Чарлс Томсон Рис Вилсон

(преусмерено са Чарлс Вилсон)
Чарлс Томсон Рис Вилсон
CH FRS
CTR Wilson.jpg
Вилсон 1927. године
Рођење(1869-02-14)14. фебруар 1869.
Гленскор, Уједињено Краљевство
Смрт15. новембар 1959.(1959-11-15) (90 год.)
Карлопс, Уједињено Краљевство
Пољефизика
НаградеНобелова награда за физику (1927)

Чарлс Томсон Рис Вилсон CH, FRS[1] (енгл. Charles Thomson Rees Wilson, 14. фебруар 186915. новембар 1959) био је шкотски физичар и метеоролог који је добио Нобелову награду за физику 1927. године "за откриће методе која чини видљивим путање наелетрисаних честица кондензовањем паре".[2][3]

Изабран је за члана Краљевског друштва 1900. године.[4]

Образовање и рани живот[уреди | уреди извор]

Вилсон је рођен у жупи Гленкорс, Мидлотијан, од мајке Ени Кларк Харпер и оца Џона Вилсона, узгајивача оваца. Након што му је отац умро 1873. године, преселио се са породицом у Манчестер. Уз финансијску подршку свог полубрата студирао је биологију на Овенс колеџу, сада Универзитету у Манчестеру, са намером да постане лекар. Године 1887, дипломирао је на Високој школи. Добио је стипендију за похађање колеџа Сидни Сасекс у Кембриџу, где се заинтересовао за физику и хемију. Године 1892, добио је одликовање 1. класе у оба дела Природословног трипоса.[5][6][7]

Каријера[уреди | уреди извор]

Он се посебно интересовао за метеорологију, и 1893. је почео да проучава облаке и њихова својства. Почевши од 1894. године, неко време је радио у опсерваторији на Бен Невису,[8] где је вршио запажања формирања облака. Посебно га је фасцинирала појава глорија.[9] Затим је покушао да репродукује овај ефекат у мањем обиму у Лабораторији Кевендиш у Кембриџу, ширећи влажан ваздух унутар затвореног контејнера. Касније је експериментисао са стварањем трагова облака у својој комори кондензацијом на јоне настале радиоактивношћу. Неколико његових комора за облаке је сачувано.[10]

Вилсон је постао члан колеџа Сидни Сасекс, и универзитетски предавач и демонстратор 1900. године.[3] Део студената га је сматрао лошим предавачем, због израженог муцања.[11]

Доприноси[уреди | уреди извор]

Проналазак коморе за облаке био је превасходно Вилсоново препознатљиво достигнуће, које му је донело Нобелову награду за физику 1927. године.[7] Лабораторија Кевендиш га је похвалила за стварање „нове и упечатљиве методе истраживања својстава јонизованих гасова“.[12] Облачна комора је омогућила огромне експерименталне напредке у проучавању субатомских честица и области физике честица уопште. Неки су приписали Вилсону заслуге што је уопште омогућио проучавање честица.[9]

Спомен плоча на Бен Невису о тамошњој опсерваторији и Ч.Т.Р. Вилсонова облачна комора

Вилсон је објавио бројне радове о метеорологији и физици, на теме које су обухватале рендгенске зраке,[13] јонизацију,[14] формирање грмљавинских облака,[15] и друге метеоролошке појаве.[9] Вилсон је можда такође посматрао црвене вилењаке 1924. године, 65 година пре њиховог званичног открића.[16] Временске прилике су биле фокус Вилсоновог рада током његове каријере, од његових раних запажања на Бен Невису до његовог завршног рада, о грмљавинским облацима.[17][15]

Метод[уреди | уреди извор]

Ретроспективно, Вилсонов експериментални метод је придобио одређену пажњу научника.

