Четинари

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Црногорица)

Четинари
Временски распон: карбон — данас
четине молике
Цветови четинара: микро (мушке) и макро (женске) стробиле дуглазије.
Научна класификација e
Царство: Plantae
Дивизија: Pinophyta
Класа: Pinopsida
Редови

† Cordaitales
Pinales
† Vojnovskyales
† Voltziales

Највећа четинарска шишарица, шишарица бора (Pinus lambertiana) у поређењу са шишарицом белог бора.

Четинари су група голосеменица која обухвата 631 савремену врсту[1]. Име су добили по игличастим асимилационим органима - четинама, а које карактерише већину врста. Асимилациони органи неких четинара могу да буду кратки, као код тисе (око 1,5 cm) или дугачки и до 20–45 cm, као код дугоигличавог америчког бора (Pinus palustris). Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо четина имају асимилационе органе у облику љуспи. Четинари расту углавном као шумско дрвеће, мада се неки јављају и у форми ниског растиња (жбуње). Углавном расту на Северној Хемисфери у субарктичкој зони и заузимају огромна пространства Скандинавије, Русије и Канаде — тајге.

Цвет четинара је увек једнополан: мушки груписан у шишаричасте цвасти (микростробиле), а женски у шишаричасте цвасти (макростробиле) или је појединачни (тиса, тореја, цефалотаксус). У мушким шишаркама образују се поленова зрна. Она су код четинара прилагођена опрашивању помоћу ветра или животиња. У женским шишаркама формирају се семени замеци који су голи, а по оплођењу дају семе у шишарици или појединачно. Појединачно семе најчешће је у меснатом омотачу - арилусу. Четинари могу да буду једнодоми (обе врсте цветова на истој индивидуи) и дводоми (мушки цветови на мушким индивидуама, женски на женским). За оплођење четинара није неопходна вода. Шишарице четинара могу да буду различитог облика (купастог, ваљкастог, лоптастог), димензија (мање од 1 cm (Chamaecyparis pisifera) до 30 - 60 cm (Pinus lambertiana) и конзистенције (одрвењене, кожасте, меснате – бобичасте).

Разноврсност четинара[уреди | уреди извор]

У четинаре спадају познате биљке као што су борови, јеле, смрче, кедрови, клеке, чемпреси... Ендемити Балканског полуострва су борови молика и муника, као и врста смрче панчићева оморика.

Ред четинара (Pinales)[уреди | уреди извор]

Четинари су група голосеменица, припадају класи четинара и обухватају 631 врсту. На попречном пресеку четинара јасно се разликују дрво и кора. Дрво је испуњено смолом. Листови су мали, игличастог облика и имају посебан назив четине. Цео ред четинара је добио име по четинама.

По грађи се деле на:

  • ниске,
  • средње,
  • високе,
  • полегле и
  • лоптасте.

У ред четинара убраја се највећи број голосеменица: бор, јела, клека, смрча, ариш, панчићева оморика...

Бор[уреди | уреди извор]

Бор је голосеменица, припада реду четинара. Распрострањен је у шумским подручјима умереног појаса, углавном на северној полулопти.

Борови у Србији[уреди | уреди извор]

У шумама Србије расте пет аутохтоних врсте борова:

Бор на Тари

Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.

Друге интересантне врсте борова[уреди | уреди извор]
Шишарке различитих врста борова: алепски бор, планински бор и пињол.

Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина:

  • Хималајски бор - лат. Pinus wallichiana, врста изузетне лепоте, честа на зеленим површинама,
  • Вајмутов бор, боровац - лат. Pinus strobus, прилагодљива врста, значајна за пошумљавање голети,
  • Пињол, пинија - лат. Pinus pinea, врста која осим изузетне лепоте има и јестиво семе,
  • Алепски бор - лат. Pinus halepensis, приморска врста изузетне лепоте и
  • лат. Pinus longaeva, врста борова која се убраја у најдуговечније живе организме на планети.

Панчићева оморика[уреди | уреди извор]

Панчићева оморика (Picea omorika) је ендемит подручја Подриња, западне Србије и источне Босне (околина Вишеграда). Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине и Растишта.

Панчићеве оморике на Тари

Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо четинарско дрво.

Панчићева оморика има сродне врсте у источној Азији и на северу Европе и Азије, из чега следи да је оморика реликт из терцијара. Прародитељи оморике били су некада широко распрострањени у Европи и Азији. Ово су потврдили и фосилни остаци врсте која је веома слична данашњој оморици, те је названа Picea omorikoides. Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову четинарску врсту.

