Четврти рајх
Четврти рајх (њем. Viertes Reich) хипотетички је насљедник Нацистичке Њемачке, познате и као „Трећи рајх” (1933–1945). Овај термин се користи за опис могућег опстанка тог поретка (на примјер, у Јужној Америци) или његовог поновног успона који предвиђају неонацисти.
Термин Четврти рајх се такође користи у погрдном смислу од стране љевичарских коментатора у Сједињеним Државама како би се описао успон десничарског популизма. Исто тако, евроскептици користе овај израз како би осудили утицај Њемачке на Европску унију, тврдећи да је ријеч о новом облику превласти.
Поријекло
[уреди | уреди извор]Термин „Трећи рајх” сковао је Артур Мелер ван ден Брук у својој књизи Das dritte Reich („Трећи рајх”) из 1923. године. Он је Свето римско царство (962–1806) одредио као Први рајх, Њемачко царство (1871–1918) као Други рајх, док је Трећи рајх био замишљена савршена држава која би обухватала сав њемачки народ, укључујући и Аустрију. Овај термин је користила Нацистичка Њемачка како би свој поредак поставила као насљедника ова два царства.[1]
Термин „Четврти рајх” се користи на више различитих начина. Неонацисти га употребљавају како би описали своје замишљено поновно успостављање етнички чисте државе, по угледу на нацистичку Њемачку.[2] Са друге стране, теоретичари завјере попут Макса Спирса, Питера Левенде и Џима Марса, користе овај термин у погрдном смислу како би указали на оно што они виде као прикривени наставак нацизма.[3]
Неонацизам
[уреди | уреди извор]
Чак 10.000 нациста је побјегло у Јужну Америку непосредно након Другог свјетског рата.[6] Разни неонацисти у Јужној Америци тежили су успостављању Четвртог рајха, при чему је бивши нацистички официр Ото Скорцени помагао у пребацивању нацистичког плијена у Аргентину. То благо је помогло Хуану Перону, наклоњеном нацистима, да дође на власт.[7] Уз Скорценија, бивши нациста Ханс-Улрих Рудел такође је помагао у превозу других пребјега.[8] Од 1945. до 1947. Чиле је предводио међународну истрагу (уз подршку америчког Федералног истражног биро), која је прикупила доказе о нацистичким дјелатностима на континенту све до 1947. године.[9][4][10] Током 2017. бројни списи из ове истраге предати су Народном архиву Чилеа,[11] који је 2018. посјетила екипа истраживачког документарног серијала Hunting Hitler („Лов на Хитлера”) са телевизијске мреже History. Изведени докази су у том низу представљени као подршка тврдњама о постојању Четвртог рајха, као и о могућем тајном бјекству Адолфа Хитлера из Берлина.[12]
Неонацисти замишљају Четврти рајх као поредак који одликују аријевска превласт, антисемитиза, Лебенсраум, нападачки милитаризам и тоталитаризам. По успостављању Четвртог рајха, њемачки неонацисти предлажу да Њемачка прибави нуклеарно оружје и да пријетњом његове употребе врши нуклеарну уцјену како би се поново проширила на некадашње границе Њемачке из 1937. и изван њих.[13] На основу летака које је објавио Дејвид Мајат почетком 1990-их,[а] многи неонацисти повјеровали су да би успон Четвртог рајха у Њемачкој отворио пут ка успостављању Западног царства (Western Imperium). То би било панаријско царство које би обухватало све предјеле настањене већином становништвом европског поријекла (Европу, Русију, Англоамерику, Аустралију, Нови Зеланд и Бијеле Јужноафриканце).[16]
Као политичка увреда
[уреди | уреди извор]Десничарски популизам
[уреди | уреди извор].jpg)
Термин су почели да користе љевичарски коментатори како би успон десничарског популизма упоредили са појавом фашизма у Европи 1920-их и 1930-их година. Постоје докази о сарадњи Армије Сједињених Држава и Централна обавештајна агенција са нацистима, као што су били Рајнхард Гелен[17] и Вернер фон Браун.[18] У разговору из 1973. афроамерички писац Џејмс Болдвин рекао је о поновном избору Ричарда Никсона: „Да би задржали црње на њиховом мјесту, увели су владавину реда и закона, али ја то називам Четвртим Рајхом.”[19]
Током 2019. Гавријел Д. Розенфелд, професор историје на Универзитету у Ферфилду, изнио је тврдњу:
Превише пренаглашених поређења – на примјер, између Доналда Трампа и Адолфа Хитлера – умањује снагу историјских упоредби и носи опасност од лажне узбуне. Са друге стране, премала спремност да се препознају опасности из прошлости које вријебају у садашњости, носи опасност од потцјењивања ових других и занемаривања оних првих.[19]
