Часлав Клонимировић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Часлав Клонимировић
HeFGz.jpg
Кнез Часлав Клонимировић
Датум рођења 896.
Место рођења Плиска
Датум смрти 960.
Место смрти Сава
Династија Властимировићи
Отац Клонимир Стројимировић
Кнез Србије
Период 927960.
Претходник Захарија Прибислављевић
Наследник Тихомир

Часлав Клонимировић је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза,[a] владао Србијом током друге четвртине X века. Он је последњи познати владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво[2] и један од њених најзначајнијих представника[b]. Током своје владавине, успео је да, уз подршку Византије, обнови српску државу коју су опустошили Бугари и претвори је у јаку државу која је могла да парира тадашњој Бугарској[3], а сматра се да је погинуо у борбама против Мађара на реци Сави. Подаци о његовом животу познати су на основу дела византијског цара и његовог савременика Константина Порфирогенита (913—959) О управљању Царством, као и неких делова списа „Летописа Попа Дукљанина“, за које се сматра да поседују већу аутентичност.

Младост[уреди]

Часлав је рођен између 875. и 880. године[4], највероватније у тадашњој престоници Бугарске Плисци[4], у браку српског принца Клонимира и бугарске племкиње. Дошло је до браке између Часлава и Бугарке када је највероватније дошао у Бугарску. Његов деда Стројимир, познат по свом печату, био је средњи син кнеза Властимира, кога је старији брат Мутимир протерао у Бугарску. У борбама око власти, који су захватили Србију после Мутимирове смрти 891/892. године, Чаславов отац Клонимир је 897. године покушао да из Бугарске освоји власт. Када је 893. Симеон променио престоницу у Преслав, највероватније је да је и Часлав промнио пребивалиште. Иако је успео да заузме престоницу Достинику, погинуо је у даљим борбама против свог брата од стрица Петра.

Владавина[уреди]

Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики (893—927) је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Међутим, Павле је започео вођење провизантијске политике, што је Симеона приморало да са војском поново интервенише у Србији и доведе 921/924. године[c] Захарију на власт. Он се, такође, није дуго држао пробугарске политике, због чега је Симеон послао нову војну експедицију против Србије, са намером да је трајно покори. Борба је окончана српском победом, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје[2].

Овај пораз приморао је Симеона да 924. године[5][6][1][7] (926.[4]) пошаље нову војску на Србију, која је са собом водила Часлава као претендента на српски престо. Захарија је са српском властелом и вероватно великим делом српске популације, пред Бугарима побегао у Хрватску, а њихове војсковође су позвале српске жупане да дођу у њихов табор и закуну се на верност Чаславу, као новом кнезу. Уместо постављања новог кнеза, Бугари су жупане заробили, након чега су опустошили Србију, а Часлава су вратили у Бугарску.[8]

У време Захаријиног бега у Хрватску, забележен је нагли успон хрватске државе, и у овом периоду хрватске историје Константин Порфирогенит забележава Хрватску војску од 60 хиљада коњаника и 100 хиљада пешака. Такође, уследила је и победа Хрвата над бугарском војском у Босни. Сасвим је рационално ово нагло јачање хрватске државе приписати Захарији и његовим одбеглим војницима.[9] Према Летопису Попа Дукљанина, на трон Србије постављен је други човек, Љутомир, који је владао као бугарски вазал. Љутомира је у биткама код Лима и Ибра победио Бели Павлимир, наследник прогнане српске владарске лозе[10], кога поједини историчари поистовећују са Чаславом. Могуће је да је Часлав, након бега од Бугара, уз помоћ Ромеја ударио на Љутомирове бугарске снаге и победио их у ове две битке.

Симеон је умро 27. маја 927. године, што је довело до великих политичких промена на Балкану[7][6][5]. Нови бугарски цар Петар I (927—969) закључио је мир са Византијом, чиме је окончан вишедеценијски сукоб две државе.

