Чарлс Дарвин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Чарлс Дарвин
Charles Darwin 01.jpg
Чарлс Дарвин 1869.
Датум рођења (1809-02-12)12. фебруар 1809.
Место рођења Шрузбери
Уједињено Краљевство
Датум смрти 19. април 1882.(1882-04-19) (73 год.)
Место смрти Даун
Уједињено Краљевство
Школа Христов колеџ, University of Edinburgh Medical School, Shrewsbury School, Универзитет у Единбургу

Чарлс Роберт Дарвин (енгл. Charles Darwin; Шрузбери, 12. фебруар 1809Даун, 19. април 1882) је био британски биолог, природњак и геолог[1], који је поставио темеље модерне теорије еволуције по којој се сви животни облици развијају путем природне селекције.[2][3] Он је утврдио да су све животне врсте произашле током времена из заједничког претка,[2] и у заједничкој публикацији са Алфред Расел Воласом увео је своју научну теорију да тај образац гранања еволуције произашао из процеса који је он називао природном селекцијом, у коме је борба за опстанак имала сличан ефекат са вештачкој селкцији која се примењује при селективном узгоју.[3]

Дарвин је објавио своју теорију еволуције са уверљивом евиденцијом у својој књизи О пореклу врста из 1859. године, превазилазећи научно одбијање ранијих концепта трансмутације врста.[4][5] До 1870-тих, научна заједница и знатан део јавног мњења су прихватили еволуцију као чињеницу. Међутим, многи су фаворизовали алтернативна објашњења и тек је након појаве модерне еволуционе синтезе у периоду од 1930-тих до 1950-тих остварен је шири концензус у коме је природна селекција основни механихзам еволуције.[6][7] У модификованом облику, Дарвиново научно откриће је уједињавајућа теорија наука о животу, која објашњава разноврсност живота.[8][9]

Дарвинов рани интерест у природу довео је до његовог занемаривања медицинског образовања на универзитету у Единбургу; уместо чега се ангажовао у истраживању морских бескичмењака. Студије на универзитету у Кембриџу (Христов колеџ) оснажиле су његову страст за природним наукама.[10][11] Његово петогодишње путовање на ХМС Биглу успоставило га је као еминентног геолога чије обзервације и теорије су подржавале Чарлс Лајелове униформистичке идеје, а објављивањем журнала путовања је стекао славу популарног аутора.[12]

Заинтригиран географиском дистрибуцијом дивљих животиња и фосила које је сакупио током путовања, Дарвин је почео са детаљним испитивањима и 1838. године је произвео теорију природне селекције.[13] Мада је он дискутовао своје идеје са неколико природњака, његова екстензива истраживања су захтевала време и његов геолошки рад је добијао приоритет.[14] Он је писао своју теорију 1858. године кад је од Алфреда Русела Воласа добио есеј којим је описана иста идеја, што је подстакло непосредну заједничку публикацију њихових теорија.[15] Дарвинов рад је успоставио еволуционарно наслеђивање са модификацијом као доминантно научно објашњење диверсификације у природи.[6] Године 1871 је он изучавао људску еволуцију и полни одабир у раду The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, чему је следио рад The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Његова истраживања биљки су објављена у серији књига, и у његовој финалној књизи, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), у којој је изучавао глисте и њихов утицај на земљиште.[16][17]

Дарвин се сматра једним од најутицајних личности у људској историји,[18] и одата му је почаст сахрањивањем у Вестминстерској опатији.[19]

Биографија[уреди]

Дарвин је рођен у месту Шрузбери, у грофовији Шропшир, 12. фебруара 1809. године као пето дете добростојеће енглеске породице. Његов прадеда са мајчине стране је био успешни трговац порцеланском и лончарском робом Џосаја Веџвуд, а прадеда с очеве стране био је познати психолог и научник из 18. века Еразмус Дарвин.[20]

Three quarter length portrait of seated boy smiling and looking at the viewer. He has straight mid-brown hair, and wears dark clothes with a large frilly white collar. In his lap he holds a pot of flowering plants
Слика седмогодишњег Чарлса Дарвина у 1816. години

Године 1825, након завршетка школовања у елитној школи у родном Шрузберију,[21] млади Дарвин је уписао медицину на универзитету у Единбургу.[22] Године 1827. избачен је са студија медицине и уписао се на универзитет у Кембриџу са намером да постане свештеник англиканске цркве. Тамо је срео геолога Адама Сеџвика и природњака Џона Хенслоуа. Хенслоу не само да је помогао Дарвину у стицању самопоуздања него је свог ученика подучио како да буде пажљив и савестан посматрач природних појава и сакупљач примерака живог света.[23]

