Чаја Стојка

С Википедије, слободне енциклопедије
Чаја Стојка
Ceija Stojka Wien2008.jpg
Пуно имеCeija Stojka
Датум рођења23. мај 1933.
Место рођењаКраубат, Аустрија
Датум смрти28.1.2013.
НародностРомкиња
Религијакатолицизам
Занимањесписатељица, сликарка, активисткиња и музичарка
Децасин Јано (1949 - 1979) и ћерка (1951)
РодитељиМарија „Сиди” Риго Стојка
ПородицаКарл „Вакар” Хорват
Књижевни жанрекспресионизам

Чаја Стојка (23. мај 1933 – 28. јануар 2013) била је аустријска списатељица, сликарка, активисткиња и музичарка ромског порекла, која је преживела Холокауст.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Чаја Стојка је рођена у Краубату, Штајерска, 1933. године, и била је пето од шесторо деце Марије „Сиди” Риго Стојке и оца Карла Хорвата.[2] Њена два брата, Карл и Јохан, такође су били писци и музичари.

Породица је припадала римокатоличкој заједници Ловара Рома, потичући од клана Багарешчи са очеве стране и клана Гилечи са мајчине.[2] Бавили су се трговином коња и њихов караван је зиме проводио у Бечу, а лета путујући по Аустрији,[3] где су могли да прате своје корене 200 година уназад. Заједно са својом мајком и четири брата, преживела је Холокауст и утамничење у Аушвицу, Равензбрику и Берген-Белзену. Њен отац је интерниран у концентрациони логор Дахау, а затим је пребачен у замак Хартхајм, где је убијен. Њен најмлађи брат Оси умро је у логору Аушвиц-Биркенау 1943. године.[2]

Чаја је заједно са сестрама и мајком ослобођена из Берген-Белзена 1945. од стране Британаца и вратиле су се у Беч. Тамо је са дванаест година отпочела школовање од другог разреда.[2]

Родила је двоје деце, сина 1949. године и ћерку 1951. године. Њен син Јано, џез музичар, преминуо је 1979. године. Чаја је зарађивала за живот продајући тканину и тепихе у продавници, све до 1984. године. Након тога, почела је да се бави писањем, сликањем, певањем и јавним часовима.[2]

Од 1992. године постала је аустријска заступница за признавање геноцида над Ромима и Синти народима, уједно јавно осуђујући дискриминацију са којом се Роми и даље суочавају широм Европе.[4]

Преминула је у Бечу 2013. у 79. години.

Аутобиографије[уреди | уреди извор]

Чаја Стојка је написала три аутобиографије. Прва, Wir leben im Verborgenen: Erinnerungen einer Rom-Zigeunerin (Живимо у осамљености: Исповести једне Ромкиње) објављена је 1988. године и једна је од првих популарних књижевних дела која су јавности приказала нацистички прогон ромског становништва у Аустрији. Ово издање је имало значајан одјек у јавности због своје тематике, као и због чињенице да га је жена написала, кршећи ромске обичаје.[5] Наставила је да обрађује ову тему и у следећим делима Reisende auf dieser Welt (Путници овог света, 1992) и Träume ich, dass ich lebe (Сањам да сам жива - Ослобођена из Берген-Белзена, 2005). У издавању све три књиге учествовала је Карин Бергер као уредница.[6]

Комеморативна плоча на Тргу Чаје Стојке у Бечу, Аустрија.

Два Чајина брата, Карл и Монго Стојка, такође су објавила аутобиографије о искуствима своје породице током прогона Рома у Аустрији за време нацистичке власти.[6] Карл Стојка, четврто дете у породици, написао је Auf der ganzen Welt zu Hause (Широм света код куће) 1994. године. Монго Стојка, најстарији син у породици, написао је Papierene Kinder: Gluck, Zerstorung und Neubeginn einer Roma-Femilie in Osterreich (Деца од папира: Срећа, разарање и нови почетак ромске породице у Аустрији) 2000. године. Ове преклапајуће аутобиографије су једина прилика за упоређивање сећања чланова породице који су преживели Холокауст и разматрање „одвојених и колективних искустава великог историјског трауматичног догађаја“,[2] будући да је само око 18% аустријских Рома преживело нацистички прогон.[7]

Аустријска ауторка Карин Бергер, уредница неколико књига Чаје Стојке, позната је и као филмска ауторка и објавила је два документарна филма о животу и делу Чаје Стојке:

  • Ceija Stojka, Austria 1999, 85 min, Navigator Film[8]
  • Unter den Brettern hellgrünes Gras, Austria 2005, 52 min, Navigator Film[9]

Чаја Стојка се такође појављује у документарном филму Forget Us Not (Не заборавите нас), који прати неколико нејеврејских особа које су преживеле Холокауст.[10]

Уметност[уреди | уреди извор]

Стојка је почела да слика у 56. години користећи неконвенционалне алате за сликање попут прстију и чачкалица. Радила је са „свиме што се нађе између [њених] прстију“, укључујући картон, тегле, разгледнице и слано тесто.