Чаславова Србија према Станојевићу [11]

Након Симеонове смрти, Часлав се вратио Србију и уз византијску подршку[2] почео да обнавља како државу, тако и врховну власт над српским кнежевинама[5]. Док већина историчара[5][6][1][7][11] прихвата Порфирогенитову вест да је он са четворицом пратилаца побегао из Преслава у Србију[1], има оних који сматрају да је он враћен у Србију у договору новог бугарског цара Петра са византијским владарем и дедом његове супруге Романом I (919—949), да би организовао државу која би се супротставила продору Мађара из Паноније[4]. Такође, мишљења историчара су подељена и око тачне године његовог повратка у Србију, тако да једни сматрају да се вратио још 927. односно 928. године[1][7], други да је у питању 931. година[5][12], а трећи сматрају да је у питању 933/934. година[4][13].

Порфирогенит наводи да је Часлав у Србији затекао само педесетак мушкараца без жена и деце, који су преживљавали ловећи, али историчари одбацују овакав опис прилика као нереалан[14]. Он наводи да су српске избеглице из околних земаља (Бугарска, Хрватска и друге) почеле да се враћају у земљу након Чаславовог повратка, посебно истичући да је део Срба побегао из Бугарске у Цариград. Њих је пишчев таст и савладар Роман Лакапин заоденуо и обдарио[2], након чега их је послао у Србију. Поред тога, византијски цар је Чаславу пружио и финансијску подршку, што му је олакшало обнављање и јачање Србије.

Границе државе[уреди]

Константин Порфирогенит за Часлава каже да је "ујединио све српске земље".[15]. Иако је ово помало непрецизна одредница за тачне границе Чаславове државе, потребно је само одредити границе српског етничког простора и земље које се означавају као "српске" у овом периоду историје да би се одредиле границе Чаславове државе.

Порфирогенит и Ајнхард Франачки у својим "Франачким Аналима" (Annales Regni Francorum) кажу да Срби настањују римску Далмацију, чију западну границу Тацит позиционира негде на "истарском горју", тако да она укључује Лику, Крбаву и Гацку[16]. Порфирогенит такође за хрватску кнежевину наводи:

"Њихова је земља била подијељена у 11 жупанија а то су: Хлебиана, Тзензена, Емота, Плеба, Песента, Паратхалассиа, Бребере, Нона, Тнена, Сидрага, Нина, а њихов бан (боанос) има (у власти) Крибасан, Литзан, Гоутзеска."[15]

Дакле, Крибасан (Крбава), Лицан (Лика) и Гуцеска не спадају у 11 хрватских жупанија, већ хрватски бан само има власт над њима, чиме се јасно имплицира да у њима не живе Хрвати, већ Срби. Ово доказује да је граница српског етничког простора била на граници Лике и Либурније, што је, дакле, била и вероватна западна граница Чаславове Србије. [17]

Границе Чаславове државе према различитим историчарима

Међутим, неки историчари су померали српску западну границу према истоку, те је Ђорђе Јанковић налази на Уни[18], а Станојевић на Врбасу и Босни[19].

Српска источна граница традиционално се лоцирала негде око Старог Раса или Расине[17], где Порфирогенит помиње окупациону границу Бугарске и Србије за време Мутимира.[19][20]Међутим, неки попут Борислава Влајића позиционирају је знатно источније, код Видинског краја[17], услед чињенице да су и племена Морављана и Тимочана припадала српском народу у том периоду (не зна се да ли су Срби наметнули своје име овим племенима или су она једна од оригиналних српских племена). Доказ за ово налази се у Франачким Аналима:

"Кнез Борна, који јесте отпао из заједнице са Бугарима" и затим са својим племеном Гудушчана и Тимочана постао кнез Далмације [и Либурније] [...]"

Кнез Славонаца Људевит Посавски, према истом документу, склонио се код "Срба, који контролишу велики део провинције Далмације", и ту међ њима беше убијен од Борниног ујака (мајка Борне стога Српкиња).[16]

Смрт[уреди]

Византијски цар не помиње крај његове владавине, што већину историчара наводи на закључак да је он умро након завршетка списа (дело је настало у периоду од 948. до 952. године[1], док су поглавља о Јужним Словенима завршена 949. године[11]) око 950. године[6] или након цареве смрти 959. године тј. око 960. године[5][3][12][21], али има и других мишљења која његову смрт смештају у 943. годину[4].

Последње године Чаславове владавине, његове борбе са Мађарима и погибија, описане су у „Летопису Попа Дукљанина“. Иако се историчари слажу да је то дело непоуздано[6][4] и фантастично[11], поготово у деловима који се односе на време пре средине XI века (тј. 1040. године[4]), сматра се да би ови делови могли бити историјски тачни[11], пошто одговарају тадашњем стању на Балканском полуострву.