У периоду научног истраживања које је карактерисала подела између „аналитичких” и „морфолошких” научника, Вилсонов метод истраживања представљао је хибрид. Док су неки научници веровали да феномене треба посматрати у чистој природи, други су предложили лабораторијски контролисане експерименте као главни метод за истраживање. Вилсон је користио комбинацију метода у својим експериментима и истраживањима.[18] Вилсонов рад „учинио је видљивим ствари чија су својства раније била закључена само индиректно“.[9]

Назван је „скоро последњим од великих индивидуалних експериментатора у физици“.[11] On je користио своју облачну комору на различите начине да демонстрира оперативне принципе ствари као што су субатомске честице и рендгенски зраци.[13][14] Али његово примарно интересовање, и тема већине његових радова, била је метеорологија.[18]

Награде, признања и заоставштина[уреди | уреди извор]

Вилсон је изабран за колегу Краљевског друштва (FRS) 1900. године.[1]

Оригинална комора за облаке Ч.Т.Р. Вилсона
Вилсонова комора за облаке у AEC-овој Националној лабораторији у Брукхејвену

За проналазак облачне коморе добио је Нобелову награду за физику 1927. године.[9][7] Ову награду је поделио са америчким физичарем Артуром Комтоном, награђеним за свој рад на корпускуларној природи зрачења.[17] Упркос Вилсоновом великом доприносу физици честица, он је остао заинтересован за атмосферску физику, посебно атмосферски електрицитет, током целе своје каријере..[19][20] На пример, његов последњи истраживачки рад, објављен 1956. када је био у својим касним осамдесетим (у то време био је најстарији FRS који је објавио рад у часописима Краљевског друштва), био је о атмосферском електрицитету.[15]

Кратер Вилсон на Месецу је назван по њему, Александру Вилсону и Ралфу Елмеру Вилсону.[21] Формације Вилсоновог кондензационог облака које настају након великих експлозија, као што су нуклеарне детонације, добиле су име по њему.[22] У његову част именовано је Вилсоново друштво, научно друштво колеџа Сидни Сасекс у Кембриџу,[23] као и ЧТР Вилсонов институт за атмосферски електрицитет,[24] посебна интересна група за атмосферски електрицитет Краљевског метеоролошког друштва.[25]

Архиву Ч.Т.Р.Вилсона одржава Архив Универзитета у Глазгову.[26]

