livre noir'” [Communism: The Falsification of a "Black Book"]. Le Monde diplomatique. 
  58. ^ Neumayer, Laure (2018). The Criminalisation of Communism in the European Political Space after the Cold War. Routledge. ISBN 978-1351141741. 
  59. ^ Burds, Jeffrey (април 2019). „The Cambridge History of Communism (Review)”. The American Historical Review. Oxford University Press. 124 (2): 595—599. doi:10.1093/ahr/rhz214. 
  60. ^ Khumalo, Naphtali (5. 9. 2019). „Did Over 100 Million People Die under Communism during the 20th Century?”. Africa Check. Приступљено 2. 12. 2021. 
  61. ^ Behr, Valentin; Blaive, Muriel; Constantin, Anenoma; Neumayer, Laure; Zombory, Máté (април 2020). „An Anti-Communist Consensus: The Black Book of Communism in Pan-European Perspective”. Revue d'études comparatives Est-Ouest. Éditions NecPlus. 2—3 (2–3): 55—88. doi:10.3917/receo1.512.0055. 
  62. ^ Courtois, Stéphane, ур. (2002). Du passé faisons table rase! Histoire et mémoire du communisme en Europe. Robert Laffont. ISBN 978-2221095003. 
  63. ^ Courtois, Stéphane, ур. (2004). Das Schwarzbuch des Kommunismus 2. Das schwere Erbe der Ideologie. Piper. ISBN 978-3492045520. 
  64. ^ Courtois, Stéphane, ур. (2004). Chernata kniga na komunizma 2. chast. Prosoretz. ISBN 978-9547333987. 
  65. ^ Courtois, Stéphane, ур. (2006). Il libro del nero comunismo europeo. Mondadori. ISBN 978-8804517955. 
  66. ^ Dreyfus, Michel (2000). Le Siècle des communismes. Éditions de l'Atelier. ISBN 978-2708235168. 
  67. ^ Bordier, Roger; Frémion, Yves; Perrault, Gilles (2001). Le livre noir du capitalisme. Le Temps des cerises. ISBN 978-2841093250. 
  68. ^ Beaufils, Thomas; Ferro, Marc (2003). Le livre noir du colonialisme: XVIe–XXIe siècle : de l'extermination à la repentance. R. Laffont. ISBN 978-2221092545. 
  69. ^ Kurz, Robert (2009). Schwarzbuch Kapitalismus: ein Abgesang auf die Marktwirtschaft. Eichborn. ISBN 978-3821873169. 
  70. ^ а б „Renaud Escande (dir.), Le Livre Noir de la Révolution française, 2008” [Renaud Escande (ed.), The Black Book of the French Revolution, 2008]. Institut d'Histoire de la Révolution française. фебруар 2008. Архивирано из оригинала 25. 2. 2008. г. Приступљено 10. 8. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црна_књига_комунизма&oldid=31124825”