Према наводима Летописа, мађарски великаш Киш је упао са војском у Босну и започео пљачкање и пустошење те области. Српски кнез је сакупио војску и сукобио се са мађарским снагама у Дринској жупанији, поред саме реке[22][23] (вероватно низводно од данашње Фоче[4]). У борбама је погинуо сам Киш, а мађарске снаге су потучене до ногу. Кишова удовица је након тога затражила од мађарског краља[24] војску, да би осветила смрт свог мужа. Он јој је дао велику војску са којом се упутила у Срем (данашња Мачва[11]) и у изненадном ноћном нападу на српски логор, Мађари су заробили Часлава. Према наредби Кишове удовице, Чаславу и свим његовим сродницима[22], који су такође заробљени, су завезане ноге и руке, након чега су живи бачени у реку Саву.

Смрт Часлава.

Након Чаславове смрти, његова држава се распала на мање кнежевине, које су наставиле своје постојање независно једне од других.

Наслеђе[уреди]

Након Чаславове смрти, локални племић је повратио контролу над провинцијом, а то је био Тихомир. Смрћом Часлава се означава крај династије Властимировића.

У 990' годинама, Јован Владимир је изашао као најмоћнији племић у држави. Јован Владимир је имао под контролом Травунију и Захумље. Од Јована Владимира Василије II је тражио савез против Бугарске.[25]

Напомене[уреди]

  1. ^ Константин Порфирогенит као титулу српских владара користи старогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза.[1] У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да је Часлав носио титулу краља, али историчари одбацују тај податак као измишљен.
  2. ^ Историчари (Станојевић, Живковић) на основу тога да му је у „Летопису Попа Дукљанина“ посвећено највише простора од свих раних владара сматрају да је Часлављева владавина оставила дубоког трага у српском народу, пошто се успомена на њу очувала до XII века када је Летопис писан, као и то да су тек успеси Немањића успели да потисну у заборав доба његове власти.
  3. ^ Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период или два различита.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Ферјанчић & Максимовић (1959). стр. [где?].
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Порфирогенит, Константин VII (950е). Wikisource link to De administrando imperio. Викизворник. 
  3. 3,0 3,1 Kazhdan (1991)
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара: IX—XII век. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 86-17-13754-1. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Станојевић, Станоје (1910). Wikisource link to Историја српскога народа. Београд: Викизворник. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959). Београд. 
  8. ^ Логос (2017). стр. 97-98.
  9. ^ Логос (2017). стр. 97-98 са напоменом 459.
  10. ^ Мавро Орбин "Краљевство Словена", Ганеша клуб, 2016, Београд
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 ИСН I (1981). стр. [где?].
  12. 12,0 12,1 Ћоровић (1997)
  13. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 185, Приступљено 8. 4. 2013.
  14. ^ Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века. Београд. 
  15. 15,0 15,1 Константин Порфирогенит "О Управљању Царством"
  16. 16,0 16,1 Einchard, "Carolingian chronicles: Royal Frankish annals and Nithard's Histories." trans.Scholz, Rogers, Ann Arbor, University of Michigan Press [1972]
  17. 17,0 17,1 17,2 Др. Борислав Влајић (1999) "Срби староседеоци Балкана и Паноније", "Стручна Књига", Београд
  18. ^ Ђорђе Јанковић (2007) "Српско Поморје" Српско Археолошко Друштво, Београд
  19. 19,0 19,1 Станоје Станојевић (1910) "Историја Српског Народа" Отворена Књига, Београд
  20. ^ Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
  21. ^ Група аутора, „Историја Мађара“, Београд. 2002. ISBN 978-86-7102-035-0.
  22. 22,0 22,1 Непознати свештеник. Летопис попа Дукљанина. 
  23. ^ Изронио град кнеза Часлава!, Новости, 26. октобар 2015.
  24. ^ Мађарским племенима су тада владали велики везири, а у Чаславово доба владали су Золта, Фајс и Такшоњ.
  25. ^ https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Cedrenus_II_1839.pdf Cedrenus II, col. 195.

Литература[уреди]

Релевантна издања извора[уреди]

Релевантна литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Захарија Прибислављевић
Кнез Србије
Наследник:
Тихомир