Црни талас

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Црни талас је назив за појаву на југословенској културној и политичкој сцени у периоду шездесетих и раних седамдесетих година 20. века (од око 1958. до 1973).[1] Везује се за остварења појединих режисера, сценариста и књижевника тог доба, који су од стране власти окарактерисани као критичари званичног ко­му­ни­стич­ког по­рет­ка и друштва.[2] Представници власти су ова остварења назвали црним таласом.[3] У црни талас на филму углавном спадају остварења Новог југословенског филма (1961-1972) која су од стране власти проглашена неподобним.[3]

Обележја[уреди]

„Табу теме које је пантентирао Брозов систем по угледу на комунистичку сабраћу о којима се ништа релативистички није смело рећи, биле су, пре свега сам вођа, а потом револуција, самоуправљање, братство и јединство, секс, војска“.[3]

Остварења црног таласа су најчешће критика социјалистичког друштва, идеологије, односно тадашњих власти и њиховог приказа у јавности. Као покрет, црни талас је представљао супротност представницима званичног социјалистичког културног естетизма који су стварност осликавали кроз приказе општег напретка и благостања југословенског социјалистичког друштва.[4] Супротно идеолошком приказу југословенске стварности, црни талас се бави темама из свакодневног живота обичног малог човека.[5][6] Једна од главних карактеристика црног таласа је реализам, односно приказ стварности живота онаквим какав јесте, насупрот претерано улепшаној, пропагандој и идеолошкој стварности.[7]

Историја[уреди]

Шездесетих година су у европској кинематографији постојали слични покрети попут француског „новог таласа“, енглеског и немачког „младог филма“, те румунског „новог филма“.[8] Прва југословенска цензорска комисија је основана 1945. године.[3] Године 1968. су одржане Студентске демонстрације.[6]

Комисија Председништва Савеза комуниста Југославије је 27. октобра 1969. одржала сједницу на којој је разматран материјал Радне групе за филм „Стање и проблеми у југословенској кинематографији“, а на којој је донесен закључак да поједини југословенски филмови и други видови умјетности, имају тенденцију деградације револуције и њених тековина.[9]

У Новом Саду је 5. јула 1971. одржана велика јавна дискусија о филму Мистерије организма, на којој је критикован приказ Стаљина у овом филму, као и бојазан да би и Јосип Броз могао да буде предмет критичког приказа.[6] Године 1973. долази до забране црног таласа и до настанка такозваног „црвеног таласа“.[10] У филмове црвеног таласа који су били потпуна супротност филмовима црног таласа, спадају: Битка на Неретви (1969), Валтер брани Сарајево (1971), Сутјеска (1973), Ужичка република (1974), Партизани (1974), Доктор Младен (1975), Црвена земља (1975), Партизанска ескадрила (1979), Велики транспорт (1983) и други.[10]

Представници[уреди]

Најзначајнији представници црног таласа кроз филмска остварења су режисери: Александар Петровић, Живојин Павловић, Ђорђе Кадијевић, Душан Макавејев, Мића Поповић, Желимир Жилник, Лазар Стојановић, Љубиша Козомара, Гордан Михић, Војислав Кокан Ракоњац, Јован Јовановић и други.[11][2][3]

Значајнији представници црног таласа у књижевности су: Драгослав Михаиловић, Слободан Антонић, Антоније Исаковић, Слободан Селенић, Добрица Ћосић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић, Богдан Тирнанић и други.[4]

Остварења[уреди]

Филм[уреди]

Значајнија остварења у области филма су:

Књижевност[уреди]

Цензуре и забране[уреди]

У Југославији је од 1945. до краја 1973. произведен 431 филм, од којих је између 30 и 40 насталих у периоду између 1963. до 1973. стављено у „бункер“ или нису „одобрени за јавно приказивање“.[3]