Године 2012, Краљевско друштво Единбурга одржало је састанак у част Вилсона, „великог шкотског физичара“.[20]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Године 1908, Вилсон се оженио са Џеси Фрејзер, ћерком свештеника из Глазгова. Пар је имао четворо деце. Породица га је познавала као стрпљивог и радозналог. Он је волео шетње по брдима у близини његове куће.[16] Чарлс је умро у својој кући у Карлопсу 15. новембра 1959. године, окружен породицом.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Blackett, P. M. S. (1960). „Charles Thomson Rees Wilson 1869–1959”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 6: 269—295. S2CID 73384198. doi:10.1098/rsbm.1960.0037. 
  2. ^ 1920-1992., Asimov, Isaac (1982). Asimov's biographical encyclopedia of science and technology : the lives and achievements of 1510 great scientists from ancient times to the present chronologically arranged (2. rev. изд.). Garden City, N.Y.: Doubleday. ISBN 978-0-385-17771-9. OCLC 7812956. 
  3. ^ а б Charles Thomson Rees Wilson's biography
  4. ^ Blackett, Patrick Maynard Stuart (1960). „Charles Thomson Rees Wilson, 1869-1959”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society (на језику: енглески). 6: 269—295. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1960.0037. 
  5. ^ а б Longair, Malcolm S. (2006). „Wilson, Charles Thomson Rees (1869–1959)”. Oxford Dictionary of National Biography (Online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/36950.  (Subscription or UK public library membership required.)
  6. ^ „Wilson, Charles Thomson Rees (WL888CT)”. A Cambridge Alumni Database. University of Cambridge. 
  7. ^ а б в „C.T.R. Wilson - Biographical”. Nobelprize.org. Nobel Media AB. Приступљено 28. 1. 2017. 
  8. ^ Williams, Earle R. (1. 8. 2010). „Origin and context of C. T. R. Wilson's ideas on electron runaway in thunderclouds”. Journal of Geophysical Research: Space Physics (на језику: енглески). 115 (A8): A00E50. Bibcode:2010JGRA..115.0E50W. ISSN 2156-2202. doi:10.1029/2009JA014581. 
  9. ^ а б в г д Brocklehurst, Steven (7. 12. 2012). „Charles Thomson Rees Wilson: The man who made clouds”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2017. 
  10. ^ Phillipson, Tacye (децембар 2016). „Surviving Apparatus Showing the Early Development of the Cloud Chamber”. Bulletin of the Scientific Instrument Society. 
  11. ^ а б Halliday, E.C. (1970). „Some Memories of Prof. C.T.R. Wilson, English Pioneer in work on Thunderstorms and Lightning”. Bulletin of the American Meteorological Society. 51 (12): 1133—1135. Bibcode:1970BAMS...51.1133H. doi:10.1175/1520-0477(1970)051<1133:smopct>2.0.co;2Слободан приступ. 
  12. ^ A history of the Cavendish laboratory 1871–1910.With 3 portraits in a collotype and 8 other illustrations. London. 1910. hdl:2027/coo1.ark:/13960/t0ns19f2h. 
  13. ^ а б Wilson, C. T. R. (1. 8. 1923). „Investigations on X-Rays and $ \beta $-Rays by the Cloud Method. Part I. X-Rays”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (на језику: енглески). 104 (724): 1—24. Bibcode:1923RSPSA.104....1W. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1923.0090Слободан приступ. 
  14. ^ а б Wilson, C. T. R. (9. 6. 1911). „On a Method of Making Visible the Paths of Ionising Particles through a Gas”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (на језику: енглески). 85 (578): 285—288. Bibcode:1911RSPSA..85..285W. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1911.0041Слободан приступ. 
  15. ^ а б в Wilson, C. T. R. (2. 8. 1956). „A Theory of Thundercloud Electricity”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (на језику: енглески). 236 (1206): 297—317. Bibcode:1956RSPSA.236..297W. ISSN 1364-5021. S2CID 98637297. doi:10.1098/rspa.1956.0137. 
  16. ^ а б Bowler, Sue (7. 12. 2012). „C T R Wilson, a Great Scottish Physicist: His Life, Work and Legacy” (PDF). 
  17. ^ а б „C. T. R. Wilson”. Physics Today (на језику: енглески). 2017. doi:10.1063/pt.5.031417. 
  18. ^ а б Gooding, David; Pinch, Trevor; Schaffer, Simon (18. 5. 1989). The Uses of Experiment: Studies in the Natural Sciences (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 9780521337687. 
  19. ^ Harrison, Giles (1. 10. 2011). „The cloud chamber and CTR Wilson's legacy to atmospheric science” (PDF). Weather (на језику: енглески). 66 (10): 276—279. Bibcode:2011Wthr...66..276H. ISSN 1477-8696. doi:10.1002/wea.830. 
  20. ^ а б Aplin, Karen L. (1. 4. 2013). „CTR Wilson – Honouring a Great Scottish Physicist”. Weather (на језику: енглески). 68 (4): 96. Bibcode:2013Wthr...68...96A. ISSN 1477-8696. doi:10.1002/wea.2095Слободан приступ. 
  21. ^ „Planetary Names: Crater, craters: Wilson on Moon”. planetarynames.wr.usgs.gov (на језику: енглески). Приступљено 28. 1. 2017. 
  22. ^ Glasstone, Samuel; Dolan, Philip J., ур. (1977). The effects of nuclear weapons (3rd изд.). Washington: U.S. Department of Defense. стр. 45. hdl:2027/uc1.31822004829784. 
  23. ^ „About | Wilson Society”. www.srcf.ucam.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 1. 2017. 
  24. ^ CTR Wilson Institute for Atmospheric Electricity
  25. ^ Royal Meteorological Society
  26. ^ „Papers of Charles Thomson Rees Wilson, 1869–1959, Nobel Prize winner and Professor of Natural Philosophy, University of Cambridge – Archives Hub”. Приступљено 28. 1. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]