Чедомир Бугарски

С Википедије, слободне енциклопедије
Чедомир Бугарски
Личне информације
Надимак Чеда
Датум рођења (1943-00-00)1943.
Место рођења Бечеј
тада Мађарска (1920—1946)
Датум смрти 4. јануар 1993.(1993-01-04) (49/50 год.)
Место смрти Бечеј
СР Југославија
Позиција пивот
Сениорска каријера

1966–1976
Бечеј
Црвенка
Репрезентација
  Југославија Југославија

Чедомир Бугарски (Бечеј, 1943Бечеј, 4. јануар 1993) био је српски и југословенски рукометаш.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1943. године у Бечеју. Отац му се звао Зоран, а мајка Олга. Имао је и брата Светозара. Као ђак Школе ученика у привреди, почео је прво да тренира фудбал. Вероватно због другова и друштва, почиње да тренира рукомет, за који је имао фантастичне предиспозиције. Био је играч те успешне бечејске рукометне екипе, заједно са Миодрагом Малешевим, Александром Обровачким, Слободаном Боројевићем, браћом Душаном и Мирославом Кричковић, Радославом Поповићем, Тибором Кењијем, Браниславом Милићевим, Стеваном Тобжићем, Миклошем Ердегом, Александром Башићем и другима. Играо је на позицији пивота.[1]

Бечеј напушта 1966. године и наредних десет година игра за прволигашку екипу Црвенке. У новом рукометном клубу играо је заједно са Слободаном Копривицом, Слободаном Мишковићем, Зораном Живковићем – Тутом, Петром Фајфрићем и другима. Са екипом Црвенке је освојио првенство Југославије 1969. године и два пута Куп Југославије. За репрезентацију Југославије први наступ је имао на Ташмајданском турниру. У репрезентацији је играо заједно са Хрвојем Хорватом, Абасом Арсланагићем, Зораном Живковићем, Ђоком Лаврнићем, Браниславом Покрајцем и Миланом Лазаревићем. Круну играчке каријере доживео је на Олимпијским играма 1972. године у Минхену, где је освојио златну медаљу.[2] Учествовао је и на два светска првенства, у Француској 1970. године и ондашњој ДР Немачкој, 1974. године. На оба првенства Југославија је освојила бронзану медаљу.

Из породичних разлога, враћа се у Бечеј 1976. године. Извесно време је играо, а затим и тренирао бечејски Фадип. У бечејском рукомету је остао још пар година, а после је постао секретар Секретаријата за физичку културу општине Бечеј.[3]

Разболео се 1991. године и његов животни пут се ближио крају. Преминуо је 4. јануара 1993. године. Иза себе је оставио супругу Радмилу, сина Бојана и ћерку Тамару.[3]

Чеда Бугарски је био проглашен за најбољег рукометаша на трећем по реду Купу првака у Загребу, 1975. године. У Сарајеву је прославио јубилеј – педесету утакмицу у репрезентацији Југославије. Постхумно је награђен златном значком Олимпијског комитета од стране председника Хуана Антонија Самарана.[3]

Једини је Бечејац који је освојио златну олимпијску медаљу.[3]

Успеси[уреди | уреди извор]

Југославија
Црвенка

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Чеда Бугарски”. timerobber.wordpress.com. 9. 10. 2020. Приступљено 9. 10. 2020. 
  2. ^ „Olimpijska zlata: Dominacija rukometaša u Minhenu”. strategija.org. 7. 10. 2020. Приступљено 7. 10. 2020. 
  3. ^ а б в г „Privredni vodič Bečeja − Čeda Bugarski rukometaš”. becej.net. 9. 10. 2020. Приступљено 9. 10. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]