Часлав Клонимировић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Часлав Клонимировић
HeFGz.jpg
Кнез Часлав Клонимировић
Датум рођења 896.
Место рођења Плиска
Датум смрти 960.
Место смрти Сава
Династија Властимировићи
Отац Клонимир
Кнез Србије
Период 927960.
Претходник Захарија Прибислављевић
Наследник Тихомир

Часлав Клонимировић је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза[1], владао Србијом током друге четвртине X века. Он је последњи познати владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво[2] и један од њених најзначајнијих представника[3]. Током своје владавине, успео је да, уз подршку Византије, обнови српску државу коју су опустошили Бугари и претвори је у јаку државу која је могла да парира тадашњој Бугарској[4], а сматра се да је погинуо у борбама против Мађара на реци Сави. Подаци о његовом животу познати су на основу дела византијског цара и његовог савременика Константина Порфирогенита (913—959) О управљању Царством, као и неких делова списа „Летописа Попа Дукљанина“, за које се сматра да поседују већу аутентичност.

Порекло и породица[уреди]

Часлав је рођен између 875. и 880. године[5], највероватније у тадашњој престоници Бугарске Плисци[5], у браку српског принца Клонимира и бугарске племкиње. Његов деда Стројимир, познат по свом печату, био је средњи син кнеза Властимира, кога је старији брат Мутимир протерао у Бугарску. У борбама око власти, који су захватили Србију после Мутимирове смрти 891/892. године, Чаславов отац Клонимир је 897. године покушао да из Бугарске освоји власт. Иако је успео да заузме престоницу Достинику, погинуо је у даљим борбама против свог брата од стрица Петра.

Рани живот[уреди]

Часлав је рођен у 890' (до 896) у Плисци, престоница првог бугарског царства, одрастао је на двору Симеона I. његов отац је био Клонимир.[6]

У 924, Часлав је био послат у Србију са великим делом бугарске војске. Војска је разорила значајан део Србије, што је приморало Захарију да побегне у Хрватску.[7] Али уместо да их спроведе Часлав, он их је узео све у ропство, освоијо је Србију. Бугарска је тада знатно проширила своје границе. Захарија је био прогнан и убрзо је умро у Хрватској. У то време владао је најмоћнји монарх у историји Хрватске, Томислав. [7]

Владавина[уреди]

Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики (893—927) је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Међутим, Павле је започео вођење провизантијске политике, што је Симеона приморало да са војском поново интервенише у Србији и доведе 921/924. године[8] Захарију на власт. Он се, такође, није дуго држао пробугарске политике, због чега је Симеон послао нову војну експедицију против Србије, са намером да је трајно покори. Борба је окончана српском победом, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје[2].

Овај пораз приморао је Симеона да 924. године[9][10][11][12] (926[5]) пошаље нову војску на Србију, која је са собом водила Часлава као претендента на српски престо. Захарија је пред Бугарима побегао у Хрватску, а њихове војсковође су позвале српске жупане да дођу у њихов табор и закуну се на верност Чаславу, као новом кнезу. Уместо постављања новог кнеза, Бугари су жупане заробили, након чега су опустошили Србију, а Часлава су вратили у Бугарску.

Симеон је умро 27. маја 927. године, што је довело до великих политичких промена на Балкану[12][10][9]. Нови бугарски цар Петар I (927—969) закључио је мир са Византијом, чиме је окончан вишедеценијски сукоб две државе.

Вероватне границе[13] Србије у доба Часлава

Након Симеонове смрти, Часлав се вратио Србију и уз византијску подршку[2] почео да обнавља како државу, тако и врховну власт над српским кнежевинама[9]. Док већина историчара[9][10][11][12][14] прихвата Порфирогенитову вест да је он са четворицом пратилаца побегао из Преслава у Србију[11], има оних који сматрају да је он враћен у Србију у договору новог бугарског цара Петра са византијским владарем и дедом његове супруге Романом I (919—949), да би организовао државу која би се супротставила продору Мађара из Паноније[5]. Такође, мишљења историчара су подељена и око тачне године његовог повратка у Србију, тако да једни сматрају да се вратио још 927. односно 928. године[11][12], други да је у питању 931. година[9][15], а трећи сматрају да је у питању 933/934. година[5][16].

