Четврта пролетерска црногорска ударна бригада

С Википедије, слободне енциклопедије
Четврта пролетерска
црногорска ударна бригада
Yugoslav Partisans flag 1945.svg
Југословенска партизанска застава
Постојање10. јун 1942 — крај рата
Место формирања:
Зеленгора
Формацијапет батаљона
Јачина1.080 бораца[а]
ДеоНародноослободилачка војска Југославије Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Војне почастипролетерска од формирања
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Команданти
КомандантПеко Дапчевић[а]
Политички комесарМитар Бакић[а]

Четврта пролетeрска црногорска народно-ослободилачка ударна бригада била је бригада Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), формирана наредбом Врховног штаба НОП и ДВЈ 10. јуна 1942. на Зеленгори, до два батаљона Ловћенског и по једног батаљона Зетског, Комског и Дурмиторског партизанског одреда. На дан формирања имала је пет батаљона укупне јачине 1.080 бораца. Први командант бригаде био је Пеко Дапчевић, а политички комесар Митар Бакић, народни хероји.[1][2]

Након формирања била је под непосредном командом Врховног штаба, а 1. новембра 1942. ушла је у састав тада формиране Друге пролетерске дивизије, у чијем се саставу налазила до краја рата, изузев у периоду од 17. новембра 1943. до 25. јануара 1944, када је привремено била у саставу Треће ударне дивизије.[1][2]

Прошла је ратни пут дуг преко 20.000 километара. Дала је 48 народних хероја. За заслуге у Народноослободилачком рату одликована је Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звезде и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. и Орденом народног хероја.[3]

Борбени пут Четврте пролетерске бригаде[уреди | уреди извор]

Налазила се у саставу Ударне групе бригада, која је под непосредном командом Врховног команданта, 24. јуна 1942. године кренула у западну Босну. До средине августа водила је више борби: у јулу је заузела железничку станицу Хаџиће на прузи Сарајево-Мостар, па Горњи Вакуф, и водила жестоке борбе око Бугојна; у августу је извршила два тешка напада на јако брањено усташко упориште Купрес и претрпела губитке од 122 погинула и рањена борца. Пребачена је ка Бањој Луци, и водила борбе с јаким немачким снагама на Мањачи; у време првог напада бригаде на Јајце (24-25. септембра) разбила је посаду у селу Вијенац и деловала на правцима према Травнику и Доњем Вакуфу, а у време евакуације из Јајца водила је жестоке обрамбене борбе на правцима Јајце-Доњи Вакуф и Јајце-Травник. Учествовала је у ослобођењу Мркоњић-Града 12/13. октобра 1942. године.

У новембру улази у састав Друге пролетерске дивизије и води борбе против комбинованих италијанско-четничких и усташких снага на сектору Книна и Стрмица. Бригада се истакла у борби за ослобођење Ливна (15. децембра) и Дувна (19. децембра). Од тада до почетка јануара 1943. водила је више борби на правцу Дувно-Имотски. У борбама од 25. до 27. јануара разбила је италијанско-четничке снаге на простору Стрмица, Голубић, Плавно и потисла их према Книну.

Борци Четврте пролетерске бригаде јуна 1942. на Зеленгори

У току Четврте непријатељске офанзиве извела је више успешних подухвата. У борбама 9. и 10. фебруара учествовала је у ослобођењу Имотског и Посушја. Потом је продрла у долину Неретве - 15/16. фебруара учествовала је у уништењу ојачаног батаљона италијанске дивизије „Мурђе“ у Дрежници; 16/17. учествује у првом прелазу преко Неретве (на сектору Дрежнице); наступајући уз Неретву заузела је Караулу, железничке станице Прењ и Јабланицу (22. фебруара); учествовала је у жестоком нападу Треће ударне дивизије на Коњиц од 24. до 26. фебруара. С овог сектора пребачена је на сектор Прозор-Горњи Вакуф. У боју на Вилића гувну 2. марта, у сарадњи с Трећом крајишком бригадом, задржала је јаке немачке снаге. За овај подвиг похваљена је од Врховног команданта НОВ и ПОЈ, Јосипа Броза Тита.

У формацији од осам бригада, учествовала је у противудару код Горњег Вакуфа (4. марта), када су дефинитивно спашени рањеници и битно олакшан положај Главне оперативне групе Врховног штаба. Осмог марта прешла је Неретву и, наступајући општим правцем: Чичево-Главатичево-Заборани-Крушевљани-Залужани, учествовала у разбијању четничких бригада. Као помоћ упућена је Трећој ударној дивизији и учествовала (марта и априла) у борбама за ослобођење Невесиња, Гацка и Автовца. Бригада је, с Петом пролетерском и три батаљона Друге пролетерске бригаде, у боју на Јаворку код Никшића (1-2. маја) уништила и заробила ојачани италијански и четнички батаљон, потиснула знатно јаче снаге, а потом је њена главнина ангажована на сектору Морача-Колашин.

Њен Трећи батаљон и Други и Четврти батаљон Пете пролетерске бригаде, образовали су посебну Ударну групу, која је са Зетским НОП одредом разбила јаке четничке снаге у Бјелопавлићима и Пиперима и у боју код Биоча разбила знатне италијанске снаге и добрим делом уништила 383. италијански пук. Ова победа је имала велики значај за положај Главне оперативне групе на почетку Пете непријатељске офанзиве.

