Црногорска капа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Црногорска капа
Богато украшене капе са четири оцила краља Николе и краљице Милене
Црногорска капа са монограмом краља Николе

Црногорска капа је традиционална капа, дио црногорске народне ношње, коју носе Црногорци и црногорски Срби.

Милорад Медаковић у књизи Живот и обичаји Црногораца (1860.. стр. 174.) наводи податак да су хаљине истога кроја као у старија времена, а да су капе измењене. Раније су носили кожне капе, а тада мале, плитке, црно-црвене капице.

Капа је у облику равног цилиндра, горња површина је тамно црвене боје и зове се тепелак, а окружена је црним рубом који се зове деревија. Један део тепелака је окружен са пет златних нити, у чијем центру су се налазили везени иницијали власника капе или владара („Д.I.”, „Н.I.”), крст и четири оцила који се углавном интерпретира као четири слова „С”, што је народно, али не и хералдичко објашњење, али постоје и друге верзије као она са звездом шестокраком и звездом петокраком која се носила за време комунизма. Облик капе је остао непромењен, али је вез по потреби мењан.

Капа се први пут јавља у доба Петра I. На првој капи вез је био око капе (на деравији) и носиле су је кулукџије (чланови Кулука). Перјаници су на капе стављали почетна слова своје нахије. Мимо златног веза, Црногорци су на капе стављали грбове ради ознаке друштвене припадности. Сенатори, капетани и перјаници су носили различите грбове и у случају њихове деградације морали су их скинути с капе. Црногорски официри су носили народну ношњу и грбове на капама све до увођења војничке униформе 1910. године.

Црногорска капа је слична личкој и херцеговачкој капи, као и капи која је традиционално ношена у Рисну. Коначни дизајн, онај који се користи данас, по легенди, направио је познати црногорски владар и писац Петар II Петровић Његош, који је изразио симболизам боја, нпр. црвена боја тепелака симболизује крв људи који су погинули 1389. на Косову, црни руб представља короту тј. жал за њима, а пет златних нити симболизује вјекове које су Срби провели под турском влашћу.

Иван Јастребов (пишући о области Мат) записао да је село Љура било познато по производњи црног ваљаног сукна за арнаутски ђурдин — познату арнаутску џоку с кратким рукавима и са додатком за покривање главе. Кажу да је Арнаути носе у знак жалости за Скендербегом. То мишљење је код Арнаута распрострањено исто као код Црногораца мишљење да они њихове капице (фесове) са црним ободом носе у знак туге и жалости због пропасти царства на Косову пољу. Он сматра да је такво тумачење производ маште патриота, који су од Европљана усвојили манир да ожалошћеност испоље црнином на капи. Црногорцима није на ум падало испољавати жалост за падом српског царства везивањем црне мараме око феса. Код Арнаута, Црногораца и Старосрбијанаца се жалост испољавала небријањем браде дуже време. Црни повез на фесу код Црногораца се појавио чисто као мода. Пошто су Црногорци пре сто година (од када је Јастребов то писао) престали носити своје беле капице од ваљане вуне, и позајмили начин облачења од хришћана у Турској, који су у групама бежали у планине, и сами Црногорци нису били ништа друго до раја побегла из села и градова, тиме су и фесови ушли у моду у истом облику у коме су се носили и још се носе у доба Јастребова, од раје у Турској. Турци су раји забрањивали носити црвену боју, хришћани су око феса везивали црну мараму исто као и Турци (муслимани) зелену тканину. Са овим фесовима раја је обично бежала у Црну Гору. Тамо је мало-помало ушао у моду обичај да се опшива црном свиленом тканином, захваљујући европским кројачима. Арнаути су по примеру Црногораца наставили исту праксу само што је жалост била, не за Косовом, него Скендербегом. Арнаути су са израдом џоке почели не тако давно од доба Јастребова, како су га уверавали сами Љурани.[1]

Кроз историју, црногорска капа је имала неколико различитих назива. Међу њима су и ваљана, бијела, кариклија, завратка. Данас се једноставно зове црногорска капа.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 464., 465. Београд: Службени гласник. 

Литература[уреди]