Јела[уреди | уреди извор]

Јела (лат. Abies, по латинском називу беле јеле.[2]) је род зимзеленог четинарског дрвећа из фамилије борова (Pinaceae). Обухвата 51 врсту[3] распрострањених у планинама северне хемисфере[4] Род јела се дели у 10 секција, од којих су само две присутне у Европи — Abies и Piceaster.

Врсте јела (по секцијама)[уреди | уреди извор]

Abies Sect. Abies[уреди | уреди извор]
Abies Sect. Amabilis[уреди | уреди извор]
Abies Sect. Balsamea[уреди | уреди извор]
Abies Sect. Bracteata[уреди | уреди извор]
Abies Sect. Grandis[уреди | уреди извор]
Abies Sect. Momi[уреди | уреди извор]
Abies Sect. Nobilis[уреди | уреди извор]
Abies Sect. Oiamel[уреди | уреди извор]
Abies Sect. Piceaster[уреди | уреди извор]
Abies Sect. Pseudopicea[уреди | уреди извор]
Четинарска шума на планини Тари

Употреба четинара[уреди | уреди извор]

Већина четинара се због свог квалитета користи у индустрији. У грађевинској техници од четинара се највише употребљавају бор, смрча, јела и ариш. Примена ових врста је разноврсна: у мостоградњи, за израду стубова, железничких прагова, у зградарству, столарству, за израду скела, међуспратних и кровних конструкција и бродских подова. Поред индустрије, четинари се користе за украшавање вртова, травњака, дворишта... За живе ограде најчешће се користи туја. Такође, четинари се користе и у прехрамбеној индустрији (чајеви, мед...)[5]

Ред тисе (Taxales)[уреди | уреди извор]

Биљке из реда тисе најчешће су дрвенасте или жбунасте. Листови су игличасти, ситни и прости, спирално распоређени. Семени замеци су појединачни, смештени испод листа и обавијени су сочним ткивом. Најпознатији представници реда тисе су европска тиса (Taxus baccata) и клека.

Европска тиса[уреди | уреди извор]

Европска тиса (лат. Taxus baccata) је дрвенаста зимзелена врста четинара из реда тиса̂ (Taxales). Распрострањена је у западној, средњој и јужној Европи, северозападној Африци и југозападној Азији до северног Ирана.

Стабло тисе
Семе тисе

Употреба тисе[уреди | уреди извор]

Тисово дрво је тврдо, чврсто и еластично. Тешко се цепа, али се површина веома добро обрађује. Најчешће се користи у уметничком столарству и резбарске радове, за стубове, израду дрвених судова и прибора за јело. Некада се њено дрво употребљавало у бродоградњи и за израду славина на бурадима. Сматра се да су масовна сеча и употреба тисе, као и народна веровања у њену заштитничку моћ, готово допринели њеном истребљењу. Тиса је данас законом заштићена врста.

Народно веровање каже да тиса штити од злих духова, па је у крајевима где је расла, народ њено дрво ушивао у одећу или носио окачену о врат у облику крстића. Од тисиног дрвета правили су се употребни (кашике и штапови), и украсни (огрлице) предмети. Магична моћ тисе објашњавала се са њеном дуговечношћу.[6]

  • Црни бор
    Црни бор
  • Бели бор
    Бели бор
  • Европска јела
    Европска јела
  • Смрча
    Смрча
  • Либански кедар
    Либански кедар
  • Клека
    Клека
  • Медитерански чемпрес
    Медитерански чемпрес

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Годишња чек-листа четинара 2007 Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јануар 2009), Catalogue of Life
  2. ^ Weber W.A. Colorado Flora: Western Slope. Niwot, Colorado: University Press.
  3. ^ Earle C.J. Abies Архивирано на сајту Wayback Machine (15. децембар 2010). Verz. 6. августа 2008. Pristupljeno: 17. маја 2009.
  4. ^ Tatić B., Blečić V. 1988. Sistematika i filogenija viših biljaka. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd. 1987. ISBN 978-86-17-00545-8. стр. 193.
  5. ^ „Drvo-lepota prirodnog. Zaštita drveta na prirodan način”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2017. г. Приступљено 06. 05. 2017. 
  6. ^ „Календар биљака”. Архивирано из оригинала 21. 12. 2013. г. Приступљено 06. 05. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ранђеловић, В.: Биологија, Београд, 2015.
  • Енциклопедија Британика Ф-Ш, Политика, 2005.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Четинари на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Четинари&oldid=27555377”