  • У планинама Југославије (1946)
  • Велики митинг (1951)
  • Српски порно-филм (око 1953)
  • Шолаја (филм) (Војислав Нановић, 1955)
  • Парада (филм из 1962) (Душан Макавејев, 1962) је забрањен, након чега су из њега избачена два кадра.[3]
  • Град (филм) (Кокан Ракоњац, Марко Бабац и Живојин Павловић, 1963) је одлуком суда у Сарајеву забрањен, при чему је наређено да се сви примјерци филма униште.[3] Филм је одлуком суда у Сарајеву ослобођен тек 1990.[3]
  • Повратак (Живојин Павловић, 1966) је 1968. одобрен за јавно приказивање, након што је проширен додатним сценама.[3]
  • Невиност без заштите (Душан Макавејев, 1968) је имао проблеме са цензорима јер је главни глумац личио на Јосипа Броза.[3]
  • Свети песак (Мирослав Мика Антић, 1968) је забрањен.[3]
  • Рани радови (Желимир Жилник, 1969) је од стране цензуре одобрен за јавно приказивање 8. марта 1969, а под оптужбом „узнемиравања југословенске јавности“ био на судском процесу који је почео 23. јуна 1969.[6] Филм је првобитно забрањен а тек 1982. одобрен за јавно приказивање.[3]
  • Пластични Исус (Ла­за­р Сто­ја­но­ви­ћ, 1971) је запљењен и бункерисан 1972, забрањен 1973, а режисер Ла­за­р Сто­ја­но­ви­ћ је ухапшен 6. новембра 1972. и 1973. осуђен на три године затвора.[3][6] Након афере Пластични Исус, режисер Александар Саша Петровић је избачен са Факултета драмских уметности у Београду, а убрзо по томе се преселио у Париз.[3]
  • Мистерије организма (Душан Макавејев, 1971) је 1971. од стране цензуре одобрен за јавно приказивање, а Републичка комисија за преглед фимова СР Србије је 10. маја 1971. издала „Решење о давању одобрења за јавно приказивање филма“ бр. 03-642-45.[6] Међутим, Јавно тужилаштво СР Србије је 19. јула 1971. послало допис Републичкој комисији за преглед филмова, којим је јавни тужилац, на основу члана 15. Закона о јавном тужилаштву, обуставио извршење Решења од 10. маја 1971, чиме је поништено раније одобрење за јавно приказивање филма.[6] Филм је у Југославији први пут јавно приказан 1986, када је са њега скинута забрана из 1971.[6]

Референце[уреди]

  1. ^ „Завршетак „Вивисектфеста“: Црни талас домаће кинематографије”. РТВ. 4. 12. 2008. Приступљено 29. 2. 2012. 
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 Црни талас“ као израз бунта”. Правда. 18. 3. 2011. Архивирано из оригинала на датум 24. 05. 2012. Приступљено 29. 2. 2012. 
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 3,14 3,15 3,16 3,17 3,18 3,19 3,20 3,21 3,22 3,23 3,24 3,25 3,26 3,27 3,28 3,29 3,30 Забрањени без забране, Милан Никодијевић и Динко Туцаковић, Art & Popcorn (2007)
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 „Југословенски критички филм - обрачун са црним таласом”. Б92. 8. 9. 2007. Приступљено 29. 2. 2012. 
  5. ^ „Заседа Живојина Павловића – „црни талас“ у југословенском филму”. Пулс. Архивирано из оригинала на датум 28. 12. 2011. Приступљено 29. 2. 2012. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 „Сезона лова на „црне вештице“, Ранко Мунитић”. Пулс. Архивирано из оригинала на датум 26. 12. 2010. Приступљено 3. 3. 2012. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 7,8 7,9 „Александар Дунђерин: На ивици европске депоније”. Видовдан. 29. 2. 2012. Приступљено 29. 2. 2012. 
  8. ^ „Европски сензибилитет српског филма”. Политика. 1. 3. 2008. Приступљено 29. 2. 2012. 
  9. ^ „Југословенски филм”. Пулс. Приступљено 4. 3. 2012. 
  10. 10,0 10,1 „Београдска документарна школа и млади филм”. Пулс. Приступљено 4. 3. 2012. 
  11. ^ „Грег ДеКјур: Југословенски црни талас”. Политика. 18. 5. 2011. Приступљено 29. 2. 2012. 
  12. ^ „Филмски циклус „Црни талас српског филма“ у Кинотеци Македоније”. Спона: Културно-информативни центар Срба. Приступљено 29. 2. 2012. 

Литература[уреди]

  • Црни талас, Богдан Тирнанић, Филмски центар Србије, Београд. 2008. ISBN 978-86-7227-056-3.
  • Адио, југо-филм!, Ранко Мунитић, Центар филм, Београд (2005)


Спољашње везе[уреди]