Од почетка офанзиве до 26. маја, бригада је водила оштре, борбе с Првом немачком брдском дивизијом и затварала правце који из Платнице, Мораче и Таре изводе на Сињајевину. Учествовала је у противудару на Јаворку и код Будња, којим је тада задржан покушај продора 7. СС и делова 118. дивизије преко Мратиња ка долини Сутјеске. У борбама на Сутјесци водила је жестоке борбе на Трновачком јесену, Озрену и Љубином гробу. Десетог јуна је Друга чета њеног Трећег батаљона, у изузетно оштрој борби, одбила нападе вишеструко бројнијег непријатеља и осигурала једину стазу преко Зеленгоре, којом су прошли Врховни штаб, Друга и Седма дивизија и део рањеника. За овај подвиг чета је одликована Орденом заслуга за народ.

Са Зеленгоре, с главнином Главне оперативне групе продрла је у источну Босну. У јулу и првој половини августа деловала је и водила више борби између Спрече и Криваје и на Озрену. Истакла се у борбама 20-23. јула на Краљици, Великој Остравици и Омеровим водама, када је разбијено седам четничких батаљона, домобранске снаге и 369. дивизија. У маршу према Црној Гори 28. августа ослободила је Олово; онеспособила пругу Сарајево-Вишеград; учествовала у ослобађању Горажда; порушила пругу у долини Дрине; септембра је ушла у Трново и Кијево. Крајем септембра пребачена је у рејон Колашин-Матешево. Ослободила је Колашин (27. септембра, а потом извела неуспио напад на Матешево. Од 30. септембра до 4. октобра заједно са италијанима-добровољцима водила је огорчене борбе за одбрану Колашина од Италијанско-четничких напада. Делом снага продрла је у стару Црну Гору.

Учествовала је у продору дивизија НОВЈ у Србију, у марту-мају 1944. године. У продору од Лима до Студенице, у долини Студенице и на простору Драгачева водила је више борби. С ове територије, од 21. априла до 5. маја бригада је извела марш-маневар преко гребена Сувобор-Маљен-Медведник. Под притиском десетоструко јачег непријатеља, с осталим снагама Друге пролетерске и Пете крајишке дивизије, преко Златибора, Златара, Јадовника и Лима, повукла се у Црну Гору.

После повлачења из Србије, учествовала је у Андријевичкој операцији. У саставу оперативне групе дивизија учествује у продору у Србију. Форсирала је Ибар (3/4. августа 1944) и учествовала у разбијању Четврте групе четничких јуришних корпуса (око 10.000 људи), уништењу бугарског гарнизона у Куршумлији, ослобођењу Крушевца, Краљева, Ужичке Пожеге и Ужица. Учествовала је у противнападу на Сремском фронту, 22. јануара 1945. године. У априлу делује у источној Босни и учествује у ослобађању Брчког, Орашја, Шамца и Жупање.

Статистички подаци о бригади[уреди | уреди извор]

Приликом формирања, 10. јуна 1942, бригада је бројала 1.082 борца - 862 мушких и 220 женских. Из првобитног састава током ратног пута бригаде погинуло је 577 - 486 мушких и 91 женских.

Секција бригаде је приликом припреме монографије, сређујући податке, дошла до података о укупно 2.092 погинула борца током рата. 262 борца погинула су током 1942, 1.016 током 1943, 644 у 1944. и 170 током 1945. године.[4]

Командни састав бригаде[уреди | уреди извор]

Пеко Дапчевић, први командант бригаде
  • Заменици команданта бригаде:[6]
    • Шпиро Мугоша — од формирања бригаде до 14. августа 1942.[б]
    • Љубо Вучковић — од 14. августа до октобра 1942.
    • Василије Ђуровић Вако — од новембра 1942. до 23. марта 1943.
    • Нико Стругар — од 23. марта до децембра 1943.
    • Блажо Јанковић — од децембра 1943. до 1. јуна 1944.
    • Стојан Жугић — од 1. јуна до новембра 1944.
    • Васо Драговић — од децембра 1944. до краја рата
  • Заменици политичког комесара бригаде:[7]
    • Бошко Ђуричковић — од 10. јуна до 1. јула 1942.
    • Милентије Поповић — од 1. јула до октобра 1942.
    • Велиша Лековић — од новембра до децембра 1942.
    • Мило Јовићевић — од децембра 1942. до септембра 1943.
    • Радован Радовић — од септембра 1943. до новембра 1944.
    • Ђоко Недић — од децембра 1944. до краја рата
  • Начелници Штаба бригаде:[6]
    • Љубиша Урошевић — од формирања бригаде до маја 1943.
    • Милета Ђукић — од маја до јула 1943.
    • Бошко Јанковић — од јула до августа 1943.
    • Блажо Марковић — од августа до децембра 1943.
    • Стојадин Солдатовић — од 15. децембра 1943. до јуна 1944.
    • Војо Секулић Ћићо — од јуна до октобра 1944.
    • Божо Беговић — од октобра до децембра 1944.
    • Јово Самарџић — од децембра 1944. до почетка априла 1945.
    • Радован Никитовић — од априла 1945. до краја рата

Народни хероји бригаде[уреди | уреди извор]

Неки од 48 бораца Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, који су проглашени за народне хероје Југославије:

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Приликом формирања бригаде
  2. ^ а б Погинуо на дужности

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Leksikon NOR 1 1980, стр. 193.
  2. ^ а б Narodni heroji 2 1982, стр. 409.
  3. ^ Narodni heroji 2 1982, стр. 410.
  4. ^ Јанковић 1975.
  5. ^ а б Јанковић 1975, стр. 611.
  6. ^ а б Јанковић 1975, стр. 612.
  7. ^ Јанковић 1975, стр. 613.

Литература[уреди | уреди извор]