Четврта пролетерска црногорска ударна бригада

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Четврта пролетерска црногорска ударна бригада
IV crnogorska proleterska brigada.JPG
Четврта црногорска пролетерска бригада
Постојање 10. јун 1942.
Место оснивања:
Зеленгора, БиХ
Формација пет батаљона
Део Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Команданти
Командант Пеко Дапчевић
Политички комесар Митар Бакић

Четврта пролетреска црногорска народноослободилачка ударна бригада је формирана наредбом Врховног штаба НОП и ДВЈ 10. јуна 1942. године на планини Зеленгори. У њен састав су ушли — два батаљона Ловћенског и по један батаљон Зетског, Комског и Дурмиторског партизанског одреда. На дан формирања имала је пет батаљона укупне јачине 1.080 бораца.

Први командант бригаде био је Пеко Дапчевић, народни херој, а политички комесар Митар Бакић, народни херој.

Бригада је прошла ратни пут дуг преко 20.000 километара. Изгубила је више од половине бораца, око 5.000 људи. Дала је 48 народних хероја.

Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је Орденом народног хероја. Одликована је и Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звијезде као и Орденом братства и јединства.

Борбени пут Четврте пролетерске бригаде[уреди]

Четврта пролетерска бригада је до формирања Друге пролетерске дивизије, 1. новембра 1942. године, била под непосредном командом Врховног штаба. Све до караја рата налазила се у сатаву Друге прлолетерске дивизије, изузев периода од 17. новембра 1943. до 25. јануара 1944. године, када је привремено била у саставу Треће ударне дивизије.

Поход у Босанску крајину[уреди]

Налазила се у саставу Ударне групе бригада, која је под непосредном командом Врховног команданта, 24. јуна 1942. године кренула у западну Босну. До средине августа водила је више борби: у јулу је заузела железничку станицу Хаџиће на прузи Сарајево-Мостар, па Горњи Вакуф, и водила жестоке борбе око Бугојна; у августу је извршила два тешка напада на јако брањено усташко упориште Купрес и претрпела губитке од 122 погинула и рањена борца. Пребачена је ка Бањој Луци, и водила борбе с јаким немачким снагама на Мањачи; у време првог напада бригаде на Јајце (24-25. септембра) разбила је посаду у селу Вијенац и деловала на правцима према Травнику и Доњем Вакуфу, а у време евакуације из Јајца водила је жестоке обрамбене борбе на правцима Јајце-Доњи Вакуф и Јајце-Травник. Учествовала је у ослобођењу Мркоњић-Града 12/13. октобра 1942. године.

У новембру улази у састав Друге пролетерске дивизије и води борбе против италијанско четничких и усташких снага на сектору Книна и Стрмица. Бригада се истакла у борби за ослобођење Ливна (15. децембра) и Дувна (19. децембра). Од тада до почетка јануара 1943. водила је више борби на правцу Дувно-Имотски. У борбама од 25. до 27. јануара разбила је италијанско-четничке снаге на простору Стрмица, Голубић, Плавно и потисла их према Книну.

Битка на Неретви[уреди]

У току Четврте непријатељске офанзиве извела је више успешних подухвата. У борбама 9. и 10. фебруара учествовала је у ослобођењу Имотског и Посушја. Потом је продрла у долину Неретве - 15/16. фебруара учествовала је у уништењу ојачаног батаљона италијанске дивизије „Мурђе“ у Дрежници; 16/17. учествује у првом прелазу преко Неретве (на сектору Дрежнице); наступајући уз Неретву заузела је Караулу, железничке станице Прењ и Јабланицу (22. фебруара); учествовала је у жестоком нападу Треће ударне дивизије на Коњиц од 24. до 26. фебруара. С овог сектора пребачена је на сектор Прозор-Горњи Вакуф. У боју на Вилића гувну 2. марта, у сарадњи с Трећом крајишком бригадом, задржала је јаке немачке снаге. За овај подвиг похваљена је од Врховног команданта НОВ и ПОЈ, Јосипа Броза Тита.

У формацији од осам бригада, учествовала је у противудару код Горњег Вакуфа (4. марта), када су дефинитивно спашени рањеници и битно олакшан положај Главне оперативне групе Врховног штаба. Осмог марта прешла је Неретву и, наступајући општим правцем: Чичево-Главатичево-Заборани-Крушевљани-Залужани, учествовала у разибјању четничких бригада. Као помоћ упућена је Трећој ударној дивизији и учествовала (марта и априла) у борбама за ослобођење Невесиња, Гацка и Автовца. Бригада је, с Петом пролетерском и три батаљона Друге пролетерске бригаде, у боју на Јаворку код Никшића (1-2. маја) уништила и заробила ојачани италијански и четнички батаљон, потиснула знатно јаче снаге, а потом је њена главнина ангажована на сектору Морача-Колашин.