Након завршених студија у Кембриџу 1831. Дарвин се у својој двадесет и другој години, на Хенслоуов наговор, укрцао на истраживачки брод „Бигл“, придруживши се тако екипи природњака на научном путовању по свету. Дарвин је на том путовању добио прилику да посматра геолошке формације које су пронађене на различитим континентима и острвима као и велик број фосила и живих организама. У својим геолошким посматрањима Дарвин је био највише задивљен последицама деловања природних сила на Земљину површину. У то доба већина геолога заступала је теорију да су поједине врсте животињског и биљног света настајале независно једна од друге, те да је свака прошла креација уништена изненадном катастрофом, као што је нпр. земљотрес или пуцање и увијање Земљине коре. Према тој теорији последња катастрофа била је она повезана са Нојевом барком која је избрисала све животне облике осим оних који су се укрцали у барку. Остали примерци животних облика постали су фосили. Према том гледишту, врсте, настале независно једна од друге, нису мутирале тако да су заувек остајале на истом степену развоја.

Бигл, слика Овена Стенлија из 1841.

Катастрофичну тезу (али не и теорију о немутацији врста) изменио је енглески геолог сер Чарлс Лајел у својој књизи у два свеска „Принципи геологије“ (енгл. Principles of Geology) (1830 — 1833). Лајел је утврдио да Земљина површина пролази кроз сталне промене што је резултат деловања природних сила кроз дужи временски период. Док је боравио на „Биглу“ Дарвин је закључио да многа Лајелова запажања одговарају ономе што је сам уочио. Такође је приметио да неки његови налази нису у складу с Лајеловим хипотезама. Тако је, на пример, запазио да на острву Галапагос постоје јединствене врста корњача, америчког дрозда и зеба које су, упркос томе што су блиско повезане са корњачама, дроздовима и зебама са европског континента, различите у структури и прехрамбеним навикама. Та опажања натерала су Дарвина да постави питање да ли је могуће да постоје везе између различитих али сличних врста.

Након што се 1836. вратио у Енглеску, своје идеје о променљивости врста објавио је у делу „Белешке о трансмутацији врста“ (енгл. Notebooks on the Transmutation of Species). Дарвин се у свом становишту о развијању организама још више учврстио након што је прочитао „Есеј о принципима становништва“ (енгл. An Essay on the Principle of Population) из 1798. године, дело британског економисте Томаса Роберта Малтуса. У том делу Малтус објашњава како број становника света расте брже него што расте производња хране (број становника расте геометријском прогресијом, а производња хране аритметичком). Човек није у стању да уравнотежи наведене појаве па то, уместо њега, чине природне катастрофе, глад, болести и ратови. Дарвин је Малтусову теорију применио на животиње и биљке и 1838. године начинио нацрт теорије еволуције путем природне селекције.

Дарвин је следећих двадесет година дорађивао своју теорију и успут се бавио и неким другим природно-историјским пројектима; будући да је био прилично богат, никад није имао потребу за додатним радом. Године 1839. оженио се својом рођаком Емом Веџвуд, а нешто касније се преселио на мало имање Даун Хаус покрај Лондона. Тамо је са супругом подизао десеторо деце, од које је троје умрло у раном детињству. Дарвин је своју теорију први пут објавио 1858. године у једном часопису, истовремено кад је то учинио и Алфред Расел Волас, млади природњак који је независно од Дарвина дошао до истог закључка. Дарвинова теорија је у целости објављена 1859. године под насловом „О пореклу врста“ (енгл. On the Origin of Species). Названа „књигом која је шокирала свет“, књига је распродата већ првог дана те је накнадно штампано још шест издања.

Карикатура Дарвина као мајмуна објављена у магазину Хорнет

Реакција на Дарвинову књигу била је веома брза. Неки биолози приговарали су Дарвину да не може доказати своје хипотезе. Други су критиковали Дарвинову концепцију о развијању различитих врста из једне. Међутим, нису научници били најжешћи критичари Дарвинове теорије него Црква. Црквени представници су Дарвину оштро приговарали да теорија о природној селекцији пориче утицај Бога на стварање човека и ставља човека на исти ниво са животињама.

