Черевић
Черевић | |
|---|---|
 Српска православна црква у Черевићу | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Војводина |
| Управни округ | Јужнобачки |
| Општина | Беочин |
| Становништво | |
| — 2011. |  2800 |
| — густина | 87/км2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 13′ 06″ С; 19° 39′ 33″ И / 45.218333° С; 19.659166° ИКоординате: 45° 13′ 06″ С; 19° 39′ 33″ И / 45.218333° С; 19.659166° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 121 м |
| Површина | 32,4 км2 |
.svg)  Черевић Черевић на мапи Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 21311 |
| Позивни број | 021 |
| Регистарска ознака | NS |
Черевић је насеље у Србији у општини Беочин у Јужнобачком округу. Административно припада општини Беочин. Село се налази уз Дунав, на ушћу Черевићког потока у Дунав, и подно Фрушке горе на чијим падинама се и налази део села. Село се пружа дуж подунавског пута и уз поток, тако да има полузвездасти облик. Од Новог Сада је удаљено 24 km.
Овде се налазе Српска православна црква у Черевићу и Завичајни музеј Черевића.
Према попису из 2011. било је 2800 становника.
Историја[уреди | уреди извор]
Први пут је поменут још 1189. године у Повељи Папе Иноћентија III у којој се Черевић споминје као стара католичка жупа. Као утврђено насеље спомиње се 13. године, а 1372. већ се водило као варош. Доласком Турака у Черевић 1526. године католичко становништво се на позив цркве раселило, док у селу остало православно становништво. До досељавања турског становништва Черевић је био делимично опустео. За време Турака Черевић је био касаба са развијеним занатством и пољопривредом и институцијама које су пратиле живот овог насељеног места, што потврђује и Евлија Челебија.
Већ 1608. године у Черевићу постоји школа, неколико џамија и православна црква. Године 1704. након протеривања Турака поднео је молбу кнез Черевићки, Петар "са свим својим сиромасима".
Књигу Острожинског "Давидови псалми" купили су претплатом 1868. године први људи села, поп Јован Максимовић и општински бележник Јован Живковић.[1] Поп Јован је претходно 1867. године узео Радићеву практичну књигу о газдалуку.[2] Предњаче на културно-националном пољу месни трговци, који не жале новац за српско штиво; књиге и листове.
Године 1838. Нешковић Гаврило трговац из Черевића је уплатио 40 ф. улога и постао члан Матице српске. Нешковић је 1833. набавио пренумерацијом књигу басни.[3] Черевићки трговац Петар Костић је тестаментом 1863. године оставио целокупно своје имање, вредно 20.000 ф. новосадској Српској Великој гимназији.[4]
Из два пописа види се структура по вери, и кретање бројности становника Черевића. Тако је 1815. године пописано 208 католика и 1169 православаца, а 1869. године, пораст постоји код обе групације: 233 католика и 1500 православних душа. Са укупних 1338 становника, дошло се до 1772.[5]
Место је 1885. године било у склопу Ердевичког изборног среза са својих 1408 православних душа.[6]
Пре Другог светског рата у Черевићу је живело доста Немаца, који су се после иселили. Данас Черевић има: музеј, школу, католичку цркву и православну цркву.
Наше време[уреди | уреди извор]
У Черевићу се налази винарија „Бело Брдо“ која је освојила девет медаља на међународном оцењивању вина у Бечу 2013. године.[7]
Насеља поред Черевића[уреди | уреди извор]
Шакотинац и Бразилија су насеља која се наслањају на Черевић, и његов су саставни део, али званично нису део села. Налазе се уз магистрални пут (Бразилија) и уз поток Шакотинац на источној страни села, према Беочину. Становници су махом радници Беочинске фабрике цемента која се налази на мање од 2 километра од ових насеља.
На западном излазу из села, према Баноштору, дуж регионалног пута уз Дунав, протеже се викенд насеље.
Саобраћај[уреди | уреди извор]
Черевић се налази на регионалном путу уз Дунав, који повезује Нови Сад, Беочин и Илок у Хрватској. Гранични прелаз је код Нештина.
Из села полази асфалтни пут који води у Национални парк Фрушка гора, и њиме се долази до познатих одмаралишта Тестера и Андревље, и затвореног ископа креча Беочинске фабрике цемента недалеко од Андревља.
Познати Черевићани[уреди | уреди извор]
- Јован Грчић Миленко (1846—1875), песник и књижевник
- Миленко Шербан (1907—1979), сликар
- Јован Солдатовић (1920—2005), вајар
- Петар Костић, (умро 1863), трговац, просветни добротвор
- Димитрије Лазаров Раша (1926—1948), народни херој Југославије
Демографија[уреди | уреди извор]
У насељу Черевић живи 2271 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 39,1 година (37,8 код мушкараца и 40,4 код жена). У насељу има 1019 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,77. Поред староседелачког становништва шездесетих година овде је досељено преко 150 породица, махом из крајине из околине Прњавора и Бање Луке. Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године) (81%). Поред њих има и Хрвата (6%) и Словака (3%). Осталих националности има знатно мање.
|
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 9 | 6 | ||
| 80+ | 12 | 26 | ||
| 75—79 | 22 | 43 | ||
| 70—74 | 48 | 74 | ||
| 65—69 | 77 | 90 | ||
| 60—64 | 75 | 90 | ||
| 55—59 | 82 | 83 | ||
| 50—54 | 94 | 102 | ||
| 45—49 | 127 | 112 | ||
| 40—44 | 110 | 110 | ||
| 35—39 | 128 | 106 | ||
| 30—34 | 89 | 88 | ||
| 25—29 | 92 | 102 | ||
| 20—24 | 95 | 106 | ||
| 15—19 | 89 | 78 | ||
| 10—14 | 90 | 83 | ||
| 5—9 | 86 | 57 | ||
| 0—4 | 66 | 79 | ||
| Просек : | 37,8 | 40,4 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 1.149 | 347 | 723 | 36 | 43 | 0 |
| Женски | 1.216 | 243 | 723 | 198 | 51 | 1 |
| УКУПНО | 2.365 | 590 | 1.446 | 234 | 94 | 1 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 638 | 28 | 0 | 2 | 384 |
| Женски | 381 | 32 | 0 | 0 | 114 |
| УКУПНО | 1.019 | 60 | 0 | 2 | 498 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 1 | 56 | 47 | 9 | 33 |
| Женски | 1 | 10 | 71 | 6 | 10 |
| УКУПНО | 2 | 66 | 118 | 15 | 43 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 2 | 4 | 15 | 7 | 6 |
| Женски | 1 | 8 | 19 | 17 | 53 |
| УКУПНО | 3 | 12 | 34 | 24 | 59 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 25 | 0 | 0 | 19 | |
| Женски | 28 | 0 | 0 | 11 | |
| УКУПНО | 53 | 0 | 0 | 30 | |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Огњеслав Утјешеновић-Острожински: "Давидови псалми", Беч 1868.
- ^ Ђорђе Радић: "Вођа при газдовању српском народу", Нови Сад 1867.
- ^ Исидор Стојановић: "Нравоучителне басне", Будим 1833.
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1863. године
- ^ "Гласник Друштва српске словесности", Београд 1872.
- ^ "Застава", Нови Сад 1885. године
- ^ Беч: Нашим винима 36 медаља („Вечерње новости“, 28. септембар 2013)
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