Порфирогенит наводи да је Часлав у Србији затекао само педесетак мушкараца без жена и деце, који су преживљавали ловећи, али историчари одбацују овакав опис прилика као нереалан[17]. Он наводи да су српске избеглице из околних земаља (Бугарска, Хрватска и друге) почеле да се враћају у земљу након Чаславовог повратка, посебно истичући да је део Срба побегао из Бугарске у Цариград. Њих је пишчев таст и савладар Роман Лакапин заоденуо и обдарио[2], након чега их је послао у Србију. Поред тога, византијски цар је Чаславу пружио и финансијску подршку, што му је олакшало обнављање и јачање Србије.

Смрт[уреди]

Византијски цар не помиње крај његове владавине, што већину историчара наводи на закључак да је он умро након завршетка списа (дело је настало у периоду од 948. до 952. године[11], док су поглавља о Јужним Словенима завршена 949. године[14]) око 950. године[10] или након цареве смрти 959. године тј. око 960. године[9][4][15][18], али има и других мишљења која његову смрт смештају у 943. годину[5].

Последње године Чаславове владавине, његове борбе са Мађарима и погибија, описане су у „Летопису Попа Дукљанина“. Иако се историчари слажу да је то дело непоуздано[10][5] и фантастично[14], поготово у деловима који се односе на време пре средине XI века (тј. 1040. године[5]), сматра се да би ови делови могли бити историјски тачни[14], пошто одговарају тадашњем стању на Балканском полуострву.

Према наводима Летописа, мађарски великаш Киш је упао са војском у Босну и започео пљачкање и пустошење те области. Српски кнез је сакупио војску и сукобио се са мађарским снагама у Дринској жупанији, поред саме реке[19][20] (вероватно низводно од данашње Фоче[5]). У борбама је погинуо сам Киш, а мађарске снаге су потучене до ногу. Кишова удовица је након тога затражила од мађарског краља[21] војску, да би осветила смрт свог мужа. Он јој је дао велику војску са којом се упутила у Срем (данашња Мачва[14]) и у изненадном ноћном нападу на српски логор, Мађари су заробили Часлава. Према наредби Кишове удовице, Чаславу и свим његовим сродницима[19], који су такође заробљени, су завезане ноге и руке, након чега су живи бачени у реку Саву.

Смрт Часлава.

Након Чаславове смрти, његова држава се распала на мање кнежевине, које су наставиле своје постојање независно једне од других.

Наслеђе[уреди]

Након Чаславове смрти, локални племић је повратио контролу над провинцијом, а то је био Тихомир. Смрћом Часлава се означава крај династије Властимировића.

У 990' годинама, Јован Владимир је изашао као најмоћнији племић у држави. Јован Владимир је имао под контролом Травунију и Захумље. Од Јована Владимира Василије II је тражио савез против Бугарске.[22]

Референце[уреди]