Битка на Сутјесци[уреди]

Њен Трећи батаљон и Други и Четврти батаљон Пете пролетерске бригаде, образовали су посебну Ударну групу, која је са Зетским НОП одредом разбила јаке четничке снаге у Бјелопавлићима и Пиперима и у боју код Биоча разбила знатне италијанске снаге и добрим делом уништила 383. италијански пук. Ова победа је имала велики значај за положај Главне оперативне групе на почетку Пете непријатељске офанзиве.

Од почетка офанзиве до 26. маја, бригада је водила оштре, борбе с Првом немачком брдском дивизијом и затварала правце који из Платнице, Мораче и Таре изводе на Сињајевину. Учествовала је у противудару на Јаворку и код Будња, којим је тада задржан покушај продора 7. СС и делова 118. дивизије преко Мратиња ка долини Сутјеске. У борбама на Сутјесци водила је жестоке борбе на Трновачком јесену, Озрену и Љубином гробу. Десетог јуна је Друга чета њеног Трећег батаљона, у изузетно оштрој борби, одбила нападе вишеструко бројнијег непријатеља и осигурала једину стазу преко Зеленгоре, којом су прошли Врховни штаб, Друга и Седма дивизија и део рањеника. За овај подвиг чета је одликована Орденом заслуга за народ.

Са Зеленгоре, с главнином Главне оперативне групе продрла је у источну Босну. У јулу и првој половини августа деловала је и водила више борби између Спрече и Криваје и на Озрену. Истакла се у борбама 20-23. јула на Краљици, Великој Остравици и Омеровим водама, када је разбијено седам четничких батаљона, домобранске снаге и 369. дивизија. У маршу према Црној Гори 28. августа ослободила је Олово; онеспособила пругу Сарајево-Вишеград; учествовала у ослобађању Горажда; порушила пругу у долини Дрине; септембра је ушла у Трново и Кијево. Крајем септембра пребачена је у рејон Колашин-Матешево. Ослободила је Колашин (27. септембра, а потом извела неуспио напад на Матешево. Од 30. септембра до 4. октобра заједно са италијанима-добровољцима водила је огорчене борбе за одбрану Колашина од Италијанско-четничких напада. Делом снага продрла је у стару Црну Гору.

Поход у Србију и завршне операције[уреди]

Учествовала је у продору дивизија НОВЈ у Србију, у марту-мају 1944. године. У продору од Лима до Студенице, у долини Студенице и на простору Драгачева водила је више борби. С ове територије, од 21. априла до 5. маја бригада је извела марш-маневар преко гребена Сувобор-Маљен-Медведник. Под притиском десетоструко јачег непријатеља, с осталим снагама Друге пролетерске и Пете крајишке дивизије, преко Златибора, Златара, Јадовника и Лима, повукла се у Црну Гору.

После повлачења из Србије, учествовала је у Андријевичкој операцији. У саставу оперативне групе дивизија учествује у продору у Србију. Форсирала је Ибар (3/4. августа 1944) и учествовала у разбијању Четврте групе четничких јуришних корпуса (око 10.000 људи), уништењу бугарског гарнизона у Куршумлији, ослобођењу Крушевца, Краљева, Ужичке Пожеге и Ужица. Учествовала је у противнападу на Сремском фронту, 22. јануара 1945. године. У априлу делује у источној Босни и учествује у ослобађању Брчког, Орашја, Шамца и Жупање.

Статистички подаци о бригади[уреди]

Приликом формирања, 10. јуна 1942, бригада је бројала 1.082 борца - 862 борца и 220 боркиња. Из првобитног састава током ратног пута бригаде погинуло је 577 - 486 бораца и 91 боркиња.

Секција бригаде је приликом припреме монографије, сређујући податке, дошла до података о укупно 2.092 погинула борца током рата. 262 борца погинула су током 1942, 1.016 током 1943, 644 у 1944. и 170 током 1945. године.[1]

Народни хероји Четврте пролетерске бригаде[уреди]

Неки од бораца Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, проглашени за народне хероје Југославије су:

Референце[уреди]

  1. ^ Блажо Јанковић: ЧЕТВРТА ПРОЛЕТЕРСКА ЦРНОГОРСКА БРИГАДА, Војноиздавачки завод, Београд 1975.

Литература[уреди]