Уочи предсједничких избора у Сједињеним Државама 2024, службеник Трампове администрације објавио је, а затим и обрисао снимак на друштвеним мрежама у којем се појављивала ријеч Рајх.[20] Политичка љевица је тврдила да су његова побједа и потоња власт подстакли обновљене оптужбе о стварању „новог Рајха”.[21]
Њемачки утицај у Европској унији
[уреди | уреди извор]Поједини коментатори у Европи користили су назив „Четврти рајх” како би указали на утицај за који вјерују да Њемачка остварује унутар Европске уније.[22][23][24] На примјер, Сајмон Хефер је у листу Daily Mail написао да њемачка привредна моћ, додатно ојачана европском финансијском кризом, представља „нечујну привредну колонизацију Европе”. Према његовим ријечима, Берлин користи привредни притисак умјесто војске како би „срушио вођство једне европске нације”, што, како он каже, представља „успон Четвртог рајха”. Слично томе, Сајмон Џенкинс из листа The Guardian написао је да је „огромна иронија то што би посљедњи издисај старе Европе требало да буде тежња ка… њемачкој превласти”. Према ријечима Ричарда Џ. Еванса из листа New Statesman, овакав начин изражавања није се могао чути још од поновног уједињења Њемачке, које је подстакло талас германофобних тумачења.[25] Са друге стране, писац који се потписује као Charlemagne („Карло Велики”) у листу The Economist, тврди да замисао о њемачкој хегемонији није у складу са стварношћу.[26]
У августу 2012. године, наслов у италијанском листу Il Giornale користио је израз Quarto Reich („Четврти рајх”) као вид противљења ономе што је сматрао њемачком хегемонијом.[27] Ово виђење о хегемоније Њемачке постало је нарочито учестало у Уједињеном Краљевству у вријеме које је претходило референдуму о чланству у ЕУ 2016, као и током каснијих преговора о иступању.[28] У децембру 2021. усљед кризе владавине права у Пољској, Јарослав Качињски, тадашњи замјеник предсједника владе и вођа странке Право и правда, изјавио је за пољски десничарски лист Gazeta Polska Codziennie да „Њемачка покушава да преобрази Европску унију у федерални ’Њемачки четврти Рајх’”.[29] Он је тврдио да се то односи искључиво на наставак традиције Светог римског царства, а не на нацистичку Њемачку. Виђење о снажнијем федерализму, које су заступали Олаф Шолц и његова коалиција, критиковао је као „утопијску и стога опасну”. Качињски је примијетио да „ако бисмо ми Пољаци пристали на такво савремено потчињавање, били деградирани на много начина”.[30]
Референце у популарној култури
[уреди | уреди извор]Филм
[уреди | уреди извор]- У финској научнофантастичној комедији Iron Sky („Челично небо”), поједини нацисти су 1945. пребјегли на удаљену страну Мјесеца и тамо успоставили Четврти рајх.[31]
- У филмској преради дјела Момци из Бразила из 1978, др Јозеф Менгеле (Грегори Пек) ствара клонове Адолфа Хитлера и распоређује их широм свијета како би они временом дошли на власт и успоставили Четврти рајх.[32]
Телевизија
[уреди | уреди извор]- У епизоди серије Немогућа мисија из 1967, под називом The Legacy („Завјештање”), потомци најповјерљивијих нацистичких официра Адолфа Хитлера састају се у Цириху, у Швајцарској, како би пронашли Хитлерово скривено лично благо ради покретања новог Четвртог рајха.[33]
- У телевизијској серији Hunters („Ловци”), неколико нацистичких челника пребјегло је у Јужну Америку гдје кују план за успостављање Четвртог рајха.[34]
Романи
[уреди | уреди извор]- Роман Роберта Ладлама из 1978. године, The Holcroft Covenant („Холкрофтов пакт”), прати откривање завјере прикривених нациста широм свијета који настоје да успоставе Четврти рајх инфилтрацијом у многа различита предузећа и владе.[35] Његов роман из 1995, The Apocalypse Watch („Стража апокалипсе”), достиже свој врхунац уништењем Четвртог Рајха смјештеног у 1990-е, као и открићем древног Адолфа Хитлера који управља огромним вишенационалним корпорацијом.[36]
- У роману Ире Левина из 1976, Момци из Бразила, др Јозеф Менгеле ствара клонове Адолфа Хитлера и распоређује их широм свијета како би они временом дошли на политичку власт и успоставили Четврти рајх.[37]
- У роману Димитрија Глуховског из 2005, Метро 2033, у Московском метроу постоји фракција позната као Четврти рајх.[38]
Видео-игре
[уреди | уреди извор]- У игри Call of Duty: Vanguard („Позив дужности: Предводница”) из 2021, назив „Четврти рајх” користи се за опис нацистичке избјегличке владе коју обликују антагонисти.