  1. Константин Порфирогенит као титулу српских владара користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза (Ферјанчић, Божидар; Максимовић, Љубомир (1959). Византијски извори за историју народа Југославије, том 2. Београд: Научно дело. OCLC 632806125. ). У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да је Часлав носио титулу краља, али историчари одбацују тај податак као измишљен.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Порфирогенит, Константин VII. De administrando imperio. 
  3. Историчари (Станојевић, Живковић) на основу тога да му је у „Летопису Попа Дукљанина“ посвећено највише простора од свих раних владара сматрају да је Часлављева владавина оставила дубоког трага у српском народу, пошто се успомена на њу очувала до XII века када је Летопис писан, као и то да су тек успеси Немањића успели да потисну у заборав доба његове власти.
  4. 4,0 4,1 Александар Каждан, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium (на језику: енглески). Оксфорд. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 5,7 5,8 Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара: IX—XII век. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 86-17-13754-1. 
  6. The entry of the Slavs into Christendom. стр. 209
  7. 7,0 7,1 Fine (1991). стр. 153.
  8. Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период или два различита.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Станојевић, Станоје (1910). Историја српскога народа. Београд. 
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0. 
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 Ферјанчић, Божидар; Максимовић, Љубомир (1959). Византијски извори за историју народа Југославије, том 2. Београд: Научно дело. OCLC 632806125. 
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 Георгије Острогорски, Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959), Београд 1993.
  13. Према Василију Марковићу, из Станојевићеве Историје српског народа.
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 Група аутора, Историја српског народа I , Београд 1981.
  15. 15,0 15,1 Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа. Бања Лука; Београд: Глас српски; Ars Libri. 
  16. Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 185, Приступљено 8. 4. 2013.
  17. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века , Београд 1981.
  18. Група аутора, „Историја Мађара“, Београд. 2002. ISBN 978-86-7102-035-0.
  19. 19,0 19,1 Непознати свештеник. Летопис попа Дукљанина. 
  20. Изронио град кнеза Часлава!, Новости, 26. октобар 2015.
  21. Мађарским племенима су тада владали тзв. велики везири, а у Чаславово доба владали су Золта, Фајс и Такшоњ.
  22. https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Cedrenus_II_1839.pdf Cedrenus II, col. 195.

Релевантна издања извора[уреди]

  • Византијски извори за историју народа Југославије. Том III, ур. Љ. Максимовић, Београд 2007.
  • Gesta regum Sclavorum. Том I. Критичко издање и превод, ур. Т. Живковић, Београд 2009.
  • Живковић, Т., De Conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина Порфирогенита, Београд 2013.

Релевантна литература[уреди]

  • Бешић, З. и др., Историја Црне Горе. Књига прва. Од најстаријих времена до краја XII вијека, Подгорица 2006.
  • Бабић, А. и др., Историја народа Југославије. Књига прва, Београд 1953.
  • Благојевић, М., Преглед историјске географије средњовековне Србије, ЗИМС 20 (1983), 45—126.
  • Благојевић, М., Српска државност у средњем веку, Београд 2011.
  • Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад. ISBN 978-86-83639-01-4. 
  • Gesta regum Sclavorum. Том II. Коментар, ур. Т. Живковић, Београд 2009.
  • Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
  • Živković, T., O počecima Bosne u ranom srednjem vijeku, Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja ANU BiH 39 (2010), 149—161.
  • Живковић, Т., О северним границама Србије у раном средњем веку, Зборник МС за историју 63/64 (2001), 7—17.
  • Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт САНУ. 
  • Živković, T., Forging Unity — The South Slavs Between East and West: 550—1150, Belgrade 2008.
  • Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
  • Историја српског народа. Књига прва. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), ур. С. Ћирковић, Београд 2000.
  • Јиречек, К., Историја Срба. Књига прва. Политичка историја до 1537. године, Пирот 2010.
  • Klaić, N., Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb 1975.
  • Максимовић, Љ., Византијски свет и Срби, Београд 2009.
  • Максимовић, Љ., Структура 32. главе списа De administrando imperio, ЗРВИ 21 (1984), 25—32.
  • Мишић, С., Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века, Београд 2014.
  • Мргић, Ј., Северна Босна. 13—16. век, Београд 2008.
  • Оболенски, Д., Византијски комонвелт, Београд 1996.
  • Острогорски, Г., Историја Византије, Београд 1998.
  • Острогорски, Г., Порфирогенитова хроника владара и њени хронолошки подаци, ИЧ 1 (1949), 24—29.
  • Попов, Д. и др., Историја Бугарске, Београд 2008.
  • Станојевић, С., Историја српског народа, Диселдорф 1982.
  • Рокаи, П. и др., Историја Мађара, Београд 2002.
  • Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
  • Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
  • Ћоровић, В., Историја Срба, Београд 2013.
  • Ћоровић, В., Хисторија Босне, Бања Лука 1999.
  • Ферјанчић, Б., Византија и Јужни Словени, Београд 2009.

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Захарија Прибислављевић
Кнез Србије
Наследник:
Тихомир