Њено дело је укорењено у немачком експресионизму и народној уметности, а приказује логоре смрти, као и „идиличне“ слике породичног живота у њиховим осликаним кочијама пре Холокауста. Ретроспективна изложба 2014. „Било нас је срамота“ њен рад описала је као два циклуса. Први, под називом „Чак се и смрт плаши Аушвица“, приказује њена сећања на концентрационе логоре и састоји се првенствено од цртежа црно-белих мастила и сразмерно мало уљаних слика. Други „Светли циклус“ укључује живописне уљане слике природе, пејзажа, ромских кочија, плеса и породице.

Њена дела су излагана широм Европе, у Јапану и у Сједињеним Државама.

Такође је објавила компакт-диск са песмама Ловара Рома под називом Ме Диклем Суно („Сањала сам“).

Током 2018. године отворен је Међународни фонд Чаја Стојка, који је допринео знању и међународном утицају рада Чаје Стојке (1933-2013). Изложбе у Француској (Марсеј, Париз) „Чаја Стојка, ромска уметница из овог века“ уз подршку Фондације Антоана де Галберта и Аустријског културног форума инспирисале су стварање Фонда. Фонд окупља личности које, од суштинског сусрета Чаје Стојке и Карин Бергер (ауторке и ауторке филма) 1986. године, доприносе међународном препознавању и промоцији њеног рада. Залагање Чаје Стојке као активисткиње, уметнице и портпарола довело је до студије и изложбе њених дела у Европи, Јапану и САД. То је омогућено захваљујући великом броју посвећених кустоса, стручњака, научника и пријатеља.

Награде[уреди | уреди извор]

  • Награда Бруна Креиског за политичку књигу за Wir leben im Verborgenen (1993)
  • Награда Јозеф Фелдер за грађанске заслуге и рад у општем интересу (2000)
  • Златна медаља за заслуге коју додељује Савезна држава Беч (2001)

Дела[уреди | уреди извор]

  • Wir leben im Verborgenen. Erinnerungen einer Rom-Zigeunerin (1988)
  • Reisende auf dieser Welt (1992)
  • Meine Wahl zu schreiben - ich kann es nicht (2003)
  • Me Diklem Suno (Audio-CD)
  • Träume ich, dass ich lebe? Befreit aus Bergen-Belsen (2005)
  • Auschwitz ist mein Mantel (збирка цртежа, слика и песама, 2008)
  • Sogar der Tod hat Angst vor Auschwitz (2014)
  • Ceija Stojka. Une artiste rom dans le sieclе (Maison Rouge,2018)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ derStandard.at. „Roma-Künstlerin Ceija Stojka gestorben - Literatur - derStandard.at › Kultur”. Derstandard.at. Приступљено 07. 04. 2021. 
  2. ^ а б в г д ђ French, L.. (2008). An Austrian Roma Family Remembers: Trauma and Gender in Autobiographies by Ceija, Karl, and Mongo Stojka. German Studies Review, 31(1), 68.
  3. ^ „Holocaust Encyclopedia: Ceija Stojka”. United States Holocaust Memorial Museum. Приступљено 07. 04. 2021. 
  4. ^ Ceija Stojka : une artiste rom dans le siècle = a Roma artist in the century. Maison rouge-Fondation Antoine de Galbert. Lyon. 2018. ISBN 9782849754962. OCLC 1028664782. 
  5. ^ „Romani author and painter Ceija Stojka has passed away - Romea.cz”. www.romea.cz. Приступљено 2016-03-05. 
  6. ^ а б French, L.. (2008). An Austrian Roma Family Remembers: Trauma and Gender in Autobiographies by Ceija, Karl, and Mongo Stojka. German Studies Review, 31(1), 64–86.
  7. ^ Freund, Florian, Gerhard Baumgartner, and Harald Greifeneder. Vermogensentzug, Restitution und Entschadigung der Roma und Sinti. Wien, Munchen: Oldenbourg Verlag, 2004 (p. 53)
  8. ^ Navigator Film Karin Berger Ceija Stojka
  9. ^ Navigator Film Karin Berger Ceija Stojka Unter den Brettern hellgruenes Gras
  10. ^ „Roma Holocaust survivor and artist Ceija Stojka dies”. BBC News. 30. 1. 2013. Приступљено 30. 1. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]