- У проширењу игре Hearts of Iron IV („Срца од челика 4”) под називом Trial of Allegiance („Искушење привржености”), путања заснована на алтернативној историји Аргентине омогућава играчу да успостави Четврти рајх.[39]
Види још
[уреди | уреди извор]- Алтернативна историја – књижевни и умјетнички жанр у којем се историјски догађаји одвијају другачије.
- Еврабија – крајње десничарска замисао о завјери заснована на нетрпељивости према исламу.
- Европа као нација – идеологија које је разрадио Освалд Мозли.
- Пета интернационала – покрет за нову радничку интернационалу.
- Хипотетична побједа Сила осовине у Другом свјетском рату – могући развој догађаја у алтернативној историји.
- Неосовјетизам – покрет за оживљавање совјетских идеологија и вриједности.
- Паневропски идентитет – лично поистовјећивање са Европом.
- Паневропски национализам – крајње десничарско и пренаглашено величање Европе.
- Паннационализам – облик национализма који надилази националне границе.
- Покрет држављана Рајха – њемачки крајње десничарски покрет који се противи садашњој државној управи.
- Сукцесија Римског царства – тврдња о насљеђивању Римског царства.
- Федерална Европа – нагађање о будућој федерацији европских држава.
- Бјелачка етнодржава – држава чије је држављанство ограничено на припаднике бијеле расе.
- Бјелачки национализам – идеологија која тежи стварању посебног бијелачког националног идентитета.
Напомене
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Lauryssens 1999, стр. 192.
- ^ Reitman, Janet (2. 5. 2018). „All-American Nazis: Inside the Rise of Fascist Youth in the U.S.”. Rolling Stone (на језику: енглески).
- ^ Bullen, Jamie (19. 10. 2016). „Conspiracy theorist discussed 'Fourth Reich' in final interview”. The Standard (на језику: енглески). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ а б Documentos Dpto.50 (II parte) (на језику: шпански). Archivo Nacional de Chile. 11. 1. 2018. Корисна информација се налази на: :30. Приступљено 2024-04-08 — преко YouTube.
- ^ „The Failed Coup That Led To Hitler's 'Mein Kampf'”. Connecticut Public (на језику: енглески). 2016-01-14. Приступљено 2025-03-21.
- ^ Klein, Christopher (12. 11. 2015). „How South America Became a Nazi Haven”. HISTORY (на језику: енглески). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ Goñi 2002, стр. xii, 102.
- ^ Tetens 1961, стр. 204; Wechsberg 1967, стр. 81, 116; Infield 1988, стр. 170–71, 213.
- ^ „Descifrando las redes de espionaje nazi: historia del Departamento 50 (1)”. archivonacional.gob.cl (на језику: шпански). Archivo Nacional. Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ „Nazi Networks in Chile: Declassified Documents”. Servicio Nacional del Patrimonio Cultural (на језику: шпански). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ „Chile publishes details of Nazi spy rings in World War Two”. Reuters (на језику: енглески). 22. 6. 2017. Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ „Hitler's Last Will”. Hunting Hitler. Сезона 3. Епизода 8. 2018. 7–10 мин. History.
- ^ Schmidt 1993.
- ^ Myatt, David. „Towards Destiny”. geocities.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 7. 2004. г. Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ „The Constitution of The Reich”. geocities.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 8. 12. 2004. г. Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ Goodrick-Clarke 2003, стр. 81–82, 86–87.