Остатак живота Дарвин је провео дорађујући теорију тако да је касније објавио још неколико књига у којима је објашњавао спорне делове теорије: „Мењање животиња и биљака у домаћим условима“ (1868; енгл. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Порекло човека“ (1871; енгл. The Descent of Man), „Испољавање емоција код животиња и човека“ (1872; енгл. The Expression of the Emotions in Animals and Man) и „Порекло човека и селекција у вези са полом“ (1872; енгл. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Важност Дарвиновог рада препознали су његови савременици те је Дарвин примљен у Краљевско друштво 1839. године и у Француску академију наука (1878). Одата му је почаст и сахраном у Вестминстерској опатији, након што је 19. априла 1882. преминуо у месту Даун, у грофовији Кент.

Дела[уреди]

  • Notebooks on the Transmutation of Species (Белешке о трансмутацији врста, 1836)
  • The Variation of Animals and Plants Under Domestication (Променљивост животиња и биљака у домаћим условима, 1868)
  • The Descent of Man (Порекло човека, 1871)
  • The Expression of the Emotions in Animals and Man (Испољавање емоција код животиња и човека, 1872)
  • The Descent of Man and Selection in Relation to Sex (Порекло човека и селекција у вези са полом, 1872)

Референце[уреди]

  1. Desmond, Moore & Browne (2004)
  2. 2,0 2,1 Coyne (2009). стр. 8–11.
  3. 3,0 3,1 Larson (2004). стр. 79–111.
  4. Coyne (2009). стр. 17.
  5. Glass (1959)
  6. 6,0 6,1 van Wyhe (2008)
  7. Bowler (2003). стр. 178–179, 338, 347.
  8. The Complete Works of Darwin Online – Biography. darwin-online.org.uk. Приступљено 2006-12-15
    Dobzhansky (1973)
  9. As Darwinian scholar Joseph Carroll of the University of Missouri–St. Louis puts it in his introduction to a modern reprint of Darwin's work: "The Origin of Species has special claims on our attention. It is one of the two or three most significant works of all time—one of those works that fundamentally and permanently alter our vision of the world...It is argued with a singularly rigorous consistency but it is also eloquent, imaginatively evocative, and rhetorically compelling." Carroll, Joseph, ур. (2003). On the origin of species by means of natural selection. Peterborough, Ontario: Broadview. стр. 15. ISBN 1-55111-337-6. 
  10. Leff (2000). About Charles Darwin
  11. Browne (1995). стр. 47–48, 89–91.
    Desmond & Moore (2009). стр. 47–48.
  12. Desmond & Moore (1991). стр. 210, 284–285.
  13. Desmond & Moore (1991). стр. 263–274.
  14. van Wyhe (2007). стр. 184, 187.
  15. Beddall, B. G. (1968). „Wallace, Darwin, and the Theory of Natural Selection” (PDF). Journal of the History of Biology. 1 (2): 261—323. doi:10.1007/BF00351923. 
  16. Freeman (1977)
  17. „AboutDarwin.com - All of Darwin's Books”. www.aboutdarwin.com. Приступљено 30. 3. 2016. 
  18. „Special feature: Darwin 200”. New Scientist. Приступљено 2. 4. 2011. 
  19. „Westminster Abbey » Charles Darwin”. Westminster Abbey » Home. 2. 1. 2016. Приступљено 2. 1. 2016. 
    Leff (2000). Darwin's Burial
  20. Wahlert, John H. (11. 6. 2001). „The Mount House, Shrewsbury, England (Charles Darwin)”. Darwin and Darwinism. Baruch College. Приступљено 26. 11. 2008. 
  21. Desmond & Moore (1991). стр. 12–15.
    Darwin (1958). стр. 21–25.
  22. Darwin (1958). стр. 47–51.
    Desmond & Moore (2009). стр. 18–26.
  23. Desmond & Moore (1991). стр. 42–43.

Литература[уреди]

  • Glass, Bentley (1959). Forerunners of Darwin. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. стр. iv. ISBN 0-8018-0222-9. »Darwin's solution is a magnificent synthesis of evidence...a synthesis...compelling in honesty and comprehensiveness« 
  • Coyne, Jerry A. (2009). Why Evolution is True. Oxford: Oxford University Press. стр. 17. ISBN 0-19-923084-6. »In The Origin, Darwin provided an alternative hypothesis for the development, diversification, and design of life. Much of that book presents evidence that not only supports evolution, but at the same time refutes creationism. In Darwin's day, the evidence for his theories was compelling, but not completely decisive.« 
  • Coyne, Jerry A. (2009). Why Evolution is True. Viking. стр. 8—11. ISBN 978-0-670-02053-9. 

Спољашње везе[уреди]