Четовођа
Четовођа (нем. Gruppenanführer), старешина мање војне јединице у Србији и Црној Гори у 19. веку.[1] У Кнежевини Србији, старешина Народне војске (1861-1883).
Дефиниција
[уреди | уреди извор]Реч четовођа Вук Караџић је први пут чуо у Црној Гори и додао је у другом издању Српског рјечника (1852), преводећи је немачким изразом вођа групе (нем. Gruppenanfuhrer) и латинском речју војвода (лат. dux).[1]
У српској народној војсци
[уреди | уреди извор]Када је у Кнежевини Србији 1861. формирана Народна војска, њене чете формиране су по општинама, а имале су по 64-100 људи, зависно од броја војних обвезника у селу. Чета је имала 2 вода од по 2-5 десетина, а старешина чете звао се четовођа.[2] Свака општина давала је по једну чету I класе (војници од 20-35 година) и једну чету II класе (војници од 35-50 година). Општинске чете формирале су батаљоне на нивоу среза, а срески батаљони су формирали окужне пукове (од 1870. бригаде).[3] Због недостатка школованих официра, старешине народне војске постављане су из простог народа: до чина капетана (четовође) постављао их је окружни начелник по препоруци среског начелника, а командире батаљона и ескадрона постављао је министар војни по препоруци окружног начелника.[3][4] Као знак свог чина народне старешине од водника навише добијале су државне сабље (поред пушака које су добијали сви народни војници), а батаљонски командири уз то и револвере (типа Франкот или Гасер). За српско-турске ратове (1876-1878) укупно је мобилисано 36 бригада са 160 батаљона народне војске (I и II класе), сваки са по 4 чете, 18 ескадрона коњице и око 40 батерија, при чему је у Србији у то време било свега 317 професионалних (школованих) официра. Пошто је знатан део официра био заузет у штабовима дивизија и позадинским службама, једва да је било довољно школованих официра да командују бригадама, батаљонима и батеријама, као и малобројним јединицама стајаће војске (у Првом српско-турском рату 4, а у Другом 8 батаљона). У таквој ситуацији команда над свим јединицама народне војске од чете наниже била је искључиво у рукама народних старешина: четовођа, водника, двајесника и десетара, док су батаљонски командири и ађутанти помагали официрима, командантима батаљона, а по потреби их заступали и замењивали.
| Звање | Постављење | Дужност | Еквивалентан чин |
|---|---|---|---|
| Батаљонски/народни командир | Министар војни на предлог окружног начелника[3] | Помоћник команданта батаљона (који је официр) | Мајор |
| Народни ађутант | Окружни начелник на предлог среског начелника[3] | Помоћник народног командира | Ађутант |
| Четовођа | Окружни начелник на предлог председника општине | Командир чете | Капетан |
| Водник[6] | Окружни начелник на предлог председника општине | Командир вода | Поручник |
| Двајесник | Окружни начелник на предлог председника општине | Командир полувода | Наредник |
| Десетар | Окружни начелник на предлог председника општине | Командир одељења | Каплар |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Караџић 1852, стр. 823.
- ^ Теодоровић 1971, стр. 253-254.
- ^ а б в г Јовановић 1923, стр. 279.
- ^ Јовановић 1923, стр. 282.
- ^ „Организација, попуна и снадбевање војске Краљевине Србије”. Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора у ратовима 1912-1918. (на језику: енглески). Приступљено 2025-04-16.
- ^ Антић 1975, стр. 533.
Литература
[уреди | уреди извор]- Стефановић Караџић, Вук (1852). Српски рјечник. Беч: Штампарија Јерменског манастира.
- Теодоровић, Бранко (1971). „Чета”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 2 (2 изд.). Београд: Војноиздавачки завод.
- Антић, Радивоје (1975). „Водник”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 10 (2 изд.). Београд: Војноиздавачки завод.
- Јовановић, Слободан (1923). Друга влада Милоша и Михаила (1858-1868) (PDF). Београд: Издавачка књижара Геце Кона.
- Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. 2. Београд: Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон.
- Мишковић, Јован; Анђелковић, Јован, ур. (1879). Рат Србије са Турском за ослобођење и независност : 1877-78. године : (са две карте). Београд: Врховна команда Српске војске.