- ^ „The CIA and Nazi War Criminals”. nsarchive2.gwu.edu (на језику: енглески). 4. 2. 2005. Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ „Dr. Wernher von Braun”. history.redstone.army.mil (на језику: енглески) Redstone Arsenal Historical Information. Архивирано из оригинала 8. 10. 2025. г. Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ а б Rosenfeld, Gavriel D. (5. 5. 2019). „Fears of a Fourth Reich”. History Today (на језику: енглески). св. 69. Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ Price, Michelle L. (21. 5. 2024). „Trump's social media account shares video referencing 'unified Reich,' then deletes it”. PBS News (на језику: енглески). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ Evans, Richard J. (2. 4. 2025). „Is Trump’s America a new reich?”. prospectmagazine.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ Heffer, Simon (15. 5. 2016). „The Fourth Reich is here - without a shot being fired”. telegraph.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ Sjöblom, Johnny (26. 4. 2015). „Merkels Tyskland - Fjärde Riket?”. Svenska Yle (на језику: шведски). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ „German Power in the Age of the Euro Crisis”. Der Spiegel (на језику: енглески). 23. 3. 2015. Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ Gribbin, Alice (17. 11. 2011). „In this week's New Statesman: The myth of the Fourth Reich”. New Statesman (на језику: енглески).
- ^ Charlemagne (11. 6. 2019). „Wurst among equals”. The Economist (на језику: енглески). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ Greenslade, Roy (7. 8. 2012). „Germany outraged by Italian newspaper's 'Fourth Reich' headline”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ O’Toole, Fintan (16. 11. 2018). „The paranoid fantasy behind Brexit”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ „Polish deputy PM says Germany wants to turn EU into ‘fourth reich’”. The Guardian (на језику: енглески). 24. 12. 2021. Приступљено 31. 3. 2026.
- ^ „Berlin wants EU to be 'Fourth German Reich', says Poland's Kaczynski”. euronews (на језику: енглески). 24. 12. 2021. Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ „Iron Sky (2012)”. British Board of Film Classification (на језику: енглески). Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ „The Boys from Brazil”. Variety (на језику: енглески). 31. 12. 1977. Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ „The Legacy - Mission: Impossible”. www.imdb.com (на језику: енглески). Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ „Hunters (TV Series 2020–2023) - Plot”. IMDb (на језику: енглески). Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ „The Holcroft Covenant by Robert Ludlum”. Goodreads (на језику: енглески). Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ „The Apocalypse Watch”. Kirkus Reviews (на језику: енглески). 1. 6. 1995. Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ „The Boys from Brazil by Ira Levin”. Goodreads (на језику: енглески). Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ „Metro 2033 by Dmitry Glukhovsky”. Goodreads (на језику: енглески). Приступљено 1. 4. 2026.
- ^ , Hearts of Iron IV: Trial of Allegiance - Official Announcement Trailer (на језику: енглески), 25. 1. 2024, Приступљено 2024-02-14
Литература
[уреди | уреди извор]- Lauryssens, Stan (1999). The man who invented the Third Reich: the life and times of Arthur Moeller van den Bruck (на језику: енглески) (1. publ изд.). Stroud: Sutton. ISBN 978-0-7509-1866-4.
- Goñi, Uki (2002). The Real Odessa: Smuggling the Nazis to Perón's Argentina (на језику: енглески). London: Granta. ISBN 978-1-86207-581-8.
- Infield, Glenn B. (1988). Secrets of the SS (на језику: енглески). New York: Military Heritage Press. ISBN 978-0-88029-185-9.
- Wechsberg, Joseph, ур. (1967). The murderers among us; the Simon Wiesenthal memoirs (на језику: енглески). New York: McGraw-Hill. Приступљено 31. 3. 2026.
- Tetens, Tete Harens (1961). The new Germany and the old Nazis (на језику: енглески). New York: Random House. Приступљено 31. 3. 2026.
- Schmidt, Michael (1993). Horch, Daniel, ур. The New Reich: Violent Extremism in Unified Germany and Beyond (на језику: енглески). Hutchinson. ISBN 978-0-09-178004-3.
- Goodrick-Clarke, Nicholas (2003). Black sun: Aryan cults, esoteric Nazism, and the politics of identity (на језику: енглески) (1. publ. in paperback изд.). New York, NY: New York Univ. Press. ISBN 9780814731550.
